Ратко Дмитровић
Радомир Ратко Дмитровић (Комоговина, 1958) српски је публициста, новинар и бивши министар за бригу о породици и демографију у Влади Републике Србије.
| Ратко Дмитровић | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Ратко Дмитровић, 2021. године | |||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||
| Пуно име | Радомир Дмитровић | ||||||||||||||
| Датум рођења | 1958. | ||||||||||||||
| Место рођења | Комоговина, ФНР Југославија | ||||||||||||||
| Пребивалиште | Београд | ||||||||||||||
| Држављанство | Србија | ||||||||||||||
| |||||||||||||||
Биографија уреди
Гимназију је завршио у Костајници. Студирао је право, новинарство и историју уметности у Београду и Загребу. Професионалну каријеру новинара је започео 1981. године. Радио је за регионални листу чије је седиште било у Сиску. Убрзо је постао дописник „Политике” са подручја Хрватске, а затим се у другој половини осамдесетих година преселио у Загреб одакле је извештавао. Док је радио у Политици, био је паралелно и новинар „НИН”-а. У Београд је дошао у августу 1991. године и почео да ради за Радио-телевизију Србије. На РТС-у је радио до децембра 1993. године кад га је напустио због покретања сопственог листа.[1]
Почетком 1994. године покренуо је недељник „Аргумент”[2] чији је био главни и одговорни уредник, а који је објављиван до 1999. године.
После демонстрација 5. октобра постао је саветник потпредседника Владе Србије, Небојше Човића.[3] Као главни и одговорни уредник франкфуртских „Вести” је радио пет година. Од 2008. године је редовни колумниста листа Печат на тему српско-хрватских односа.[4]
У периоду 2013-2017 био је на челу Компаније Новости.
На функцију вршиоца дужности генералног директора и главног и одговорног уредника свих издања те медијске куће именован је, једногласном одлуком Надзорног одбора Компаније Новости, 13. маја 2013. године. Новости је нашао у веома тешкој ситуацији. Финансијски дуговања Компаније била су 11 милиона евра, већина медија у саставу тог система пословала је с губитком... На тајном гласању, 26. новембра 2013. г. добија подршку огромне већине запослених у Компанији Новости, чиме и званично постаје њен руководилац.
Без помоћи са стране, у крајње чудном правном и пословно необјашњивом односу са „Штампаријом Борба“, такође наслеђеним од својих претходника, без отпуштања радника, Дмитровић је успео да стабилизује Компанију и избегне у јавности најављени стечај тог српског медијског гиганта.
Средином 2017. године подноси неопозиву оставку и одлази из Новости. Никада у јавности није изнео разлоге због којих је напустио челну позицију Новости.
Након тога преузима послове програмског директора београдске РАС Телевизије, чији је и оснивач.
На парламентарним изборима одржаним 2020. године изабран је, као ванстраначка личност, за посланика у Народној Скупштини Србије, на листи Српског патриотског савеза (СПАС) Александра Шапића. Недуго након тога формирана је велика коалиција Влада Србије унутар које је СПАС-у припало новоосновано Министарство за бригу о породици и демографију а Дмитровићу понуђено место министра, што је он и прихватио.
За годину и по дана, колико је провео на месту министра, донет је сет мера за подстицај рађања, од три хиљаде евра једнократне помоћи за прво дете до 20.000 евра, у ратама, за четврто дете, као и неповратна помоћ мајкама за прву некретнину, у висини 20.000 евра. Донета је и мера која студенткињама и студентима, ако се одлуче на заснивање породице и рађање деце, даје могућност полагања испита ван испитних рокова, онда када њима највише одговара.
Живи у Београду, са супругом Наташом и ћеркама Ољом и Ленком.
Књиге уреди
- Бележница професора Мишковића, Чачак: Легенда, 2005.[5]
По овом Дмитровићевом роману, и причама које је додатно написао, снимљена је истоимена телевизијска серија, чији је био косценариста. Серија је емитована на РТС-у и СуперстарТВ, као и на неколико тв канала у Региону.
- Крст на крижу, 2016.[6]
Двотомно публицистичко дело, на преко хиљаду страна, о српско-хрватским односима, с мање познатим и потпуно непознатим а важним, чак судбоносним примерима тих односа. Дело Крст на крижу доживело је десет издања и продато је у неколико десетина хиљада примерака.
Награде уреди
- Прво место и статуа „Златна Ника” за друштвено одговорну репортажу, додељена 20. октобра 2013. године на 18. „Интерферу - Интернационалном фестивалу репортаже и медија“ у свечаној сали Културног центра у Апатину.[7]
- Награда Капетан Миша Анастасијевић за ангажовано и квалитетно информисање, додељена 7. априла 2015. године у свечаној сали Матице српске у Новом Саду.[8][9]
Референце уреди
- ^ Нови пут. „Ратко Дмитровић: Нема правне државе без добрих медија”. Приступљено 30. 10. 2015.
- ^ Нова српска политичка мисао. „Ратко Дмитровић: Отворено писмо Драгану Ђиласу”. Приступљено 29. 10. 2015.
- ^ Национално вијеће Срба у Хрватској. „Колективна наплата једног личног понижења”. Архивирано из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 1. 11. 2015.
- ^ Двери српске. „Зашто је смењен Ратко Дмитровић?”. Приступљено 29. 10. 2015.
- ^ Бележница професора Мишковића COBISS.SR 125878796
- ^ Крст на крижу COBISS.SR 225741580
- ^ ИНТЕРФЕР. „Комплетан списак добитника награда 18. ИНТЕРФЕР-а”. Приступљено 2. 11. 2015.
- ^ Вечерње новости. „Признање „Капетан Миша“ уручено Ратку Дмитровићу”. Приступљено 29. 10. 2015.
- ^ Медиа Инвент. „На Благовести у Матици Српској- традиционално проглашење најбољих у Србији”. Приступљено 29. 10. 2015.
Литература уреди
- Дмитровић, Ратко (2005). Бележница професора Мишковића. Чачак: Легенда. ISBN 978-86-7784-029-7.
