Википедија

Државна црква Римског царства

Државна црква Римског царства представља цркву коју су одобрили римски цареви након што је Теодосије I издао Солунски едикт 380,[1] којим је призната католичност[а] никејских хришћана у Великој цркви као државне религије Римског царства.[3][4] Већина историчара Никејску цркву повезује са царевима на различите начине: као католичку цркву, православну цркву, царску цркву, царску римску цркву или византијску цркву, иако се неки од тих израза користе и за шире заједнице изван Римског царства.[5] Православна црква, Древноисточна црква и Католичка црква тврде да представљају континуитет Никејске цркве којој је Теодосије додијелио признање, али не сматрају да је она творевина Римског царства.

Раније у 4. вијеку, након Диоклецијанових прогона (303—313) и донастичке контровезе која је настала као посљедица, Константин Велики је сазвао епископске саборе да дефинишу ортодоксну хришћанску вјеру и прошире раније хришћанске саборе. Низ васељенских сабора које су сазивали узастопни римски цареви састали су се током 4. и 5. вијека, али је хришћанство наставило да трпи расцјепе и расколе око теолошких и христолошких доктрина аријанства, несторијанства и миафизиства. У 5. вијеку Западно римско царство пропада као политички субјекат; освајачи су опљачкали Рим 410. и 455, а Одоакар, аријски варварски војсковођа, приморао је Ромула Августула, посљедњег номиналног западног цара, да абдицира 476. године. Међутим, осим горе наведених раскола, црква као институција била је у заједништву, можда и без напетости, између Истока и Запада. У 6. вијеку византијска војска под царем Јустинијаном I повратила је Италију и друге регије западног Средоземља. Византија је убрзо изгубила већину ових територија, али је задржала Рим, као дио Равенског егзархата, до 751, период у црквеној историји познат као византијско папство. Рана муслиманска освајања од 7. до 9. вијека започела су поступак претварања хришћанског свијета на Леванту, Блиском истоку, сјеверној Африци, регијама јужне Италије и Пиринејског полуострва у исламски, строго ограничавајући досег и Византије и њене цркве. Хришћанска мисионарска дјелатност усмјерена из пријестонице Константинопоља (Цариграда) није довела до трајног проширења формалне везе између цркве и византијско цара, будући да су подручја изван политичке и војне контроле Византије успоставила засебне цркве, као нпр. Бугарска 919. године.

Јустинијан I, који је постао цар 527, признао је патријархе Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима као врховне власти у халкидонском црквеном устројству (пентархија). Међутим, Јустинијан је задржао „право и дужност да својим законима регулише најситније детаље богослужења и дисциплине, као и да диктира теолошка мишљења којих ће се држати у Цркви”.[6][7]

У Јустинијаново вријеме, хришћанска црква није била у потпуности под царевом контролом чак ни на истоку: Древноисточне цркве су се отцијепиле, одбациле Халкидонски сабор 451, а присталице царске цркве назвали су „мелкитима”, од сиријске ријечи malkâniya („царски”).[8][9] У западној Европи, хришћанство је углавном било подређено законима и обичајима народа које нису били одани цару у Цариграду.[10] Док су папе источног поријекла која је цар именовао или их је барем потврдио и даље биле лојалне њему као свом политичком господару, одбијали су да прихвате његову власти у вјерским питањима[11] или његов ауторитет током сабора, као што је било на Хијеријском сабору 754. које су сазвале царске власти. Папа Гргур III (731—741) био је посљедњи римски епископ који је затражио од византијског цара да потврди његов избор.[12] Када је папа Лав III крунисао Карла Великог 25. децембра 800. за „цара Римљана”, политички раскол између Истока и Запада постао је неопозив. Духовно, халкидонско хришћанство опстало је, барем у теорији, као јединствена цјелина све до Великог раскола и његове формалне подјеле међусобном екскомуникацијом Рима и Цариграда 1054. године. Царство је коначно пропало након што су муслимански Османски Турци освојили Цариград 1453. године.[13]

Брисање граница царства од стране Германа и избијање мисионарске дјелатности међу тим народима, који нису имали непосредне везе с царством, и међу пиктским и келтским народима који никада нису били дио Римског царства, подстицала је идеја опште цркве без повезивања са одређеном државом.[14] Као супротност, „у источноримском или византијском погледу, када је Римско царство постало хришћанско, постигнут је савршени свјетски поредак који је Бог желио: једно суверено саборно царство, а са њим је и једна саборна црква”;[15] а црква се, све до краха Византије 1453, психолошки спојила с царством до те мјере да је за епископе било незамисливо никејско хришћанство без цара.[16]

Насљеђе идеје саборне цркве наставља се у данашњој Православној цркви, Католичкој цркви, Древноисточној цркви и Цркви Истока. Многе друге цркве, као што је Англиканска заједница, тврде да насљеђују ову саборну цркву.

Историја уреди

 
Главне хришћанске деноминације:
Ова кутија:
(16. вијек)
(11. вијек)
(Нису приказане неникејске, антитринитаријане и неке ресторационе деноминације.)

Рано хришћанство у односу са државом уреди

 
Христов монограм (Хи Ро) на плочи саркофага из 4. вијека н. е, изложен на привременој изложби у Колосеуму у Риму.

