Симфонија

За однос цркве и државе види Симфонија (теологија).

У западној класичној музици симфонија је проширени музички састав, готово увек написан за оркестар. Обично садржи барем један став или део тог става написан према правилима сонате. Многе симфоније су тонски радови у четири чина са првим чином у сонатном облику, који се често описује од стране музичких теоретичара као структура „класичне“ симфоније. Иако су многе симфоније познате по класичном облику компонованом од стране музичких великана попут Јозефа Хајдна, Волфганга Амадеуса Моцарта, и Лудвига ван Бетовена, неке од њих не одговарају овом моделу.

Симфонијски оркестар из Келна, Немачка, приликом њиховог извођења 8. симфоније Густава Махлера.

Симфонија је проширена композиција за оркестар и обично се састоји од четири става. По својој је формалној структури идентична класичној инструменталној сонати, а разлика између ова два музичка рода је управо та што је соната камерног карактера, компонована за један или два инструмента, ређе три или више (соната за гудачки оркестар на пример), а симфонија за већи инструментални састав - оркестар. Један цитат, једног великог мајстора симфонијске музике на заласку епохе музичког романтизма, о симфонији у сажетом облику говори све:

Симфонија треба бити као прича.

Симфонија треба да садржи све.

Густав Малер (1860 – 1911), композитор и диригент

Порекло имена

Реч симфонија је изведена од грчке речи συμφωνία (симфонија), што значи „споразум или складност звука“, а „концерт вокалне или инструменталне музике“, из σύμφωνος (симфōнос). Ова грчка реч се користи за описивање инструмента који се спомиње у Књизи о Данијелу. Научници су некад веровали да су гајде реч која је идентификована из овог списа. Међутим, новије научно мишљење истиче да реч о којој се ради у Књизи о Данијелу је сифониа (од грчког σίφων сифоном, „цев“,), и закључује да гајде нису постојала у тако раном времену. У касној грчкој и средњевековној теорији реч је кориштена за описивање складности звука, за разлику од διαφωνία (диафōнија), која је била реч за дисонанцу. У средњем веку и касније, латински облик имена симфонија се користи за описивање различитих инструмената, посебно оних који су у стању да произведу више од једног звука истовремено.

Исидор Севиљски је био први који је употријебио реч симфонија при именовању једне врсте двоглавог бубња. Од 1155 - 1377 француски облик имена симфоније је органиструм или вергл. У касној средњевековној Енглеској, име симфонија је кориштена на оба ова начина, док је у 16. веку била изједначена са цимбалом. На немачком, под именом симфонија су се подразумијевали спинети и виргинали од краја 16. века до 18. века. У смислу „звучање заједно“, реч почиње да се појављује у насловима неких дела из 16. и 17. века код композитора попут Ђиованија Габриелија са његовим „Sacrae symphoniae“, „Symphoniae sacrae“ и „Liber Secundus“, објављеним 1597 и 1615, затим; Адријано Банчиери са „Ecclesiastiche Sinfonie dette Canzoni u aria francese, po sonare, et cantare, op. 16“, објављеном 1607. у Венецији, Лодовико Гроси Да Вијадана са „Sinfonie musicali, op. 18“, објављеном 1610, и Хејнрих Шулц са „Symphoniae sacrae, op. 6“, и „Symphoniarum sacrarum secunda pars, op. 10“, објављеним 1629 и 1647. Осим Вијадана збирке, која је садржавала чисто инструменталну и световну музику, то су све збирке духовних и певачких дела, од којих су нека била уз инструменталну пратњу.

У 17. веку, највећим делом барока, појмови симфонија и синфонија су кориштени за низ различитих дела, укључујући и инструменталне композиције које су се користиле у оперским сонатама и концертима који су обично део већег дела. Opera sinfonia, или италијанска увертира имали су до 18. века стандардну структуру од три контрастна чина: брзо, споро, брзо и плесни став. То је облик који се често сматра претечом оркестарске симфоније. Изрази „увертира“, „симфонија“ и „синфонија“ широко су сматране променљивим највећим делом 18. века.

