Андрија Торкват Брлић

Андрија Торкват Брлић (Брод на Сави, 15. мај 1826 — Брод на Сави, 21. мај 1868) био је српски политичар католичке вјероисповјести и тајни агент Илије Гарашанина.

Андрија Торкват Брлић
Датум рођења	15. мај 1826.
Место рођења	Брод на Сави  Аустријско царство
Датум смрти	21. мај 1868.
Место смрти	Брод на Сави  Аустроугарска

Животопис

Гроб Андрије Торквата Брлића у Славонском Броду

Надгробна спомен плоча коју је Андрија, са братом Игњатом и сестрама Аном и Маријом, подигао свом оцу Игњату Вјекославу Брлићу у фрањевачком самостану у Цернику. На плочи пише да им је отац био члан Дружтва србске словесности, претече САНУ.

Потомак је угледне Бродске, србокатоличке породице Брлић, која је пореклом из источне Херцеговине, преко Босне, заједно са Рељковићима прешла ријеку Саву, почетком 17. вијека и настанила се прво у село Свињар, које је касније преименовано у Давор. Син је Игњата Алојзија, члана Друштва српске словесности, језикословца, писца и продавца књига. У Броду иде у пучку школу, нижу гимназију похађа у Винковцима (1837./1841), а вишу у Загребу за вријеме кулминације илирског покрета.

У марту 1842. заједно са деветорицом колега из Племићког конвикта оснива Народну читаоницу загребачку, а био је и њен први предсједник.

Као талентованог гимназијалца, бискуп Ј. Хаулик шаље га у Беч на богословље у Аугустинеум, гдје припрема докторат из богословља. Судјелујући у бечкој револуцији у марту 1848. окреће му се животни пут, напушта богословље.

Активан је у даљњим револуционарним догађањима. У јуну је на Прашким барикадама, у септембру је у Јелачићевом походу на Мађарску, потом његов изасланик чешким револуционарним првацима с којима договарају чешко јужнословенску сарадњу око преуређења Хабзбуршке монархије. У децембру 1848. бан Јелачић шаље га у својству емисара у Француску новоизабраном предсједнику Друге Републике, Луису Бонапарти, Наполеоновом нећаку, на консултације око револуционарне ситуације у Европи и могућим француским европским плановима. Француска, оптерећена властитом револуцијом, нема тренутно вањскополитичких планова, а како и друге аудијенције у Паризу нису уродиле жељеним плодом, бан Јелачић више не шаље новац А. Т. Брлићу за лагодан живот у Паризу, па се нуди Илији Гарашанину, министру унутрашњих послова Кнежевине Србије за сарадника како би остао у Паризу.

У Осијеку је у љето 1849. изабран за жупанијског тајника. Тада је увјерио ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера у своје добре политичке везе у Паризу. О свом трошку, без знања бана Јелачића, бискуп га шаље у прољеће 1850. поновно у Париз и Лондон. Наредне три године управитељ је ђаковачког бискупског властелинства. Андрија Т. Брлић напушта политику, враћа се у Брод на Сави, затим одлази у Беч гдје студира право (1853./1857.). Након дипломирања права, успјешно се бави адвокатуром у родном Броду на Сави.

За вријеме студирања права у Бечу објавио је Граматику илирског језика (1854) и Изворе српске повјестнице (1857). Написао велик број новинских чланака у листовима и публикацијама илирског покрета, те бечким, париским и другим новинама. Његово најзначајније дјело је Дневник, писан од 1844. до 1857. (дјеломично је објављен), а значајан је и за српску политичку историју 1848./1849.

Жена му је била сликарка Франциска Даубацхy. Имали су љетниковац у Бродском брду који је она обновила. У њему је касније често боравила Ивана Брлић-Мажуранић с дјецом и пријатељима. Отац је Доброслава и Ватрослава Брлића, који је био муж Иване Брлић Мажуранић.

Био је пријатељ Мате Топаловића и Томе Скалице, првог Србина који је опловио свијет, и који је за Андрију радио у корист српских националних интереса у Славонији. Пријатељ му је био и Хиполит Терлецки.

