Нордијски савет
|
| |
| 5 чланица |  Данска Финска Исланд Норвешка Шведска
|
| 3 територије |  Оландска острва Фарска острва Гренланд
|
| Радни језици | Дански Норвешки Шведски |
| Седиште | Копенхаген |
| Нордијски савет: Основано |
|
| Нордијски савет министара Основано |
|
| Величина - Чланице - Са Гренландом |
19 1 Е12 м²|1,318,412 км² 1 Е12 м²|3,493,000 км² (7)1 |
| Становништво - Укупно - Густина |
45 24,299,610 18.7/км² (6.9/км²)1 |
| Валуте | Данска круна Норвешка круна Исландска круна Шведска круна Евро |
| Временска зона | УТЦ 0 то +2 (-3)1 1 укључујући Гренланд |
| Веб страница | www |
Нордијски савет и Нордијски савет министара је кооперативни форум парламената и влада Нордијских земаља. Основан је после Другог светског рата и прве одлуке савета су донете 1952. о заједничком тржишту, социјалном осигурању и слободном кретању људи без пасоша за грађане земаља чланица. Савет има 87 представника из Данске, Финске, Ијсланда, Норвешке, и Шведске као и из аутономних области Фарских Острва, Гринланда, и Оландских Острва. Представници су чланови парламента у својим земљама или подручјима и бирају их парламенти. Савет одржава редовне седнице сваке године у октобру/новембру и обично једну додатну сесију годишње са специфичном темом.[1]
Године 1971, Нордијски савет министара, међувладин форум, био је успостављен као допуна савета. Службени и радни језици Нордијског савета и Нордијског савета министара су дански, норвешки и шведски, који сачињавају први језик око 80% становништва региона и које преосталих 20% уче као страни језик.[2]
Нордијски савет и Нордијски савет министара учествују у разним формама кооперације са суседним областима, међу којима су Балтички сабор и Бенелукс,[3] као и Русија[4] и Шлезвиг-Холштајн.[5]
Чланице уреди
Државе:
Аутономне регије:
Гренланд (Данска)
Оландска Острва (Финска)
Фарска Острва (Данска)
Државе посматрачи:
Организација уреди
Нордијски Савет и Нордијски Савет министара имају седиште у Копенхагену и у другим градовима чланица, као и у околним земљама. Савет нема никакву самосталну моћ, али одлуке савета се могу послати на националне парламенте на усвајање. Иако су неке чланице у НАТО савезу (Данска, Исланд и Норвешка), Финска и Шведска су неутралне, због чега Нордијски савет није укључен у војне акције и војне организације.
Дански, норвешки и шведски су језици који се користе као радни језици у организацији.
Нордијски Савет има циљ успостављања међупарламентарне сарадње, док Нордијски Савет министара, основан 1971, има улогу међудржавне сарадње.
Историја уреди
Током 2. свјетског рата, Данска и Норвешка су окупиране од стране нацистичке Њемачке, Финска је водила скупи рат са Совјетским Савезом, док је Шведска, иако неутрална, осетила ефекте рата. Након рата, нордијске земаље су тежиле идеји оснивања скандинавске одбрамбене уније са циљем омогућавања међусобне одбране. Међутим Финска, због своје политике о неутралности и ФЦМА споразума са Совјетским Савезом, није се могла да се придружи тој идеји. Идеја се угасила придруживањем Данске, Норвешке и Исланда НАТО-у.[6] Даља сарадња овог већа, као што је економска царинска унија, такође није успела. На предлог данског премијера Ханс Хедтофта, 1952. године је формирано консултативно међупарламентарно тело од стране Данске, Исланда, Норвешке и Шведске.[7] На првој седници савјета овог тела одржаној у данском парламенту 13. фебруара 1953. године, за председника је изабран његов предлагач Ханс Хедтофт. Након смрти Стаљина и одмрзавања осноса између Финске и Совјетског Савеза и Финска се 1955. године придружује већу.[8]
Дана 2. јула 1954. године формирано је заједничко тржиште рада уз остваривање слободног прелаза граница без пасоша за грађане држава чланица. Нордијска конвенција о социјалном осигурању је имплементирана 1955. године а планирано је и јединствено тржиште, али је тај план пропао уласком Данске, Норвешке и Шведске у ЕФТА-у. Финска је постала придружени члан ЕФТА-е 1961.[8] На основу планова који су постојали 1960-тих да се Нордијско вијеће развије по узору на Европску Економнску Заједницу, дански премијер Хилмар Баунсгард је 1968. године предложио пуну економску сарадњу између нордијских земаља („Нордек”). Па иако је исто договорено 1970. године Финска је одустала од тог плана, због чвршће везе са Совјетским Савезом, што је искључивало формирање блиске економске везе са потенцијалним чланицама ЕЕЗ-а (Данска и Норвешка), те је на тај начин и овај подухват пропао.[8] Због тога су се Данска и Норвешка одлучиле приступити ЕЕЗ-у. Данска је постала чланица ове организације 1973. године док је Норвешка исте године на референдуму одбацила предлог о приступању ЕЕЗ-у.[9] Шведска се не придружује из разлога своје неутралне политике. Након распада Совјетског Савеза 1991. године, Нордијско веће почиње више да сарађује са балтичким државама. Шведска и Финска 1995. постају чланице ЕУ-а док Норвешка по други пут на референдуму одбацује предлог о приступању. Становници Фарских Острва су и даље у великом броју против чланства у ЕУ, а новије анкете на Исланду показују да Исланђани већином желе да приступе Унији.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Тхе Нордиц Цоунцил ис тхе оффициал бодy фор формал интер-парлиаментарy цо-оператион.
