Википедија

Sukob civilizacija

Сукоб цивилизација је хипотеза према којој ће након завршетка Хладног рата главни извор сукоба у свету бити људски културни и религиозни идентитети. Амерички политиколог Семјуел П. Хантингтон је тврдио да се ратови у будућности неће водити између земаља већ између култура и да ће исламски екстремизам бити главна претња миру свету. Ову хипотезу је изнео на предавању 1992. године [1] у Америчком институту коју је затим развио 1993. године у чланку под називом „Сукоб цивилизација” ,[2] у часопису Форин аферс као критику на књигу,,Крај историје и последњи човек” његовог бившег студента Френсиса Фукујаме. Хантингтон је своју тезу касније проширио 1996. у књизи „Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка”.

The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order
ЗемљаSAD
ЈезикEngleski
Жанр / врста делаMeđunarodni odnosi, geopolitika
Издавање
ИздавачSimon & Schuster
Датум1997
Тип медијаKnjiga
Класификација
ISBN ?978-0-684-84441-1
OCLC ?38269418

Саму фразу је раније користио Албер Ками 1946. године ,[3] и Бернар Луис у чланку у септембру 1990.године Тхе Атлантиц Монтхлy под називом "Корени муслиманског беса".[4] Фраза се јавља чак и раније 1926. године у књизи о Блиском истоку аутора Базил Метјуа:,,Сеоба младог Ислама: Студије сукоба цивилизација". Овај израз потиче од „сукоб култура” који је већ коришћен током колонијалног периода и Лепе епохе.[5]

Хантингтон је почео своје размишљање тако што су теоретичари и писци тврдили да су људска права, либерална демократија и капитализам постали једина преостала идеолошка алтернатива за нације које су остале у постхладноратовком свету. Посебно је Франсис Фукујама тврдио да је свет доживео крај историје у Хегеловом смислу. Хантингтон је веровао да се ера идеологије завршила и да се свет само вратио у нормално стање које је било окарактерисано културним конфликтима. Он је у својој тези тврдио да ће главна оса сукоба у будућности бити уз културне линије.[6] Као додатак, он је поставио да ће концепт различитих цивилизација, као највиши ниво културног идентитета постати све више користан у анализирању потенцијала за конфликт. На крају његовог чланка „Фореигн аффаирс” из 1993., „Сукоб цивилизација“ Хантингтон пише: „То није за одбрану жеље сукоба између цивилизација. То је за постављање описних хипотеза како би будућност могла изгледати.”[2]

Додатно, сукоб цивилизација за Хантингтона, представља развој историје. У прошлости свет историје је већином био о борбама између монархија, нација и идеологија, као што се могло уочити унутар Западне цивилизације али пре завршетка Хладног рата, свет политике је ушао у нову фазу, у којој не-Западне цивилизације више нису екплоатисани примаоци Западне цивилизације али су постали важни додатни учесници који се придружују Западу како би уоквирили и померили светску историју.[7]

Главне цивилизације према Хантингтону уреди

 
Сукоб цивилизација према Хантингтону (1996), приказ из књиге.[8]

Хантингтон је у својој тези поделио свет у велике цивилизације као што су:

  • Западна цивилизација, укључујући САД и Канаду, западну и централну Европу, Аустралију и Океанију. Било да су Латинска Америка и бивше државе чланице Совјетског Савеза укључене, или су уместо тога њихове одвојене цивилизације, у будућности ће бити битне за разматрање за ове регионе према Хантигтону. Традиционални поглед Запада индентификује Западну цивилизацију са западно хришћанским (католичким и протестантским) земљама и културама.[9]
  • Латинска Америка. Укључује централну Америку, Јужну Америку (неукључујући Гвајану, Суринам и Француску Гвајану), Кубу, Доминиканскау Републику и Мексико. Могу се сматрати делом Западне цивилизације. Многи људи у Јужној Америци и Мексику сматрају себе за пуноправне чланове Западне цивилизације (бели Латиноамериканци).
  • Православни свет бившег Совјетског Савеза, бивше Југославије, Бугарске, Кипра, Грчке и Румуније.
    • Државе са неправославном већином су углавном искључене, на пример муслимански Азербејџан и муслиманска Албанија и већина централне Азије, као и већина муслиманских региона на Балкану, и региони где се налази европеидна раса и централне руске регије као што су Татарстан и Башкортостан, католичка Словенија и Хрватска, протестанске и католичке балтичке земље. Како год, Јерменија је укључена, упркос доминантној вери, Јерменска апостолска црква, као део оријенталног православља, а не Источне православне цркве, и Казахстан је такође укључен, упркос својој доминантној вери, сунизму.
  • Источни свет представља микс будистичких, кинеских, хиндуистичких и јапанских цивилизација.
  • Муслимански свет широког блиског Истока, (не укључујући Јерменију, Кипар, Етиопију, Грузију, Израел, Малту и Јужни Судан), северног дела Западне Африке, Албаније, Бангладеша, дела Босне и Херцеговине, Брунеја, Комора, Индонезије, Малезије и Малдива.
  • Цивилизација Подсахарске Африке смештена у Јужној Африци, средњој Африци(не уључујући Чад), Источној Африци (не укључујући Етиопију, Комори, Маурицијус, и Свахилске обале Кеније и Танзаније), Зеленортским Острвима, Гани, Обали Слоноваче, Либерији, и Сијера Леонеу. Хантигтон је сматра могућом осмом цивилизације.
  • Уместо припадања неким од великих цивилизација, Етиопија и Хаити су означени као самосталне земље. Израел се може сматрати јединственом државом са својом цивилизацијом, Хантигтон говори, али оном која је веома слична Западу. Хантигтон такође верује да територије на Карибима у којима је званични језик енглески, бивше британске колоније, се састоји од јасних ентитета.
  • Ту су и друге земље које се сматрају сеператистичким земљама зато што садрже велике групе људи које се индентификују са одвојеним цивилизацијама. Примери укључују Украјину(подељену између источне и католичне цркве-која доминира западним делом, и православља- које доминира на истоку), Француску Гвајану (подељена између Латинске Америке и Запада), Бенин, Чад, Кенија, Нигерија, Танзанија, Того, (све подељене између ислама и подсахарске Африке), Гвајана и Суринам (између хиндуизма и подсахарске Африке) Шриланка (између хиндуизма и будизма), Кина (између конфучијанства и будизма, у случају Тибета; и Запада у случају Хонг Конга и Макаоа) и Филипини (између ислама у случају Минданаоа; Кине и Запада), Судан је такође подељен између ислама и подсахарске Африке; ова подела је формално расцепљена у јулу 2011.године праћена огромним гласањем за независност од стране Јужног Судана на референдуму у јануару 2011.године.

Хантингтонова теза о сукобу цивилизација уреди

Хантингтон тврди да трендови глобалног конфиликта након завршетка Хладног рата, се повећано јављају у овим цивилизацијским поделама. Ратови као они који прате распад Југославије, у Чеченији, и између Индије и Пакистана су били наведени као доказ конфликта између цивилизација. Он такође тврди да је широко распрострањено западњачко веровање у универзалност западних вредности и политичких система наивано и да је наставило захтевање демократизације и таквих „универзалних“ норми које ће само даље изазивати непријатељство других цивилизација. Хантингтон види Запад као невољног да прихвати ово зато што је то изградлио међународни систем, издао своје законе, и дао материју у формирању Уједињених нација.

Хантингтон идентификује велику промену у економији, војсци, и политичкој моћи од Запада ка другим цивилизацијама света, најзначајнијеје оно што он идентификује као два „изазивача цивилизације“, Кина и Ислам.