Историјски развој симфонијске музике

Симфонијска музика је сигурно најраскошније подручје музичког стваралаштва. Ту се у првом реду мисли на музику за оркестар, коме се често придружују и вокално - инструментални солисти и хор. Иако реч СИМФОНИЈА има и бројна друга значења.

Прошла је симфонијска музика, почев од првих облика у епохи барока и преткласицизма па до данас, бројне развојне фазе. Свој класичан облик добила је за време Хајдна и Моцарта. А композитори - романтичари, дали су јој највеће димензије и уметничке висине. Све у свему, симфонијска музика била је и остала најснажнији облик уметничког изражавања мајстора музике у свим епохама.

Рани симфонијски облици

Реч симфонија обично означава музичко дело писано за музички састав од више инструмената и извођача. У изворном облику, она значи сазвучје, дакле, то је учешће више музичара и више инструмената у представљању музичког дела или музичких звукова.

Али, реч симфонија има и још једно значење, које нас доводи до њених прапочетака у античко доба. У древном Риму, овај израз је означавао ограђен простор на позорници, резервисан за инструменталне извођаче или један инструментални састав. Њега су чинили аулос, сирингс (врсте древних фрула), китара, формикс, цимбали и кастањете зване скабилум, које су означавале такт. Овај је инструментални ансамбл пратио тадашње римске пантомиме.

Значење савременог музичког рода, симфонија добија са почетком седамнаестог века. Десило се то приближно у исто време када се из тежње за обновом певане старогрчке трагедије, родила опера. Само, опера затим има свој и интензивнији развојни пут, док се симфонија развијала постепено, настајући из тада помодних музичких облика. Првим делом те врсте, сматра се збирка Музичке Симфоније у осам, гласова гласова, које је 1610. године написао и издао композитор Лодовико Виадана. То је дело написано у духу тадашњег вишегласног мадригала, са елементима концертног музицирања. А затим током XVII и прве половине XVIII века настају инструментална дела под називом симфоније, која у себи сажимају дух барокног концерта и тадашње оперске увертире (темпо брзо-лагано-брзо). Значајни композитори тог рода били су Вићенцо Албричи (творац првих инструменталних дела која су носила назив ‘’симфонија’’ и имале су свој ‘’број’’), Хајнрих Шиц (познате су његове вокалне ‘’Синфоне Сацрае’’ – ‘’Духовне Симфоније’’) и Томазо Албинони, који је први увео менует као четврти став симфоније. Стварајући своје Трогласне инвенције и симфоније и то за чембало или оргуље, Јохан Себастијан Бах овај облик проширује на камерно музицирање, што ће са посебним респектом у свом стваралаштву прихватити тек композитори у XX веку.

Формирање класичне симфоније

Средином XVIII века, симфонија се обликује као самосталан музички облик, писан за оркестар. Највеће заслуга у то време, припадала је композитору и диригенту Јану Вацлаву Штамицу и његовом оркестру званом Манхајмска Школа, према граду у ком је деловала. Симфонија добија три засебна става - два брза, бочна алегра и један средишњи адагио, што затим прихватају и даље развијају Хајдн и Моцарт, дајући симфонији зрело класично обележје четвороставачности. Са Хајдном и Моцартом, симфонијска музика је коначно обликована.

Јозеф Хајдн први велики мајстор музичког класицизма и први у чувеном Првом Бечком Тријумвирату (Хајдн, Моцарт, Бетовен), коначно је открио и установио класичну форму симфонијске музике. Слично Моцарту, развио ју је од наслеђеног кратког троставачног облика из епохе преткласицизма, до зрелог и проширеног четвороставачног облика (адагио увод,аллегро - анданте - менует - рондо, финале). Може се слободно рећи: да Хајдн није усталио класични симфонијски облик, ни Моцарт не би створио своја најбоља познија дела, а Бетовен не би нашао инспирацију за финале своје Девете (а нашао ју је поред осталог и у Андантеу, другом ставу Хајднове Друге Симфоније!).

