Ишвара
Ишвара (Санскрит: ईश्वर, ИАСТ: Īśвара) концепт је у хиндуизму, са широким распоном значења која зависе од ере и школе хиндуизма.[1][2] У древним текстовима индијске филозофије, Ишвара, у зависности од контекста, може значити врховну душу, владара, господара, краља, краљицу или мужа.[1] У средњовековним хиндуистичким текстовима, Ишвара, у зависности од школе хиндуизма, значи Бог, Врховно биће, лични бог или специјално Ја.[2][3][4]
У шивизму и за многе хиндусе, Ишвара је синоним за „Шива”, понекад као Махешвара или Парамешвара што значи „Врховни господар“, или као Ишта-дева (лични бог).[5] Слично као код вишнуиста и многих Хиндуса, то је синоним за Кришну или Вишну[6] У традиционалним бактијским покретима, Ишвара је једно или више божанстава индивидуалне преференције из хиндуистичког политеистичког канона божанстава. У модерним секташким покретима, попут Арије Самаја и брахмоизма, Ишвара поприма облик монотеистичког Бога.[7] У школи јогијског хиндуизма, то је било које од „личних божанстава” или „духовна инспирација”.[8]
Етимологија
уредиКорен речи Ишвара потиче од īś- (ईश, Исх) што значи „способан за” и „власник, владар, поглавар”.[9] Други део речи Ишвара је vara што значи у зависности од контекста „најбољи, одличан, леп”, „избор, жеља, благослов, благодат, поклон” и „удварач, љубавник, ђувегија“.[10] Композитна реч, Ишвара дословно значи „власник најбољег, лепог”, „владар избора, благослова, благодати” или „шеф удварача, љубавника”.
Као концепт, Ишвара у древним и средњовековним санскритским текстовима, на различите начине значи Бог, Врховно биће, Врховна душа, господар, краљ или владар, богат или имућан човек, бог љубави, божанство Шива, један од Рудри, принц, муж и број једанаест.[1][11][12]
Реч Īśvara се не јавља у Ригведи.[13] Међутим, глагол īś- се појављује у Риг веди, где контекст сугерише да је значење „способан, кадар”.[13] У Самаведи је реч одсутна, ретко се јавља у Атарваведи, а појављује се у Јајурвединој Самхити. Контекстуално значење, како то објашњава древни индијски граматичар Панини, није ни бог ни врховно биће.[13]
Реч Ишвара појављује се у бројним древним Дармасутрама. Међутим, Патрик Оливел тврди да тамо Ишвара не значи Бог, већ значи Веде.[14] Дешпанде наводи да би Ишвара у Дармасутрама може алтернативно да значи краљ, с тим што контекст дословно тврди да су „Дармасутре једнако важне као и Ишвара (краљ) у стварима од јавног значаја”.[14]
У шивизним традицијама хиндуизма, овај термин се користи као део композита „Махешвара” („велики господ”) као назив за Шиву. У махајанском будизму користи се као део композита „Авалокитешвара” („господ који чује вапаје света”), име бодисатве поштовано због свог саосећања. Када се односи на божанство у женском роду, посебно у шактизму, понекад се користи и женски облик Īśварī.[15]
У школи Адвајта Веданта, Ишвара је монистички Универзални апсолут који повезује и представља јединство у свима и свему.[16][17]
Школе мишљења
уредиМеђу шест система хиндуистичке филозофије, самкја и мимамса не користе појам Ишвара, и.е. врховно биће. Јогијске, вајшешке, ведантске и њајске школе хиндуизма дискутују о Ишвари, али додељују том термину различита значења.
Десмарајс каже да је Ишвара метафизички концепт у Јогасутрама.[18] Он се нигде не спомиње као божанство, нити се спомињу било какве побожне праксе (Бакти), нити се Ишвари дају карактеристике које су обично повезане са божанством.[18] У јогијској школи хиндуизма, према Вичеровом твршењу Ишара није Бог стваралац, нити је универзални Апсолут хиндуистичке школе Адвајта Веданта.[3] Вичер такође примећује да неке теистичке подшколе ведантске филозофије хиндуизма, инспирисане јогијском школом, објашњавају термин Ишвара као „Врховно биће које влада над космосом и индивидуализованим бићима”.[3][19] Малинар наводи да Ишвара у школама хиндуизма Самкја-Јоге није ни створитељ, нити Бог спаситељ.[20]
Цимер је у својој књизи о индијским филозофијама из 1951. године напоменуо да бактијске подшколе помињу Ишвару као Божанског господара, или божанство специфичне бактијске подшколе.[21] Савремени секташки покрети истичу Ишвара као врховног Господара; на пример, покрет Харе Кришна сматра да је Кришна Господ.[22] Покрети Арије Самаја и брамоизам - под утицајем хришћанских и исламских покрета у Индији - концептуализују Ишвара као монотеистичког свемогућег Господа.[7] У традиционалним теистичким подшколама хиндуизма, попут Вишиштадвајта Веданте од Рамануџе и Двајта Веданта од Мадваве, Ишвара се идентификује као господ Вишну/Нарајана, што је различито од пракртија (материјалног света) и пуруше (душе, духа).