Пред крај 1. вијека римске власти су признале хришћанство као религију одвојену од јудаизма. Разлици, можда већ примијењеној у пракси за вријеме Великог римског пожара 64. године, званичан статус додијелио је цар Нерва око 98. дозвољавајући хришћанима изузеће од плаћања Fiscus Judaicus, годишњег пореза за Јевреје. Плиније Млађи, који је био пропретор у Битинији 103. године, у својим писмима Трајану претпоставио је да се хришћани не сврставају међу Јевреје, зато што не плаћају порез.[17]

Будући да је плаћање пореза био један од начина на који су Јевреји показали своју добру вољу и лојалност према царству, хришћани су морали да преговарају о својим алтернативама за учешће у царском култу. Њихово одбијање да обожавају римска божанства или да одају почаст цару као божанству довело је до повремених прогона и мучеништва.[17] Црквени отац Тертулијан, на примјер, покушао да је да докаже да хришћанство није по себи издајничко и да хришћани могу понудити свој властити облик молитве за добробит цара.[18]

Хришћанство се нарочито проширило у источним дијеловима царства и изван његових граница; на западу је у почетку ширење било ограничено, али су се значајне хришћанске заједнице појавиле у Риму, Картагини и другим урбаним центрима, а до краја 3. вијека хришћанство је постала доминантна религија у некима од њих. Према неким процјенама, хришћани су чинили приближно 10% становништва Рима до 300. године.[19] Према Вилу Дјуранту, хришћанска црква је превагнула над паганизмом јер је нудила много привлачнију доктрину и зато што су се црквени поглавари боље бавили људским потребама од својих супарника.[20]

Јерменско краљевство, номинално римска клијентска краљевина којом је владала партска династија,[21] постала је 301. прва нација која је прихватила хришћанство као своју државну религију.

Успостављање и раније спорови уреди

Види још: Првих седам васељенских сабора и Константин Велики и хришћанство
Главне заједнице 4, 5. и 6. вијека
Закедница Главне цркве Примарни центри
Халкидонско
хришћанство
(послије 451)		 Католичка/Православна црква
Грузинска црква
Црква Картагине
Црква Кипра
Маронитска црква[б]		 Рим, Александрија, Антиохија, Цариград,
Грузинске краљевине (Колхида и Иберија)
Картагина
Кипар
Феникија
Несторијанизам
(послије 431)		 Персијска црква Сирија, Индија,[25] Кина[26]
Сасанидско царство (Персија)[27]
Миафизитизам
(послије 451)		 Јерменска црква
Коптска црква
Сиријска црква
Етиопска црква
 Јерменија, Сирија, Египат[28]
Донатизам
(увелико окончан након 411)		 Сјеверна Африка[29]
Аријанизам дијелови Источног римског царства до 380.
Готска племена[30]

Софијским едиктом 311. умирујући цар Галерије окончао је Диоклецијански прогон (вјерује се да га је он подстакао), а цар Константин Велики је издао Милански едикт 313, који је хришћанима и другима дато „право на отворено и слободно поштовање њиховог богослужења”.[31][32]

Константин је почео користити хришћанске симболе, као што је Христов монограм, још током своје владавине, али је и даље охрабривао традиционалне римске вјерске праксе, укључујући обожавање Сунца. Константин је 330. успоставио град Константинопољ (Цариград) као нову пријестоницу Римског царства. Град ће постепено постајати интелектуално и културно средиште хришћанског свијета.[33]

Током 4. вијека хришћанску цјелину изједале су расправе око ортодоксије (правовјерја), односно расправе о томе које су вјерске доктрине исправне. Почетком 4. вијека, група у сјеверној Африци, касније позната као донатисти, која је вјеровала у врло ригидно тумачење хришћанства које је искључивало многе који су напустили вјеру током Диоклецијановог прогона, створила је крузу у западном дијелу царству.[34]

Синоди је одржани у Риму 313, а затим у Арлу 314. године, одлучили да је донатистичка вјера јерес и, када су сљедбеници одбили да се јереси одрекну, Константин је покренуо први прогон хришћана од стране хришћана и започео царско мијешање у хришћанску теологију. Међутим, за вријеме цара Јулијана, донатисти, који су 30 година чинили већинску групу у римској провинцији Африка,[35] добили су званично одобрење.[36]

Расправе међу хришћанима уреди

 
Икона на којој су приказани Константин и епископи Никејског сабора (325). Постављен у средиште и са ореолом, цар држи Симбол вјере Првог цариградског сабора (381).