Данас је познато укупно 106 Симфонија Јозефа Хајдна и све оне одражавају развојни пут симфонијске музике у XVIII веку, све до појаве једног Бетовена. Већина ранијих симфонија, компоноване су за кућне концерте кнеза Естерхазија, где је Хајдн службовао до 1790. године.

Хајдн је уздигао симфонијски облик на његов развијени класични ниво. У својим симфонијама, Хајдн је користио тематски материјал базиран на народном стилу. Хајдн је поједностављивао музички материјал у ставовима својих Симфонија и наново му сагласно свом музичком мајсторству, давао сложенију тонску структуру, приближавајући је музичкој архитектури. Типично је за Хајднов симфонијски стил још и то да је често истицао поједине ноте или мотиве из тема и ефектно их разрађивао, посебно у строго сонатном, првом ставу (у њему је и лагани увод пре наступа сонатног првог става, такође Хајдново достигнуће). Наивни карактер народне игре, код Хајднових Симфонија је задржавао само трећи став, менует. Мада су менует у симфонији користили и Хајднови претходници (први га је увео, као што смо видели, Томазо Албинони), тек са Хајдном он постаје пуноправни саставни део симфоније, припремајући долазак бетовенском скерцу. Особени су по своме стилу и Хајднови лагани ставови, где се мелодије, често веома једноставне, разрађиване у техници варијација, коју ће тек касније преузети и снажно развити Бетовенов музички геније. изненадни наступи пауза (што је посебно карактеристично за финалне ставове Хајднових Симфонија), Хајдну су обезбедили почасно место у музичкој историји и надасве у антологији симфонијске музике и указали на пут којим ће ићи ствараоци у каснијим музичким епохама.

У стопу са Хајдном, симфонијску музику је полазећи од наслеђених облика, стварао и Волфганг Амадеус Моцарт. I он је као и Хајдн, пошао од кратког троставачног облика прве половине XVIII века и створио је права ремек дела зрелог четвороставачног симфонијског класицизма.

А на преласку из XVIII у XIX век, Бетовен полази од оне тачке до које су стигли Хајдн и Моцарт и први значајно проширује симфонијски облик. Галантни менует, замењује његовом ‘’убрзаном’’ верзијом, ‘’скерцом’’, дајући тако овом ставу снажније, драматичније обрисе. Симфонијска музика тако добија нов и још значајнији развојни пут, који у епохи музичког романтизма XIX века доводи, како до стварања нових симфонијских облика или обогаћивања старих, тако и до значајног проширивања класичне симфоније до монументалних димензија.

Симфонија по вековима

Симфонија у 18. веку

Облик који ми данас препознајемо као симфонија развио се у раном 18. веку. Обично се сматра да је развијен од италијанске увертире, дела из три става која су се користила код отворених опера, често кориштена од стране Александра Скарлатија. Друга важна претеча симфоније је ripieno concerto, релативно мало истраживан облик налик концерту за гудаче и континуо, али без соло инструмената. Најранији познати рипиено кончерти су од Ђузепа Торелија (његова збирка од 6 рипиено кончерта, опус 5 из 1698). Антонио Вивалди је такође писао дела овог типа. Можда најпознатији рипиено кончерто је Бранденбуршки кончерто бр.3 од Јохана Себастијана Баха.

Ране симфоније као и италијанске увертире и концерти, имају три става, у темпу брзо-споро-брзо. Међутим, за разлику од рипиено концерта, који користи уобичајени ritornello облик концерта, барем први став код ових симфонија је био у неком бинарном облику. Симфоније се разликују од италијанских увертира по томе што су више писане за концертна извођења, него као представљање позоришног дела. Иако су највећим дијелом 18. века појмови увертира и симфонија кориштени наизменично, дело које је изворно написано у једном облику се понекад касније користило у другом. Велика већина тих раних симфонија су била компонована у дуру.

Симфоније у овом тренутку, било за концертну, оперску, или црквену употребу, нису биле главна дела на програму. Често као и са кончертима, они су подељени између осталих дела, или су извучени из свита или увертира. Вокална музика је сматрана главним музичким доживљајем, а симфоније су требале пружити прелудијум, паузе и постлудије након певања. У то време већина симфонија су биле релативно кратке, а трајале су између 10 до 20 минута.

