Улица краља Петра (Београд)

BG ulice gl.png
BG ulice gd.png
Краља Петра
улица
Map pointer.svg
Beograd centralne opstine.png
Општина Стари Град
Почетак Косанчићев венац
Крај Цара Душана
Дужина 1000 m
Ширина  m
Створена
Названа 1904. (1997)
Стари називи Трговачка, Дубровачка, 7. јула
Osnovna škola kralj Petar Prvi 5.jpg
Улица краља Петра са зградом Патријаршије, Саборном црквом и зградом ОШ Краљ Петар Први
BG ulice dl.png
BG ulice dd.png

Улица краља Петра једна је од најстаријих градских улица у Београду. Протеже се правцем који повезује обале две београдске реке, Саве и Дунава, у дужини од 1 km. Некада је представљала административни, културни и трговачки центар града. У њој се и данас налазе многи значајни објекти.

Улица краља Петра представља јединствену изложбу београдске архитектуре на отвореном. Мешавина је најразличитијих архитектонских праваца: барока, академизма, сецесије, модернизма, оријенталног стила[1] и савремене архитектуре.

Улица краља Петра одувек је била стециште свих вера и нација. Ту су се налазиле трговачке радње чији су власници били Срби, Цинцари, Јевреји, Турци, Јермени и Бошњаци Муслимани.[2] Данас у овој улици важно место имају све три велике београдске религије, хришћанска, јеврејска и муслиманска. У улици краља Петра и њеној непосредној близини налазе се Патријаршија Српске православне цркве, Саборна црква, Јеврејски историјски музеј Савеза јеврејских општина Србије и (на углу са Господар Јевремовом) једина џамија у Београду - Бајракли џамија.[1]

Име улицеУреди

Ова улица је више пута током историје мењала име. До 1872. године, према писању Бранислава Нушића, звала се једноставно Чаршија, а касније Трговачка улица. У то време делила се на три дела: Главна чаршија, Зерек и Дорћол. Главна чаршија пружала се од Саборне цркве до раскршћа Кнез Михаилове и Краља Петра улице.[3][4] Зерек се звао део улице од раскршћа са Узун Мирковом улицом до улице Цара Душана[2] (али и цео крај око тог дела улице). Дорћол је био део улице од Душанове према Дунаву (данашња Дубровачка улица).

Године 1872. добија назив Дубровачка, а од 1904. зове се улица Краља Петра I све до 1946, када се доњем делу улице, испод улице Цара Душана, враћа назив Дубровачка, а горњи део, од Душанове улице до Саборне цркве, добија назив улица 7. јула. Године 1995. горњи део, од Душанове, поново добија назив улица Краља Петра, док доњи део остаје Дубровачка улица.[5]

ИсторијаУреди

Претпоставља се да су се још у 1. и 2. веку нове ере на траси ове улице налазили римски форум, базилика и терме.[5]

16. и 17. векУреди

 
Београд на гравури из 1688. године

Током 16. века Београд постаје један од најпрометнијих трговачких центара европске Турске и тада га откривају и дубровачки трговци.[6] Они су током 16. и 17. века играли велику, а некада и главну улогу у привредном животу Београда под Турцима, а највише у трговини. Дубровчани су били присутни у Београду још за време владавине деспота Стевана Лазаревића,[7] али се тек почетком 17. века први дубровачки трговци за стално настањују у Београду и оснива се прва Дубровачка колонија.[8] Београдска колонија дубровачких трговаца налазила се у тадашњем предграђу, на падини која се спуштала до Дунава (део града познат као Зерек), у близини главне чаршије (данашња улица Краља Петра).[9] Дубровчани су овде подизали своје куће које су биле зидане у медитеранском стилу, од ћерпича и дрвета. Приземље ових кућа било је намењено за трговачке радње а на спрату је био стамбени простор. Најчешће је свака кућа имала и окућницу, са калдрмисаном авлијом, а често и простором за башту, воћњак и виноград. Углавном су гледале на чаршију, а економско двориште било је иза куће.[10] На врху Зерека (данашња раскрсница улица Краља Петра и Узун Миркове) су се све до 20-их година 20. века налазила два дућана, која су била остаци старе дубровачке чаршије.[11]

