Љубомир Денковић

српски вајар

Љубомир Денковић (Љаник, 15. април 1936) српски је вајар.

Љубомир Денковић
Лични подаци
Датум рођења(1936-04-15)15. април 1936.
Место рођењаЉаник, Краљевина Југославија
Образовање
ОбразовањеАкадемији ликовних уметности у Љубљани

Биографија

уреди

Рођен је од мајке Љубице и оца Ђорђија. Године 1957. завршио је Средњу школу за примењену уметност - одсек вајарство - у Скопљу, а 1962. је дипломирао на Академији ликовних уметности у Љубљани - одсек вајарство - у класи професора Бориса и Зденка Калина. Од 1963. до 1971. ради као професор у Средњој школи за примењену уметност у Новом Саду. Члан УЛУС-а (Удружење ликовних уметника Србије) постао је 1968. године. Од 1971. до 1977. ради као самостални уметник у Новом Саду. Године 1977. изабран је на Академији уметности у Новом Саду у звање доцента. 2004. је пензионисан као редовни професор, настављајући и даље да се бави стваралачким радом. Живи у Новом Саду са супругом Јеленом са којом има четворо деце - Љубицу, Милицу, Душицу и Марка.

Поетика стваралаштва

уреди

У скулптурама Љубомира Денковића преовладавају основни природни матерјали - земља и камен -  претворени у обле форме.  У изразу најчешће користи мермер и теракоту. Ненаметљиве нијансе ових матерјала одлично се уклапају у просторе којима су намењени, било да се ради о галеријском простору, урбаном простору или су смештене у природни амбијент.

Корене зачетака скулптуре Денковић је свакако изнедрио из родног краја. Мало место Љаник, смештено у брдовите пределе југа Србије, дало је снажан печат стваралштву овог вајара. На том путу неке зауставне станице биле су: Скопље (Средња уметничка школа) и Љубљана (Академија уметности), које су му отвориле пут као слободном и значајном ствараоцу. Међутим, без обзира на урбане средине у којима ће се одвијати ауторов живот, најраније детињство оставило је дубок траг.

Пејзаж, битно удаљен од урбаног света, који ће Денковић носити у себи и реализовати у својој уметности, поприма, на први поглед, апстрактан облик, који има јасан смисао у реалном свету. То визулено искуство, које се темељи на митским сликама, преобликоваће се у годинама зрелог стваралаштва у суштину Денковићеве стваралчке поетике. Окружен питомином брдског амбијента уметник је, засигурно, понео обрисе органских форми, као архетипске слике које га никада неће напустити, напротив, биће му непресушна инспирација.

 
Недосањани сан, 2009, Теракота

Награде и признања

уреди
 
Ритам, 1984, Теракота
 
Наслагано, 1983. Теракота

Денковић је током свог живота понео много награда, признања, учешћа у ликовним колонијама (Србија, БиХ, Хрватска, Француска) и на међународним симпозијумима (Србија, Словенија, Хрватска, Кина). Многе галерије и музеји у Србији и свету поседују Денковићева дела (Завичајна галерија Музеја града Новог Сада, Музеј савремене уметности Војводине Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2018)[1], Умјетнички музеј Црне Горе у Цетињу, Музеј и галерија слика у Бечеју, Савремена галерија у Будимпешти Архивирано на сајту Wayback Machine (23. март 2019)[2], Народни музеј у Илоку).  Награде за скулптуру галеријског формата: Новом Саду, Бечеју, Ечки и Панчеву. Награде за монументалну споменичку скулптуру: Сарајево, Велес, Рим, Јелашиновци и Сански мост.

Нагређена и изведена споменичка скулптура

уреди
  • II награда на Конкурсу за идејно решење рељефа на железничкој станици у Новом Саду, Нови Сад (Србија),(1966)
  • II награда на Конкурсу за идејно решење споменика новосадској „Десетини“ на Ченеју, Нови Сад (Србија),(1970)
  • I награда на Југословенском конкурсу за идејно решење споменика Ђури Ђаковићу (бели мермер). Са арх. D. Кириџићем, Сарајево (БиХ),(1971)
  • Откупна награда на Југословенском конкурсу за идејно решење споменика Лењина. Са арх. D. Кириџићем, Београд (Србија),(1972)
  • III награда на Југословенском конкурсу за идејно решење споменика и Спомен - музеја Батинске битке на Дунаву. Са арх. С. Суботином, Сомбор (Србија),(1974)
  • Награда Фонда Савезног одбора СУБНОР-а, као ванредно друштвено признање за стваралаштво и рад од значаја за неговање револуционарних традиција НОБ- а у области ликовног стваралаштва („4. јул“), Београд (Србија),(1974)
  • Откупна награда за идејно решење Спомен- костурнице у Горици. Са арх. С. Суботином, Београд (Србија),(1974)
  • III награда на Југословенском конкурсу за идејно решење споменика за обележавање Сремског фронта. Са арх.С. Суботином, Београд (Србија),(1974)
  • I награда на Југословенском конкурсу за идејно решење Спомен - костурнице у Велесу. Са арх. С. Суботином, Велес (Македонија),(1974)
  • I награда за идејно решење на Југословенском конкурсу за Спомен - костурницу у Риму (мермер). Са арх. С. Суботином, Рим (Италија),(1975)
  • II награда на Југословенском конкурсу за идејно решење Спомен - обележја на Грмечу, код Санског Моста. Са дипл. инж. арх. M. Матовићем и арх. С. Суботином, Сански Мост (БиХ),(1976)
  • I награда на другостепеном Југословенском конкурсу за идејно решење Спомен - обележја на Грмечу, код Санског Моста. Са дипл. инг. арх. M. Матовићем и арх. С. Суботином, Сански Мост (БиХ),(1976)
  • III награда на Југословенском конкурсу за идејно решење Спомен- гробља у Новом Саду. Са дипл. инж. арх. M. Матовићем, Нови Сад (Србија),(1977)
  • I награда на Југословенском конкурсу за идејно решење споменика о борби врањанског краја у револуцији. Са дипл. инг. арх. M. Матовићем, Врање (Србија),(1977)
  • II награда на Југословенском конкурсу за идејно решење споменика палим борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора у Завидовићима. Са дипл. инг. арх. M. Матовићем, Завидовићи (БиХ),(1979)
  • Откупна награда за идејно решење спомен - обележја. Са дипл. инг.арх. M. Матовићем, Доња Градина, Јасеновац (Хрватска),(1979)
  • Откупна награда за идејно решење споменика „Шумадија“ у Крагујевцу. Са дипл. инг.арх. M. Матовићем, Крагујевац (Србија),(1979)
  • Награда за скулптуру, Врњачка Бања (Србија),(1987)

Скулптура у јавном простору

уреди

Галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Структура :: МСУВ”. мсув.орг. Архивирано из оригинала 31. 12. 2018. г. Приступљено 23. 3. 2019. 
  2. ^ „Фруит”. Хунгариан Натионал Галлерy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 03. 2019. г. Приступљено 23. 3. 2019. 

Спољашње везе

уреди