Селигер
Селигер (рус. Селигер) заједнички је назив за комплексан систем глацијалних језера међусобно повезаних каналима и земљоузима у јединствену акваторију на северозападу европског дела Руске Федерације. Језеро се налази на граници између северног дела Тверске области (Осташковски рејон) и јужног дела Новгородске области. На његовим јужним обалама налази се град Осташков по коме се често назива и Осташковским језером.
| Селигер | |
|---|---|
 Детаљ са језера | |
| Локација | Новгородска област Тверска област |
| Координате | 57° 11′ 31″ С; 33° 04′ 20″ И / 57.19194° С; 33.07222° И 57° 11′ 31″ С; 33° 04′ 20″ И / 57.19194° С; 33.07222° И |
| Тип | моренско језеро |
| Притоке | 110 мањих притока |
| Отоке | Селижаровка |
| Земље басена |  Русија |
| Површина | 260 km2 |
| Макс. дубина | 24 m |
| Дужина обале1 | 528 km |
| Над. висина | 205 m |
| Острва | укупно 38 км² |
| Насеља | Осташков, Солњечни |
| ДРВ | 08010100411110000000381 |
  Селигер | |
| Водена површина на Викимедијиној остави | |
| 1 Shore length is not a well-defined measure. | |
Са површином од 260 км² највеће је то природно језеро на територији Тверске области. Познато је по бројним острвима (укупне површине 32 км²), заливима и увалама. На једном од острва налази се територија затвореног града Солњечни, односно манастир Нилова испосница – објекат од изузетног културно-историјског значаја Руске Федерације.
Из јужног дела језера отиче река Селижаровка која језеро повезује са басеном реке Волге.
Етимологија
уредиУ руским летописима из XII и XIII века језеро Селигер помиње се под именом Серегер (у староруској форми као Серегѣръ).[1]. Извесно је да је име језера прибалтичко-финског порекла, али је конкретна етимологија и даље нејасна. Поједини лингвисти сматрају да потиче од финске речи Selkäjärvi, у слободном преводу „горње језеро“, а није искључена ни верзија настала од речи Särkijärvi која означава „језеро богато бодоркама“.[2][3][4].
За језеро Селигер везана је једна од најлепших руских легенди. Некада давно живела су два брата – Иљмењ и Селигер, и обојица су била заљубљена у прекрасну девојку која се звала Волга. Како је Волга за свог женика одабрала млађег брата, старији Иљмењ је одлазећи расрђен од куће на свог брата бацио клетву: „Дабогда се ти брате претворио у језеро, а на твојим леђима нека израсте на стотине грба“. И тако се и збило. Када је Иљмењ увидео своју грешку, покајао се због ње, али било је касно. Како није могао да врати учињено, бацио је клетву на себе и пожелео да и он постане исто што и његов брат. И тако све до данашњих дана живе два брата, Селигер прекривен бројним острвима и Иљмењ без и једног јединог острва. А Волга је тугујући исплакала реку суза и на послетку побегла од туге ка Каспију.
Физичке карактеристике
уредиПовршина језера Селигер је 260 км², док је површина сливног подручја око 2.275 км². На језеру се налази преко 160 острва укупне површине око 38 км². Највећа острва су Хачин и Городомља.
У Селигер се улива укупно 110 углавном мањих притока, а највеће су Крапивенка, Сорога и Серемуха. Једина отока је река Селижаровка, лева притока Волге која језеро повезује са басеном ове реке и Каспијског језера. Површина језера лежи на надморској висини од 205 метара.
Језеро Селигер је моренског порекла и састављено је од бројних мањих ујезерених површина међусобно раздвојених бројним острвима и полуострвима, тако да је укупна дужина његових обала 528 километара. Језеро чине укупно 24 залива, а најизолованији делови имају и засебна имена: Вјасцо, Величко, Глубокоје, Свјатое итд.
Вода је јако чиста и провидност достиже до 5 метара.
На јужној обали језера налази се град Осташков, док се на острву Городомља налазе затворени град Солњечни и манастир Нилова испосница.
На језеру се од 2005. сваког лета одржавају традиционални сусрети руске омладине познати као „Форум Селингер“.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Покажчик географічних назв та етнонімів” (на језику: украјински). Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 11. 12. 2014.
- ^ Фасмер, Макс Этимологический словарь русского языка. Т. III. pp. 595—596.
- ^ Иванов В. Ф. Топонимический словарь Селигерского края Архивирано на сајту Wayback Machine (25. август 2012)
- ^ Откупщиков Ю. В. Индоевропейский суффикс *-men-/*-mōn- в славянской топонимике // Откупщиков Ю. В. Из истории индоевропейского словообразования. Санкт-Петербург: СПбГУ. 2005. pp. 247