19. векУреди

У новинском чланку једних немачких новина из 1834. године наводи се следеће: "Изван бедема Београда, крај Саве, много се сад зида. Кнез Милош хоће, као што се говори, нови Београд овде за своју резиденцију да оснује."[12]

Како пише Бранислав Нушић у књизи Стари Београд, све до четрдесетих година 19. века центар града био је „плато над Савом, на коме се данас уздиже Саборна црква”, што је управо простор око улице Краља Петра. на том простору су се, осим Саборне цркве налазили и двор, митрополија, школа, пошта, прва књижара,[1] први хотел,[13][14] а даље низ улицу и прва градска апотека.[5]

У то доба на обали Саве одвијао се градски живот и трговина, што је кнеза Милоша привукло да на овом простору планира изградњу градског центра. Када је 1842. године на престо ступио Александар Карађорђевић, није имао свој двор јер су сви дотадашњи конаци били својина Обреновића. Зато је држава купила кућу на Теразијама, коју је сазидао Стојан Симић, на мочварном терену који је поравнат и насут.[15] [a] Премештањем двора на Теразијама почињу своје куће да граде и други угледни Београђани, па се тако и центар престонице преместио из улице Краља Петра.[16]

Прва половина 20. ВекаУреди

 
Улица током двадесетих година 20. века

Почетком 20. века су у овој улици нашле место и прва робна кућа, главна зграда Народне банке Србије, школа „Краљ Петар Први“, једна од најстаријих београдских основних школа.

Савремено добаУреди

Данас се у улици Краља Петра налазе многи значајни објекти, међу којима су Патријаршија, Библиотека и Музеј Српске православне цркве, Саборна црква (улаз је из улице Кнеза Симе Марковића) и Конак књегиње Љубице (такође улаз из улице Кнеза Симе Марковића). Ту се налазе и Академија СПЦ, деканат Факултета примењених уметности, најстарија београдска Кафана „?” (Код знака питања), а у доњем делу улице, испод Кнез Михаилове, модерно здање тржног центра „Рајићева” (улаз из Кнез Михаилове улице), Јеврејски историјски музеј Савеза јеврејских општина Србије, Аероклуб, Дом ученика и Бајракли џамија, једина џамија у Београду, у улици Господар Јевремовој, 20-ак метара од угла са улицом Краља Петра. У непосредној близини улице Краља Петра, на Косанчићевом венцу, налазе се и остаци зграде Народне библиотеке (срушене у немачком бомбардовању 6. априла 1941. године) и кућа Мике Аласа.

Улицом краља ПетраУреди

Захваљујући својој дугој историји у улици Краља Петра данас се налазе многобројни објекти проглашени за споменике културе, као и многе значајне институције.

 
Зграда Факултета примењених уметности, Краља Петра 4

Потез до Кнез Михаилове улице - некадашња Трговачка чаршијаУреди

 
Конак кнегиње Љубице, поглед из улице Краља Петра
 
зграда Патријаршије на броју 5, поглед из улице Краља петра
 
Саборна црква, на углу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића
 
Кафана "?", Краља Петра 6
 
ОШ Краљ Петар Први, прочеље зграде на углу улица Краља Петра и Грачаничке
 
Кућа трговца Милорада Павловића, Краља Петра 11-13
 
Свечани улаз, некада главни улаз у зграду Народне банке, на углу улица Краља Петра и Цара Лазара
 
Кућа трговца Цветичанина, Краља Петра 15
 
Зграда Робног магазина, Краља Петра 16

бр. 2Уреди

Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, висока школа за образовање будућих иконописаца, конзерватора и рестауратора храмова, иконостасе и цркава.[17]

бр 4Уреди

Зграда уметничке школе у Београду, у којој се данас налазе Деканат, секретаријат, стручне службе и одсеци за примењено сликарство, конзервацију и рестаурацију, Керамику и сценографију Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду.[18] Зграда је проглашена за споменик културе 1984. године.