Према Хантингтоновом погледу, источноазијска цивилизација, Кина, културно потрврђује себе и своје вредности у односу на Запад због свог брзог економског раста. Посебно, он верује да су кинески циљеви да поново потврде себе као регионалну хегемонију, и да ће се друге државе уклопити са Кином због историје хијерархијске командне структуре обухваћене у конфучијанској кинеској цивилизацији, као супротстављеу индивидуализму и плурализму који су вредновани на Западу. Регионалне силе као што су две Кореје и Вијетнам ће се покорити кинеским захтевима и постати већа подршка Кини радије него да јој се супротстављају.

Према томе Хантингтон верује да уздизање Кине представља један од најзначајних проблема и најмоћнију дугорочну претњу Западу као што се кинеско културно трвђење сукобљава са америчком жељом за мање регионалне хегемоније у источној Азији.

Хантингтон тврди да је исламска цивилизација доживела огромну експлозију популације која подстиче нестабилност и на границама ислама и у његовој унутрашњости, где фундаменталистички покрети постају све популарнији. Манифестација онога што он назива „Исламска оживљавања” укључују Револуцију у Ирану 1979.године и Први Заливски рат. Можда је најконтраверзнија Хантингтонова тврдња која је објабвљена у чланку „Спољашње афере” јесте „Ислам има крваве границе”. Хантингтон верује да је ово права последица неколико фактора, укјлучујући претходно поменуту муслиманску пирамиду популације и раст популације и исламску блискост многим цивилизацијама укључујући Кинеску, Хришћанску, Западну и Афричку.

Хантингтон види Исламску цивилизацију као потенцијалног савезника Кини, које имају више ревизионистичких циљева и заједничких сукоба са другим цивилизацијама, посебно са Западом. Посебно, он индетификује заједничке кинеске и исламске интересе у областима пролиферације оружја, људских права и демократије која се сукобљава са оном на Западу, и осећа да су ове области оне у којима ће две цивилизације сарађивати. Хантингтон тврди да су Русија, Јапан и Индија „цивилизације на љуљашкама” I да могу да фаворизују било коју страну. Русија се, на пример, сукобљава са многим муслиманским етничким групама на њеној јужној граници (као што је Чеченија) али, према Хантигтону-, сарађује са Ираном да избегне даље муслиманско-православно насиље у јужној Русији и да помогне даљем протоку гаса. Хантигтон тврди да се појављује „кинеско-исламска повезаност” у којој ће Кина најближе сарађивати са Ираном, Пакистаном и другим државама да побољша свој међународни полозај.

Хантингтон такође тврди да су конфликти цивилизације посебно преовлађујући „између муслимана и не-муслимана” показујући „крваве границе” између исламске и не-исламске цивилизације. Овај конфликт датира од кад и почетни продор ислама у Европи, његовог крајњег протеривања у Иберијском поновном освањању, напади Турака Отомана у источној Европи и Бечу, и европске империјске поделе од исламских нација 1800-им I 1900-им.

Хантингтон такође верује да су неки од фактора који доприносе овом конфикту и хришћанство (на које је заснована западна цивилизација) и ислам:

  • Мисионарске религије, које захтевају преображај других.
  • Универзалне, „све ли ништа” религије, у смислу да обе стране верују да је њихова вера она исправна.
  • Телеолошке религије, то је, да њихове вредности и веровања представљају циљеве егзистенције и сврхе у људском постојању.

Хантигтон пише да су више скоријих фактора који доприносе западно-исламском сукобу, „исламска оживљавања” и демографска експлозија у исламу, заједно са вредностима западњачког универзализма-поглед да све цивилизације треба да усвоје западњачке вредности- што револтира исламске фундаменталисте. Сви ови комбиновани историјси и модерни фактори, које је Хантингтон кратко описао у свом чланку „Спољашње афере” и много детаљније у својој књизи 1996. године, би могли довести до крвавог сукоба између исламске и западне цивилизације. Политичка партија Хизб ут-Тахрир такође понавља Хантингтонове ставове у њиховој објављеној књизи, „Неизбежност сукоба цивилизација”.[10]

Зашто ће се цивилизације сукобљавати

Хантингтон наводи 6 објашњења зашто ће се цивилизације сукобљавати:

  1. Разлике између цивилизација су превише једноставне јер се цивилизације међусобно разликују по историји, језику, култури, традицији, и најважније, религији. Њихове фундаменталне разлике су производ векова и темељ различитих цивилизација што значи да неће нестати скорије.
  2. Свет постаје мање место као разултат тога интеракције у целом свету се повећавају што појачава „свест цивилизација” и свесност различитости између цивилизација и сличности унутар цивилизација.
  3. Услед економске модернизације и друштвене промене људи су одвојени од дугогодишњих локалних идентитета. Уместо тога, религија је заменила овај јаз, што пружа основу за идентитет и оданост која превазилази националне границе I повезује цивилизације.
  4. Раст свести цивилизација је појачана двоструком улогом забране. Са једне стране, Запад је на врхунцу моћи. У исто време феномен повратка коренима се дешава између незападних цивилизација. Запад на врхунцу своје моћи се суочава са незападним земљама које све више имају жељу, вољу и ресурсе да обликују свет на незападне начине.
  5. Културне карактеристике и разлике су мање променљиве и према томе теже се компромизују и решавају од политичких и економских.
  6. Економски регионализам се повећава. Успешни економски регионализам ће ојачати свест цивилизација. Економски регионализам може успети само када је укорењен у заједничкој цивилизацији.

Запад против осталих уреди

Хантингтон сугерише да у будућности осовина светске политике има тенденцију сукоба између Западних и незападних цивилизација, у фрази Стјуарта Хала, између „Запада и осталих”.

Он нуди три форме главних акција које незападне цивилизације могу да преузму у одговору Западним земљама:[11]

  1. Незападне земље могу покушати да постигну изолацију како би очувале своје вредности и заштитиле се од западне инвазије. Такође, Хантингтон тврди да су трошкови акција високи и да их само неке државе могу приуштити.
  2. Према теорији „уклапања”, незападне земље могу се придружити и прихватити западне вредности.
  3. Незападне земље могу уложити напор да уравнотеже западну моћ путем модернизације. Оне могу развити економску, војну моћ и да сарађују са осталим незападним земљама против Западних док и даље чувају своје властите вредноти и институције. Хантингтон верује да повећање моћи незападних цивилизација у међународном друштву може учинити да Запад почне да развија боље разумевање културних основа других цивилизација. Према томе, Западне цивилизације ће престати да се сматрају универзалним, али друге цивилизације научиће да коегзистирају и да се удружују како би обликовали будући свет.

Суперсиле и конфликти линије грешке уреди

Према Хантингоновом гледишту, унутарцивилизацијски конфликти манифестују се у две форме: конликти линије грешке и конликти суперсиле.

Конфликти линије грешке се на локалном нивоу дешавају између суседних држава које припадају различитим цивилизацијама или унутар држава које су дом популацијама различитих цивилизација.

Конликти суперсила су на глобалном нивоу између водећих држава различитих цивилизација. Конфликти суперсила се могу појавити изван линије грешака конфликата када се суперсиле умешају.[12]

Ови конликти могу бити резултат бројних узрока, као на пример: однос снага или моћи (милитаризације или економије), дискриминација против људи из различитих цивилизација, интервенције ради заштите сродства у различитим цивилизацијама или различитих вредности и култура.[12]

Модернизација, прилагођавање Западној култури и „расцепљене земље” уреди

Критике Хантингтонових идеја се често проширују на традиционалне културе и унутрашње реформе које би желеле да се модернизују без усвајања вредности и ставова из Западне културе. Ове критике понекад тврде да је неопходно да се у великој мери поприме Западну културу како би се модернизовали и смањили тензију са Западом.

Јапан, Кина и Четири Азијска Тигра су се модернизовали у многим аспектима али су задржаки своју традицију и ауторитарна друштва, и то их разликује од Запада. Неке од ових земаља су се сукобиле са Западом, а неке нису.