"Италијански" стил симфоније, често се користио као увертира и entracte у оперским кућама, постао је стандардни облик у три става: брзи, „Allegro“, спорији, а затим још бржи став. Мозартове ране симфоније су биле компоноване у овом облику. Рани облик у 3 става је на крају замењен са оним у 4 става који је био најзаступљенији у другом делу 18. века и највећег дела 19. века. Овај симфонијски облик је био под утицајем германске праксе, и биће повезан са „класичним стилом“ Хајдна и Моцарта. Важне промене биле су додатак „плесног“ ставка и промена у карактеру првог ставка да постане „први међу једнакима“.

Нормални облик са 4 става постаје онда:

1. Брзи, у бинарном облику или касније у сонатном облику
2. Спори став
3. Менует и трио (касније се развио у скерцо и трио), у троделном облику
4. Брзи, понекад и у сонатном облику. Друге уобичајене могућности су рондо облик или соната-рондо.

Чак и средином 18. века, варијације на овај облик симфоније нису биле ретке, а посебно средња два става би понекад заменили места или би полагани увод био додат у почетку, што би понекад довело до облика са четири став, споро-брзо-споро-брзо.

Прва симфонија код које је менует представљен као трећи став, појављује се у делу из 1740. године у D-дуру Георга Матијаса Мона. Међутим, то је изоловани пример: први композитор који је доследно користио менует као део облика са четири става је Јохан Стамиц.

Два главна центра за писање раних симфонија су Беч, са представницима писања раног облика симфонија попут: Георга Кристофа Вагенсеила, Вензела Рејмунда Бирка и Георга Матија Мона, и Манхајм, центар тзв. манхајмске школе. Симфоније су компоноване у целој Европи, са активним композиторима у Италији попут Гиованија Батисте Самартинија, Андреја Лучесија и Антонија Бриосчија, затим Карла Филипа Емануела Баха у северној Немачкој, Леополда Моцарта у Салцбургу, Франсоа-Жосефа Госека у Паризу, Јохана Кристијана Баха и Карла Фридриха Абела у Лондону.

Каснији значајни бечки композитори симфонија су: Јохан Баптист Ванхал, Карл фон Дитерс Дитерсдорф, и Леополд Хофман. Најважнији симфонисти у другом делу 18. века, били су Јозеф Хајдн, који је написао 106 симфонија током 40 година, и Волфганг Амадеус Моцарт. Њихова многобројна, често извођена и опонашана дела се обично сматрају апотеозом класичном стилу.

Симфонија у 19. веку

У касном 18. веку, вокална музика, нарочито кантате и опере, сматране су главним обликом концертне музике, послије којих су следили концерти. Са развојем сталних оркестара, симфонија преузима све веће и веће место у концертном животу. Прелазно раздобље је било од 1790. до 1820. За Лудвига ван Бетовена његов први академски концерт је имао „Христ на Маслиновој гори“ као главно дело, радије него две симфоније и клавирски концерт који је изводио на истом концерту.

Бетовен је увео симфонију у неистражено подручје ширењем, често драматично, свих њених делова. Његових 9 симфонија поставили су стандард за писање симфонија генерацијама после њега. Након две симфоније, које су написане у стилу Хајдна, његова симфонија бр. 3 (Ероица), има размере и емоционални распон који је издваја од ранијих радова, често навођена као пример увођења у раздобље романтизма. Симфонија број 9 узима незапамћени иступ укључујући делове за вокалне солисте и хор у задњем ставу. Беетовен, заједно са Францом Шубертом, такође је био тај који је заменио углађени менует са живљим скерцом као унутрашњим ставом (најчешће трећи од укупно четири става). Скерцо, са већим делокругом емоционалног изражавања, био је прикладнији романтичном стилу.