Одмах поред зграде Факултета, али са улазом из улице Кнеза Симе Марковића (на броју 8) налази се и Конак Кнегиње Љубице, који због свог историјског и архиктетонског значаја такође има статус споменика културе од изузетног значаја.

бр. 5Уреди

Патријаршија, Библиотека и Музеј Српске православне цркве, облекат проглашен за споменик културе. Саграђен је у вемену до 1932. до 1935. године и представља монументални објекат у коме је смештено врховно управно тело Српске православне цркве. Сам објекат симболизује устављивање управног црквеног ценра у Београду, након дужег периода када се он налазио унутар државних граница Турске, односно Аустор-Угарске. По својим архитектонским особинама објекат припада сфери романтичарског духа. Облици су блиски академизираној варијанти српско-византијског стила. Далеко већи значај од саме архитектуре има садржај објекта у коме је смештена и патријаршијска Библиотека и Ризница.[19]

Преко пута Патријаршије, у улици Кнеза Симе Марковића (на броју 3) налази се Саборна црква, посвећена Светом Арханђелу Михаилу, која као непокретно културно добро има статус споменика културе од изузетног значаја од 1979. године.

бр. 6Уреди

Кафана „?” (такође Кафана Знак питања) једна је од најстаријих кућа у Београду и најстарија сачувана београдска кафана. Зграда има статус споменика културе, а са својих скоро па 200 година старости представља и једно од обележја града.

Некада се, како пише Бранислав Нушићу књизи Стари Београд, на овом месту, на самом углу (преко пута конака) налазила кућа чувенога Ећим-Томе. До ње се налазила кућа коју је себи сазидао и у њој живео знаменити Петар Ичко (данашња Кафана „?”), а ту је била и прва српска пошта а затим основна школа.[20]

бр. 7Уреди

Основна школа „Краљ Петар Први“, дело архитекте Јелисавете Начић у време подизања била је најмодернија школска зграда за основну наставу не само у Београду већ у целој Србији. Изузетно репрезентативна, што је било условљено положајем у овако важној улици, у непосредној близини Саборне цркве, Митрополије и Конака кнегиње Љубице, показатељ је друштвених и културних прилика у Србији на почетку 20. века. Сама зграда представља значајно остварење не само у архитектури школских зграда, већ и у београдској архитектури уопште и 1965. године проглашена је за споменик културе.

У фискултурној сали Основне школе „Краљ Петар Први“ је извајан Мештровићев Победник, а 1923. године одиграна и прва кошаркашка утакмица.[1]

Пре него што је изграђена нова школска зграда на том месту се налазила стара зграда школе у којој је било смештено и Читалиште београдско, основано 1846. године.[21] У то време део Грачаничке улице који води према Калемегдану био је сокак и у њему се налазила кућа и радња књиговесца Винклера, код којега је становао и умро 1847. године Јоаким Вујић.[22]

бр. 11-13Уреди

Кућа трговца Милорада Павловића подигнута је 1884. године. Чине је два објекта под заједничким кровом и јединствено обрађене фасаде. Претпоставља се да је аутор објекта архитекта Јован Илкић. Трговачки карактер Улице Краља Петра условио је да у приземљу буду трговачке радње, а на спрату по један репрезентативан стан. Фасада је академски обликована. По својим особеностима овај објекат сврстан је међу репрезентативне грађанске куће Београда с краја 19 века и заштићен као споменик културе.[23]

бр. 12Уреди

Зграда Народне банке Србије данас представља седиште гувернера Народне банке Србије. Од свог настанка 1890. до 2006. године била је главна зграда Народне банке Србије и Југославије.