Хришћански научници и становништво царства све више су били уплетени у расправе о христологији (тј. о природи Исуса Христоса). Мишљења су се кретала од вјеровања да је Исус потпуни човјек до увјерења да је потпуно божанство. Најупорнија расправа била је између хомоузијског гледишта (Отац и Син су једна супстанца), дефинисаног на Никејском сабору 325, коју је заговарао Атанасије Александријски, и аријанског става (Отац и Син су слични, али је Отац већи од Сина). Цареви су се због тога све више мијешали у све подјељенију рану цркву.[37]

Константин је подржао Никејски симбол вјере у Никеји, али га је на самрти крстио Јевсевије Никомидијски, епископ који је имао симпатије према аријанству. Његов насљедник Констанције II подржао је аријанске ставове: под његовом влашћу одржан је Цариградски сабор 360. на којем је подржао аријанско гледиште. Након Јулијановог интерлудија, којим је хтио да се врати паганској грчко-римској религији, запад се држао Никејског симбола вјере, док је аријанизам или полуаријанизам био доминантан на истоку (за вријеме цара Валенса) све док цар Теодосије I није сазвао Цариградски сабор 381, који је потврдио никејски став и одбацио аријанско гледиште. Овај сабор је додатно одредио дефиницију ортодоксије, издавањем Никејско-цариградско симбола вјере.

 
Мисориј Теодосија I, који је никејско хришћанство прогласио државном религијом Римског царства. Овај комад је пронађен у Алмендралеху.

Теодосије I је Солунским едиктом 27. фебруара 380. успоставио никејско хришћанство као званичну државну религију, резервишући за своје сљедбенике титулу католичких хришћана и изјављујући да ће они који не слиједе религију којом су их поучавали римски папа Дамас I и александријски папа Петар II бити сматрани јеретицима.[38]

Теодосије је 391. затворио све „паганске” (нехришћанске и нејеврејске) храмове и формално забранио паганско богослужење.[39]

Касна антика уреди

 
Промјену у обиму Царства којим се владало из Константинопоља:
476. крај Западног царства; 550. освајања Јустинијана I; 717. под Лавом III; 867. под Василијем I; 1025. смрт Василија II; 1095. уочи Првог крсташко рата; 1170. под Манојлом I; 1270. под Михајлом VIII; 1400. пред пад Константинопоља.

Крајем 4. вијека Римско царство је ефикасно подијељено на два дијела, иако су привреда и црква још увијек биле снажно повезане. Двије половине царства одувијек су имале културне разлике, што је нарочито илустровано широко распрострањеном употребом грчког језика у источном дијелу и његовом ограниченом употребом у западом дијелу (грчки, као и латински, коришћен је на западу, али латински је био говорни вернакулар).

До тренутка када је хришћанство постало државна религија царства крајем 4. вијека, научници на Западу су у великој мјери напустили грчки у корист латинског. Чак је и црква у Риму, гдје се грчки наставио користили у литургији дуже него у провинцијама, напустила грчки.[в] Јернонимова Вулгата почела да замјењује старије латинске преводе Библије.

 
Базилика Аја Софија у Цариграду, вијековима је била највећа црква на свијету.

У 5. вијеку доћи ће до даљег разбијања хришћанског свијета. Цар Теодосије II сазвао је два синода у Ефесу, један 431. и један 449, од којих је први осудио учење цариградског патријарха Несторија, док је други подржао учење Евтихија против цариградског патријарха Флавијана.[41]

Несторија је учио да су Исусова божанска и људска природа различите особе, па је стога Марија била Исусова мајка, а не и Божја мајка. Евтихије је, напротив, учио да је у Исусу постоји само једна природа, другачија од људске природе уопште. Први ефешки сабор одбацио је Несторијево гледиште, због чега су цркве око Едеске школе, града на рубу царства, раскинуле са царском црквом (види Несторијански раскол).[41]

Прогоњени унутар Римског царства, многи несторијанци су побјегли у Персију и придружили се Сасанидској црвки (будућа Црква Истока). Други ефешки сабор поджао је Евтихијев став, али га је двије године касније срушио Халкидонски сабор, који је сазвао цар Маркијан. Одбијање Халкидонског сабора довело је до изласка из државне цркве већине хришћана у Египту и многих на Леванту, који су преферирали теологију миафизита.[41]

Тако је, у року од једног вијека од везе коју је Теодосије успоставио између цара и цркве у свом царству, она претрпјела значајно смањење. Они који су подржали Халкидонски сабор постали су у Сирији познати као Мелкити, царска група, сљедбеници цара (на сиријском malka). Овај раскол довео је до независне заједнице цркава, која укључује египатску, сиријску, етиопску и јерменску црква, а које су данас познате као Древноисточне цркве.[42] Упркос овим расколима, халкидонска никејска црква је и даље представљала већину хришћана у сада већ смањеном Римском царству.[43]

Пад Западног римског царства уреди

 
Одоакарово краљевство 480. године, након што је освојио Далмацију и већи дио Сицилије.

У 5. вијеку Западног римско царство се брзо распало и док краја вијека више није постојало. У року од неколико деценија, германска племена, нарочито Готи и Вандали, освојили су западне провинције. Рим је опљачкан 410. и 455. године, а биће поново опљачкан у наредном вијеку 546. године.[30]

До 476, германски вођа Одоакар освојио је Италију и свргнуо посљедњег западноримског цара Ромула Августула, иако се номинално потчинио Цариграду. Аријанска германска племена успоставила су сопствене системе цркава и епископа у западним провинцијама, али су генерално била толерантна према становништву које је одлучило да остане у заједници са царском црквом.[30] Римски цар Јустинијан I започео је у Цариграду 533. војни поход ради заузимања западних провинција од аријских Германа, почевши од сјеверне Африка па до Италије. Његов успјех у поновном освајању већег дијела западног Средоземља био је привремен. Царство је убрзо изгубило већину ових добитака, али је задржало Рим, као дио Равенског егзархата, до 751. године.

