Михајло Павловић
Михајло Павловић (Божурња, 1840 — Крушевац, 1915) био је познати београдски трговац, члан Управе Народне банке, председник Српске кредитне банке и народни посланик.[1]
Михајло Павловић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1840. |
| Место рођења | Божурња |
| Датум смрти | 1915. |
| Место смрти | Крушевац |
Биографија
уреди
Родио се у Божурњи, код Тополе. После завршене основне школе, постао је шегрт у трговини, а две године касније калфа.[1]
Касније је прешао у Београд и био калфа у трговини Антонија Пајовића, где је упознао Косту Месаровића. Њих двојица су се уортачили и 1865. године отворили фирму „Месаровић и Павловић“ у Београду,[1] нову мануфактурну трговину на велико. Радња им је најпре била смештена у кући Мијаила Мијовића, на углу Дубровачке (данас Улица краља Петра) и Узун – Миркове улице. Нешто касније, 1871. године, преселили су радњу у кућу Јована Куманудија, на углу Кнез Михаилове и Дубровачке улице.[2]
Брзо је напредовао, па је штедећи стекао велики капитал,[3] који му је омогућио да 1884. године купи турске дућане и магазе дуж Кнез Михаиловој улици између тадашње Дубровачке до Рајићеве улице, и све их порушио. На том месту озидао је велику зграду на спрат, у чијем приземљу се налазио пространи дућан са два одељења и застакљеном канцеларијом, док је у стану на спрату живела његова породици.[3]
Након смрти свог ортака Косте Месаровића (1886), постао је члан управе Народне банке.[1]
Био је председник Српске кредитне банке. Активно је учествовао у раду Главног трговачко -занатлијског одбора, а затим је основао и учествовао у раду Српског трговачког удружења.[1]
Био је члан Напредне странке и посланик у Народној скупштини 1882. и 1894/96. године.[1]
Налазио се у делегацији која је безуспешно одвраћала краља Александра Обреновића од женидбе са Драгом Машин.[1]
У родној Божурњи подигао је зграду школе, у спомен своје фамилије и родитеља.
Умро је у Крушевцу 1915. године, где чувао трезор Народне банке.[1]
Породица
уреди
Имао је брата Ђоку.[1]
Са супругом Милицом (1851—1936) је имао сина Милорада (1869—1926) и три ћерке: Вуку, која се удала за трговца Драгомира Радуловића, Лепу, удату за винарског трговца Илију Јовичића и Зору, која се удала за потпуковника Косту Хорстига.[1]
Син Милорад је такође радио, као ортак, у породичном послу. Оженио се ћерком цариника Димитрија Јовановића, са којом је имао четири сина: Мику (трговца), Владу (чиновника), Воју (правника и чиновника Народне банке) и Милана (чиновника Народне банке).[1] Милорад је пре смрти изгубио огроман новац у неким трговачким спекулацијама, оставио је за собом мајку, која је провела своје последње године живота провела у дому стараца и супругу која је умрла у немаштини.[3] Породична гробница Михајла Павловића се налази у Аркадама на Новом гробљу у Београду.
Извори
уредиЛитература
уреди- Николић, Зоран (25. 2. 2015). „Мираз је младу красиo”. Вечерње новости онлајн. Београд. Приступљено 27. 12. 2018.
- Бачко, Александар (22. 10. 2015). „Старе београдске породице – Павловић (Михајло Павловић)”. Породично порекло. Приступљено 27. 12. 2018.
- Татић, Урош (2014). Попов, Чедомир; Бешлин, Бранко, ур. Српски биографски речник, књига 6, Мар-Миш. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-149-0.
