Википедија

Хијероним Бош

холандски ренесансни сликар

Хијероним Бош (лат. Hieronymus Bosch;[1][2][3][4] заправо Јероен ван Акен;[5] Хертогенбош,[а] рођен око 1450, умро 1516) је био холандски ренесансни сликар. Сматра се да је од 1474. живео у Хертогенбошу где је у периоду од 1486. до 1511. био члан Братства свете девице.

Хијероним Бош
Аутопортрет
Лични подаци
Датум рођења1450
Место рођењаХертогенбос,
Датум смрти9. август 1516.(1516-08-09) (65/66 год.)
Место смртиХертогенбос,
Потпис

Биографија

уреди
 
Типично дело Хијеронима Боша- Рајски врт
 
Ношење крста из краја уметниковог живота

Хијероним Бош се родио као „Jheronimus“ (или као Jeroen)[6] - van Aken, али је велики број својих радова потписао као „Bosch“,[7] значи именом које је одведено од места његовог рођења Хертогенбош које је називано Den Bosch.[8]

О животу Хијеронима Боша као и о његовом образовању нажалост знамо јако мало. За собом није оставио никаква писана документа, писма или дневнике, а то што нам је остало су најчешће подаци из пореских књига Братства свете девице. Не постоје никакви подаци о карактеру његове личности или о његовим схватањима о уметности. Датум његовог рођења се не може тачно утврдити али се сматра да је рођен око 1450. године на основу једног аутопортрета који је насликао пред своју смрт 1516. године који га представља као старца од 60 година односно у позним годинама.

Бош се родио и цео свој живот је провео у просперирајућем центру и главном граду Холандијске провинције Брабант. Његов деда Јан ван Акен (који је умро 1454. године) је био сликар и о њему први траг потиче из 1430. године. О њему се зна да је имао 5 синова и да су укупно четворица (као и Хијеронимус) били сликари. Отац Хијеронимуса Боша, Антониус ван Акен (који је умро око 1478. године), био је уметнички саветник Братства свете девице. Хиеронимус Бош се први пут помиње у градским списима 1747. године, где је именован као и његова два брата и сестра.

У 15. веку је Хертогенбош био просперирајући центар Брабанта (југ данашње Холандије) али је 1474. године уништен у огромном пожару у коме је страдало 4.000 кућа и са чиме се као сведок сусрео тада четрнаестогодишњи (вероватно) Хијеронимус Бош. Он је постао славни сликар још за свога живота и често је примао посете и из иностранства. Године 1488, постао је члан високо респектованог Братства свете девице које је било конзервативна религиозна група и у чије чланове је ушао преко једног од градских богаташа или 7.000 њихових симпатизера из целе Европе.

Између 1479. и 1481. године Бош је узео за своју супругу Алаит Гоиартс ван ден Мервен (Aleyt Goyaerts van den Meerven) која је била неколико година старија од њега. Преселили су се у оближњи градић Оиршот где је његова супруга наследила кућу и имање од њене богате породице.

У подацима из Братства свете девице је забележена смрт 1516. године а погреб је био у цркви светог Ивана 9. јуна те године.

Карактеристике дела

уреди

Бош је био аутор религиозних слика на којима је сликао страшни суд, пакао, смртне грехове итд. Кроз фантастичне и гротескне изливе хришћанског морала и ако је у основи хронолошки ред његовог дела нејасан изгледа да је ипак прво сликао мање слике на којима је било заступљено неколико ликова, касније је сликао велике триптихе који су били синтезе са великим бројем ликова и фантастичним бићима смештеним у верно представљен пејзаж. Он је први сликар пејзажа расположења.[9]

Многи људи покушавају да дешифрују његову симболику у којој траже везу са магијом, сектама, алхемијом и слично.[10]

Његово дело обухвата велики број религиозно-алегоријских приказа и морализујуће жанр-слике са еротским детаљима (триптих Врт уживања, око 1510), које су изведене у фантастично визионарском стилу. Његове гротескно-сатиричне фигуре често журе испред финих пејзажа светлих боја у позадини (Кола са сеном, око 1490). Као инспирација служиле су му Библија и Легенда ауреа, при чему је дао нову интерпретацију хришћанске иконографије (на пример Ношење крста, 1480/1490). Бошов рад веома су ценили његови савременици. Тако је 1504. од Филипа Лепог добио поруџбину за олтарску слику Страшног суда израђену око 1505. године. Његова симболика била је разумљива у средњем веку али је у новом добу добила је нова тумачења. Посебну пажњу у савременој уметности дали су јој надреалисти. Утврђивање времена настанка Бошових слика веома је компликовано због широко распрострањене праксе копирања слика у његово доба.