- ^ „Лангуаге” (на језику: енглески). 6. 8. 2008. Архивирано из оригинала 5. 7. 2017. г. Приступљено 1. 6. 2018.
- ^ ЕРР (22. 6. 2017). „Ратас меетс wитх Бенелуx, Нордиц, Балтиц леадерс ин тхе Хагуе”. ЕРР (на језику: енглески). Приступљено 1. 6. 2018.
- ^ Тобиас Етзолд, "Нордиц Институтионализед Цооператион ин а Ларгер Регионал Сеттинг," ин Јохан Странг (ед.), Нордиц Цооператион: А Еуропеан Регион ин Транситион, пп. 148фф. . Routledge. 2015. ISBN 9781317626954.
- ^ Оффицес оутсиде тхе Нордиц Регион Архивирано на сајту Wayback Machine (17. август 2018). Нордиц Цоунцил оф Министерс.
- ^ Тхе план фор а Сцандинавиан Дефенце Унион Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јун 2019), Еуропеан Навигатор.
- ^ Бефоре 1952 Архивирано на сајту Wayback Machine (30. март 2014), Нордијско веће
- ^ а б в 1953–1971 Финланд јоинс ин анд тхе фирст Нордиц ригхтс аре формулатед. Архивирано на сајту Wayback Machine (30. март 2014), Нордијско вијеће
- ^ Афтер 1989 Архивирано на сајту Wayback Machine (20. новембар 2011), Нордијско вијеће министара
Литература уреди
- Хилсон, Марy. Денмарк, Норwаy, анд Сwеден: Пан-Сцандинавианисм анд Натионалисм. Университy оф Портсмоутх. Архивирано из оригинала 2018-04-14. г.
- Пан-Сцандинавианисм. Референце Поинтс ин тхе 19тх Центурy (1815-1864)' бy Мирцеа-Цристиан Гхенгхеа
- Тхе Хелсинки Треатy оф 1962 Архивирано 2014-05-30 на сајту Wayback Machine Nicknamed as constitution of the Nordic Countries.
- „Pan-Scandinavianism”. Encyclopedia Britannica. Архивирано из оригинала 7. 2. 2018. г.
- "Pan-Scandinavianism" Архивирано 29 септембар 2007 на сајту Wayback Machine. (2007). In Encyclopædia Britannica. Retrieved April 29, 2007, from Encyclopædia Britannica Online.
- „Skandinavism” [Scandinavism]. www.ne.se (на језику: шведски). Nationalencyklopedin. Приступљено 1. 10. 2022.
- The Literary Scandinavism Архивирано 23 јун 2007 на сајту Wayback Machine. Øresundstid, 2003. Retrieved 6 May 2007.
- „Nordism”. nordics.info (на језику: енглески). Aarhus University. Приступљено 31. 8. 2021.
- Bagge, Sverre (2009). Early state formation in Scandinavia. 16. Austrian Academy of Sciences Press. стр. 145. ISBN 978-3-7001-6604-7. JSTOR j.ctt3fgk28.
- Nordisk familjebok (на језику: шведски). Stockholm: Nordisk familjeboks förlags aktiebolag. 1917. стр. 879—882. Приступљено 1. 10. 2022 — преко Project Runeberg.
- J. P. T Bury (3. 1. 1960). The New Cambridge Modern History: Volume 10. ISBN 9780521045483. Архивирано из оригинала 14. 4. 2018. г.
- The Students Архивирано 13 август 2007 на сајту Wayback Machine. Øresundstid, 2003. Retrieved 6 May 2007.
- „Charles XV”. Encyclopedia Britannica. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г.
- „About Pan-Scandinavianism. Reference Points in the 19th Century (1815-1864)”. academia.edu. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г.
- „I am a Scandinavian”. Hans Christian Andersen and Music. Архивирано из оригинала 13. 1. 2009. г. Приступљено 12. 1. 2007.
- Hiden, Johan; Salmon, Patrick (1994) [1991]. The Baltic Nations and Europe
(Revised изд.). Harlow, England: Longman. ISBN 978-0-582-25650-7. - Declaration on Unity and Co-operation by the Republic of Estonia, Republic of Latvia and Republic of Lithuania (PDF). Republic of Estonia, Republic of Latvia, Republic of Lithuania. Council of Baltic States. 1994. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 5. 2019. г. Приступљено 2. 6. 2021.
- Misiunas, Romuald J; Bater, James H (25. 5. 2006). „Baltic states”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (Online изд.). Архивирано из оригинала 11. 6. 2008. г. Приступљено 2. 6. 2021.
- Ministry for Foreign Affairs of the Republic of Latvia. „Co-operation among the Baltic States”. Republic of Latvia. Архивирано из оригинала 4. 9. 2008. г. Приступљено 2. 6. 2021.
- Republic of Estonia. „Baltic Cooperation”. Ministry of Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 6. 5. 2017. г. Приступљено 28. 5. 2018.
- Townsend, Mary Evelyn (септембар 1921). The Baltic States. The Institute of international education.
- European Commission. „CBSS - Council of Baltic Sea States”. knowledge4policy.ec.europa.eu. European Union. Архивирано из оригинала 2. 6. 2021. г. Приступљено 2. 6. 2021. „The Council of the Baltic Sea States is an overall political forum for regional inter-governmental cooperation. The Members of the Council are the eleven states of the Baltic Sea Region as well as the European Commission.”
- Council of the Baltic Sea States. „CBSS - About Us”. Архивирано из оригинала 10. 5. 2021. г. Приступљено 2. 6. 2021.
Spoljašnje veze уреди
- (језик: енглески) Nordijski Savet - Službene stranice
- (језик: енглески) O Nordijskim zemljama
- Nordic Council sub-site
- Nordic Council of Ministers sub-site
- Office in Saint Petersburg
- Office in Kaliningrad