Радакришнан и Мур тврде да су ове варијације у Ишвара концепту у складу са хиндуистичким појмом „личног Бога”, где су „идеали или манифестације највиших сопствених вредности појединца које се цене”.[23] Рип и други,[4] наводе да школе хиндуизма остављају појединцу слободу и избор концептуализације Ишваре на било који смислен начин који жели, било у облику „божанства по властитом избору” или „безобличног Брахмана (апсолутна стварност, универзално начело, истинско посебно Ја)”.[2][24][25]
Референце
уреди- ^ а б в Мониер Мониер Wиллиамс, Санскрит-Енглисх дицтионарy, Сеарцх фор Извара, Университy оф Цологне, Германy
- ^ а б в Дале Риепе (1961, Репринтед 1996), Натуралистиц Традитион ин Индиан Тхоугхт. Натуралистиц Традитион ин Индиан Тхоугхт. Мотилал Банарсидасс. децембар 1996. стр. 177—184, 208—215. ИСБН 978-8120812932.
- ^ а б в Иан Wхицхер, Тхе Интегритy оф тхе Yога Дарсана, Стате Университy оф Неw Yорк пресс. ISBN 978-0791438152. стр. 82-86.
- ^ а б Mircea Eliade (2009), Yoga: Immortality and Freedom, Princeton University Press. ISBN 978-0691142036. стр. 73-76.
- ^ Далал, Росхен (2010). Хиндуисм: Ан Алпхабетицал Гуиде. Пенгуин Боокс. стр. 235, 379—380. ИСБН 978-0-14-341421-6.
- ^ Оливер Леаман (2000), Еастерн Пхилосопхy: Кеy Реадингс, Роутледге. ISBN 978-0415173582. стр. 251.
- ^ а б РК Прутхи (2004), Арyа Самај анд Индиан Цивилизатион. ISBN 978-8171417803. стр. 5-6, 48-49.
- ^ Ллоyд Пфлуегер, Персон Пуритy анд Поwер ин Yогасутра, ин Тхеорy анд Працтице оф Yога (Едитор: Кнут Јацобсен), Мотилал Банарсидасс. ISBN 978-8120832329. стр. 38-39.
- ^ Артхур Антхонy Мацдонелл (2004), А Працтицал Санскрит Дицтионарy, Мотилал Банарсидасс. ISBN 978-8120820005. стр. 47.
- ^ Артхур Антхонy Мацдонелл (2004), А Працтицал Санскрит Дицтионарy, Мотилал Банарсидасс. ISBN 978-8120820005. стр. 270.
- ^ Апте Санскрит-Енглисх дицтионарy, Сеарцх фор Извара, Университy оф Цологне, Германy
- ^ Јамес Лоцхтефелд, "Исхвара", Тхе Иллустратед Енцyцлопедиа оф Хиндуисм, Вол. 1: А–М, Росен Публисхинг. ISBN 0-8239-2287-1. стр. 306.
- ^ а б в Мадхав Десхпанде (1991), Сенсе анд Сyнтаx ин Ведиц (Едиторс: Јоел Бреретон анд Степхение Јамисон), Волумес 4-5, Брилл. ISBN 978-9004093560. стр. 23-27.
- ^ а б Патрицк Оливелле (2006), Бетwеен тхе Емпирес: Социетy ин Индиа 300 БЦЕ то 400 ЦЕ: Социетy ин Индиа, Оxфорд Университy Пресс. ISBN 978-0195305326. стр. 176.
- ^ Далал, Росхен (2010). Хиндуисм: Ан Алпхабетицал Гуиде. Пенгуин Боокс. стр. 376. ИСБН 978-0-14-341421-6.
- ^ Ланце Нелсон (1996), Ливинг либератион ин Сханкара анд цлассицал Адваита, ин Ливинг Либератион ин Хинду Тхоугхт (Едиторс: Андреw О. Форт, Патрициа Y. Мумме), Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. ISBN 978-0791427064. стр. 38-39, 59.(фоотноте 105)
- ^ Јохн Коллер (2012), Роутледге Цомпанион то Пхилосопхy оф Религион (Едиторс: Цхад Меистер, Паул Цопан), Роутледге. ISBN 978-0415782944. стр. 99-107.