Бош није датирао своје слике, али - што је било необично за то време - изгледа да је потписао неколико њих, иако неки потписи који су наводно били његови, сигурно нису. Данас је остало око двадесет пет слика које му се могу приписати. Крајем 16. века, Филип II од Шпаније је набавио многе Бошове слике.[11] Као резултат тога, Музеј Прадо у Мадриду сада поседује Поклонство магова, Врт земаљских ужитака, стону слику Седам смртних грехова и четири последње ствари и Хејвејнски триптих.[12]

Сликарски материјали

уреди

Бош је сликао своје радове углавном на храстовим плочама користећи уље као медијум. Бошова палета је била прилично ограничена и садржавала је уобичајене пигменте његовог времена.[13] Углавном је користио азурит за плаво небо и далеке пејзаже, зелене глазуре на бази бакра и боје које се састоје од малахита или вердигриса за лишће и пејзаже у првом плану, а оловно-калајну жуту, окер и црвено језеро (карминско или мадер језеро) за своје фигуре.[14]

Интерпретација

уреди
 
Детаљ слике „Иван еванђелиста на Патмосу“ са видљивим потписом уметника

У претходним вековима често се веровало да су Бошова дела инспирисана средњовековном јереси и тамном окултном праксом. Други су пак судили да су његова дела створена само ради забаве и провокације, слично као гротеске у ренесансној уметности у Италији. У првим белешкама о његовим делима из 1560. године било је забележено да је он практично „пронашао нестварне приказе“. Док су дела старих мајстора била заснована у душевном свету свакодневнице, Бош је са њима конфронтирао свој поглед.

У 20. веку су истраживачи и историчари уметности све мање видели Бошове визије као фантастичне и акцептирали су да његова дела рефлектују ортодоксну веру његовога доба. Његова презентација грешнога људства одражава схватање небеског и пакла из тадашње дидактичке литературе и проповедања. Важну улогу у интерпретацији дела су одиграли на почетку 20. века надреалисти Хуан Миро, Макс Ернст и Салвадор Дали који су такође у делима Хиеронимуса Боша нашли јако важна полазишта за своје дело.

Дискусије о ауторству

уреди

Тачан број дела која припадају Хиеронимусу Бошу је предмет многобројних дебата јер је он потписао само својих седам дела и није сигурно да су сва дела која му се приписују заиста сликана његовом руком. Познато је да је у 16. веку настало много копија и много варијација на његова дела. Он је својим делима утицао на безбројне своје наследнике и следбенике.

После година истраживачи и историчари уметности су му приписивали све више и више дела али са сигурношћу се само 25 дела могу сматрати да су његова.

Нека од дела

уреди
  • Седам смртних грехова (Прадо, Мадрид)
  • Лађа са лудацима (Лувр Париз)
  • Ношење крста (Гент, Museum voor schone Kunsten)
  • Вађење камена лудости (Прадо, Мадрид)

Триптиси

  • Триптих кола сена (Прадо, Мадрид)
  • Искушење св. Антонија (Лисабон, Museu Nacional de Arte Antiga)
  • Врт уживања (Прадо, Мадрид)
  • Страшни суд (Беч, Galerie der Akademie Bildenten Künste)

Напомене

уреди
  1. ^ In isolation, Hieronymus is pronounced [ɦijeːˈroːnimʏs] (  слушај).