Можда је екстреман пример одступања од Западњачке модернизације Русија, суперсила ортодоксне цивилизације. Хантингтон тврди да Русија примарно није Западњачка држава, иако сматра да се слаже да са модернисм Западом дели значајну количину културног порекла. Према Хантингтону, Запад се разликује од правосланих земаља по искуству о ренесанси, реформацији и просветитељству; по прекоморској колонизацији више него по граничној експанзији колонијализма; и по уливању класичне културе кроз Античку Грчку више него континуирану путању Византије.

Хантингтон мисли на државе које траже да се удруже са другом цивилизацијом као расцепљене државе. Турска чиие се поличко вођство систематично труди да њихова држава поприми Западну културу од 1920-их година је главни пример. Турска историја култура и традиција су изведени из исламске цивилизације али турска елита почевши од Мустафе Кемала Ататурка који је преузео вођство 1923. године као први председник, наметнуо је западњачке институције и начин облачења, прихватио латиницу, придружио се НАТО-у и трудио да се прикључи Европској Унији.

Мексико и Русија се такође сматрају за расцепљене државе према Хантингтону. Он такође даје пример Аустралије као државе која је у расцепу између наслеђа Западне цивилизације и свог растућег економског ангажмана са Азијом.

Према Хантингтону, држава у расцепу мора да има три захтева како би могла да редефинише свој цивилизацијски идентитет. Политичка и економска елита мора да то подржи. Друго, јавност мора да буде спремна да прихвати редефиницију. Треће, елита цивилизације којој држава тежи да се придружи мора да прихвати земљу.

У књизи се тврди да ниједна држава у расцепу није успешно редефинисала свој цивилизацијски идентитет, највише због тога што елита из „домаће” цивилизације није желела да прихвати државу у расцепу, мада ако би Турска зарадила чланство у Европској Унији уочено је да би многи људи прихватли Западну културу о чему говори цитат министра Европске Уније Егемена Багиша. Европа треба да уради следеће: треба да кажу да када Турка испуни све захтеве постаће чланица Европске Уније. Затим ћемо поново придобити подршку турске јавности у једном дану.[13] Ако се ово деси, према Хантингтону ово ће бити први редефинисани цивилизацијски идентитет.

Критика уреди

Хантингтона су критиковали разни академски писци који су или емпиријски, историјски, логички или идеологијски проверавали његове тврдње.(Фоx, 2005; Мунгиу Пиппиди & Миндрута, 2002; Хендерсон & Туцкер, 2001; Руссетт, Онеал, & Цоx, 2000; Харвеy, 2000).[14][15][16][17]

У једном чланку који се изразито односи на Хантингтона, учењак Амартyа Сен (1999) говори:

,,Разноврсност је карактеристика многих култура у свету. Западна култура није изузетак. Вршење демократије, која се изборила у модерном Западу је већином резултат консензуса који је избио након просветитељсва и индустријске револуције, а делимично и у прошлом веку. Да се у овоме чита о историјској посвећености Запада, више од миленијума, демократији, а затим их упоредити са незападном традицијом (третирајући сваку као монолитну) би била велика грешка.’’[18]‍:16

У својој књизи из 2005. године „Терор и либерализам”, Пол Берман говори да јасне културне границе не постоје данас. Говори да не постоје ни Исламска цивилизација ни Западна цивилизација и да доказ о сукобу цивилизација није уверљив, поготову када узмемо у разматрање везу коју имају САД и Саудијска Арабија. Затим, он цитира чињеницу да многи исламски екстремисти кофликти настају због филозофских веровања које различите групе деле (или не деле), без обзира на културни и верски индентитет.[19]

Тимоти Гартон Еш се супротставља „екстремном културном детерминизму…баналном до те мере да постаје пародија” Хантингтонове идеје да се католичка и протестантска Европа крећу ка демократији, а да православни хришћани и исламска Европа морају да прихвате диктатуру.[20]