- ^ а б Мицхеле Марие Десмараис (2008), Цхангинг Миндс: Минд, Цонсциоуснесс Анд Идентитy Ин Патањали'с Yога-Сутра. Цхангинг Миндс: Минд, Цонсциоуснесс, анд Идентитy ин Патаñјали'с Yога--сūтра анд Цогнитиве Неуросциенце. Мотилал Банарсидасс. 2008. стр. 131. ИСБН 978-8120833364.
- ^ Кнут Јацобсен (2008), Тхеорy анд Працтице оф Yога : 'Ессаyс ин Хоноур оф Гералд Јамес Ларсон, Мотилал Банарсидасс. ISBN 978-8120832329. стр. 77.
- ^ А Малинар (2014), Цуррент Аппроацхес: Артицлес он Кеy Тхемес, ин Тхе Блоомсбурy Цомпанион то Хинду Студиес (Едитор: Јессица Фразиер), Блоомсбурy Ацадемиц. ISBN 978-1472511515. стр. 79.
- ^ Зиммер (1951), Пхилосопхиес оф Индиа, Репринтед бy Роутледге ин. 2008. ISBN 978-0415462327. стр. 242-243, 309-311.
- ^ Карел Wернер (1997), А Популар Дицтионарy оф Хиндуисм, Роутледге. ISBN 978-0700710492. стр. 54.
- ^ Радхакрисхнан анд Мооре (1967, Репринтед 1989), А Соурце Боок ин Индиан Пхилосопхy, Принцетон Университy Пресс. ISBN 978-0691019581. стр. 37-39, 401-403, 498-503.
- ^ РЦ Заехнер (1975), Оур саваге год: Тхе перверсе усе оф еастерн тхоугхт. ISBN 978-0836206111. стр. 69-72.
- ^ Р.C. Заехнер (1966), Хиндуисм, Оxфорд Университy Пресс, 1980 едитион: пагес 126-129, Репринтед ин 1983 ас. ISBN 978-0198880127.
Литература
уреди- Цлéмент, Éлисабетх; Демонqуе, Цхантал; Хансен-Лøве, Лауренце; et al. (2011). „абсолу”. Ур.: Хансен-Лøве, Лауренце. Ла пхилосопхие де А à З (на језику: француски). Парис: Хатиер. стр. 11. ИСБН 978-2-218-94735-3. ОЦЛЦ 795416746.
- Спригге, Т. L. С. (1998). Роутледге Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Таyлор анд Францис. дои:10.4324/9780415249126-Н001-1.
- Цоплестон, Фредерицк Цхарлес (1963). Хисторy оф Пхилосопхy: Фицхте то Ниетзсцхе. Паулист Пресс. стр. 166—180. ИСБН 978-0-8091-0071-2.
- Хеидеггер, Мартин (2002). Хеидеггер: Офф тхе Беатен Трацк. Цамбридге Университy Пресс. стр. 97—98. ИСБН 978-0-521-80507-0.
- Цоплестон, Фредерицк Цхарлес (2003). 18тх анд 19тх Центурy Герман Пхилосопхy. А&C Блацк. стр. 173—174. ИСБН 978-0-8264-6901-4.
- Накамура, Хајиме (1964). Тхе Wаyс оф Тхинкинг оф Еастерн Пеоплес: Индиа-Цхина-Тибет-Јапан. Университy оф Хаwаии Пресс. стр. 53—57. ИСБН 978-0-8248-0078-9.
- Умехара, Такесхи (1970). „Хеидеггер анд Буддхисм”. Пхилосопхy Еаст анд Wест. 20 (3): 271—281. ЈСТОР 1398308. дои:10.2307/1398308.
- Орру, Марцо; Wанг, Амy (1992). „Дуркхеим, Религион, анд Буддхисм”. Јоурнал фор тхе Сциентифиц Студy оф Религион. 31 (1): 47—61. ЈСТОР 1386831. С2ЦИД 144043208. дои:10.2307/1386831.
- Wиллиамс, Паул (2002). Буддхист Тхоугхт: А Цомплете Интродуцтион то тхе Индиан Традитион. стр. 146—148.
- Рицхардс, Глyн (1995). „Модерн Хиндуисм”. Студиес ин Религион. Палграве Мацмиллан. стр. 117—127. ИСБН 978-1-349-24149-1. дои:10.1007/978-1-349-24147-7_9.
- Цхаудхури, Харидас (1954). „Тхе Цонцепт оф Брахман ин Хинду Пхилосопхy”. Пхилосопхy Еаст анд Wест. 4 (1): 47—66. ЈСТОР 1396951. дои:10.2307/1396951.