Референце

уреди
  1. ^ „Bosch, Hieronymus”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2021-03-08. г. 
  2. ^ „Bosch”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 7. 7. 2019. 
  3. ^ „Bosch”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 7. 7. 2019. 
  4. ^ „Bosch”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 7. 7. 2019. 
  5. ^ Dijck (2000): pp. 43–44. His birth is undocumented. However, the Dutch historian G.C.M. van Dijck points out that the vast majority of contemporary archival entries state his name as being Jheronimus van Aken. Variants on his name are Jeronimus van Aken (Dijck (2000): pp. 173, 186), Jheronimus anthonissen van aken (Marijnissen ([1987]): p. 12), Jeronimus Van aeken (Marijnissen ([1987]): p. 13), Joen (Dijck (2000): pp. 170–171, 174–177), and Jeroen (Dijck (2000): pp. 170, 174).
  6. ^ Dijck (2000): pp. 43–44. A variant on his Middle Dutch name is "Jeroen". Van Dijck points out that in all contemporary sources the name "Jeroen" is used twice, while the name "Joen" is used nine times, making "Joen" to be his probable Christian name.
  7. ^ Signed works by Bosch include The Adoration of the Magi, Saint Christopher Carrying the Christ Child, St. John the Evangelist on Patmos, The Temptation of Saint Anthony, The Hermit Saints Triptych, and The Crucifixion of St Julia.
  8. ^ Rowland, Ingrid D. (18. 8. 2016). „The Mystery of Hieronymus Bosch”. The New York Review (на језику: енглески). ISSN 0028-7504. Приступљено 12. 4. 2020. 
  9. ^ Luuk Hoogstede; Ron Spronk; Matthijs Ilsink; Robert G. Erdmann; Jos Koldeweij; Rik Klein Gotink (2016). Hieronymus Bosch, Painter and Draughtsman: Technical Studies. Yale University Press. 
  10. ^ 'Bosch and the Delights of Hell' Архивирано 27 мај 2014 на сајту Wayback Machine
  11. ^ Checa Cremades, Fernando. „Colección de Felipe II – Museo Nacional del Prado”. Museo del Prado (на језику: шпански). Приступљено 12. 4. 2020. 
  12. ^ „Bosch, Hieronymus – The Collection”. Museo Nacional del Prado. Приступљено 12. 4. 2020. 
  13. ^ Hoogstede et al. (2016)
  14. ^ „Hieronymus Bosch: General Resources”. ColourLex. Приступљено 8. 3. 2019. 

Литература

уреди
  • Istorija slikarstva NOLIT, Beograd, 1973.
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Bax, Dirk. Ontcijfering van Jeroen Bosch. Den Haag: Staats-drukkerij-en Uitgeverijbedrijf, 1949.
  • Boulboullé, Guido. "Groteske Angst. Die Höllenphantasien des Hieronymus Bosch". In: Auffarth, Christoph and Kerth, Sonja (Eds): Glaubensstreit und Gelächter: Reformation und Lachkultur im Mittelalter und in der Frühen Neuzeit. Berlin: LIT Verlag, 2008. 55–78.
  • Dijck, Godfried Christiaan Maria van. Op zoek naar Jheronimus van Aken alias Bosch. De feiten. Familie, vrienden en opdrachtgevers. Zaltbommel: Europese Bibliotheek, 2001. ISBN 90-288-2687-4
  • Fischer, Stefan. Hieronymus Bosch. The Complete Works. Köln: Taschen, 2016 ISBN 978-3836526296
  • Fraenger, Wilhelm. Hieronymus Bosch. Dresden: Verlag der Kunst, 1975.
    • Le royaume millénaire de Jérôme Bosch (French transl. by Roger Lewinter, Paris: Ivrea, 1993).
  • Gibson, Walter. Hieronymus Bosch. New York: Thames and Hudson, 1973. ISBN 0-500-20134-X
  • Jacobs, Lynn. "The Triptychs of Hieronymus Bosch". The Sixteenth Century Journal, Volume 31, No. 4, 2000. 1009–1041
  • Koerner, Joseph Leo. Bosch and Bruegel: From Enemy Painting to Everyday Life. Princeton University Press, 2016. ISBN 9780691172286
  • Koldeweij, Jos & Vermet, Bernard & van Kooij, Barbera. Hieronymus Bosch. New Insights Into His Life and Work. Rotterdam: NAi Publishers, 2001. ISBN 90-5662-214-5
  • Malizia, Enrico. Hieronymus Bosch. Insigne pittore nel crepuscolo del medio evo. Stregoneria, magia, alchimia, simbolismo. Roma: Youcanprint Ed., 2015. ISBN 978-88-91171-74-0
  • Marijnissen, Roger. Hiëronymus Bosch. Het volledige oeuvre. Haarlem: Gottmer/Brecht, 1987. ISBN 90-230-0651-8
  • Pokorny, Erwin. "Hieronymus Bosch und das Paradies der Wollust". In: Frühneuzeit-Info, Jg. 21, Heft 1+2 ("Sonderband: Die Sieben Todsünden in der Frühen Neuzeit"), 2010. 22–34.
  • Strickland, Debra Higgs. The Epiphany of Hieronymys Bosch. Imagining Antichrist and Others from the Middle Ages to the Reformation (Studies in Medieval and Early Renaissance Art History), Turnhout: Harvey Miller, 2016, ISBN 978-1-909400-55-9
  • Ilsink, Matthijs; Koldeweij, Jos (2016). Hieronymus Bosch: Painter and Draughtsman – Catalogue raisonné. Yale University Press. стр. 504. ISBN 978-0-300-22014-8. 

Спољашње везе

уреди
 
Хијероним Бош на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хијероним_Бош&oldid=28807006”