Следећа генерација симфониста је желела да комбинује проширени хармонијски речник развијен од стране хроматских композитора попут Џона Филда Лудвига Спохра и Карл Марија вон Вебера, са структурним иновацијама Бетовена. Роберта Шумана и Феликса Менделсона су два водећа германска композитора чија су дела покушала ово обједињавање. Истовремено настаје више експериментални облик симфонијског писања који садржи већи број симфонија с текстуалним значењем или посебним програмима. Док „програмске симфоније“ које су написане још 1790, њихово место и улога се проширује са „Symphonie Fantastique“ Ектора Берлиоза из 1830. и Листове програмске симфоније, као што је Данте симфонија и Фауст симфонија, обе из 1857. Ово раздобље поклапа се са оним што се уопштено назива „романтично“ раздобље, а завршава средином 19. века. Иако се појам „романтичан“ често користио у музици да се опише музичко раздобље од Бетовена све до Сергеја Рахмањинова.

У другој половини 19. века, у симфонијама се често користе веома проширени ставови, често у строгом сонатном облику. Јоханес Брамс, који је користио Шумана и Менделсона као његову полазну тачку, поставио је стандард за компоновање симфонија који је имао врло висок ниво структурног јединства. Истовремено симфоније су постајале дуже, а постале су основа ширења бројних симфонијских оркестара. Други важни симфонисти у касном 19. веку су: Антон Брукнер, Феликс Драесек, Антоњин Дворжак, Петар Иљич Чајковски и Камиј Сен-Санс.

До краја 19. века француски оргуљаши попут Видора назвали су неке од својих оргуљашких композиција симфонијама: „Романтична“ врста оргуља на којима су свирали (попут оних које су изградили Каваје-Кол) омогућавали су темељити оркестрални приступ и звук, па ови композитори нису мислили о њиховим симфонијама као инфериорним онима написаним за симфонијски оркестар. У случајевима Видора и посебно Вирне је много мање уобичајено чути њихове симфоније „само за оркестар“, (од којих је једну написао Вирне, а Видор написао неколико) него оних које је писао за оргуље.

Симфонија у 20. веку

У 19. веку симфоније постају све веће и веће, како у временском трајању тако и у величини оркестра. Тај развој се завршио са Густавом Малером почетком 20. века. У 20. веку појављују се нове промене у стилу и садржају дела које композитори означавају као „симфонија“. Идеју да је симфонија коначни облик који је имао одређене стандарде је разорена, а уместо тога постаје било које веће оркестарско дело које њен композитор види и означава као такве. Док су неки композитори попут Сергеја Рахмањинова и Карла Нилсена, наставили да пишу у традиционалном облику са 4 става, други композитори су имали различите приступе. Густав Малер, чија је 2. симфонија писана крајем 19. века у пет ставова. Он је наставио да пише радове у облику романа: његова 3. симфонија, као и друга, има делове за солисте и хор, те је у 6 става, пета, седма и 10. симфонија у 5 ставова, а 8. симфонија, која би у другом времену вероватно била названа кантата или ораторијум, је у два велика дела, са певачима који певају током целог трајања дела. Јан Сибелијусова последња Симфонија број 7 има само један став.

Упркос тој разноликости, остале су одређене тенденције јер симфоније су још увек ограничене на то да су биле дела за оркестар. Певачки делови су се понекад користили уз оркестар, али ретко уз употребу соло инструмената које је било готово непознато. Познати изузеци су „оргуљашке симфоније“ компоноване за соло оргуље француских композитора као што су Луј Верн и Шарл-Маре Видор који користе снагу и повећане ресурсе модерних оргуља у представљању оркестралног учинка.

Уз проширење онога што би се могло сматрати симфонијом, у 20. веку долази до пораста у броју радова који би се разумно могли назвати симфоније, али који су добили неки други назив од стране својих композитора. Концерт за оркестар Бéле Бартóка је само један такав пример (Бартóк никада није написао дело, а да га је назвао симфонија). У Малеровом „Das Lied von der Erde“ се пева током целог дела, али би се оправдано могло назвати симфонијом. Неки данашњи композитори и даље пишу дела која они називају „симфонијама“ (Филип Глас, на пример, написао је осам од 2005). Тенденција у 20. веку за симфоније је да буду мање препознатљив облик са својим властитим конвенцијама и нормама, а више ознака коју композитори примењују у оркестарским делима са одређеним амбицијама, или чак и неоркестарских дела. Глен Бранка, на пример, компонује симфоније за електричне гитаре и удараљке, у којима се стапају индустријске какофоније и микротоналитет с квази-мистицизмом и напредном математиком.