Јустинијан је дефинитивно успоставио цезаропапизам,[44] задржавајући „право и дужност да својим законима регулише најситније детаље богослужења и дисциплине, као и да диктира теолошка мишљења којих ће се држати у Цркви”.[6] Према запису у A Greek–English Lexicon, израз ортодоксан (правовјеран) први пут се појавио у Јустинијановом законику: „Налажемо да све католичке цркве, по цијелом свијету, буду стављене под контролу ортодоксних (правовјерних) епископа који су прихватили Никејски симбол вјере”.[45]

До краја 6. вијека црква унутар царства постала је чврсто везана за царску власт,[46] док је на западу хришћанство углавном било подређено законима и обичајима народа који нису били лојални цару.[10]

Патријаршије у Царству уреди

Види још: Патријаршија и Пентархија
 
Карта пет патријаршија у источном Средоземљу које је успоставио Јустинијан I. Рим је означен ружичастом, Константинопољ зеленом, Антиохија плавом, Јерусалим ружичастом, а Александрија жутом бојом. Лав III проширио је надлежност Константинопоља на територије оивичене ружичастом бојом.

Цар Јустинијан I додијелио је пет сједишта патријарсима Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су чинили врховни црквени ауторитет који је покривао цијело царство. Први никејски сабор 325. поново је потврдио да епископ једне провинцијске пријестонице, митрополит, има одређена овлашћења над епископима провинције.[47] Призната је и постојећа надмитрополитска власт сједиштима у Риму, Александрији и Антиохији,[48] а додијељено је посебно признање Јерусалиму.[49][50][51]

Цариград је додат на Првом цариградском сабору (381)[52] и добио је власт у почетку само над Тракијом. По канону оспораване ваљаности,[53] Халкидонски сабор (451) је Азију и Понт,[54] који су заједно чинили Анадолију, ставио под јурисдикцију Цариграда, иако је њихова аутономија признат на сабору 381. године.[55][56]

Рим никада није признао ову пентархију сачињену од пет столица као саставног дијела црквеног устројства. Рим је тврдио да су, у складу са Првим никејским сабором, само три „Петрове” столице — Рим, Александрија и Антиохија — имале праву патријаршијску функцију.[57] Западна црква такође никада није у потпуности прихватила каноне Трулског сабора (692) који је дао црквену санкцију Јустинијановог декрету.[58]

Рана муслиманска освајања територија Александријске, Антиохијске и Јерусалимске патријаршије, чија је већина хришћана у сваком случају изгубљена за православну цркву послије Халкидонског сабора, оставила је само двије патријаршије у стварном дејству, оне у Риму и Цариграду.[59] Папа Гргур III је одолио 732. иконоборачкој политици цара Лава III. Цар је реаговао тако што је 740. пренио под црквену јурисдикцију Цариграда територије у Грчкој, Илирији, Сицилији и Калабрији коју су раније биле под надлежношћу Рима (погледати карту), остављајући римски епископу само незнатан дио земље над којим је царство још увијек имало контролу.[60]

Цариградски патријарх већ је усвојио титулу „васељенског патријарха”, указујући на оно што је сматрао својим положајем у „васељени”, идеалном хришћанском свијету на челу са царем и патријархом царске пријестонице.[61][62] Такође под утицајем царског модела управљања државног црквом, у којем „цар постаје стварни извршни орган саборне цркве”,[63] пентархијски модел управљања државном црквом назадовао је до монархије Цариградског патријарха.[63][64]

Успон ислама уреди

 
Карта муслиманске експанзије у 7. и 8. вијеку.

Освајања Праведног калифата почела су да шире утицај ислама изван Арабије у 7. вијеку, а први сукоб са Римским царством био је 634. године. Римско и Сасанидско царство били су ослабљени вишедеценијским међусобним ратом. До краја 7. вијека, Праведни калифат освојио је цијелу Персију и велики дио Византије, укључујући Палестину, Сирију и Египат.

Одједном је велики дио хришћанског свијета био под муслиманском влашћу. Током наредних вијекова узастопне муслиманске државе постале су неке од најмоћнијих у Средоземљу.

Иако је византијска црква полагала вјерски ауторитет над хришћанима у Египту и Леванту, у стварности већина хришћана у овим регијама у то вријеме били су миафизити или сљедбеници других секти. Нови муслимански владари понудили су вјерску толеранцију хришћанима свих секти. Додатно, поданици муслиманске државе могли су бити прихваћени као муслимани једноставно објављивањем вјере у једног бога и поштовањем према Мухамеду (погледати шехадет). Као резултат тога, народи Сирије, Палестине и Египта увелико су прихватили своје нове владаре, а многи су се за неколико генерација прогласили муслиманима. Напади муслимана касније су постигли успјех у дијеловима Европе, нарочито у Хиспанији (погледати Ал Андалуз).[65]

Ширење хришћанства у Европи уреди

 
Ширење хришћанства у Европи 325. (тамно плава) и 600. (свијетло плава).