Српство Андрије Торквата Брлића

Извори српске повјестнице

Андрија је записао да је Славонија скоро изкључиво напучена Сербством римске и герчке цркве. Игњат Брлић на крају писма из Беча, од 9. маја 1853. године, свом брату Андрији Торквату Брлићу пише: ...бадава је сав напор наш без политичне самосталности, а то би се, како прије рекох, најлакше могло постигнути, кад би се србско име обновило и тим именом, као што већ сад сваки Србин чувствује, српско царство, самосталност и.т.д. скопчала и у народу пробудила. Још наш Шокац, ја то најбоље знам, пјева о србском цару Стипану, о цару Лазару, о Косовској битки и.т.д. чувствује да је Србин, али изрећи само неће... Игњат је писао свом брату Андрији из Осијека, 15. јуна 1862, да бан Јосип Шокчевић не воли Андрију, јер је велики Србин: ...Бану, вељаше, ниеси по чуди, што си велики Србин... Написао је књигу Извори српске повјестнице из турскијех споменика, штампану српском ћирилицом и написану српским језиком. Андрија је крититиковао брата Игњата што га у Темишвару држе за Хрвата. Игњат се у писму од 2. фебруара 1861. правдао да то није његова кривица и да су га ту српски пријатељи тако доживљавали.

Противник хрватизације Славоније

Власта Швогер у књизи коју је издао Хрватски институт за повијест, Загреб 2012. "Идеали, страст и политика, живот и дјело Андрије Торквата Брлића", на 52. стр. пише: ""...у Загребу је 1864. требала бити организирана изложба пољопривредних и обртничких производа под називом Изложба хрватске државе... Томе се оштро успротивио Андрија Торкват Брлић, који је "хрватску краљевину" сматрао посестримом Краљевине Славоније, устврдивши да Славонија и Сријем нису дио хрватске државе. "Ми знамо за посестриму херватску краљевину, али за херватско держављанство ми овдие у Славонији нећемо да знамо, нити ћемо на ту изложбу што слати." Споменути Брлићев чланак потакнуо је полемику с "Позором". Одговарајући на нападе различитих аутора у "Позору", Брлић је позвао да се "промиени изложба те херватске државе у изложбу троједне краљевине Херватске, Славоније и Далмације." Устврдио је да је "Славонија скоро изкључиво напучена Сербством римске и герчке цркве"... Упозорио је да би похрваћивање Славоније могло имати негативне посљедице у облику бојкота споменуте изложбе..."

Спомен плоча на његовој родној кући у Славонском Броду. Илирство у његово вријеме и по његовом доживљају, није био хрватски народни препород.

Нијемштина и Славјанство

Андрија Брлић је био велики противник асимилације Славена од стране Нијемаца, па је под псеудонимом Казимир Б. објавио текст "Нијемштина и Славјанство". Због тог текста је био прогањан од стране власти, претресали су му кућу у Броду, а и у Бечу су га шпијуни непрестано пратили. Текст је цензурисан и забрањен. У њему износи поред осталих и ове ставове: "Ако и је прије год 1848. Нијемштина по виших крузих владала, ако се и је нашло лахкоумних хрватских и славонских родитеља, који су дјецу своју Нијемштином тровали, да јој тобож пут изображености по њемачком језику отворе, (као да се то иними славјанским језици не да!)...Сад родитељи хрватски и славонски кажу: Наша дјеца морају учит њемачки, друкче, црна јим година, не ће добит службе, па како ће живит?... Видимо дакле, да је незнање њемачког језика у политичком обзиру веома корисно и потребно за домовину нашу, јер онда њемачки језик као незнан мора спасти с пријестоља дипломатичности, на које се је протизаконито у нашој домовини успео, а друго видимо, да ако буде неучен и незнан од изображујуће се младежи... с осталим европејским напредовавшим свијетом у савезу остат и скупа корацат у друштвеном развитку и материјалном напретку. Ако ли је тко несрећан, да зна њемачки, тај нека се настоји из тог зла тиме ископат, да овим језиком никад не говори, као да га и не зна, да свуд настоји људима непотребност тога језика доказат, и да сам учи друге језике, те лако без њемачког бит може... Сви на улици, код куће, у друштвих и свуд говоре њемачки од најодличнијих до простих Хрвата и Славонаца... Овом приликом не може нам се на ино него чудити се српској београдској влади, што шаље у Берлин, Хеиделберг и Бог зна куда по Њемачкој своје младиће, да се изобразе у војништву, и у знаностими теоретичким и практичкими. Та зар нема Сардиније, Белгије, Францускије, зар нема Прага и Кракова, гдје би се могли ови пуни духа и родљубља младићи изображават, без да од нијемштине шта захвате, која им измучи дух и... њихов ум управи и њихова чувства отисне. Ово поступање српске београдске владе не одговара славјанским потрепштинам и славјанској политици, која мора се по све краје крстити и чувати Нијемштине и свијетло свога изображења уз луч славјанских народности ужгати. А највише српска влада нека гледа на развитак властитости народних, које значај српски сачињавају..."