Едвард Сед је одговорио на Хантингтонову тезу у свом чланку 2001. „Сукоб незнања”.[21] Сед говори да је Хантингтонова категоризација света поправљених цивилизација изоставља динамичну међузависност и интеракцију цултуре. Дугогодишња критика Хантингтонове парадигме и отворени предлагач арапских проблема, Едвард Сед (2004) такође тврди да теза о сукобу цивилизација представља пример „најчистијег злобног расизма, врста пародије Хитлерске науке данас усмерене против Арапа и муслимана”(п.293).[22]

Ноам Чомски је критиковао концепт сукоба цивилизација као ново оправдање за САД „за сва зверства која су намеравали да спроведу”, што је било захтевано након Хладног рата кад Совијетски Савез више није предствљао значајну претњу.

Супротни концепти уреди

 
Мохамед Хатами, реформистички председник Ирана (1997–2005), представио је теорију Диалогуе Амонг Цивилизатионс као одговор Хантингтоновој теорији.

Последњих година, теорија „дијалога између цивилизација”, одговор Хантингтоновом „сукобу цивилизација” доспео је у центар међународне пажње. Концепт је оригинално осмишљен од стране аустријског филозофа Ханса Колера у делу о културном идентитету(1972).[23] У писму УНЕСКО-у, Колер је раније предложио да културална организација Уједињених нација треба да се побрине о проблем „дијалога између различитих цивилизација”.[24] Ирански председник Мухамед Катами представио је 2001. године концепт на глобалном нивоу. На његову иницијативу, Уједињене нације су прогласиле 2001. годину као „годину дијалога између цивилизација”.[25][26][27]

Иницијатива савеза цивилизација је била предложена на 59. Генералној скупштини Уједињених нација, 2005. године, од стране шпанског премијера, Хосе Луиза Родригеза Запатера и коју је спонзорисао турски премијер Реџеп Тајип Ердоган. Иницијатива је подразумевала да се галванизују колективне акције кроз различита друштва у борби против екстремизма, да се превазиђу културалне и друштвене баријере углавном између Запада и претежно муслиманског света, и да се смање тензије и поларизација између друштава који се разликују у религијским и културалним вредностима.

Гирт Вилдерс, холандски политичар најпознатији по његовој интезивној критици ислама, изјавио је у неколико прилика да постоји сукоб између западњачке цивилизације и варваризма, указујући на ислам.[28][29][30]

Средишњи регион уреди

Хантингтонов геополитички модел, посебно структура Северне Африке и Евроазије, је у великој мери изведен из геополитичког модела „Средишњи регион”, који је први формулисао Димитри Китсикиси објавио 1978. године.[31] Средишњи регион који се простире на Јадранском мору и реци Индус није ни Западни ни Источни (бар у погледу Далеког истока) али се сматра посебним.

Што се тиче овог региона, Хантингтон полази од Китсикиса тврдећи да цивилизацијска грешка линије постоји између две доминантне већ другачије религије (Источна Православна црква и Сунизам), дакле динамични или екстерни конликт. Међутим, Китсикис успоставља инегрисану цивилизацију обухвативши обе цивилизације заједно са оним које припадају мање доминантним религијама Шиизма, Алвеизма и Јудаизма. Они имају сет заједничких културних, социјалних, економских и политичких схватања и норми које се радикално разликују од оних на Западу и Далеком истоку. У средњој регији се зато не може говорити о сукобу цивилизација или спољном конфликту, већ о унутрашњим сукобима, и то не због културне доминације већ због политичког успеха. Ово је било успешно демонстрирано при документовању успона хришћанства из Римског царства, успона Исламских калифата и успону Отоманске власти из Исламских калифата и хришћанског Римског царства.