Током 9. вијека, византијски цареви су охрабривали слање хришћанских мисија међу околне народе. Ћирило и Методије послати су 862. у словенске кнежевину Велику Моравску. Већинско словенско становништво Бугарске до тада је било хришћанско, а сам цар Борис I крштен је 864. године. Србија се сматра хришћанском од 870. године.[66] Почетком 867. цариградски патријарх Фотије I писао је да је Кијевска Русија прихватила хришћанство, али је ипак дефинитивно христијанизована тек крајем сљедећег вијека.

Од ових словенских цркава, Црква Велике Моравске је одлучила да се одмах повеже са Римом, а не Цариградом: мисионари послати у Велику Моравску били су на страни римског папе за вријеме Фотијевог раскола (863—867).[67] Након одлучних побједа на Византинцима код Анхијала и Катасиртаија 917, Бугарска је своју цркву прогласила аутокефалном и уздигла је у ранг патријаршије, аутономију коју је признао Цариград 927,[68][69] а укинуо цар Василије II Бугароубица након што је освојио Бугарску 1018. године.

 
Ширење хришћанства у Европи до 1000. године.

У Србији, која је постала независна краљевина почетком 13. вијека, српски архиепископ Јоаникије II је 1346. на црквеном сабору у Скопљу уздигнут на ранг патријарха, а Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије, да би могао крунисати за цара Стефана Душана.

Ширење хришћанства у западној и сјеверној Европи почело је много раније, христијанизацијом Ираца у 5. вијеку, Франака крајем 5. вијека, аријских Визигота у Хиспанији убрзо послије и Англосаксонаца на крају 6. вијека. До почетка византијских мисија у средњој и источној Европи, хришћанска западне Европа, упркос томе што су муслимани заузели већи дио Хиспаније, обухвата Франачку и дио Скандинавије, а осим југа Италије, била је независна од Византије и тако је било вијековима.

Ово стање је подстицало идеју јединствене цркве која није повезана ни са једном посебном државом.[14] Много прије пада Византије, Пољска, Угарска и друге средњоевропске државе биле су дио цркве која се ни на који начин није била дио царске цркве и која је, са Великим расколом, чак прекинула општење са њом.

Велики раскол уреди

Види још: Велики раскол
 
Крунисање Карла Великог за цара.

Након што су Лонгобарди 751. убили посљедњег равенског егзарха, Рим је престао бити дио Византије. Присиљени да траже заштиту на другом мјесту, папе су се обратиле Францима, а након што је папа Лав III 25. децембра 800. крунисао Карла Великог, пренијели су своју политичку оданост на супарничког римског цара. Спорови између римског папе, која је полагала ауторитет над свим другим сједиштима, и цариградског патријарха, који је сада био без премца у царству, кулминирали су можда неизбјежном[70] међусобном екскомуникацијом 1054. године.

Заједницу са Цариградом прекинула је већина европских хришћана, изузев оних којима је владала Византија (укључујући Бугаре и Србе) и тек настале руске цркве, која је тада била митрополија Цариградске патријаршије. Ова црква постала је аутокефална 1448, само пет година прије слома Византије,[71] након чега су османске власти све своје православне поданике било које националности уврстиле у један милет на челу са цариградским патријархом.

Западњаци који су основали крсташке државе у Грчкој и на Блиском истоку именовали су латинске (западне) патријархе и друге архијереје, дајући тако расколу конкретну стварност и постојаност.[72][73] Напори су направљени 1274. (Други лионски сабор) и 1439. (Фирентински сабор) да се обнови заједништо између Истока и Запада, али је договоре постигнуте од стране источних делегације и царева одбацила велика већина византијских хришћана.

На Истоку, идеја по којој је византијски цар на челу свих хришћана постојала је међу црквењацима све док је царство постојало, чак и када је његова стварна територије сведена на околину Цариграда. Само 60 година прије пада пријестоница, тј. 1393. године, цариградски патријарх Антоније IV писао је московском и владимирском кнезу Василију I бранећи литургијски помен у руским црквама византијског цара на основу тога што је „цар (βασιλεύς) и аутократор Римљана, то јест свих хришћана”.[74] Према патријарху Антонију „немогуће је да хришћани имају Цркву, а немају цара. Јер царство и Црква имају велико јединство и заједништво, и није их могуће раздвојити”[75][76] и да „свети цар није попут владара и управника других крајева”.[77][78]

Насљеђе уреди

Након Великог раскола 1054, различити цареви су повремено, али без успјеха, покушавали да поново уједине хришћански свијет, позивајући се идеју хришћанског јединства између Истока и Запада у покушају да добију помоћ од папе и западне Европе у борби против муслимана који су постепено освајали територију царства. Периода крсташких ратова против муслимана прошао је прије него што је одржан чак и први од два сабора за поновно уједињење.

