Отворите главни мени

Гвајана (енгл. Guyana) или званично Кооперативна Република Гвајана (енгл. Co-operative Republic of Guyana)[3] је држава у Јужној Америци [4], смештена на северу континента на обали Атлантског океана. На западу граничи са Венецуелом, на југу са Бразилом и на истоку са Суринамом.

Кооперативна Република Гвајана
Co-operative Republic of Guyana  (енглески)
Крилатица: Један народ, једна нација, једна судбина
(енгл. One People, One Nation, One Destiny)
Химна: Драга Гвајано, земљо река и равница
(енгл. Dear Land of Guyana, of Rivers and Plains)
Положај Гвајане
Главни градЏорџтаун
Службени језикенглески
Владавина
 — ПредседникДејвид Грејнџер
 — Премијер[1]Моузес Нагамуту
Историја
НезависностОд УК
26. маја 1966.
Географија
Површина
 — укупно214.970 km2(83)
 — вода (%)8,4
Становништво
 — 2012.[2]747.884(165)
 — густина3,48 ст./km2
Економија
ВалутаГвајански долар
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC -4
Интернет домен.gy
Позивни број+592

Садржај

ГеографијаУреди

ПоложајУреди

Државе са којима се Гвајана граничи су: Бразил, Суринам и Венецуела. Површина државе износи 214.970

Геологија и рељефУреди

Гвајана се састоји од три географске регије: уске и плодне обалне низије у којој живи већина становништва; појаса белог пешчаног тла који је у унутрашњости покривен џунглом и садржи главни део рудних богатстава земље и брдовите унутрашњости која се издиже према бразилској граници, а у њој се налази и највиши врх земље, Рораима (2835 m) на тромеђи Гвајане, Бразила и Венецуеле.

ВодеУреди

Највеће ријеке су Есекибо, Демерара, Бербице и Корентуне на граници са Суринамом. На ушћу Есекиба налази се неколико већих острва.

Флора и фаунаУреди

Гранични споровиУреди

 
Мапа Гвајане на којој је приказана река Есекибо и (тамно засенчен) дренажни слив реке. Венецуела тражи територију до западне обале реке. Историјска захтев Велике Британије укључивао је речни слив у данашњој Венецуели.

Гвајана је у пограничном спору са Суринамом, који тврди да је област источно од леве обале Корентинске реке и Нове реке у југозападном Суринаму, и са Венецуелом која тврди да је земља западно од реке Есекибо, некад холандска колонија Есекибо део Венецуеланског Гвајанског Есекиба.[5][6][7][8] Поморска[9][10] компонента територијалног спора са Суринамом је делом последица Конвенције Уједињених народа о праву мора, и пресуда је објављена 21. септембра 2007. Пресудом по питању Карипског мора северно од обе нације је утврђено да су обе стране прекршиле уговорне обавезе и компензација није додељена ни једној страни.[11]

КлимаУреди

Клима је тропска, углавном врућа и влажна, а уз обалу је ублажавају североисточни пасати. Кишна раздобља су од маја до средине августа и од средине новембра до средине јануара.

ИсторијаУреди

У време доласка првих Европљана на подручје Гвајане око године 1500. овде су живела индијанска племена Аравак и Кариб. Иако је Гвајану први открио Кристифор Колумбо на свом трећем путовању 1498. године, Холанђани су први основали већа насеља почетком 17. века и то три одвојене колоније, Есекибо (1616.), Бербице (1627.) и Демерара (1752.), а крајем 18. века подручјем је завладала Уједињено Краљевство (Холанђани су формално препустили колоније 1814.) Године 1831. све су три уједињене у Британску Гвајану.

Укидање ропства 1834. довело је до насељавања црнаца у урбаним подручјима и доласка најамних радника из Индије, Кине и Португалије за рад на плантажама шећерне трске.

Етничко-културна подела међу скупима задржала се до данас и у гвајанској историји понекад је била извор политичких размирица. Земља је постала независна 1966. задржавши чланство у Комонвелту, а 1970. је у склопу заокрета према социјалистичком уређењу привреде службено проглашена Кооперативном Републиком.

СтановништвоУреди

Постоје три највеће групе становништва Индијци (50%) који углавном живе на селу, црнци (око 40%), становници градова, и Амерички Индијанци (4 – 7%). Верске поделе углавном се подударају са етничким тако да су становници индијског порекла углавном хиндуисти, а има и нешто муслимана, док црнци већим делом припадају хришћанству, највише англиканству.

Због значајних миграција становништва, Гвајана има негативну стопу раста броја становника. Густе гвајанске прашума коју иначе насељавају домородачке заједнице, је неприступачна за насељавање, па стога земљу претежно насељавају на приобаљу, која је богата обрадивим површинама. Генерално, густина насељености у Гвајани је мала.[12] 45.700 држављана Гвајане говори неки од домородачких језика као материњи, а најраспрострањенији су мачуши (18.000), вапишана (13.000) и капонг (10.000).