Карактеристике симфоније

Главне карактеристике класичне симфоније, као што је постојала до краја 18. века у немачком говорном свету су: 4 става, од којих би први обично био брзи став у сонатном облику, други спори став, трећи или менует и трио или троделни плес попут (скерца) став у „једноставном“ троделном метру, завршивши са четвртим, брзим ставом у ронду и / или сонатном облику. Инструментал, се свирао са оркестром релативно умерене величине уобичајеном у то време.

Након што је Бетовен почео да експериментише са структуром ставова и програмским особинама у својој 6. симфонији, да би касније додао певаче у задњем ставу његове 9. симфоније, могућности за обликовање симфонијског формата постају неограничене. Почевши од раног романтизма доба, на пример:

• „Више варијација у структури ставова“: више ставова и / или вишеслојна структура ставова (Берлиоз, Ромéо и Јулија; Малер, 2. и 8. симфонија), структура из једног става и / или ставови који се настављају без прекида (Сибелијус, 7. симфонија, Рихард Штраус, Алпска симфонија; Карл Нилсен, 4. симфонија)
• „Више варијација у инструментацији“: мали типични оркестри у време романтизма (Берлиоз, Малер, Брукнер), соло и / или хорско певање проширено на неколико или на све ставове симфоније (Менделсон, 2. симфонија, Берлиоз, Ромéо и Јулија; Шостакович 14. симфонија; Малер, 8. симфонија). Необични или нови инструменти (кравља звона и гитара у Малеровој 6. симфонији).
• „Симфоније које нису за симфонијски оркестар“ (симфоније које се свирају на једним оргуљама као код Шарл-Маре Видора и Луја Верна и симфонија за соло клавир Шарла-Валентина Алкана).
• „Продужени програмски слој“: чак и након тонских поема које су се одвојиле од симфонијског жанра као таквог, симфоније су објављене са проширеним програмима (као у Берлиозовој „Ромео и Јулији“, по Шекспиру, као и у његовој фантастичној симфонији) са књижевним, поетским и фолклорним елементима (као у симфонијском циклусу Џона Кенеха Грахама), или директније, попут низа осећаја (као у 6. симфонији Чајковског, или Карл Нилсенова „четири темперамента“).

Специфични симфонијски облици

Поред онога што је за симфонију типично – то је дело писано за оркестар, подељено на четири става која образују једну целину, јављају се током развоја симфонијске музике и неки специфични симфонијски облици, који уносе у симфонијску музику и нека особена обележја. Ти облици су:

1. Концертна симфонија. У овој врсти симфонијског музицирања, оркестру се придружују солистички инструменти, по правилу један, а може их бити два, па и три. Од солистичког концерта, концертантна симфонија се разликује по томе што се задржава устаљена форма симфоније, унутар које наступа солистички инструмент, износећи музичке мисли равноправно са оркестром.
2. Програмска симфонија. Ова врста симфонијског музицирања је настала у епохи музичког романтизма, у првој половини XIX века и утемељио ју је Ектор (Хецтор) Берлиоз. Програмска симфонија је типичан представник романтичарске естетске заблуде зване програмска музика, према којој музика није само апстрактан склоп звукова и гласова, већ она тим звуковима и гласовима прича, приповеда. Основна инспирација за њу, управо је књижевност - поезија и литература. Форма у којој се програмска симфонија компонује може бити устаљена, као и у класичној симфонији, али је често значајно олабављена и замењена неком карактеристичном музичком мишљу, музичким мотивом (‘’лајтмотив’’ или ‘’фиксна идеја’’) који се провлачи у одређеним модификацијама кроз целу симфонију, а може бити и сасвим напуштена.
3. Симфонијска поема. То је други најзначајнији представник ‘’програмске музике’’, чији је утемељивач Франц Лист. Њене су карактеристике: конципирана је у једном ставу, раскошних је оркестарских боја и ослања се на подстицаје из историје, литературе и уметности. Основна инспирација за Листову симфонијску поему, управо је књижевност - поезија и литература. Полазећи од Листових достигнућа, симфонијску поему на крају XIX века, до највећих уметничких, али и реалистичких висина, уздиже Рихард Штраус.
4. Волкано – инструментална симфонија. У овом симфонијском роду, оркестру се у појединим ставовима или у целом делу, придружују вокални солисти и хор (понекад само вокални солисти или само хор). Први је у симфонијску музику ова обележја увео Бетовен, својом Деветом Симфонијом, а то су затим прихватили многи (мада не сви) истакнути ствараоци XIX и XX века. I то је остао веома примењиван вид симфонијског музицирања.