Чак и када је их је цар прогањао, Источна црква је, према Георгију Пахимеру, „није бројала дане до кад се требају ослободити свог цара (јер нису могли више живјети без цара као тијело без срца), него садашње несреће”.[79] Црква се психолошки спојила у главама источних епископа са царством до те мјере да им је било тешко замислити хришћанство без цара.[16]

У западној Европи, с друге стране, идеја саборне цркве повезане са византијским царем замијењена је оном у којој је римска столица врховна.[г] Припадност саборној цркви замијенило је држављанство у јединственом царству. Широм Европе, од Италије до Ирске, формирало се ново друштво усредсређено на хришћанство.[81]

Западна црква је нагласила израз католички у свом идентитету, истичући саборност, док је Источна црква нагласила израз ортодоксни у свом идентитету, тврдњу да се држи правовјерног (истинског) Исусовог учења. Обје цркве тврде да су јединствени наставак претходне уједињене државне халкидонске и никејске цркве, чије су основне доктринарне формулације задржале и многе цркве произашле из протестантске реформације, укључујући лутеранизам и англиканизам.

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Едикт је први који дефинитивно уводи католичну ортодоксију као устаљену религију римског свијета. Обиљежава крај вјерске контроверзе у 4. вијеку о Тројици, изазване аријанском јереси и позивајући дефиниције ортодоксне догме одређене на Никејском сабору 325. и потврђене на Цариградском сабору 381. године. Потврда истинске доктрине о Тројици је тест признања државе. Навођење римске столице као мјерила исправног вјеровања је значајно; повезивања имена александријског патријарха са папом била је посљедица чврсте одбране тринитарног положаја египатске столице, нарочито за вријеме Светог Атанасија. Посљедња реченица Едикта указује на то да цареви размишљају о употреби физичке силе у служби ортодоксије.[2]
  2. ^ Маронитску цркву је основао Марон 410. године, а папа Сергије I 685. учионио је Јована Марона првим маронским патријархом.[22][23][24]
  3. ^ Први хришћани у Риму били су углавном поријеклом са истока и говорили су грчки. Оснивање Цариграда природно је привукле такве људе тамо, а не у Рим, а онда се хришћанство у Риму почело ширит међу римским становништвом, тако да је коначно већина хришћанског становништва у Риму говорила латински. Отуд и промјена језика литургије… Литургија се изговарала (на латинском) прво у једној цркви, а затим у више, све док литургија на грчком није истиснута, а свештенство престало да зна грчки. Око 415. или 420. налази се податак по коме папа каже да не може одговорити на писмо неких источних епископа, јер нема никог ко би могао писати на грчком.[40]
  4. ^ Папство је одржало у западној Европи идеал јединствене царске цркве, јер је цјелокупно западно хришћанство признало надмоћ римске столице.[80]

