Википедија

Друштвена улога медија

Новинарство и медији данас, више него икада у историји човечанства, испуњавају јавну сферу и прожимају целокупно друштво широм планете. Професор Др Бобан Томић[1][а][3] са Факултета за медије и комуникације из Београда[4] у уџбенику „Увод у медије“[5] указује на најважније функције новинарства, али и њихову генезу. Развојем науке а посебно информационо – комуникационих технологија, новинарство и медији су постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвене збиље. Упоредо са развојем техничке и технолошке базе новинарства развијале су се могућности и побољшавали услови рада и стваралаштва у новинарству. Резултат скоковитог развоја медија у XX веку највише се осећа у савременом друштву, како кроз појаву феномена званог – информатичко друштво, тако и кроз изузетно развијену медијску индустрију широм света. Динамичан развој новинарства проширио је могућности његовог деловања и повећао ефекте масовних комуникација на све друштвене структуре. Иако су данас масовни медији најчешће схваћени као део комплекса забаве, често им се придаје недовољна или погрешна пажња.

Такво гледиште је, међутим, само делимично тачно јер су масовне комуникације неодвојиве од многих других аспеката наших друштвених активности.

— Гиденс[6], пп. 236)

Управо такво становиште, о коме говори Гиденс у својој Социологији[6] (у поглављу о масовним медијима) доводи новинарство и медије у жижу стручних и научних истраживања друштвене улоге и функција које данас обављају новинарство и масовни медији.

У покушају да се на конкретан начин дефинишу функције и улога новинарства у савремном свету, неопходно је имати у виду постојање већег броја различитих тумачења сврхе и функција новинарства. У зависности од тога да ли тумачења новинарске професије долазе из научних, пословних или политичких кругова, разликоваће се и погледи на то шта су функције новинарства у савременом свету. Проучаваоци медија и новинарства имају прилику да дефинишу новинарство на најобјективнији начин, јер се у свом промишљању руководе методолошки поузданим истраживањима знања и искуства. За пословне људе новинарство има сасвим другачији значај који се, превасходно, заснива на могућностима утицаја на потрошачку клијентелу а што је у директној вези са повећањем продаје роба и услуга на тржишту. Политичари, такође, имају свој ракурс[б] у односу на новинарство. Њихова диоптија је у највећој мери прилагођена потребама креирања јавног мњења у циљу придобијања поверења и подршке грађана за политичке програме појединих странака.

Међутим, поред ова три друштвена контекста из којих се може сагледавати природа и функције новинарске проферсије, суштински допринос успостављању темељних принципа новинарства, долази из још два стратума[в]: Први је сама новинарска професија оличена у новинарима, уредницима и власницима медија, а други је најшира публика, односно јавност или заједница која очитава медијске производе. Начин на који новинари, не само данас, већ и током дуге историје развоја новинарства, перцепирају сопствену улогу и значај у свету јесте од кључног значаја. Одговарајући на потребе времена и изазова пред којима су се налазили, новинари су увек имали сопствени кредо[г] и унутрашњи закон којим су се руководили. Без обзира шта су о њима мислили политичари, бизнисмен[д]и па чак и најшира јавност, оно што су сами новинари претпостављали као темељне принципе новинарства израсло је у неприкосновене принципе, не само новинарских, већ и универзалних људских слобода и права. Своје схватање новинарства и суштину професије новинари су широм света претакали у бројне кодексе, стандарде и друге нормативне акте које су усвајали како у својим редакцијама, тако и у професионалним удружењима. Многи новинари су постали теоретичари медија и новинарства, њихове расправе о професији су прерасле у озбиљне научно-истраживачке студије. Чини се да је оно што је о новинарству казано „изнутра“ то јест из уста саме професије најтачније и најпоузданије, јер су савремене „доктрине“ (ако их тако можемо назвати) о друштвеној улози и функцијама новинарства углавном исписане руком најбољих новинарских пера данашњице, али истовремено утемељење на релевантним теоријама социологије, права, економије и других наука.

Једна од најпопуларнијих дефиниција која означава задатке новинарства – информиши, обучи, забави, данас је сасвим превазиђена и њу срећемо само још у кратким, популарним спотовима и огласним порукама којима понеки медији промовишу сопствене циљеве. Да је новинарство много више од самог информисања, едукације и света забаве потврђују бројне студије. Једна од њих је веома позната студија о функцијама и принципима новинарске професије под називом „Елементи новинарства“ аутора Била Ковача и Тима Розенстила[8]. Објављена у САД 2001. а преведена код нас 2006. године, ова књига је извршила значајан утицај на савремено проучавање и поимање медија и новинарства у целом свету. Ковач и Розенстил сматрају да новинарство има кључни задатак да

пружи људима информацију која им је потребна да би били слободни и учествовали у управљању самима собом.

