Ришард Капушћињски
Ришард Капушћињски (пољ. Ryszard Kapuściński; Пинск, 4. март 1932 - Варшава, 23. јануар 2007) био је пољски књижевник, мислилац, песник, предавач фактографске књижевности на европским и америчким универзитетима. Сматра се једним од најбољих и најутицајнијих аутора репортаже и путописа у пољској и европској књижевности.
| Ришард Капушћињски | |
|---|---|
 Капушћињски (1997) | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Петер Улрих Вајс |
| Датум рођења | 4. март 1932. |
| Место рођења | Пинск, Друга пољска република |
| Датум смрти | 23. јануар 2007. (74 год.) |
| Место смрти | Варшава, Пољска |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Још један дан живота Цар Шахиншах |
Студирао је историју на Варшавском универзитету и још тада почео да се бави новинарством. Године 1956. редакција часописа Штандар млодих послала га је на прво велико путовање у Индију, Авганистан и Пакистан. Пошто су се репортаже допале публици, у наредном периоду уследила су и многобројна путовања широм света. Био је једини пољски дописник из Африке у време њене деколонизације, а своје репортаже слао је и из Јужне Америке (где је боравио пет година) и Азије. У земљама Трећега света био је сведок двадесет седам револуција и државних удара, четири пута осуђен на смрт, често очевидац, а понекад и учесник догађаја у Азији и Африци – као 1975/76. у Анголи, где је као једини репортер обавештавао свет о рату за ослобођење ове земље.
Прву књигу Буш на пољски начин (Busz po polsku), циклус репортажа с пољском тематиком, објавио је 1962. Потом је објавио књигу репортажа о Африци Црне звезде (Czarne gwiazdy, 1963), а потом су уследиле књиге о Латинској Америци Зашто је погинуо Карл фон Шпрети? (Dlaczego zginął Karl von Spreti?, 1970), Христос с карабином на рамену (Chrystus z karabinem na ramieniu, 1975) и Фудбалски рат (Wojna futbolowa, 1978). О револуцији у Анголи писао је у књизи Још један дан живота (Jeszcze dzień życia, 1976), а о паду Хајла Селасија, последњег цара Етиопије, писао је у књизи Цар (Cesarz, 1978).[1] Уследило је дело Шахиншах (Szachinszach, 1982) у коме је писао о Ирану, о обарању владе Мохамеда Резе Пахлавија и победе Исламске револуције којом је руководио ајатолах Хомеини. Године 1986. објавио је збирку песама Бележница (Notes), а одмах потом и шест књига кратких записа и рефлексија о животу Лапидариј (Lapidarium, 1990– 2007). По повратку из земаља бившег Совјетског Савеза написао је књигу Империја (Imperium, 1993). У следећој књизи, Ебановина (Heban, 1998), вратио се писању о афричким земљама. Књига Путовања с Херодотом (Podróże z Herodotem, 2004), представља похвалу заслугама античког историчара и путника, али и аутопортрет самога Капушћињског. Последње две књиге, песме Закони природе (Prawa natury) и есеји/предавања Тај Други (Ten Inny), објављени су 2006.[2]
Референце уреди
- ^ Adam Jones (28. 11. 2006). Men of the Global South: A Reader. Zed Books. стр. 223—. ISBN 978-1-84277-513-4.
- ^ „КО ЈЕ КО”; у часопису ПОЉА БР. 522 година LXV март-април 2020.
Спољашње везе уреди
- Приказ књиге Лапидаријум, 2001.
- Снимак интервјуа Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2012), 9. август 1984.
- Снимак интервјуа Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016), 3. април 1986.
- Капушћињски у Би-Би-Си Арени, 1988
- Интервју за Париз ривју, 9. децембар 1991.
- Аутобиографски интервју, 1999.