Некада се на простору где се данас налази Зграда Банке некада се налазио први београдски хотел „Код јелена”. Новинар листа „Време”, у чланку из 1938. године, пише о прошлости овог дела града: „На углу данашњих улица Краља Петра и Грачаничке био је стари хан, где су одседале кириџије, кочијаши и други. На том месту подигао је кнез Михаило 1841. године зграду за хотел, пошто у то доба није било ниједног уређеног хотела у Београду. То је гостионица 'Код јелена' са кафаном на углу поменутих улица у приземљу; у горњим спратовима биле су гостинске собе. Фигура јелена стајала је на конзоли, но она је пропала за време пожара који се десио 15. и 16. априла 1849. године. Ова зграда позната је под именом 'Старо здање'”. Касније је у овој згради био „Гранд хотел” и „Илирска касина”[20] а затим, од 1884. године, у њој је била смештена Железничка дирекција. Зграда је срушена у пролеће 1938. године.[13]

бр. 15Уреди

Кућа трговца Црвенчанина подигнута је 1887. године на углу улица Краља Петра и Цара Лазара. По својој концепцији просторног решења, где се први пут у архитектури Београда појављује мезанин изнад приземља, овај објекат представља необичан пример архитектонског решења свог времена. Положај у једној од најстаријих трговачких улица Београда условио је да приземље и мезанин буду намењени трговини, а спратови становању. Објекат је истакнути представник академског стила 19. века и једно од значајних остварења познатог београдског архитекте Јована Илкића. Заштићен је као споменик културе.[24]

бр. 16Уреди

Робни магазин, здање саграђено 1907. године у стилу сецесије, а према пројекту инжењера Виктора Азриела било је прва модна робна кућа у Београду. Власник робне куће био је банкар и народни посланик Бенцион Були, чији је млађи брат Хуго Були 1896. године донео прву фудбалску лопту у Србију.[1] Зграда Робног магазина проглашена је за културно добро 1966. године.

бр. 18Уреди

На углу улице Краља Петра и Кнез Михаилове налази се палата „Слога”, једно од четири здања које је велики српски добротвор и задужбинар Никола Спасић оставио у наслеђе српском народу.[25]

Пре изградње Спасићевог здања на овом углу налазила се зграда Друштва „Слога”, на имању које је некада припадало кнезу Александру Карађорђевићу и било део Кнежеве баште.[26][b] На горњем спрату ове зграде налазила се једна од најзнаменитијих јавних установа тога времена, Грађанска касина.[27][28] Управни одбор Спасићеве задужбине је стару зграду срушио и подигнуто је данашње велелепно здање које је излази на четири улице, са приземљем у којем се налазило 14 локала и четири спрата са 38 станова.[29]

Пре уређења Кнежеве баште, у доба Устанка, на овом месту налазио се Карађорђев конак.[30]

Потез између улица Кнеза Михаила и Узун МирковеУреди

 
Зграда трговца Стаменковића, Краља Петра 41

Преко пута пута палате „Слога”, између улица Кнеза Михаила и Узун Миркове, налази се једна од три зграде заштићене као непокретно културно добро „Грађанске куће у улици Кнез Михаиловој”. Реч је о задужбини Николе и Евгеније Кики, породичној кући коју је ова породица оставила у наслеђе Београдској трговачкој омладини.

На непарној страни овог дела улице, смештен између палата грађених почетком 20. века, налази се улаз у модерни Тржни центар Рајићева, отворен септембра 2017. године,[31] чија је изградња трајала више од деценије.[1] До почетка 21. века на месту тржног центра налазила се неугледна површина која се користила као окретница тролејбуса.[32]

бр. 41Уреди

Зграда трговца Стаменковића подигнута је 1907. године према пројекту архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића. Припада карактеристичној групи стамбених објеката грађених у Београду до Првог светског рата, на којима је остварен спој академске концепције и сецесијске декорације. Вертикална подела главне фасаде постигнута је наглашеним пиластрима с карактеристичним рељефно обрађеним завршетком и декорацијом у виду женских глава, од којих се наниже спуштају траке геометријског профила. Слободне површине фасада покривене су зеленим керамичким плочицама, због којих је објекат популарно називан „зграда са зеленим плочицама“. Фасада с богатом сецесијском декорацијом представља висок домет овог архитектонског стила у Београду. Зграда је заштићена као споменик културе.[33]