— Ковач, Розенсти[8], пп. 17

У том њих двојица наглашавају постојање девет кључних принципа, или елемената, новинарства чије постојање је неопходно да би новинари испунили своју сврху постојања, односно свој кључни друштвени задатак. Тих девет принципа, према Ковачу и Розенстилу, су[8][9]:

  1. Обавеза новинарства према истини, подразумева да новинари морају саопштавати истинито, служећи се истином, на истиноидан начин са циљем да се утврди истина.
  2. Лојалност према грађанима усмерава новинаре да раде у корист грађана и да служе гражанима као конзументима њихових производа.
  3. Дисциплина проверавања је од суштинског значаја за новинарство, јер се проверавањем откривају неки нови и потвршују неки постојећи факти у новинарском послу.
  4. Бити и остати независан у односу на оне о којима се извештава, јесте од изузетне важности за новинаре.
  5. Новинарство мора да служи као неко ко независно надзире власт. Тиме се остварује контролна функција (wатцх дог) новинарства у односу на друштвену заједницу и носиоце јавних овлашћења.
  6. Новинарство мора да обезбеди форум за јавну критику и компромис. Тиме новинари постају јавни делатници који афирмишу јавни дијалог и културу договора о најважнијим јавним питањима. У извесној мери новинарство узима на себе улогу ствараоца приоритета (делимично агенда сеттингс) у заједници.
  7. Новинарство мора да тежи да се значајне и важне теме обраде тако да то постане занимљиво и релевантно. Дакле, није важно само имати у рукама важне вести већ умети да се те вести транспонују ка публици кроз адекватну естетску, забавну или какву уметничку обраду. Тиме се садржају јавних порука не смеју „дотеривати“ или „фризирати“, што би дакако значило њихово фалсификовање, већ се мера естетизације и забаве мора усагласити са мером информативности порука.
  8. Новинарство мора да учини да вести постану свеобухватне и пропорционалне, што налаже да се у третману тема и догажаја увек мора водити рачуна о заступљености свега значајног. То се остварује највише кроз одговарајуће рангирање догађаја и тема.
  9. Новинарство мора омогућити да они који се баве новинарством раде по сопственој савести. Овај принцип је кључни за стваралачку слободу и независност новинара као појединаца и у њему се налазе етичке и нормативне константе и варијабле које ће сваки новинар као појединац у себи формирати и одржавати.

Које су функције новинарства и како су теоретичари засновали типологију тих функција, изнели су у својој књизи под насловом „Новинарство“[10]. По њима се функције новинарства налазе углавном у домену интегративних задатака у односу на заједницу, што значи да је суштина новинарске професије нераскидиво везана са друштвеним добром као врховним идеалом. Међутим, исти аутори у књизи наводе и примере грубе комерцијализације медија и одрицања одговорности за друштвену интеграцију. Штефан Рус-Мол и Загорац-Кершер издвајају следеће најважније функције новинарства:

1. Информација. Повећавање опште информисаности грађана и давање што више квалитетних информација ради бољег одлучивања о најважнијим питањима заједнице.
2. Артикулација. Обликовање и поставка проблема у реалне, видљиве и опипљиве оквире у којима их јавност може опажати.
3. Агенда Сеттинг. Успостављање приоритета у третману друштвених тема и довожење истих на места где се они требају решити. Стављање проблема и тема пред очи јавности али и пред очи оних који их морају решавати без одлагања.
4. Критика и контрола. Омогућити да се ништа не сакрије од јавноти, надзирати власт, политику, бизнис и све јавне носиоце овлашћења.

„Многи злочини, корупција и неморал више ће бити отежани ако постоји страх од новина него законом“, мишљење је славног америчког издавача Џозефа Пулицера.

— Штефан Рус-Мол, Загорац-Кершер[10], пп. 16
Стварање сталног немира и изазивање позорности у односу на јавне послове суштински је посао новинара.
5. Забава.

Медији и новинарство саставни су део друштва задовољства и економије забаве. Они то друштво обликују, прожимају и наткриљују.

— Штефан Рус-Мол, Загорац-Кершер[10], пп. 18
6. Образовање. Медији све више преузимају образовну функцију од школа и универзитета јер посредством њих стичемо многа општа знања. Медији могу имати и посебан образовни карактер путем специјализованих едукативних канала који се баве науком, истраживањем и популаризацијом. „Натионал Геограпиц“, „Хисторy Цханелл“, „Дисцоверy“, Трећи програм Радио Београда, Образовни програм РТС-а и сл.
7. Социјализација и вођство.

Хтели то новинари да прихвате или не: медији у демократији имају водећу позицију и позицију вођства.

— Штефан Рус-Мол, Загорац-Кершер[10], пп. 21
8. Интеграција. Медији на многе начине спајају људе, културе, вере, идеје.

Ваљан допринос сагледавању функција новинарства дао је француски професор емеритус на Француском институту за штампу Универзитета у Паризу II, Клод-Жан Бертран (фр. Jean-Claude Bertrand)[11]. Разматрајући питања етике и медијске одговорности Бертран је дефинисао шест основних функција медија:

  1. Посматрање средине, кроз прибављање, анализу, филтрирање и пласман информација од значаја за грађане.
  2. Обезбеђивање социјалне комуникације, кроз стварање услова за јавну дискудију и повезивање појединаца у јавном дискурсу.
  3. Пружање предоџбе о свету, посебно о удаљеним појавама које наша чула не сагледавају.
  4. Преношење културе, одвија се кроз интеркултурни дијалог у временској и просторној равни. Преношење традиције, наслеђа, вредности, идентитета представља цивилизацијску тековину коју реализују управо медији.
  5. Доприношење срећи, забава. Корисници медија углавном очекују да их медији забаве и подстакну стваралаштво.
  6. Продаја. Медији повећавају продају и подспешују потрошачко друштво. Медији су главно средство оглашавања и имају кључну позицију у ланцу продаје.

