Битка за Зрин
Битка за Зрин се водила за вријеме другог свјетског рата у ноћи 9. на 10. септембар 1943. између војних снага НДХ и партизана.
| Битка за Зрин | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 НДХ |
 НОВЈ | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| непознато | непознато | ||||||
| Јачина | |||||||
| једна усташка сатнија | три бригаде | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| 85 погинулих | 14 погинулих, 40 рањених | ||||||
Догађаји прије битке уреди
Након проглашења НДХ 1941. године мјесто Зрин на Банији, насељено претежно Хрватима, пружило је пуну подршку новој држави. С друге стране околна већински српска мјеста прихватила су партизански покрет, који је на подручју Сиска дигао устанак 22. јуна 1941. године. Током 1941. и 1942. године усташке снаге на Банији врше велики број злочина против српског становништва,[1] што доводи до њиховог масовног одласка у партизане и ослобађања цијеле Баније с изузетком Зрина, који постаје злогласно усташко упориште. Три партизанска покушаја да се заузме Зрин током 1941. и 1942. пропадају тако да у касно љето 1943. године главни штаб НОВ и ПО Хрватске доноси одлуку да се напокон ликвидира то упориште.[2]
Војне снаге уреди
Задатак за освајање Зрина је добила партизанска Унска оперативна група, која одређује да у борби учествује 1. бригада појачана с артиљеријским батаљоном 7. дивизије НОВЈ. Ратни план је био да три батаљона 1. бригаде освоје Зрин, док би 2. и 7. бригада блокирала долазак појачања непријатељу.
Главни борбени положај усташких снага је била стара тврђава у Зрину, који је бранило 150 локалних усташа заједно с водом усташке сатније (чете) из Двора, тако да је бранитеља свеукупно било 180. Они су били наоружани пушкама и мањим бројем пушкомитраљеза.[2]
Битка уреди
Паризански напад је почео 9. септембра 1943. у 17:00 часова и то тако да је 1. батаљон напао са сјевера у смјеру старе тврђаве, 2. батаљон с југа према самом селу, док је 3. батаљон добио задатак да спријечи повлачење усташа. Уз помоћ топова и минобацача, након 4 сата борбе, партизанске снаге су заузеле тврђаву и дио села, а остатак усташких снага се покушао пробити из обруча. У очајничком нападу они су се успјели пробити кроз линију фронта коју је држао 1. батаљон, заузети Рогуље и побјећи према Костајници.[2]
На бојном пољу остало је 85 погинулих усташа и 54 партизана избачених из строја (14 погинулих и 40 рањених).
Након битке уреди
Цивили из Зрина који су преживјели битку убрзо су након партизанског освајања били прогнани, а главни штаб НОВ и ПО Хрватске је 20. августа 1944. одобрио да се мјесто спали. По завршетку Другог свјетског рата, 7. фебруара 1946. котарски суд у Двору на Уни доноси контроверзну одлуку да се конфискује „целокупна имовина покретна и непокретна свих становника мјеста Зрин народних непријатеља и то без обзира гдје се такова налази имовина”. Сви цивилни становници Зрина, без обзира на стварну кривицу или невиност, након те одлуке заједно с другим поратним колонистима пресељени су на подручје с којег су након рата протјерани становници њемачке националности - фолксдојчери.
Садашњост уреди
У савременој Хрватској постоји тенденција да се усташе из Зрина представљају невиним жртвама, хрватским мученицима који су погинули од партизанских злочинаца. Дио приче о злогласном усташком упоришту се најчешће "заборавља".[3]
Без обзира на то, 2009. године долази до судске пресуде на карловачком суду гдје је кћи Ивана Петрака, усташе из Зрина, захтијевала поништење пресуде Озне из 1946. године по којој је њен отац као ратни злочинац био осуђен на смрт стрељањем. Суд је 5. маја 2009. одбио захтјев за ревизијом пресуде с објашњењем да је она немогућа у случајевима пресуда за ратне злочине.[4]
Референце уреди
- ^ „Фаворит за награду Јутарњег листа за публицистику?”. Боокса.хр. Приступљено 7. 3. 2013.
- ^ а б в Свједочења: Партизанска и комунистичка репресија или нешто сасвим друго[мртва веза], Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Црква хрватског раздора[мртва веза], Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Након 63 године: судац потврдио пресуду Озне о стријељању усташе