Википедија

Проституција у древном Риму

Проституција је у античком Риму била дозвољена и законита. У старом Риму чак су и људи из највиших слојева могли слободно уживати у услугама проститутки оба пола, без страха од моралног презира друштва,[1] под условом да су исказивали одређени степен самоконтроле и умерености у погледу учесталости и уживања таквих сексуалних односа. Истовремено, на саме проститутке гледало се с дозом срама: већина њих биле су робиње или ослобођенице, а ако су биле слободне, биле су уврштене међу инфамес, тј. у класу "срамотних", који се налазе на самом дну друштвене лествице и који не уживају већину механизама правне заштите каква је припадала римским грађанима, а у које су спадали и глумци и гладијатори, од којих су сви, с друге стране, уживали одређену сексуалну привлачност.[2] Чини се да су у 4. веку нове ере, кад се Римско царство христијанизовало, неки бордели представљали својеврсне туристичке атракције и да су се налазили у власништву државе.[3]

Зидна слика у Лупанара (бордела) у Помпејима, с представом жене, вероватно проститутке, која носи грудњак.

У римској књижевности проститутке се често спомињу. Римски историчари, као што су Тит Ливије и Тацит, спомињу неке проститутке које су стекле углед својим патриотским, поштеним или добротворним поступцима. "Колгерла" из високог друштва (лат. meretrix) један је од типских ликова у Плаутовим комедијама, које се налазе под снажним утицајем грчке нове комедије. Фиктивни и сатирични поглед на проститутке налазимо у песмама Катула, Овидија, Марцијала и Јувенала, као и у Петронијевом Сатирикону. О стварном животу проститутки сазнаје се из одредаба римског права које регулишу проституцију, као и из натписа, нарочито оних пронађених у Помпејима. Еротска уметност у Помпејима и Херкуланеју у кућама за које се претпоставаља да су били бордели такође је допринела бољем познавању проституције у античком Риму.

Проститутке уреди

 
Слика сексуалног чина на зиду у Помпејима.
 
Зидна слика из Помпеја.

У латинском језику бордел се зове лупенар, што дословно значи "вучја јазбина", а проститутка се најчешће назива "вучицом" (лупа).[4]

Премда су се проституцијом бавили и жене и мушкарци, у изворима се налази много више обавештења о женској проституцији.[5] Мушке проститутке служиле су како женску, тако и мушку клијентелу, па тако, на пример, римски правник Јулије Паул (2–3. век н.е.) каже да мушку проститутку може убити супруг који га затекне у сексуалном чину с његовом женом.[6] С друге стране, извори не спомињу било какве информације, обичаје и законе који би се специјално односили на мушку проституцију, па је оно што је важило за жене у начелу важило и за мушкарце који су се бавили тим занатом.[7]

Проститутки је било много и било их је свуда; на пример, процењује се да је у Помпејима једна особа у њих стотину (мушкараца, жена, деце) била проститутка.[8] Проститутка је могла бити самостална и унајмљивати собу у којој је радила. Девојка (пуелла или меретриx) могла је живети са сводницом (лена) или се чак у проституцију упустити под руководством властите мајке,[1] премда реч "мајка" (матер) у античким изворима понекад представља само еуфемизам за сводницу (лена). Таква пракса указује на то да су се за бављење проституцијом често опредељивале слободно рођене жене које су се налазиле у тешкој финансијској ситуацији, и такве су проститутке можда сматране релативно угледнијим од осталих.[1] Друге проститутке радиле су у борделу или у некој крчми, и то под контролом сводника (лено). Чини се да су већину проститутки чиниле робиње и бивше робиње.[1] Сводник је од девојке узимао знатан део прихода, сигурно једну трећину, а можда и више.[9] Премда су многобројне проститутке умрле у беди и забораву,[10] неке проститутке-робиње успеле су уштедети довољно новца да би откупиле своју слободу, о чему сведоче натписи, као и једна од Пријапских песама, у славу фаличког бога Пријапа:[9]

Телетуса, чувена међу субурским курвама,
која је, мислим, од своје зараде стекла слободу,
круном позлаћеном пенис ти, свети боже, овенчава:
развратнице то држе сликом највишег божанства.[11]

Проститутке које су опслуживале богату клијентелу из римске елите звале су се хетере и није их било мало; учени биограф Светоније написао је и једну књигу о знаменитим хетерама, која није сачувана,[12] а у Калигулином животопису прича о томе како је овај цар установио бордел у својој палати:

I да не би пропустио ниједан начин стицања новца, основао је бордел у палати, који се састојао од мноштва малих и раскошно украшених соба, у којима су стајале угледне и слободне жене, и потом је разаслао гласнике по форумима и базиликама да и старе и младе позову да задовоље своју похоту. Онима који би дошли нудио је и новац на кредит, а имао је и људе који су записивали њихова имена, као да су дали допринос царевим приходима.[13]

Још раније, у доба републике, римски диктатор Сула наводно се обогатио кад му је једна проститутка у опоруци завештала своју имовину.[1] Римљани су сматрали да су и глумице и плесачице доступне за сексуалне услуге, уз надокнаду, а куртизане чија се имена наводе у античким изворима понекад су се истовремено бавиле глумом и другим извођачким вештинама.[1] У Цицероново доба хетера Китера била је радо виђена гошћа на гозбама које су приређивали припадници највиших слојева римског друштва. Шармантне, образоване и надарене, такве су жене допринеле развоју новог романтичног идеала у односима између мушкараца и жена, какав су Овидије и други августовски песници артикулисали у својим љубавним елегијама.[14]

Одевање и улепшавање уреди

 
Зидна слика из Помпеја
 
Зидна слика из Помпеја.
 
Зидна слика из Помпеја.

Проститутке су биле једине жене у античком Риму које су носиле тогу, формалну одећу која је иначе била резервисана само за мушкарце, и то искључиво оне с римским грађанским правом. Постоје различита тумачења овог прескакања границе између родова. Неки научници истичу да заправо постоји врло мало непосредних доказа о томе да су проститутке могле носити тогу и истичу да то, ако су и могле, највероватније нису чиниле, будући да су преферирале шарену или, пак, оскудну одећу.[15] Скупе хетере облачиле су китњасте одевне предмете од провидне свиле.[16]

Неки одломци код римских писаца, како се чини, указују на то да су се проститутке наге излагале и тако се рекламирале потенцијалним клијентима. Нагост се везивала за ропство и указивала на то да је одређена особа дословно лишена приватности и власништва над својим телом.[17] У једном одломку Сенека Старији каже да је положај проститутке био исти као и положај робиње која је на продају:

Нага је стала на обалу, за задовољство купца; сваки део њеног тела био је испитан и додирнут. Желите ли чути резултат куповине? Продао ју је гусар, купио сводник, а она није добила ништа. Одведена је тамо, где ти је најчасније умрети".[18]

Сатиричар Јувенал описује како се Месалина, жена цара Клаудија, искрада из царске палате и претвара се у проститутку, која стане испред своје собице и заводи муштерије:

........... Шта је
Клаудије им'о да гута: кад осети мужић да спава,
закључи царева љуба да више јој ложница дворска
баш и не прија; да тврд јој је потребан кревет, па клисну
с двора (с капуљачом, с једном тек служавком, црну јој косу
прекрива перика плава); правце у бордел! Кроз застор
дроњави сукну и ту је, сред задаха врућег, на своме.
Има и свој сепаре с натписом (пословно име):
ВУЧИЦА. Стоји већ гола, назлатила сисе, а стомак ―
тебе што роди, Британиче, племићка славо ― тај стомак
истура; прима муштерије мазно, уз цењкање (ред је).[19]

С друге стране, латински придев нудус може значити и "изложен" или лишен горњег слоја одеће, а слике из Помпеја и Херкуланеја приказују жене, за које се мисли да су проститутке, како носе римску верзију грудњака чак и у току сексуалног чина.

Здравље уреди

Проститутке су у антици, за разлику од данашњих, у погледу здравља имале мање брига: ХИВ, дакако, није постојао, а највероватније се није знало ни за сифилис; гонореја је, пак, можда постојала, али то се не може са сигурношћу утврдити. Премда су постојале две болне венеричне болести ― генитални херпес и кондилома ― римске су проститутке у начелу свој посао могле обављати без страха од смртоносних болести које се преносе сексуалним односом.[20] С друге стране, физичко злостављање проститутки од стране муштерија представљало је уобичајену појаву, а претерани секс доводио је до вагиналних и аналних повреда и оштећења.[21]

Присилна проституција уреди

Присилна је проституција обухватала робове и робиње, укључујући дечаке и девојчице, а потом и слободне жене које би запале у тешку финансијску ситуацију, што се није догађало тако ретко, и које би се под притиском породице упустиле у проституцију.[22] Већина проститутки биле су робиње или ослобођенице, па је тешко утврдити квантитативан однос између добровољне и присилне проституције. Будући да су, према римским законима, робови сматрани својином, власник их је могао употребити као проститутке.[23] Валерије Максим, римски историчар из 1. века нове ере, преноси једну причу са сложеном сексуалном псхилогијом, где је једног ослобођеника његов власник, док му је овај као дечак још био роб, приморавао да се проституише, а потом тај ослобођеник убије своју властиту кћерку кад се она упустила у тај исти занат.[24][25] Један од стандардних мотива у романтичним причама јесте девојка коју су отели пирати или разбојници и потом је продали у ропство.[26] У Апулејевом Златном магарцу девојку Хариту из једне угледне провинцијске породице отму разбојници и потом је планирају усмртити, но један од њих (који је заправо Харитин прерушени љубавник) саветује им нешто друго:

Рецимо да ову девојку оставите да умре у магарцу, истина је да ћете свој гнев искалити на њој, али од тога неће имати никакве користи. Зато ја мислим да је одведемо у неку варош и да је тамо продамо. За овакву младост може да се узме прилична пара. Ја већ знам неке трговце белим робљем од којих ће један, мислим, с обзиром на њено порекло, дати за њу приличну суму талената, да би је одвео у јавну кућу одакле неће моћи лако да побегне. Кад буде одведена да служи у јавној кући, ваша ће освета бити испуњена. [27]

Премда се силовање сматрало злочином, у случају силовања робиње (или роба) закон је предвиђао казне само "ако је дошло до оштећења добара", јер закон није признавао роба као особу. Сврха казне била је да се власник обештети за "штету" која је нанета његовој имовини. Будући да је робиња по римском закону била имовина, није се сматрало злочином ако је власник присили на проституцију. Пре Септимија Севера жене које би се упустиле у чин који им је доносио срамоту (инфамиа) док су биле робиње ту су срамоту трпеле и након што би биле ослобођене.[23] Понекад су трговци, кад би продавали робињу, у купопродајни уговор укључивали клаузулу не серва како би спречили новог власника да је присиљава на бављење проституцијом; та је клаузула значила да, ако би нови власник или неки будући власник ту робињу приморао на проституцију, она би постајала слободна.[28]

Има неких показатеља да су робови који су се бавили проституцијом могли профитирати од тог посла; у начелу, робови су могли зарађивати властити новац радећи послове којима су били вични или добијајући део профита од посла који су водили у име свог власника.[29]

Један закон донет у време цара Августа предвиђао је да се жене осуђене за прељубу могу казнити тако што ће их се приморати на рад у борделима. Тај је закон укинут тек 389. г. нове ере.[30]

Прописи о проституцији уреди

Проституција је била законита и некажњива, а сексуални чин с протитутком није се сматрао прељубом; незаконитим сексуалним чином (ступрум) сматрао се само секс с удатом женом или удовицом, који би, у случају рађања потомка из такве везе, могао резултирати проблемима у одређивању наследника. Ипак, према Августовим законима, проститутке су биле пробросае, односно нису се смеле удати за римског грађанина, а према преторском едикту, на њих се примењивала инфамиа, што је, између осталог, значило да нису могле састављати своје опоруке ни примати наследство које би им други оставио у својој опоруци. С друге стране, већина оваквих законских ограничења у пракси је најчешће била игнорисана и римски су закони, у начелу, "остављали проститутке на миру".[31]

Држава је донекле регулисала проституцију, не толико из неких моралних разлога колико да би убирала профит од тог посла.[32] Према неким испитивачима, проститутке су се морале региситровати код едила,[16] док други научници постојање такве обавезе доводе у сумњу, будући да држави није било стало заводити било какву врсту контроле над том делатношћу.[31] У Плаутовом Малом Картагињану описује се како су две девојке планирале да промене своја имена и затим се одају проституцији.[33]

Калигула је увео проституткама обавезу да држави плаћају редовни порез (вецтигал еx цаптурис):

Увео је нове и дотад нечувене порезе [...] Од проститутки је узимао онолико колико би она зарадила од једног сусрета. У закону је био и члан по коме су порезу подлегали и они који су се бавили проституцијом и они који су се бавили сводништвом, а ни брак није био изузет.[13]

Тај је закон постојао још у доба Александра Севера, али је овај цар приход од "пореза за своднике и курве" (ленонум вецтигал ет меретрицум) усмерио на одржавање јавних објеката, како се њиме не би контаминирала државна ризница.[34] Тај је порез укинут тек за време владавине Теодосија II, но за његово је укидање најзаслужнији био богати патрициј Флоренције (Флорентиус), који је пред царем оштро критиковао ту праксу и тако јој се снажно супротстављао, да је одлучио дати држави и део властите имовине да би надокнадио дефицит који је настао након укидања тог пореза.[35]

Бордели уреди

 
Зграде које су грађене за борделе имале су собице с већ направљеним каменим постољем за кревет, као у овом примеру из "лупенара" у Помпејима.

О борделима у старом Риму сазнаје се из писаних извора, тзв. регионара (пописа објеката у градским регионима Рима) и археолошких налаза у Помпејима. Бордел се у античком Риму обично звао лупанар или лупанариум ("вучја јазбина"), а термин за проституку био је лупа ("вучица").[4] Други чести израз за бордел јесте форниx, чије је основно значење "свод" или "надсвођени улаз", па се почео користити и да означи подрумске просторије у којима су радиле проститутке.[36] Будући да власти нису биле заинтересоване за увођење неке контроле над проституцијом (осим порезне), у Риму и другим градовима нису постојале посебне четврти у којима би бордели били концентрисани, па су се услуге проститутки могле наћи у разним деловима града.[37] Према сачуваним регионарима,[38] већи број бордела (лупанариа) налазио се у другом округу (Регио II), код брежуљка Целија, нарочито у Субури, која се налазила уз градске зидине и лежала у долини Карини између Целија и Есквилина.[39] У том се округу налазила и Велика пијаца (мацеллум магнум), уз многе крчме, тезге, бербернице, канцеларију државног џелата и касарну у којој су живели страни војници смештени у Риму. Други округ био је један од најпрометнијих и најгушће насељених округа у целом граду те је стога представљао идеалну локацију за власника бордела или сводника. Изнајмљивање простора за бордел представљало је легитиман извор прихода.[40]

У изворима се описује да су бордели врло прљави, да воњају по карактеристичним мирисима који се задржавају у скученим и слабо проветреним просторијама, као и по диму из лампи, што примећује Сенека Старији: "још смрди на чађ из бордела".[41]

На темељу онога што се дознаје из литерарних извора и проучавања Лупанара у Помпејима, јединог пуздано идентификованог бордела, може се нешто закључити о изгледу јавне куће. С улице се улазило у неку врсту одаје за пријем, а унутра су се проститутке шетале оскудно одевене или сасвим наге, како би их муштерије могле разгледати и испитати, док су друге седеле или лежале; свака је имала једну малу собу с лежајем од дрвета или камена; за сваку је, било у пријемној одаји било изнад врата њене собице, било назначено која је њена "специјалност" у сексу, а можда и колико кошта; на улазу у собицу у најбољем је случају стајао платнени застор, а често није било ничега ― Римљани, чини се, нису показивали нарочиту бригу за очување приватности у борделима.[42] У Петронијевом Сатирикону налази се краћи опис једног таквог бордела; Енколпије је изгубио свог љубавника Асцилта те, уморан од потраге за њим, једну старицу која на улици продаје поврће упита: "Молим те, бакице, знаш ли можда где станујем?" Ова одговори да зна, али онда га одведе у бордел:

I у истоме тренутку спазим неке проститутке: кришом се шећу посве голе између собица, а на вратима висе натписи с именима и цијеном. Тек тада схватим да ме баба заправо довела у јавну кућу; али било је већ прекасно. Зато прокунем бабу и њезину подвалу, застрем главу огртачем и залетим се кроз курвињак на други крај. Кадли већ на самом улазу замало да се не сударим с Асцилтом. Био је клонуо, баш као и ја, и само што не скапа. Човјек би рекао да га је насамарила иста она баба. I тако га смијући се поздравим и упитам што заправо ради у тој одвратној јазбини. "Ех, да знаш само што ми се догодило", рече он и отре рукама зној. "Одакле бих знао?", одвратим ја. "Лутао сам", почне он сав изнемогао, "по читаву граду и никако да се сјетим у којем се заправо дијелу града налази наша крчма. На крају ми приђе неки озбиљан господин и љубазно се понуди да ће ми он показати пут. Затим ме тај вуцарао по неким уличицама, никад чуо ни видио, док ме на крају није довео у ову рупу. I онда ― понуди ми новац и моли ме да пристанем с њиме на један фук. Већ је нека курва побрала лову за своју собу, већ ме он почео дрпати, и да нисам био јачи од њега, сто посто бих надрапао.[43]

Неки су бордели настојати привући угледнију клијентелу. Упошљавали су фризере, да девојкама поправе фризуру која би се распала током сталних сексуалних односа, као и дечаке с водом (аqуариоли), који су чекали код врата с посудама за прање.[44]

Постојале су, изгледа, две врсте јавних кућа; једна је био бордел који је поседовао и њиме управљао сводник (лено) или сводница (лена), а друга је био бордел где је сводник само изнајмљивао собе и старао се о набавци потрепштина за унајмљиваче. У првој врсти власник је запошљавао "надзорника девојака" (виллицус пуелларум), који је свакој девојци додељивао њено "уметничко" име, утврђивао јој ценовник, примао новац од муштерија и девојкама набављао одећу и друге потрепштине.[45] Надзорник је био дужан и да води рачуна о томе колико је свака девојка зарадила: "дај ми сводникове рачуне: скупљам зараду".[46]

Зидне слике у борделу такође су биле у функцији самог објекта. Изнад врата сваке собице налазила се плоча (титулус) с именом проститутке и њеном ценом; на другој страни плоче био је натпис оццупата (= "заузета"), и та се страна окретала према вани кад је девојка била упослена с неким клијентом. Плаут можда описује скромнију кућу кад каже: "на вратима мора написати да је заузета".[47] Унутар просторије обично се налазила лампа од бронзе или, у неугледнијим борделима, од глине, те нека врста простирке или пољског кревета, прекривеног покривачем, који је понекад могао послужити и као застор.[48] Цене забележене на натписима у Помпејима крећу се од 2 до 20 аса, при чему је ас био бронзани или бакарни новчић релативно мале вредности.[1]

Друге локације уреди

Хиц его пуеллас мултас футуи ("Овде сам многе девојке јебао").
Фелиx бене футуис ("Срећо, добро јебеш").
Хиц его, цум вени, футуи, деинде редеи домум ("Овде сам, кад сам дошао, јебао, а онда сам се вратио кући").
Футута сум хиц ("Овде сам појебана").
Мyртис, бене фелас. ("Миртидо, добро пушиш").
Хинц его нун футуи формосам пуеллам лаудатам а мултис, сед лутус интус ерат. ("Овде сам јебао прелепу девојку коју многи хвале, али изнутра је била блатњава").
— Неки од натписа на зидовима бордела у Помпејима.[49]

Проститутке и оне које су то хтеле постати радо су се окупљале и под луковима цирка. Та удубљења у аркадама звала су се форницес, одакле потиче и реч "форникација". Истакнуту улогу у животу нижих слојева римског друштва имале су и гостионице, конобе, пансиони, крчме, јавна купатила, позоришта, пекаре, млинови и сличне установе.[50] Магистрати су на крчме у начелу гледали као на борделе,[40] а конобарице у крчмама у очима су закона и биле изједначене с проституткама.[51] Песма Крчмарица јасно показује да је и власница крчме имала више могућности за зараду.[52] Премда се настојала повући јасна разлика између власнице крчме и конобарица, један натпис из Помпеја говори да се та разлика није увек поштовала: "Јебао сам крчмарицу" (Футуи цопонам).[53] Хорације, описујући пут у Брундизиј, описује шта је све могао доживети с конобарицом у једној коноби, премда је пропустио прилику:

Овде као будала лажљиву чекам девојку
све до пола ноћи, напокон сан ме свлада
док о љубави размишљам; похотни снови ми тада
хаљину ноћну уфлекају и трбух цели.[54]

Један натпис пронађен у граду Есернији (Аесерниа) у средишњој Италији сликовито говори о гостољубивости таквих пансиона. Ради се о разговору између једне гостионичарке и њеног госта:

"Гостионичарко, донеси ми рачун!"
"Имао си секстариј вина, хлеба за један ас и јела за два аса".
"Тако је."
"Имао си и девојку за осам аса".
"I то је тачно".
"I сено за твоју мазгу стаје два аса".
"Та ће ме мазга уништити".[55]

Какве су млинове знали оснивати млинари показује један одломак Павла Ђакона:

Како је време пролазило, њихови су власници јавне млинове претворили у опасне варке. Наиме, како су жрвњи били учвршћени на одређеним местима под земљом, поставили су кабине са обе стране тих одаја и у њима сместили проститутке за унајмљивање, и тако су преварили многе људе, од којих су неки долазили по хлеб, а други су журили тамо да би задовољили своје најниже пориве.[56]

Из једног Фестовог одломка могло би се закључити да је та пракса почела прво у Кампанији: "проститутке су се звале аелицариае, тј. девојке из млинова за пир (= крупник), у Кампанији, будући да су имале обичај нудити се за нахнаду испред млинова за пир".

Проституција и религија уреди

 
Флорин тријумф, Гиованни Баттиста Тиеполо, око 1743, сцена базирана на Овидијевом опису Флоралија.[57]

Проституке су учествовале у неколико религијских обреда који су се одржавали у Риму, нарочито у месецу априлу. Дана 1. априла жене су славиле Фортуну Вирилис ("Мушку Судбину") током празника Венералија, који се одржавао у част богиње Венере. Према Овидију,[58] проститутке су том приликом заједно с удатим женама (матронама) учествовале у обреду чишћења и облачења култне статуе Фортуне Вирилис.[59] Граница између угледних жена и оних "срамотних" (инфамес) обично је била пажљиво повучена: кад је улицом пролазила нека свештеница, помоћници су јој с пута склањали проститутке и друге "нечисте" особе.[60]

Сваког 23. априла проститутке су приносиле жртве у храму Венере Ерицине, који је био посвећен тог дана 181. пне. као други храм који је у Риму подигнут Венери Ерицини (тј. Венери из Ерикса), која се доводила у везу с проституткама. Истог дана одржавао се фестивал вина под именом Виналије.[59] Дан "сводникових дечака" (пуери ленонии) обележавао се 25. априла, а на исти су дан светковане и Робигалије, древна земљорадничка светковина која се славила у циљу заштите усева.[61]

Дана 27. априла приређиване су Флоралије у част богиње Флоре, које су први пут одржане око 238. пне., и током које су жене означене као проститутке плесале еротске плесове и изводиле стриптиз.[62] Према хришћанском писцу Лактанцију, "осим слободе говора која проузрокује свакакве простоте, проститутке, на наваљивање руље, скидају своју одећу и глуме као у миму наочиглед светине и настављају с тим све док се срамотна публика сасвим не задовољи, држећи им пажњу својим врцкавим задњицама".[63] I Јувенал спомиње да су проститутке плесале наге, а можда наговештава и да су учествовале у гладијаторским борбама":

А тек кад набаце пурпур-тренерку и фитнес-помаду...
Грдне ће примити ране тај колац у земљу пободен:
дуби га дрвеним мачем и макља га штитом, а захват
редом испуњава сваки ― то госпођа вежба фигуре:
мора да буде у форми кад труба флоралијска свирне;
или то атлетско срце за правом ареном баш жуди?[64]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е Диллон & Гарланд 2005, пп. 382.
  2. ^ Едwардс 1997, пп. 66.
  3. ^ МцГинн 2004, пп. 167–168.
  4. ^ а б МцГинн 2004, пп. 7–8.
  5. ^ МцГинн 2004, пп. 2.
  6. ^ Јулије Паул, Изреке, II, 26, 4.
  7. ^ Кнапп 2013, пп. 236–237.
  8. ^ Кнапп 2013, пп. 245–246.
  9. ^ а б Кнапп 2013, пп. 243.
  10. ^ Кнапп 2013, пп. 244.
  11. ^ Пријапске песме, XL, 9‒10.
  12. ^ Кнапп 2013, пп. 238.
  13. ^ а б Светоније, Калигула, 41.
  14. ^ Франк 1982, пп. 569.
  15. ^ Кнапп 2013, пп. 256.
  16. ^ а б Едwардс 1997, пп. 81.
  17. ^ Блансхард 2010, пп. 24.
  18. ^ Сенека Старији, Контроверзије, I, 2, 3. Хорације у једној својој сатири нашироко описује испипавање женског тела (Сатире, I, 2, 80–103).
  19. ^ Јувенал, Сатире, VI, 242‒245; прев. Пакиж 1998, пп. 51
  20. ^ Кнапп 2013, пп. 263.
  21. ^ Кнапп 2013, пп. 237.
  22. ^ Кнапп 2013, пп. 237, 244.
  23. ^ а б МцГинн 1998, пп. 56.
  24. ^ Валерије Максим, Знаменита дела и изреке, VI, 1, 6.
  25. ^ Рицхлин 1993.
  26. ^ Кнапп 2013, пп. 245.
  27. ^ Апулеј, Златни магарац, VII, 9, прев. Вилхар 1991, пп. 142
  28. ^ МцГинн 1998, пп. 293.
  29. ^ МцГинн 2004, пп. 52.
  30. ^ МцГинн 1998, пп. 171.
  31. ^ а б Кнапп 2013, пп. 239.
  32. ^ МцГинн 2004, пп. 4.
  33. ^ Плаут, Мали Картагињанин, V, 3, 20–21
  34. ^ Царске повести, Александар Север, Калигула, 24, 3.
  35. ^ Харриес 2013, пп. 83.
  36. ^ Леwис & Схорт 1879, с.в. форниx.
  37. ^ Кнапп 2013, пп. 242.
  38. ^ Два сачувана регионара садрже попис знаменитости, храмова, атракција, јавних објеката и проватних зграда у сваком од четрнаест округа града Рима половином 4. века нове ере, в. Дисцриптио XИИИИ регионум урбис Ромае Архивирано 2019-06-08 на сајту Archive.today на ЛацусЦуртиус.
  39. ^ Пецк 1898, с.в. Меретриx.
  40. ^ а б Кнапп 2013, пп. 248.
  41. ^ Сенека Старији, Контроверзије, I, 2, 21 (редолет адхуц фулигинем форницис). V. и Хорације, Сатире, I, 2, 30: "а друга неће имати ништа осим што ће стајати у смрдљивој собици [у борделу]"; Петроније, Сатирикон, 22: "Аскилт је био измучен свим невољама и већ је тонуо у сан, кад му је служавка, која је била тако непристојно отерана, утрљала чађ по целом лицу и црвенилом му обојила усне и врат док је дремао"; Пријапске песме, XIII, 9‒10: "Стога, ко год жели, нека уђе овамо, огарављен црном чађи бордела".
  42. ^ Кнапп 2013, пп. 247.
  43. ^ Петроније, Сатирикон, 7, прев. Калинић 1986, пп. 15–16
  44. ^ Смитх 1890, с.в. Аqуарии.
  45. ^ Сенека Старији, Контроверзије, I, 2, 7: "стала си тако украшена, да се допаднеш народу, у одећи коју ти је сводник дао" (стетисти сиц орната, ут популо плацере поссес, еа уесте qуам лено дедерат).
  46. ^ Сенека Старији, Контроверзије, I, 2, 2: (да михи ленонис ратионес: цаптура цонуениет).
  47. ^ Плаут, Магарци, IV, 1, 15.
  48. ^ Петроније, Сатирикон, 7.
  49. ^ ЦИЛ, 4. 2175, 2246, 2217, 2273, 1516.
  50. ^ Кнапп 2013, пп. 251–253.
  51. ^ Теодосијев кодекс, VII, 13, 8.
  52. ^ Вергилијев додатак, Крчмарица.
  53. ^ ЦИЛ, 4.8442.
  54. ^ Хорације, Сатире, I, 5, 82‒85.
  55. ^ ЦИЛ, 9.2689.
  56. ^ Павле Ђакон, XIII, 2.
  57. ^ Овидије, Фасти, IV, према анализи у Wисеман 2004, пп. 1–11
  58. ^ Овидије, Фасти, IV, 133–134.
  59. ^ а б Цулхам 2004, пп. 144.
  60. ^ Едwардс 1997, пп. 82.
  61. ^ Према Фастима из Пренесте; Wиллиамс 1999, пп. 32
  62. ^ Кнапп 2013, пп. 253–254.
  63. ^ Лактанције, Увод у божански наук, I, 20, 6.
  64. ^ Јувенал, Сатире, VI, 246‒251; прев. Пакиж 1998, пп. 51

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Prostitucija_u_drevnom_Rimu&oldid=27674584”