Референце уреди

  1. ^ „У.С. Траде Полицy – Ецономицс”. АЕИ. 15. 2. 2007. Архивирано из оригинала 29. 6. 2013. г. 
  2. ^ а б Сукоб цивилизација?, Фореигн Аффаирс, Лето 1993
  3. ^

    ле проблèме руссо-амéрицаин, ет лà ноус ревенонс à л’Алгéрие, ва êтре дéпассé луи-мêме авант трèс пеу, цела не сера пас ун цхоц д’емпирес ноус ассистонс ау цхоц де цивилисатионс ет ноус воyонс данс ле монде ентиер лес цивилисатионс цолонисéес сургир пеу à пеу ет се дрессер цонтре лес цивилисатионс цолонисатрицес.

    http://www.ina.fr/audio/PHD85011203 Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015)
  4. ^ Бернард Леwис: Тхе Роотс оф Муслим Раге Тхе Атлантиц Монтхлy, Септембер 1990
  5. ^ Лоуис Массигнон, Ла псyцхологие мусулмане (1931), ин Идем, Ецритс мéмораблес, т. I, Парис, Роберт Лаффонт, (2009). стр. 629: "Апрèс ла венуе де Бонапарте ау Цаире, ле цласх оф цултурес ентре л'анциенне Цхрéтиентé ет л'Ислам прит ун ноувел аспецт, пар инвасион (санс éцханге) де л'éцхелле де валеурс оцциденталес данс ла менталитé цоллецтиве мусулмане."
  6. ^ мехбалиyев (30. 10. 2010). „Цивилизатионс, тхеир натуре анд цласх поссибилитиес (ц) Расхад Мехбал…”. 
  7. ^ Мурден С. Цултурес ин wорлд аффаирс. Ин: Баyлис Ј, Смитх С, Оwенс П, едиторс. Тхе Глобализатион оф Wорлд Политицс. 5тх ед. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс; (2011). стр. 416–426.
  8. ^ ТХЕ WОРЛД ОФ ЦИВИЛИЗАТИОНС: ПОСТ-1990 сцаннедАрхивирано 2007-03-12 на сајту Wayback Machine
  9. ^ „"wестерн цхристианитy" "wестерн wорлд" - Гоогле Сеарцх”. гоогле.цом. Приступљено 9. 9. 2017. 
  10. ^ „Пројецт фор тхе Ресеарцх оф Исламист Мовементс” (ПДФ). www.е-присм.орг. 
  11. ^ Хунгтингтон СП, Тхе Цласх оф Цивилизатионс? Ин: Лецхнер ФЈ, Боли Ј, едиторс. Тхе глобализатион реадер. 4тх ед. Wест Суссеx: Wилеy-Блацкwелл; 2012. 37–44
  12. ^ а б Хунтингтон, Самуел П. (2002) [1997]. „Цхаптер 9: Тхе Глобал Политицс оф Цивилизатионс”. Тхе Цласх оф Цивилизатионс анд тхе Ремакинг оф Wорлд Ордер (Тхе Фрее Пресс изд.). Лондон: Симон $ Сцхустер. стр. 207ф. ИСБН 978-0-7432-3149-7. 
  13. ^ Баğış: Франса'нıн тутумунда деğиşимин баşладığıнı гöрüyоруз | АБ ве Тüркиyе | ЕурАцтив.цом.тр – Тüркиyе’нин онлине АБ Газетеси Архивирано 2016-01-09 на сајту Wayback Machine
  14. ^ Фоx, Ј. (2005). Парадигм Лост: Хунтингтон'с Унфулфиллед Цласх оф Цивилизатионс Предицтион инто тхе 21ст Центурy. Интернатионал Политицс, 42. стр. 428–457.
  15. ^ Мунгиу-Пиппиди, А., & Миндрута, D. (2002). Wас Хунтингтон Ригхт? Тестинг Цултурал Легациес анд тхе Цивилизатион Бордер. Интернатионал Политицс, 39(2). стр. 193 213.
  16. ^ Хендерсон, Е. А., & Туцкер, Р. (2001). Цлеар анд Пресент Странгерс: Тхе Цласх оф Цивилизатионс анд Интернатионал Цонфлицт. Интернатионал Студиес Qуартерлy, 45. стр. 317 338.