Референце уреди

  1. ^ „Theodosius I”. Christian History | Learn the History of Christianity & the Church (на језику: енглески). Приступљено 1. 9. 2021. 
  2. ^ Ehler, Sidney Z.; Morrall, John B. (1967). Church and State Through the Centuries: A Collection of Historic Documents with Commentaries (на језику: енглески). Biblo & Tannen Publishers. ISBN 978-0-8196-0189-6. Приступљено 30. 8. 2021. 
  3. ^ Forster 2008, стр. 41; Honoré 1998, стр. 5; Siddhartha & Trivedi 2009In the most common sense, "mainstream" refers to Nicene Christianity, or rather the traditions which continue to claim adherence to the Nicene Creed.
  4. ^ Seitz, Christopher R. (2001). Nicene Christianity: The Future for a New Ecumenism (на језику: енглески). Brazos Press. ISBN 978-1-84227-154-4. Приступљено 1. 9. 2021. 
  5. ^ Latourette 1983, стр. 175; Schaff 1910, стр. 179; Irvin & Sunquist 2002, стр. 160; O'Hare 1997, стр. 88.
  6. ^ а б Ayer 1913, стр. 553.
  7. ^ Talbott, Thomas (2014). „The Incescapable Love of God”. The Inescapable Love of God: Second Edition (на језику: енглески). Wipf and Stock Publishers. стр. 18. ISBN 978-1-62564-690-3. Приступљено 1. 9. 2021. 
  8. ^ Grillmeier, Aloys (1996). „The development of two hierarchies”. Christ in Christian Tradition (на језику: енглески). Westminster John Knox Press. стр. 63. ISBN 978-0-664-22300-7. Приступљено 1. 9. 2021. 
  9. ^ Hitchcock, James (2012). History of the Catholic Church: From the Apostolic Age to the Third Millennium (на језику: енглески). Ignatius Press. стр. 209. ISBN 978-1-58617-664-8. Приступљено 1. 9. 2021. 
  10. ^ а б Ayer 1913, стр. 538–539.
  11. ^ Ekonomou 2007, стр. 218.
  12. ^ Phan 2000, стр. 325; Noble 1984, стр. 49.
  13. ^ GCT (29. 5. 2020). „On This Day May 29, 1453: The Fall Of Constantinople — Greek City Times” (на језику: енглески). Приступљено 1. 9. 2021. 
  14. ^ а б Gerland, Ernst (1913). „Byzantine Empire”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia (на језику: енглески). 15. New York: Robert Appleton Company — преко Викизворника. 
  15. ^ Becchio, Bruno (2006). „Byzantine Church”. Encyclpedia of World Religions (на језику: енглески). Foreign Media Group. ISBN 978-1-60136-000-7. Приступљено 1. 9. 2021. 
  16. ^ а б Schadé 2006, art. "Byzantine Church".
  17. ^ а б Wylen 1996, стр. 190–192; Dunn 1999, стр. 33–34; Boatwright, Gargola & Talbert 2004, стр. 426.
  18. ^ Ames, Cecilia (2007). „Roman Religion in the Vision of Tertullian”. Ур.: Rüpke, Jörg. A Companion to Roman Religion (на језику: енглески). Wiley. стр. 467—468 et passim. ISBN 978-1-4051-2943-5. Приступљено 2. 9. 2021. 
  19. ^ Hopkins 1998, стр. 191.
  20. ^ Durant, Will (1944). Caesar and Christ: A History of Roman Civilization and of Christianity from Their Beginnings to A.D. 325 (на језику: енглески). Simon and Schuster. ISBN 978-90-800548-2-0. Приступљено 2. 9. 2021. 
  21. ^ Redgate, Anne Elizabeth (2000). The Armenians (на језику: енглески). Wiley. стр. 88—91. ISBN 978-0-631-22037-4. 
  22. ^ „St. John Maron Church Maronite Catholic”. stjohnmaron.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 08. 2018. г. Приступљено 2. 9. 2021. 
  23. ^ „History - MARONITE HERITAGE”. www.maronite-heritage.com (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2021. 
  24. ^ No'man, Paul (1996). The Yesterday of the Maronite Church and it's Tomorrow (на језику: арапски). Ghosta: Books. 
  25. ^ Frykenberg, Robert Eric (2008). Christianity in India: From Beginnings to the Present (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826377-7. Приступљено 2. 9. 2021. 
  26. ^ Stewart, John (1928). Nestorian Missionary Enterprise: The Story of a Church on Fire (на језику: енглески). T. & T. Clark. Приступљено 2. 9. 2021. 
  27. ^ O'Leary 2000, стр. 131–137.
  28. ^ Price & Gaddis 2005, стр. 52–55.
  29. ^ Dwyer 1998, стр. 109–111.
  30. ^ а б в Anderson 2010, стр. 604; Amory 2003, стр. 259–262.
  31. ^ The Cambridge Ancient History Volume 12 1970, стр. 589–671.
  32. ^ Clarke, Graeme Wilber (2005). „De Mortibus Persecutorum 45.1, 48.2, qtd. and tr.”. Third-century Christianity (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2021. 
  33. ^ Payton 2007, стр. 29.
  34. ^ Irvin & Sunquist 2002, стр. 164, ch. 15.
  35. ^ „Donatist | religion”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2021. 
  36. ^ „The Donatists and Their Relation to Church and State « Biographia Evangelica” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 12. 2019. г. Приступљено 2. 9. 2021. 
  37. ^ Irvin & Sunquist 2002, стр. 164, ch. 16.
  38. ^ Bettenson, Henry (1967). Documents of the Christian Church (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 22. ISBN 978-0-19-501293-4. Приступљено 2. 9. 2021. 
  39. ^ Siddhartha & Trivedi 2009, стр. 729In 391 Theodosius I established Nicene Christianity as the official…
  40. ^ Boudens, Robrecht (1985). Alfred Plummer: Conversations with Dr. Döllinger 1870-1890 (на језику: енглески). Leuven University Press. стр. 13. 
  41. ^ а б в Price & Gaddis 2005, стр. 52.
  42. ^ Bussell 2010, стр. 346.
  43. ^ Latourette 1975, стр. 183.
  44. ^ Ayer 1913, стр. 538.
  45. ^ „Code of Justinian I.5.21”. Архивирано из оригинала 27. 7. 2013. г. 
  46. ^ Cairns 1996, стр. 124"By 590 the church had not only been freed from persecution by the Roman state but had become closely linked with that state."