Противник мађаризације

Године 1842, отац га присиљава да учи мађарски, али Андрија то одлучно одбија из родољубивих разлога. Ипак је попустио и пристао учити мађарски, али "да се о том чим мање говори." На молбу папинског нунција у Бечу Михаела Виале-Прела у септембру 1848. за папу пише два меморандума на латинском: Беллум цивиле ин Хунгариа и Еццлесиае цроатицо-славониае статус. У тим је меморандумима оцијенио да Католичка црква у Мађарској подупире супермацију Мађара над осталим, немађарским народима.

Приватни живот

Био је пријатељ Вука Стефановића Караџића и Јосипа Јураја Штросмајера. Био је полиглота (знао је њемачки, француски, пољски, чешки, руски, словачки, служио се енглеским).

Пријатељство породице Брлић са Вуком Стефановићем Караџићем

"Остало нам је још да бацимо поглед и на његов савез са старим пријатељем њихове куће у Броду, с Вуком Караџићем... Но сада о њему и Вуку, који је знао за њега, тако рећи, од колевке па до гроба! Обавештен о првој принови у пријатељској кући у Броду, Вук је, у писму од 19-31.маја 1826, старом Брлићу рекао: "Желим да вам Андрија буде жив и здрав и срећан и честит, и да својим родитељима буде на радост и на дику, као и ви вашима што сте!" Кад је пак тај Андрија кренуп у Беч, отац га је упутио тамо на своје старе пријатеље, на Копитара и Вука. "Вук је тежко у Бечу" писао је сину 3.октобра 1943, "ако ли је, и њега поздрави. Г. Копитар казат ће ти гди је." "I таквих поздрава одаслано је из Брода у Беч много пута, и нема сумње да их је млади клерик тамо и испоручивао... Андрија је био велики Вуков поштовалац, и присталица, мада с незнатним одступањима "ради слоге"! Сматрао је Вука у питањима језика "најдостојнијим сведоком". Уз све то, у Бечу је био с Вуком у вези и у "нашим стварима". Једно Вуково писмо, од 2.-14. децембра 1846, упућено "Андрији Брлићу у Пазмановици", казује нам о том да је примио "Катанчићево Свето писмо у 6 књига2 и да ће му га вратити "са захвалношћу". Такве њихове везе биле су учестале и на прелазу из педесетих у шездесете године... Повдом Вуковог преласка у Београд "почетком јануара 1859", Андрија му је 22. фебруара послао писмо-честитку, топло поздрављајући и Вукову "частву обитељ", а онда додајући и ове речи: "Никола Мартиновић Црногорац носи Вам ову честитку, којом Вам изјављујем радост што сте се сретно вратили у ону земљу, у којој сте се родили, и у којој једино можете задовољно зажмирити, и мед онај народ, којем сте сав свој живот посветили. Удес је праведан, можете бити задовољни, а ја се баш радујем." Избија из тих редоване само његова присност с Вуком, већ и са Србијом, тако и из његове напомене, при крају, да ће Вук "разумјети наше жеље", па и из завршних му речи: "Вап вијерни пријатељ Андрија Брлић"! Идуће године потвдио је Вуку да је примито "66 комадах Вашијех књига о отимњу српских великаша о власт", у писму од 27. јула 1860."

Андрија Т.Б. се обраћао Вуку и за финанцијску помоћ, што је записао у свом Дневнику дана 7.10.1848. "Питах Вука небил Михајл за то 100 фор. дао. Ако има дат ће, ствар је важна, поздравите га нек даде." "Вука и кћер код Бана огласих и биху као и Поповић и Даничић припуштени. I Бан се дивани љубезно." Залагао се за Вуково начело "Пиши како се говори". Хвали Вука иако зна да се послужи туђом ријечи гдје имамо нашу, "ипак је он пуним правом најдостојнији свједок гдје се о правилности говорења ријеч поведе"!

Његов брат Игњат Брлић је често био гост код Вука, па у писму брату Андрији, Игњат Брлић пише: "Ја сам био на наша света три краља, а на православни божић код Вука на ручку. Туд сам први пут одкад сам у Бечу по реду,како ваља, ручао. Туд је било сремске пелуније, карловачког и далматинског вина и црногорских смокава... за ручком је био још један Далматинац и Србианац. Ја сам имао цест уз Вукову кћер сједити". Игњат је у мају 1853.г. јавио брату да је код Вука К. био на ручку и за православни Ускрс.