  17. ^ Руссетт, Б. M.; Онеал, Ј. Р.; Цоx, M. (2000). „Цласх оф Цивилизатионс, ор Реалисм анд Либералисм Дéјà Ву? Соме Евиденце” (ПДФ). Јоурнал оф Пеаце Ресеарцх. 37: 583—608. дои:10.1177/0022343300037005003. 
  18. ^ Сен, А. (1999). „Демоцрацy ас а Универсал Валуе”. Јоурнал оф Демоцрацy. 10 (3): 3—17. дои:10.1353/јод.1999.0055. 
  19. ^ Берман, Паул (2003). Террор анд Либералисм. W W Нортон & Цомпанy. ISBN 978-0-393-05775-1.
  20. ^ Timothy Garton Ash, History of the Present, Penguin, (2000). стр. 388-389
  21. ^ Edward Said: The Clash of Ignorance Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2009) Тхе Натион, Оцтобер 2001
  22. ^ Саид, Е. W. (2004). Фром Осло то Ираq анд тхе Роад Мап. Неw Yорк: Пантхеон, 2004.
  23. ^ "Културеллес Селбстверстäнднис унд Коеxистенз: Ворауссетзунген фüр еинен фундаментален Диалог" (Цултурал Идентитy анд Цо-еxистенце: Прецондитионс фор а Фундаментал Диалогуе). Јавно предавање одржано на Универзитету у Инсбруку, Аустрија, 19 октобар 1972, објављено у: Пхилосопхие унд Политик. Документатион еинес интердисзиплинäрен Семинарс. (Публицатионс оф тхе Wоркинг Гроуп фор Сциенце анд Политицс ат тхе Университy оф Иннсбруцк, Вол. IV.) Иннсбруцк: Арбеитсгемеинсцхафт фüр Wиссенсцхафт унд Политик. (1973). стр. 75–78.
  24. ^ Леттер датед 26 Септембер 1972, аддрессед то тхе Дивисион оф Пхилосопхy оф УНЕСЦО.
  25. ^ http://www.unesco.org/dialogue2001/en/khatami.htm Архивирано 2003-02-16 на сајту Wayback Machine Унесцо.орг Приступљено 05-24-07
  26. ^ http://www.dialoguecentre.org/about.html Диалогуецентре.орг Приступљено 05-24-07
  27. ^ Диалогуе Амонг Цивилизатионс Унитед Натионс Университy Центре
  28. ^ „Спеецх Геерт Wилдерс”. геертwилдерс.нл. Моунтаин Виеw (Силицон Виеw), УСА. 11. 8. 2015. „Иф Ислам цонqуерс Исраел, wе wилл бе неxт. Хунтингтон wас wронг. Тхере ис но цласх оф цивилизатионс бут а цласх бетwеен оур цивилизатион анд барбаритy.” 
  29. ^ „Геерт Wилдерс: "Wар Хас Беен Децларед агаинст Ус"”. Гатестоне Институте. 4. 9. 2014. „Ит ис нот а цласх оф цивилизатионс тхат ис гоинг он, бут а цласх бетwеен барбарисм анд цивилизатион.” 
  30. ^ „Хунтингтон wас wронг. Ит ис нот а цласх оф цивилизатионс, бут а цласх бетwеен цивилизатион анд барбарисм #номореислам”. Геерт Wилдерс он Тwиттер. 23. 5. 2016. 
  31. ^ Димитри Китсикис, А Цомпаративе Хисторy оф Грееце анд Туркеy ин тхе 20тх центурy. Ин Греек, Συγκριτική Ἱστορία Ἑλλάδος καί Τουρκίας στόν 20ό αἰῶνα, Атхенс, Хестиа, 1978. Супплементед 2нд едитион: Хестиа, 1990. 3рд едитион: Хестиа, 1998, 357 пп.. Ин Туркисх, Yıрмı Асıрда Карşıлаşтıрмалı Тüрк-Yунан Тарихи, İстанбул, Тüрк Дüнyасı Араşтıрмаларı Дергиси, II-8, 1980.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sukob_civilizacija&oldid=26639548”