- Симони-Wастила, Хенрy (2002). „Мāyā анд радицал партицуларитy: Цан партицулар персонс бе оне wитх Брахман?”. Интернатионал Јоурнал оф Хинду Студиес. Спрингер. 6 (1): 1—18. С2ЦИД 144665828. дои:10.1007/с11407-002-0009-5.
- Далал, Росхен (2010б). Хиндуисм: Ан Алпхабетицал Гуиде. Неw Делхи: Пенгуин Боокс Индиа. ИСБН 978-0-14-341421-6.
- Јацобсен, Кнут А.; et al., ур. (2009—2015). Brill's Encyclopedia of Hinduism . 1—6. Leiden: Brill. ISBN 9789004271289.
- Vol. 1: Regions, Pilgrimage, Deities (2009).
- Vol. 2: Sacred Languages, Ritual Traditions, Arts, Concepts (2010).
- Vol. 3: Society, Religious Professionals, Religious Communities, Philosophies (2011).
- Vol. 4: Historical Perspectives, Poets/Teachers/Saints, Relation to Other Religions and Traditions, Hinduism and Contemporary Issues (2012).
- Vol. 5: Symbolism, Diaspora, Modern Groups and Teachers (2013).
- Vol. 6: Indices (2015).
- Jain, Pankaj; Sherma, Rita; Khanna, Madhu, ур. (2018). „Hinduism and Tribal Religions”. Swaminarayan. Encyclopedia of Indian Religions. Encyclopedia of Indian Religions. Dordrecht: Springer Netherlands. стр. 1—6. ISBN 978-94-024-1036-5. doi:10.1007/978-94-024-1036-5_541-1.
- Johnson, W. J. (2009). A Dictionary of Hinduism . Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-861025-0.
- Jones, Constance A.; Ryan, James D. (2007). Encyclopedia of Hinduism. Encyclopedia of World Religions. J. Gordon Melton, Series Editor. New York: Facts On File. ISBN 978-0-8160-5458-9. Архивирано из оригинала 2. 4. 2020. г.
- Klostermaier, Klaus K. (1998). A Concise Encyclopedia of Hinduism. London: Oneworld Publications. ISBN 978-1-78074-672-2.
- Potter, Karl H., ур. (1970—2019). Encyclopedia of Indian Philosophers. 1—25. Delhi: Motilal Banarsidass. Архивирано из оригинала 1. 2. 2022. г. Приступљено 16. 2. 2022. Ongoing monographic series project.
- Werner, Karel (1997). A Popular Dictionary of Hinduism (Rev. изд.). Surrey: Curzon Press. ISBN 0-7007-1049-3.
- Flood, Galvin D. (1996). An Introduction to Hinduism. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43878-0. Архивирано из оригинала 29. 11. 2016. г. Приступљено 19. 2. 2022.
- Fowler, Jeaneane D. (1997). Hinduism: Beliefs and Practices. Sussex Academic Press. ISBN 978-1-898723-60-8.
- Klostermaier, Klaus K. (2007). Hinduism: A Beginner's Guide. Oneworld Publications. ISBN 978-1-78074-026-3. Архивирано из оригинала 29. 12. 2020. г.
- Knott, Kim (1998). Hinduism: A Very Short Introduction. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-160645-8. Архивирано из оригинала 29. 12. 2020. г.
- Chattopadhyaya, D. P. (ур.). History of Science, Philosophy and Culture in Indian Civilization. 1—15. Delhi: Centre for Studies in Civilizations.
- Basham, Arthur Llewellyn (1954). The Wonder That Was India: A Survey of the Culture of the Indian Sub-Continent Before the Coming of the Muslims. London: Sidgwick & Jackson.
- Parpola, Asko (2015). The Roots of Hinduism. The Early Aryans and the Indus Civilization. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-022693-0.
- Samuel, Geoffrey (2010). The Origins of Yoga and Tantra. Indic Religions to the Thirteenth Century. Cambridge University Press.
- Dasgupta, Surendranath (1922—1955). A History of Indian Philosophy. 1—5. London: Cambridge University Press. Vol. 1 | Vol. 2 | Vol. 3 | Vol. 4 | Vol. 5.
- Radhakrishnan, Sarvepalli (1923—1927). Indian Philosophy. 1—2. Oxford: Oxford University Press.
- Klostermaier, Klaus K. (2010). A Survey of Hinduism (3rd изд.). New York: SUNY Press. ISBN 978-0-7914-8011-3.
- Flood, Gavin, ур. (2003). Blackwell companion to Hinduism. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-21535-6.
- Richards, Glyn, ур. (1985). A Sourcebook of Modern Hinduism. London: Curzon Press. стр. 212. ISBN 978-0-7007-0173-5.
Spoljašnje veze
уреди- „Human Nature and the Purpose of Existence”. Patheos.com. Приступљено 2011-01-29.