 
Зграда Аеро клуба, Краља петра 36

Потез од Узун Миркове до улице Цара Душана - некадашњи ЗерекУреди

 
Зграда Јеврејске општине и Јеврејски историјски музеј, Краља петра 71 а
 
Кућа Михаила Ђурића на углу улица Краља Петра и Господар Јевремове
 
Бајракли џамија, Господар Јевремова 11

Према писању Бранислава Нушића, „Зереком се звала данашња Улица краља Петра од раскршћа са Узун-Мирковом улицом па наниже све до Душанове улице”. У 19. веку то је била централна и најживља улица старог Београда. Док су у делу око Саборне цркве биле различите установе (што се до данас није много променило), радње трговаца на велико и магацина, дотле су се на Зереку окупиле занатлије и радње трговаца на мало. Осим тога у делу око Саборне цркве преовлађивало је хришћанско становништво (Срби и Цинцари) док је Зерек представљао мешавину свих вера и многих нација.[2] Зато се данас на том потезу, између углавном трговачких и угоститељских објеката, налазе и неки најзначајнији нехришћански верски објекти у Београду.

бр. 36Уреди

На углу са Узун Мирковом улицом налази се Зграда Аеро клуба, саграђена 1934-1935. године за националну установу ваздухопловства Краљевине Југославије према пројекту архитекте и пилота Војина Симеоновића. Да би објекат био што репрезентативнији израда бронзаних орлова на фасади код главног улаза поверена је вајару Петру Палавичинију. Израда витража на главном степеништу, са темом „Дедал и Икар”, била је поверена сликару Васи Поморишцу. Сликару Кости Хакману поверена је израда портрета краља Александра у природној величини, али та слика није сачувана.[34] Зграда поседује значајне културно-историјске и архитектонске вредности, као национална установа ваздухопловства Краљевине Југославије и ауторско дело архитекте Војина Симеоновића и представља репрезентативан пример арт декоа у Београду и посебан допринос европеизацији београдске архитектуре, па је 2007. године Заштићен је као споменик културе. У делу зграде према улици Краља Петра смештенаа је Меморијална галерија Петра Добровића[35]

бр. 71 аУреди

Зграда Јеврејске општине у којој се налази и Јеврејски историјски музеј, институција која приказује историјска кретања и културу јеврејских заједница на тлу бивше Југославије, од првих јеврејских насеобина из римског периода до краја Другог светског рата.

У Господар јевремовој 13, на углу Јевремове и Краља Петра, налази се Кућа Михаила Ђурића, 1997. године проглашена за споменик културе. Кућа Михајла Ђурића представља вредно архитектонско остварење с почетка 20. века и значајан покушај стварања српског националног стила у архитектури у том периоду.[36]

У Господар Јевремовој улици 11, одмах поред Куће Михаила Ђурића, а видљива из Краља Петра, налази се Бајракли џамија, једина преостала београдска џамија, од стотинак колико их је било за време Османског царства.[1]

бр. 83Уреди

Дом ученика „Петар Драпшин” је монументално здање, саграђено 1926. године. Зграда Дома је подигнута као вишеспратни стамбени објекат на углу улица Краља Петра и Господар Јованове. Архитектура је еклектичка, у духу академизма, анарочито се у погледу архитектонске декорације истиче улаз у зграду. Године 1998. урађена је реконструкција фасаде, а 2009. и унутрашња реконструкција објекта.[37]