Ваља међутим указати на то да је основно полазиште за све симфонијске облике ипак класична симфонија. Њена је структура сачињена од четири става, од којих је први став по правилу брзи, са лаганим уводом и изграђен у сонатном облику (експозиција са две теме повезане прелазима, развојни део, где се ове теме варирају и реприза, где се тематски материал понавља, рекапитулира), а окончава се кодом. Други став је лаганог или умереног карактера, а трећи је најпре играчки менует, потом скерцо (ова два става често мењају места, па је други став скерцо, а трећи је лагани став). Финални четврти је у облику разиграног ронда или у сонатном облику, а њега покаткад може уводити и лагани увод. Завршава се финалном кодом, која је и ’’круна’’, финале целе симфоније.

Литература

• Анон. (2008). Кеннедy, Мицхаел, ур. Сyмпхонy - Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Мусиц. ассоциате едитор Јоyце Боурне (2нд изд.). Оxфорд Мусиц Онлине. Приступљено 24. 7. 2008. 
• Берлиоз, Хецтор (1857). Ромéо ет Јулиетте: Синфоние драматиqуе: авец цхоеурс, солос де цхант ет прологуе ен рéцитатиф цхорал, оп. 17. Партитион де пиано пар Тх. Риттер. Wинтертхур: Ј. Риетер-Биедерманн. 
• Берлиоз, Хецтор (2002). Берлиоз'с Орцхестратион Треатисе: А Транслатион анд Цомментарy. транслатед бy Хугх Мацдоналд. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-23953-0. 
• Броwн, Хоwард Маyер (2001). Садие, Станлеy; Тyррелл, Јохн, ур. Сyмпхониа". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс (сецонд изд.). Лондон: Мацмиллан Публисхерс. 
• Букофзер, Манфред Ф. (1947). Мусиц ин тхе Бароqуе Ера: Фром Монтеверди то Бацх. Неw Yорк: W. W. Нортон. 
• Блумрöдер, Цхристопх вон; Стеинбецк, Wолфрам (2002). Дие Сyмпхоние им 19. унд 20. Јахрхундерт. у: Хандбуцх де мусикалисцхен Гаттунген. Лаабер-Верлаг, Лаабер. 
• Еисен, Цлифф; Садие, Станлеy (2001). Садие, Станлеy; Тyррелл, Јохн, ур. Мозарт (3): (Јоханн Цхрyсостум) Wолфганг Амадеус Мозарт". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс (сецонд изд.). Лондон: Мацмиллан. 
• Фисцхер, Јенс Малте (2003). Густав Махлер: дер фремде Вертрауте: Биог,рапхие. Беч: Зсолнаy. ИСБН 978-3-552-05273-4. 
• Грубер, Гернот; Маттхиас, Сцхмидт. (2006). Дие Синфоние зур Зеит дер Wиенер Классик. у: Хандбуцх де мусикалисцхен Гаттунген. Лаабер-Верлаг, Лаабер. 
• Хансен, Рицхард К. (2005). Тхе Америцан Wинд Банд: А Цултурал Хисторy. Цхицаго, Илл: ГИА Публицатионс. ИСБН 978-1-57999-467-9. 
• Јацксон, Тимотхy L. (1999). Тцхаиковскy, Сyмпхонy но. 6 (Патхéтиqуе). Цамбридге Мусиц Хандбоокс. Цамбридге анд Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. . ISBN 978-0-521-64111-1 (цлотх);. ISBN 978-0-521-64676-5 (пбк). 
• Каyе, Ницхолас (2001). Садие, Станлеy; Тyррелл, Јохн, ур. Тоурнемире, Цхарлес (Арноулд)". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс (сецонд изд.). Лондон: Мацмиллан Публисхерс. 