Пишући о идеалима новинарства у књизи „Масовне комуникације“ Роленд Лоример[12] сматра да

главнину новинара чине идеалисти. Себе виде као неуморне трагаче који теже истини, посвећене чињеницама и публици.

— Лоример[12], пп. 151

Међутим, по Лоримеру постоје две групе новинара: „једна се здушно поистовећује с интересима власника медија и бизниса“, (Лоример[12], пп. 151) „друга подгрупа се поистовећује са ширим скупомдруштвених и јавних интереса.“ (Лоример[12], пп. 152) Бројни теоретичари и практичари ће увек дати различите ставове о томе шта је смисао и функција новинарства.

Независно, наиме, од позиционираности мас-медија у друштвеној структури и субјективних намера медијских власника, контролора и професионалних комуникатора, медији масовног комуницирања нужно обављају друштвене функције информисања, образовања и забаве припадника масовне публике

— Радојковић, Милетић[13], пп. 173

Оваква гледишта на функције мас-медија доказују колико су они дубоко укорењени у све друштвене аспекте и у којој мери савремени медији и новинарство прожимају друштво. Вршећи побројане функције масовни медији се не придржавају сваке од ових функција у истој мери. Новинарство, уопштено посматрано, испуњава све ове функције, али поједини медији су по својој природи мање или више предодређени само за неке функције. Тако, на пример, штампа понајвише информише, телевизија информише и забавља, док радио претежно забавља, па тек онда информише. Посвећеност некој функцији може изазвати дисфункционалност у односу на друге функције, али може и жанровски определити дати медиј. У сваком случају новинарство се показује као поуздана друштвена активност која је нераскидиви део савременог живота. Мера испуњавања ових задатака и функција јесте и мера друштвене потребе професије новинарства.

Напомене

уреди
  1. ^ Целокупан текст објављен на званичној презентацији др Бобана Томића[2]
  2. ^ Ракурс фр. raccourci od raccourcir — skratiti[7] перспектива из које се посматра
  3. ^ Стратум лат. stratum — sloj, naslaga[7]
  4. ^ Кредо лат. credo — verovanje, uverenje, princip, načelo[7]
  5. ^ Бизнисмен енгл. businessman — poslovni čovek[7]

Извори

уреди
  1. ^ „ФМК-Сингидунум: Сарадници и наставници, Доц. др Бобан Томић, приступ 16. септембар 2012”. Архивирано из оригинала 15. 08. 2012. г. Приступљено 16. 09. 2012. 
  2. ^ Савремено новинарство, др Бобан Томић, 8. новембар 2011, приступ 16. септембар 2012[мртва веза]
  3. ^ Бобан Томић званична презентација:Увод у медије, 08 новембар 2011, приступ 16. септембар 2012[мртва веза]
  4. ^ ФМК-Сингидунум званична презентација, приступ 16. септембар 2012
  5. ^ „Увод у медије“, Др Бобан Томић. ISBN 978-86-7558-918-1.
  6. ^ а б Sociologija, Entoni Gidens engl. Anthony Giddens, (2001), Превод: Надежда Силашки, Татјана Ђуровић, Економски факултет Универзитета у Београду. 2007. ISBN 978-86-403-0668-3.
  7. ^ а б в г Велики речник страних речи и израза, Иван Клајн, Милан Шипка, Прометеј, Нови Сад. 2008. ISBN 978-86-515-0482-5.
  8. ^ а б в „Elementi novinarstva“ engl. „Elements of Journalism“, Бил Ковач, Том Розенстил, Цроwн Публисхерс. 2001. ISBN 978-0-609-60783-1., ЦИД, Подгорица. 2006. ISBN 978-86-495-0270-3.
  9. ^ „кцмедиа.рс: Истраживачко новинарство: „На ивици опасног“, Регионална медијска конференција у организацији Кеyцоннецтион Медиа, 4-6. мај 2010, приступ 16. септембар 2012” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 28. 09. 2010. г. Приступљено 16. 09. 2012. 
  10. ^ а б в г Новинарство, Штефан Рус-Мол, Загорац-Кершер, Клио, Едиција: Мултимедија, Београд (2005)
  11. ^ Медиа Етхицс: Цлауде-Јеан Бертранд Обитуарy, Иоаннис Пападопоулос, Фалл 2007, Вол. 19, Но. 1, приступ 16. септембар 2012(језик: енглески)
  12. ^ а б в г Масовне Комункације, Роленд Лоример, Клио, Едиција: Мултимедија, Београд (1998)
  13. ^ Мирољуб Радојковић, Мирко Милетић: Комуницирање, медији и друштво, Стилос, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-254-0.

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Društvena_uloga_medija&oldid=27750823”