Административна поделаУреди

ПривредаУреди

Најважније привредне активности су добијање шећера из шећерне трске, рударство (вади се боксит и злато) и шумарство. Многе велике фабрике су у страном власништву. Привредни раст зависи од цена неколико кључних извозних производа на светском тржишту.

БДП је за 2004. процењен на 3.800 долара по становнику, мерено по ППП-у.

СаобраћајУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Article Preamble, Section Preamble of the Constitution of the Cooperative Republic of Guyana (20 February 1980)
  2. ^ Guyana 2012 Census Archived 2014-08-06 at the Wayback Machine GeoHive– Guyana. Приступљено 2 August 2012.
  3. ^ „Independent States in the World”. state.gov. 
  4. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  5. ^ „Guyana ponders judicial action in border dispute with Venezuela”. FoxNews Latino. 23. 12. 2014. Архивирано из оригинала на датум 22. 02. 2015. Приступљено 22. 2. 2015. 
  6. ^ „Tribunal decision tentatively set for August”. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2009. Приступљено 9. 7. 2007. . guyanachronicle.com, Archives for 17 June 2007
  7. ^ „Guyana to experience 'massive' oil exploration this year”. Landofsixpeoples.com. 5. 2. 2007. Приступљено 2. 5. 2010. 
  8. ^ „News in the Caribbean”. Caribbean360.com. 27. 4. 2007. Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2007. Приступљено 2. 5. 2010. 
  9. ^ Foreign affairs minister reiterates Guyana's territorial sovereignty. CaribbeanNetNews.com (17 February 2010).
  10. ^ POINT OF CLARIFICATION: Guyana clears air on Suriname border talk. Caribbean News Agency (17 February 2010).
  11. ^ „official site of the Permanent Court of Arbitration”. Pca-cpa.org. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2013. Приступљено 2. 5. 2010. 
  12. ^ Група аутора (Editorijal Oceanco). Географски атлас света. Pi-PRESS, Пирот, 2009. год.

ЛитератураУреди

  • Група аутора (Editorijal Oceanco). Географски атлас света. Pi-PRESS, Пирот, 2009. год. страна 104-105.
  • Brock, Stanley E. (1999). All the Cowboys Were Indians (Commemorative, illustrated (reprint of Jungle Cowboy) изд.). Lenoir City, TN: Synergy South, Inc. ISBN 978-1-892329-00-4. OCLC 51089880. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • Brock, Stanley E. (1972). Jungle Cowboy (illustrated изд.). London: Robert Hale Ltd. ISBN 978-0-7091-2972-1. OCLC 650259. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • Donald Haack, Bush Pilot in Diamond Country
  • Hamish MacInnes, Climb to the Lost World (1974)
  • Andrew Salkey, Georgetown Journal (1970)
  • Marion Morrison, Guyana (Enchantment of the World Series)
  • Bob Temple, Guyana
  • Noel C. Bacchus, Guyana Farewell: A Recollection of Childhood in a Faraway Place
  • Marcus Colchester, Guyana: Fragile Frontier
  • Matthew French Young, Guyana: My Fifty Years in the Guyanese Wilds
  • Margaret Bacon, Journey to Guyana
  • Father Andrew Morrison SJ, Justice: The Struggle For Democracy in Guyana 1952–1992
  • Daly, Vere T. (1974). The Making of Guyana. Macmillan. ISBN 978-0-333-14482-4. OCLC 1257829. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • D. Graham Burnett, Masters of All They Surveyed: Exploration, Geography and a British El Dorado
  • Ovid Abrams, Metegee: The History and Culture of Guyana
  • Waugh, Evelyn (1934). Ninety-two days: The account of a tropical journey through British Guiana and part of Brazil. New York: Farrar & Rinehart. OCLC 3000330. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • Gerald Durrell, Three Singles To Adventure
  • Cheddi Jagan. The West on Trial: My Fight for Guyana's Freedom
  • Cheddi Jagan. My Fight For Guyana's Freedom: With Reflections on My Father by Nadira Jagan-Brancier.
  • Colin Henfrey, Through Indian Eyes: A Journey Among the Indian Tribes of Guiana.
  • Stephen G. Rabe, US Intervention in British Guiana: A Cold War Story.
  • Charles Waterton, Wanderings in South America.
  • David Attenborough, Zoo Quest to Guiana (Lutterworth Press, London: 1956).
  • John Gimlette, Wild Coast: Travels on South America's Untamed Edge, 2011.
  • Clementi, Cecil (1915). The Chinese in British Guiana (PDF). Georgetown, British Guiana: The Argosy Company Limited. Приступљено 27. 10. 2015. 

Спољашње везеУреди