Класификација по поенима на Вуелта а Еспањи
Класификација по поенима на Вуелта а Еспањи је једна од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци Вуелта а Еспањи. На крају сваке етапе, возачи добијају поене за првих неколико позиција, возач са највише поена је лидер класификације и носи зелену мајицу.
Основне информације | |
---|---|
Спорт | друмски бициклизам |
Такмичење | Вуелта а Еспања |
Додељује се за | најбољег спринтера на Вуелта а Еспањи |
Изворно име |
|
Друга имена |
|
Историја | |
Прва награда | 1945. |
Број награда | 71 (до 2024) |
Први победник | Делио Родригез |
Највише победа |
|
Тренутни победник | Кејден Гроувс (2024) |
Историја
уредиКласификација по поенима на Вуелта а Еспањи је уведена 1945. спонзор је била компанија Пирели. Прве године, класификација је рачуната на следећи начин:
- Победник етапе добијао је 100 поена, другопласирани 99 итд. Возачи који су завршавали у групи и добијали исто време, добијали су исти број поена.[1]
- Првих пет бициклиста на свакој етапи добијали су 12 поена за сваки минут који су дошли испред возача који заврши шести на етапи.[1]
- За сваки поен који су освојили у брдској класификацији, добијали су два поена за класификацију по поенима.[1]
- На прилазним циљевима прва четворица су добијала поене, 8, 6, 4 и 2 поена.[1]
Иако су спонзори рекли да је класификација постигла велики успех,[2] није је било следеће године. Класификација по поенима је на Вуелту враћена 1955. где је коришћен систем као у класификацији по поенима на Тур де Франсу, где су возачи добијали поене на основу позиција на крају сваке етапе.
Тони Ромингер 1993. и Лоран Жалабер 1995. су у истој години освојили Вуелту, брдску и класификацију по поенима, док је Крис Фрум 2017. освојио Вуелту, класификацију по поенима и класификацију комбинације.
Правила
уредиПравила класификације по поенима на Вуелти су таква да класификацију не освајају сваке године спринтери. Најбољи пример је Вуелта 2012. када је Џон Дегенколб освојио пет етапа, а у класификацији по поенима је завршио тек на четвртом месту.[3]
За разлику од Тур де Франса, где бодови који се добијају на крају етапе зависе од профила етапе, на Вуелти се добија исти број поена на свакој етапи.[4] Захваљујући томе, класификацију често освоји неко од возача који се боре за генерални пласман, јер сакупе доста поена на брдским етапама.[4]
Тип | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Етапе | 25 | 20 | 16 | 14 | 12 | 10 | 9 | 8 | 7 | 6 | 5 | 4 | 3 | 2 | 1 |
Пролазни циљеви | 4 | 2 | 1 |
Победници
уредиПобедници класификације по поенима:[6]
- 2024. Кејден Гроувс
- 2023. Кејден Гроувс
- 2022. Мадс Педерсен
- 2021. Фабио Јакобсен
- 2020. Примож Роглич
- 2019. Примож Роглич
- 2018. Алехандро Валверде
- 2017. Крис Фрум
- 2016. Фабио Фелине
- 2015. Алехандро Валверде
- 2014. Џон Дегенколб
- 2013. Алехандро Валверде
- 2012. Алехандро Валверде
- 2011. Бауке Молема
- 2010. Марк Кевендиш
- 2009. Андре Грајпел
- 2008. Грег ван Авермат
- 2007. Данијеле Бенати
- 2006. Тор Хусховд
- 2005. Алесандро Петаки
- 2004. Ерик Цабел
- 2003. Ерик Цабел
- 2002. Ерик Цабел
- 2001. Хосе Марија Хименез
- 2000. Роберто Ерас
- 1999. Франк Ванденбрук
- 1998. Фабрицио Гвиди
- 1997. Лоран Жалабер
- 1996. Лоран Жалабер
- 1995. Лоран Жалабер
- 1994. Лоран Жалабер
- 1993. Тони Ромингер
- 1992. Џамолидин Абдужапаров
- 1991. Уве Раб
- 1990. Уве Раб
- 1989. Малколм Елиот
- 1988. Шон Кели
- 1987. Алфонсо Гутјерез
- 1986. Шон Кели
- 1985. Шон Кели
- 1984. Гидо ван Калстер
- 1983. Марино Лехарета
- 1982. Стефан Мутер
- 1981. Франсиско Седена
- 1980. Шон Кели
- 1979. Алфонс де Волф
- 1978. Ферди ван дер Хауте
- 1977. Фреди Мартенс
- 1976. Дитрих Турау
- 1975. Мигел Марија Ласа
- 1974. Доминго Перурена
- 1973. Еди Меркс
- 1972. Доминго Перурена
- 1971. Сирил Гимар
- 1970. Гидо Рејбрук
- 1969. Ремон Стегманс
- 1968. Јан Јансен
- 1967. Јан Јансен
- 1966. Јос ван дер Влетен
- 1965. Рик ван Лој
- 1964. Хосе Перез
- 1963. Бас Малипард
- 1962. Руди Алтиг
- 1961. Антонио Суарез
- 1960. Артур Декаботер
- 1959. Рик ван Лој
- 1958. Салвадор Ботеља
- 1957. Висенте Итура
- 1956. Рик ван Стенберген
- 1955. Фјоренцо Мањи
- 1946—54. Није било класификације
- 1945. Делио Родригез
Вишеструки победници
уредиПозиција | Име | Држава | Број победа | Године |
---|---|---|---|---|
1. | Шон Кели | Ирска | 4 | 1980, 1985, 1986, 1988 |
Лоран Жалабер | Француска | 1994, 1995, 1996, 1997 | ||
Алехандро Валверде | Шпанија | 2012, 2013, 2015, 2018 | ||
4. | Ерик Цабел | Њемачка | 3 | 2002, 2003, 2004 |
5. | Рик ван Лој | Белгија | 2 | 1959, 1965 |
Јан Јансен | Холандија | 1967, 1968 | ||
Уве Раб | Њемачка | 1990, 1991 | ||
Примож Роглич | Словенија | 2019, 2020 | ||
Кејден Гроувс | Аустралија | 2023, 2024 |
По државама
уредиДржава | Број бициклиста који су победили | Број победа |
---|---|---|
Шпанија | 14 | 17 |
Белгија | 12 | 13 |
Њемачка | 6 | 9 |
Холандија | 5 | 6 |
Италија | 5 | 5 |
Француска | 2 | 5 |
Ирска | 1 | 4 |
Уједињено Краљевство | 3 | 3 |
Швајцарска | 2 | 2 |
Словенија | 1 | 2 |
Аустралија | 1 | 2 |
Узбекистан | 1 | 1 |
Норвешка | 1 | 1 |
Данска | 1 | 1 |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в г „25000 pesetas de la Case Pirelli para la Vuelta Ciclista a España”. El Mundo Deportivo (на језику: шпанском). 22. 3. 1945. стр. 1. Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ „V Vuelta Ciclista a España Pirelli”. El Mundo Deportivo (на језику: шпанском). 22. 3. 1945. стр. 1. Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ Daniel Benson (9. 9. 2012). „Degenkolb takes fifth Vuelta stage win in Madrid”. Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ а б в „The Jerseys of the Vuelta a España”. 24. август 2013. Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ „Specific Regulations 65 Edition Vuelta Spain” (PDF) (PDF). Unipublic. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 07. 2011. г. Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ „Historical results - Vuelta a Espana”. Cycling hall of fame. Архивирано из оригинала 29. 08. 2002. г. Приступљено 28. 1. 2017.