НапоменеУреди

  1. ^ То је био стари двор, који је после убиства краља Александра Обреновића порушен.
  2. ^ После убиства кнеза Михаила Обреновића издато је саопштење да су завереници били повезани са Карађорђевићима. Бивши кнез је оптужен да је обезбедио новац и оружје и да је био подстрекач. намесничка влада донела је одлуку да се заувек забрани повратак Карађорђевића у Србију и да им се одузме сва покретна и непокретна имовина у Србији. Продаја имања отпочела је непосредно по изрицању пресуде Београдског варошког суда, а списак имања у Београду, почетна цена, редослед и време њихове распродаје на јавним лицитацијама објављен је у Српским новина. Кнежева башта била је најзначајнији, а тиме и најскупљи посед. Она је обухватала простор ограничен данашњим улицама Вука Караџића, Кнеза Михаила, Краља Петра и Цара Лазара.[26]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 „Улица краља Петра”. Водич кроз Београд. Приступљено 31. 3. 2018. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Нушић 1984, стр. 16
  3. ^ Каћански, Владислав Ст. (2008). Стари изглед Београда. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 163. 
  4. ^ Нушић 1984, стр. 12
  5. 5,0 5,1 5,2 „Kralja Petra Prvog”. званична презентација. Град Београд. Приступљено 2. 4. 2018. 
  6. ^ Самарџић 2007, стр. 7-10.
  7. ^ Самарџић 2007, стр. 21-22.
  8. ^ Самарџић 2007, стр. 26.
  9. ^ Самарџић 2007, стр. 28.
  10. ^ Самарџић 2007, стр. 31-32.
  11. ^ Нушић 1984, стр. 20
  12. ^ Нушић 1984, стр. 7
  13. 13,0 13,1 Николић, Зоран (10. 8. 2016). „Београдске приче: Тихи одлазак "Старог здања". Вечерње Новости он-лајн. Приступљено 3. 4. 2018. 
  14. ^ "Време", 18. март 1938, стр. 8. digitalna.nb.rs
  15. ^ Мишић 2013, стр. 3.
  16. ^ Нушић 1984, стр. 7,9
  17. ^ „О Академији”. званична презентација. Висока школа - Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Приступљено 5. 4. 2018. 
  18. ^ „Локације”. званична презентација. Факултет примењених уметности Универзитета уметности у Београду. Приступљено 5. 4. 2018. 
  19. ^ „Зграда Патријаршије”. Споменици културе у србији. Приступљено 5. 4. 2018. 
  20. 20,0 20,1 Нушић 1984, стр. 13
  21. ^ Историја Београда 2 1974, стр. 775-776
  22. ^ Нушић 1984, стр. 14
  23. ^ „Кућа Милорада Павловића”. Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту споменика културе града Београда. Приступљено 20. 4. 2018. 
  24. ^ „Кућа трговца Црвенчанина”. Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту споменика културе града Београда. Приступљено 20. 4. 2018. 
  25. ^ Boric, Tijana (10. 11. 2002). „Zadužbine Nikole Spasića i njegovog fonda u Knez Mihailovoj ulici” (PDF). ARHITEKTURA I U RBANIZAM. 10. Приступљено 12. 4. 2018. 
  26. 26,0 26,1 Гордић 2010, стр. 33
  27. ^ Нушић 1984, стр. 102
  28. ^ „На данашњи дан основана је Грађанска касина”. Српски легат. Приступљено 12. 4. 2018. 
  29. ^ „Све куће Николе Спасића”. СГ:ИНФО. Градска општина Стари град. Архивирано из оригинала на датум 20. 09. 2018. Приступљено 12. 4. 2018. 
  30. ^ Гордић 2010, стр. 31
  31. ^ „Rajićeva Shopping Center”. Dan u Beogradu. Приступљено 12. 4. 2018. 
  32. ^ Bulatović, Radmila (12. 9. 2014). „Deceniju posle: Počeli radovi u rupi u Rajićevoj”. Blic (On-line). Приступљено 12. 4. 2018. 
  33. ^ „Зграда трговца Стаменковића”. Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту споменика културе града Београда. Приступљено 20. 4. 2018. 
  34. ^ Стевановић, Д. (25. 10. 2008). „Дом за пилоте и удаваче”. Политика. Приступљено 20. 4. 2018. 
  35. ^ „Зграда Аеро клуба”. Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту споменика културе града Београда. Приступљено 20. 4. 2018. 
  36. ^ „Кућа Михаила Ђурића”. Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту споменика културе града Београда. Приступљено 21. 4. 2018. 
  37. ^ „Dom učenika Petar Drapšin”. Mirandre - Regionalni biznis lider. Приступљено 20. 4. 2018. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди