Википедија

Ропство у Африци

Овај чланак говори о системима, историји и ефектима ропства у Африци. Погледајте арапску трговину робовима, атлантску трговину робовима, Маафа и ропство у савременој Африци за друге дискусије.

Ропство је историјски било широко раширено у Африци, и даље траје и данас у неким земљама.

Главни робовске руте у средњовековној Африци.
Занџ група робова у Занзибару (1889).

Системи служења и ропства били су уобичајени у деловима Африке, као што су били у већем делу древног света. У многим афричким друштвима у којима је ропство било превалентно, поробљени људи нису третирани као покретна имовина, већ су им била дата одређена права у систему сличном погодбеном служењу другде у свету. Када је почела арапска трговина робљем и атлантска трговина робљем, многи локални робовски системи почели су да снабдевају заробљенике за тржишта робова ван Африке.[1]

Ропство је током историје у Африци практиковано у много различитих облика: дужничко ропство, поробљавање ратних заробљеника, војно ропство, ропство за проституцију и ропство криминалаца, практиковани су у разним деловима Африке.[2] Ропство за домаће и дворске сврхе било је распрострањено у целој Африци. Плантажно ропство се јављало првенствено на источној обали Африке и у деловима Западне Африке. Важност домаћег плантажног ропства повећала се током 19. века због укидања атланске трговине робљем. Многе афричке државе зависне од међународне трговине робовима преусмериле су своје економије на легитимну трговину базирану на робовској радној снази.[3]

Форме ропства уреди

Током афричке историје постојали су вишеструки облици ропства и били су обликовани аутохтоним праксама ропства као и римском институцијом ропства (и каснијим хришћанским погледима на ропство), исламским институцијама ропства путем арапске трговине робљем, и на крају атлантском трговином робовима.[1] Ропство је било део економске структуре афричких друштава кроз векове, мада је обим варирао.[1] Ибн Батута, који је средином 14. века посетио древно краљевство Мали, приповеда да су се локални становници међусобно рангирали у погледу броја робова и слуга у свом поседу, а да му је дат дечак роб као „поклон гостопримства”.[4] У подсахарској Африци робовласнички односи су често били сложени, с правима и слободама који су давани појединцима држаним у ропству и ограничењима на продају и поступање од стране њихових господара.[5] Многе заједнице су имале хијерархију између различитих врста робова: на пример, разликујући оне који су рођени у ропству и оне који су заробљени ратом.[6]

„Робови у Африци, претпостављам, скоро су у пропорцији од три на једног слободног човека. Они не траже награду за своје услуге, осим хране и одеће, и према њима се поступа љубазно или строго, у зависности од добре или лоше диспозиције њихових господара. Обичаји су, међутим, успоставили одређена правила у погледу поступања са робовима, за која се сматра да би их било нечасно кршити. Стога се са домаћим робовима, или онима који су рођени у власниковој кући, поступа са више лежерности него са онима који су купљени за новац. ... Али ове рестрикције моћи господара се не примењују на бригу о ратним заробљеницима, нити на робове купљене новцем. Сва та несрећна бића сматрају се странцима и туђинцима, који немају право на заштиту закона, и могу се оштро третирати, или продати странцу, у складу са вољом њихових власника.”

Травелс ин тхе Интериор оф Африца, Mungo Park, Travels in the Interior of Africa v. II, Chapter XXII – War and Slavery.

Облици ропства у Африци били су уско повезани са сродничким структурама. У многим афричким заједницама, где земљиште није могло бити у власништву, поробљавање појединаца користило се као средство за повећање утицаја који је неко имао и за проширивање веза.[7] То је робове учинило сталним делом господареве лозе и деца робова могла би да буду уско повезана ширим породичним везама.[1] Деца робова рођена у породицама могла су да буду интегрисана у власникову родбинску групу и да се подигну на истакнуте положаје у друштву, чак и на ниво поглавара у неким случајевима.[6] Међутим, стигма је често остала наглашена и могла су да постоје строга разграничења између робовских чланова неке родбинске групе и оних који су везани за господара.[7]

Имовинско робство уреди

Имовинско робство је специфичан однос робовања у којем се роб третира као власништво. Као такаве, власник је слободан да прода, тргује или третира робље као и друге ствари, и деца робова се често задржавају као власништво господара.[8] Постоје докази о дугој историји покретно имовинског ропства у долини реке Нил и северној Африци, али је евиденција непотпуна о опсегу и пракси имовинског ропства на већем делу континента пре писменог записа арапских или европских трговаца.[8].[9]

Кућна служба уреди

Многи робовски односи у Африци имају у основи домаће ропство, где би робови радили првенствено у кући господара, али задржавали неки вид слободе. Домаћи робови могли би се сматрати делом домаћинства господара и не би бивали продавани без екстремног разлога. Робови су могли да поседују приход од свог рада (било у земљи или у производима), а у многим случајевима су се могли венчати и проследити земљу својој деци.[6] [10]

Залога уреди

Залога, или дужничко ропство, обухвата употребу људи као колатерала ради отплате дуга. Робовски рад обавља дужник, или сродник дужника (обично дете). Залога је била уобичајени облик колатерала у западној Африци. То је укључивало залог неке особе или члана породице те особе да би се служило другом лицу које даје кредит. Залога је у већини концептуализација била слична, премда различита од ропства, јер би аранжман могао да укључује ограничене, посебне услове пружања услуге и зато што би сродничке везе штитиле особу од продаје у ропство. Залога је била уобичајена пракса у западној Африци пре европског контакта, укључујући народе Акана, Еве, Га, Јоруба и народ Едо (у модификованим облицима, постојала је и међу народима Ефик, Игбо, Иџо и Фон).[11] [12]

Војно ропство уреди

 
Робови за жртвовање на Годишњој церемонији Дахомеј - из Историје Дахомија, унутрашњег Краљевства Африке, 1793.

Војно ропство подразумевало је набавку и обуку регрутних војних јединица које би задржавале идентитет војних робова чак и након служења.[13] Групама војника робова управљао би Патрон, који би могао бити шеф владе или независни војни диктатор, и који би ангажовао своје трупе за новац и сопствене политичке интересе.[13]

Ово је било најзначајније у долини Нила (пре свега у Судану и Уганди), са робовским војним јединицама које су организовале разне исламске власти,[13] и са ратним вођама западне Африке. [14] Војне јединице у Судану формиране су у 1800-им путем великих војних рација на подручју које је у данашње веме обухваћено земљама Судан и Јужни Судан.[13]

Штавише, значајан број мушкараца рођених између 1800. и 1849. у западноафричким регионима (данас Гана и Буркина Фасо) отет је да би као робови служили у војсци у Холандској Индонезији. Занимљиво је да су ти војници били у просеку 3 цм виши од осталог становништва западне Африке. Надаље, подаци су показали да су Западноафриканци били нижи од северних Еуропљана, али готово једнаке висине као јужни Европљани. То је углавном била последица квалитета исхране и здравствене заштите.[15]

Референце уреди

  1. ^ а б в г Ловејоy, Паул Е. (2012). Трансформатионс оф Славерy: А Хисторy оф Славерy ин Африца. Лондон: Цамбридге Университy Пресс. 
  2. ^ Фонер, Ериц (2012). Гиве Ме Либертy: Ан Америцан Хисторy. Неw Yорк: W. W. Нортон & Цомпанy. стр. 18. 
  3. ^ Аустин, Гаретх (2017). „Славерy ин Африца, 1804-1936”. Ур.: Давид Елтис; Станлеy L. Енгерман; Сеyмоур Дресцхер; Давид Рицхардсон. Тхе Цамбридге Wорлд Хисторy оф Славерy: Волуме 4, АД 1804–АД 2016. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. 
  4. ^ Ноел Кинг (ед.), Ибн Баттута ин Блацк Африца, Принцетон 2005, п. 54.
  5. ^ Фаге, Ј.D. (1969). „Славерy анд тхе Славе Траде ин тхе Цонтеxт оф Wест Африцан Хисторy”. Тхе Јоурнал оф Африцан Хисторy. 10 (3): 393—404. дои:10.1017/с0021853700036343. 
  6. ^ а б в Роднеy, Wалтер (1966). „Африцан Славерy анд Отхер Формс оф Социал Оппрессион он тхе Уппер Гуинеа Цоаст ин тхе Цонтеxт оф тхе Атлантиц Славе-Траде”. Тхе Јоурнал оф Африцан Хисторy. 7 (3): 431—443. ЈСТОР 180112. дои:10.1017/с0021853700006514. 
  7. ^ а б Снелл, Даниел C. (2011). „Славерy ин тхе Анциент Неар Еаст”. Ур.: Кеитх Брадлеy анд Паул Цартледге. Тхе Цамбридге Wорлд Хисторy оф Славерy. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. стр. 4–21. 
  8. ^ а б Алеxандер, Ј. (2001). „Ислам, Арцхаеологy анд Славерy ин Африца”. Wорлд Арцхаеологy. 33 (1): 44—60. ЈСТОР 827888. дои:10.1080/00438240126645. 
  9. ^ Гаспар, D. Б. (1998). Море тхан цхаттел: блацк wомен анд славерy ин тхе Америцас. Блоомингтон: Индиана Университy Пресс. 
  10. ^ „Доместиц Славерy: Wхат Ис Ит?”. Анти-Славерy Интернатионал. 
  11. ^ Паул Е. Ловејоy анд Давид Рицхардсон (2001). „Тхе Бусинесс оф Славинг: Паwнсхип ин Wестерн Африца, ц. 1600–1810”. Тхе Јоурнал оф Африцан Хисторy. 42 (1): 67—89. дои:10.1017/С0021853700007787. 
  12. ^ Паул Е. Ловејоy; Тоyин Фалола, ур. (2003). Паwнсхип, Славерy, анд Цолониалисм ин Африца. Трентон, Њ: Африца Wорлд Пресс. 
  13. ^ а б в г Јохнсон, Доуглас Х. (1989). „Тхе Струцтуре оф а Легацy: Милитарy Славерy ин Нортхеаст Африца”. Етхнохисторy. 36 (1): 72—88. ЈСТОР 482742. дои:10.2307/482742. 
  14. ^ Wyлие, Кеннетх C. (1969). „Инноватион анд Цханге ин Менде Цхиефтаинцy 1880–1896”. Тхе Јоурнал оф Африцан Хисторy. 10 (2): 295—308. ЈСТОР 179516. дои:10.1017/с0021853700009531. 
  15. ^ Батен, Јöрг (2011). „Тхе биологицал стандард оф ливинг ин еарлy нинетеентх-центурy Wест Африца: неw антхропометриц евиденце фор нортхерн Гхана анд Буркина Фасо”. Тхе Ецономиц Хисторy Ревиеw. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Ропство у Африци на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ropstvo_u_Africi&oldid=27676063”