Андрија долази у Беч 14.1.1856. У то вријеме, док ради на дјелу "Извори српске повјестнице из турскијех споменика" које је превео на српски језик и штампао ћирилицом, готово свакодневно посјећује Вука Караџића, који је на њега имао велики утицај. "Код Вука, гдје би Пацек и Вукмановић. Ја рад споменика мољах, но Мине не видјох." Караџићу је стајао на располагању и набављао му дјела старих словинских (илирских) пјесника, која је Вук обилато користио. Караџић му је предлагао да потражи мјесто професора права у Србији. "Кристићу Вук говораше, да ако недобијем адвокатство овд, за професс. Прав. у Србију подјем. Овај подпору обрече..." Када је 1857. изашло из штампе Св. Писмо Новога завјета, које је превео Вук Стефановић Караџић,Брлић је имао примједбе на тај превод, који није сматрао вјерним грчком оригиналу. "О Вукову Св. писму Н. Зав. ја рекох, да не посве точно по грчком, што он оповргавао, јер Копитар с Вуком радио, а сам по сервилном Старослав. приеводу, посли он и Данич." "Код Вука с Кашићем, те му предговор читах. Па Кристић са госпојом догје, те говор о мом служењу као професора правах у Србији,да пише кад ми се овдје тежкоће чине за одвјетника." Вуку Караџићу замјера и у сачуваном примјерку Новога завјета којега је Караџић превео, биљежи на маргинама мјеста из којих се види да превод није са грчкога.

Брлић и Илија Гарашанин

Брлић је ступио у контакт са српским министром унутрашњих послова Илијом Гарашанином, присталицом јужнословенског уједињења под водством Кнежевине Србије. Андрија је Гарашанину из Париза послао пет писама у којима му нуди своје политичко -обавјештајне услуге. Обавјештава га о дипломатским активностима француске и аустријске владе и о планираном устанку Италијана против аустријске војске уз сарадњу либералних снага из Швицарске и Француске. У трећем писму обавјештава га о покушајима пољског генерала Дембинског у вези помирења Мађара и Срба. У петом писму пише о активностима француске владе која ће у Букурешт и Цариград послати свога емисара Појуедеа, који би требао наговорити турску владу да призна Бугарску као самосталну кнежевину, чиме би се спријечило јачање утицаја Русије на Балкану. Касније је Брлић био у контакту са Гарашанином преко агента Антонија Орешковића.

Брлић и Јосип Јурај Штросмајер

Лобирао је у корист Штросмајера да га унаприједе у чин бискупа. Касније је на бискуповом имању у Ђакову радио као управитељ властелинства и утјеривач дугова. "Еле, бискуп од сиротах, удовицах итд. нареди не искат." Ту остаје до 20. августа 1853. а разлог одласка је неслагање са бискуповим оцем, с којим је стално био у напетим односима. Кулминација сукоба била је у јулу 1853. када је бискуп отишао у бању у Карлове Вари. О томе пише: "... старац задиркивао... кад једну протунаредбу старчеву укидох, дође ми он у собу, те хтјео ил само грозио ножем лупити ме. Ја му одговорих да не срамоти сина, али он рече да ће ме убити, макар објешен био... То, па предсједање старца код сједницах доведе ме до тврде одлуке, да оставим неугодни тај живот, гдје познах у старцу дјаволску злобу и пизму, те да тражим другдје хљеба."

Брлић и Јосип Јелачић

Он пише брату Игњату о смрти Јелачића: "Смрт Јелачићева је нашла још струну жалости у срцих Хрвата и Славонаца. Највише чињаше та идеја: посљедњи конституционални бан. - Мени је умро чим је полудио."

Занимљивости

Приликом путовања за Лондон 1850. први пут је видио бицикл у Доверу: "... видих ...колица гвоздена, на којима се возају људи окретјућ колеса ногама." Исте године у Паризу доживљава неугодности на улици, због браде: "Варошани ме гледају као на бјелу врану. Доиста тyп страњски имат морам, јер нитко браду неноси. Еле сами блузари су." О Босни је своје утиске брату Игњату написао у писму из Сарајева за Беч, 29. јуна 1858.: ...Оваква раја и овакво градјанство зрело је подпуно за робство и зрелије него Индијани. Треба само да промиене господара, јер је стари хрдјав, али своји ље бити не могу. Немају за то способности...

Постхумна хрватизација

Даворин Хркаћ на крају текста Неки аспекти повијести менталитета кроз бродске католичке матичне књиге од 1780. до 1850. године пише: ...па ће тако Андрија Торкват Брлић својој дјеци дати бар једно старо хрватско име. (имао је синове Доброслава и Ватрослава). I на Википедијама на хрватском и српскохрватском језику се скрива истина о његовој српској националној припадности, и лажно га приказују као хрватског, а не српског политичара и публицисту.

Дјела

• Граматика илирског језика (1854.)
• Извори српске повјестнице (1857.)

Види још

• Јагода Брлић