  47. ^ Percival 1900, стр. 11—12, NPNF2-14..
  48. ^ Percival 1900, стр. 15—16, NPNF2-14..
  49. ^ Percival 1900, стр. 17, NPNF2-14..
  50. ^ Valliere, Paul (2012). Conciliarism: A History of Decision-Making in the Church (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 91—92. ISBN 978-1-107-01574-6. Приступљено 3. 9. 2021. 
  51. ^ Puglisi, James (2010). How Can the Petrine Ministry Be a Service to the Unity of the Universal Church? (на језику: енглески). Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 40. ISBN 978-0-8028-4862-8. Приступљено 3. 9. 2021. 
  52. ^ Percival 1900, стр. 178, NPNF2-14..
  53. ^ Michalopulos, George C. (11. 9. 2009). „Canon 28 and Eastern Papalism: Cause or Effect?”. OrthoChristian.Com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 1. 2013. г. Приступљено 3. 9. 2021. 
  54. ^ Percival 1900, стр. 287—288, NPNF2-14..
  55. ^ Percival 1900, стр. 176—177, NPNF2-14..
  56. ^ „L'IDEA DI PENTARCHIA NELLA CRISTIANITA’”. www.homolaicus.com (на језику: италијански). Приступљено 3. 9. 2021. 
  57. ^ Wilson, Kenneth (2003). Readings in Church Authority: Gifts and Challenges for Contemporary Catholicism (на језику: енглески). Ashgate. ISBN 978-0-7546-0530-0. Приступљено 3. 9. 2021. 
  58. ^ „Quinisext Council | Christianity”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 3. 9. 2021. 
  59. ^ BROWN, NANCY; Browning, Robert (1992). The Byzantine Empire (Revised Edition) (на језику: енглески). CUA Press. стр. 73. ISBN 978-0-8132-0754-4. Приступљено 3. 9. 2021. 
  60. ^ Treadgold, Warren T. (1997). A History of the Byzantine State and Society (на језику: енглески). Stanford University Press. стр. 354—355. ISBN 978-0-8047-2630-6. Приступљено 3. 9. 2021. 
  61. ^ Meyendorff, John (1982). The Byzantine Legacy in the Orthodox Church (на језику: енглески). St. Vladimir's Seminary Press. стр. 20. ISBN 978-0-913836-90-3. Приступљено 3. 9. 2021. 
  62. ^ Harris, Jonathan (2006). Byzantium and the Crusades (на језику: енглески). A&C Black. стр. 44. ISBN 978-1-85285-501-7. Приступљено 3. 9. 2021. 
  63. ^ а б Ratzinger, Joseph (2008). Church, Ecumenism, and Politics: New Endeavors in Ecclesiology (на језику: енглески). Ignatius Press. стр. 95. ISBN 978-1-58617-217-6. Приступљено 3. 9. 2021. 
  64. ^ Anastos, Milton Vasil (2001). „21. The theory of the pentarchy and Byzantine arguments against the Roman primacy”. Aspects of the Mind of Byzantium: Political Theory, Theology, and Ecclesiastical Relations with the See of Rome (на језику: енглески). Ashgate. ISBN 978-0-86078-840-9. Приступљено 3. 9. 2021. 
  65. ^ Cardini 2001, стр. 9.
  66. ^ Vlasto, A. P. (1970). The Entry of the Slavs Into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs (на језику: енглески). Cambridge University Press Archive. стр. 208. ISBN 978-0-521-07459-9. Приступљено 3. 9. 2021. 
  67. ^ Treadgold, Warren T. (1997). A History of the Byzantine State and Society (на језику: енглески). Stanford University Press. стр. 453, 558. ISBN 978-0-8047-2630-6. Приступљено 3. 9. 2021. 
  68. ^ Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate (на језику: енглески). Wildside Press LLC. ISBN 978-1-4344-5876-6. Приступљено 3. 9. 2021. 
  69. ^ Carvalho, Joaquim (2007). Religion and Power in Europe: Conflict and Convergence (на језику: енглески). Edizioni Plus. ISBN 978-88-8492-464-3. Приступљено 3. 9. 2021. 
  70. ^ Johnson, Paul (2005). A History of Christianity (на језику: енглески). Simon & Schuster. стр. 186. ISBN 978-0-7432-8203-1. Приступљено 4. 9. 2021. 
  71. ^ Голубинский, Евгений Евстигнеевич (1900). Исторія русской церкви: Періодъ второй, Московскій. Отъ нашествія монголовъ до митрополита Макарія включительно. II. первая половина тома (на језику: руски). Университетская типографія. стр. 469. Приступљено 4. 9. 2021. 
  72. ^ Nichols, Aidan (2010). Rome and the Eastern Churches: A Study in Schism (на језику: енглески). Ignatius Press. стр. 281. ISBN 978-1-58617-282-4. Приступљено 4. 9. 2021. 
  73. ^ The Melkites (на језику: енглески). Eparchy of Newton. 14. 8. 2010. Приступљено 4. 9. 2021. 
  74. ^ Meyendorff 1996, стр. 89.
  75. ^ Obolensky 1982, стр. 339; The Cambridge Ancient History Volume 5 2006, стр. 31.
  76. ^ Gudzjak, Borys (2001). Crisis and Reform: The Kyivan Metropolitanate, the Patriarchate of Constantinople, and the Genesis of the Union of Brest (на језику: енглески). Ukrainian Research Institute, Harvard University. стр. 17. ISBN 978-0-916458-92-8. Приступљено 4. 9. 2021. 
  77. ^ Obolensky 1982, стр. 339.
  78. ^ Chrysostomides, Julian; Hussey, Joan Mervyn (1988). Kathigitria (на језику: енглески). Porphyrogenitus. стр. 516. ISBN 978-1-871328-00-4. Приступљено 4. 9. 2021. 
  79. ^ Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 213. ISBN 978-0-521-43991-6. Приступљено 4. 9. 2021. 
  80. ^ Boak, Arthur Edward Romilly (1947). A History of Rome to 565 A. D. (на језику: енглески). Macmillan. стр. 4030. Приступљено 4. 9. 2021. 
  81. ^ Perry, Marvin; Chase, Myrna; Jacob, James; Jacob, Margaret; Laue, Theodore H. Von (2012). Western Civilization: Ideas, Politics, and Society (на језику: енглески). Cengage Learning. стр. 213. ISBN 978-1-111-83168-4. Приступљено 4. 9. 2021. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Државна_црква_Римског_царства&oldid=25998156”