• Кеннедy, Мицхаел (2006). Синфониетта. Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Мусиц, сецонд едитион, ревисед, Јоyце Боурне, ассоциате едитор. Оxфорд анд Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 
• Кунзе, Стефан (1993). Дие Синфоние им 18. Јахрхундерт. Вон дер Опернсинфоние зур Конзертсинфоние. у: Хандбуцх дер мусикалисцхен Гаттунген. Лаабер-Верлаг, Лаабер. 
• Ларуе, Јан; Бондс, Марк Еван; Wалсх, Степхен; Wилсон, Цхарлес (2001). Садие, Станлеy; Тyррелл, Јохн, ур. Сyмпхонy. Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс (сецонд изд.). Лондон: Мацмиллан Публисхерс. 
• Марцусе, Сyбил (1975). Мусицал Инструментс: А Цомпрехенсиве Дицтионарy. Ревисед едитион. Тхе Нортон Либрарy. Неw Yорк: W. W. Нортон. ИСБН 978-0-393-00758-9. 
• Неwман, Wиллиам С. (1972). Тхе Соната ин тхе Бароqуе Ера. Неw Yорк: W. W. Нортон. 
• Проут, Ебенезер. Апплиед Формс: А Сеqуел то Мусицал Форм, тхирд едитион. Аугенер'с Едитион, но. 9183. Лондон: Аугенер. Фацсимиле репринт. Неw Yорк: АМС Пресс. 1971.. . 1895. ISBN 978-0-404-05138-9.. 
• Rapoport, Paul (2001). Sadie, Stanley; Tyrrell, John, ур. Sorabji, Kaikhosru Shapurji [Leon Dudley]". The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan Publishers. 
• Schubert, Giselher (2001). Sadie, Stanley; Tyrrell, John, ур. Hindemith, Paul." The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan. 
• Smith, Rollin (2001). Sadie, Stanley; Tyrrell, John, ур. Vierne, Louis(-Victor-Jules)". The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan. 
• Stainer, John; Francis W Galpin. (1914). Wind Instruments - Sumponyah; Sampunia; Sumphonia; Symphonia. u The Music of the Bible, with Some Account of the Development of Modern Musical Instruments from Ancient Types (new изд.). New York: H.W. Gray Co. 
• Stein, Leon (1979). Structure & Style: The Study and Analysis of Musical Forms (expanded изд.). Princeton, N.J.: Summy-Birchard Music. ISBN 978-0-87487-164-7. 
• Temperley, Nicholas (2001). Sadie, Stanley; Tyrrell, John, ур. Sinfonietta." The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan Publishers. 
• Thomson, Andrew (2001). Sadie, Stanley; Tyrrell, John, ур. Widor, Charles-Marie(-Jean-Albert)", 2. Works. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan. 
• Webster, James; Feder, Georg (2001). Sadie, Stanley; Tyrrell, John, ур. Haydn, (Franz) Joseph. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan. 

Спољашње везе

• A Chronology of the Symphony 1730-2005 A list of selected major symphonies composed 1800-2005, with composers of 18th century symphonies
• The Symphony - Interactive Guide
• A fairly detailed list of symphonists, mostly active after 1800 - Part 1
• A fairly detailed list of symphonists, mostly active after 1800 - Part 2
• A fairly detailed list of symphonists, mostly active after 1800 - Part 3
• A fairly detailed list of symphonists, mostly active after 1800 - Part 4