Ујгурски каганат

Ујгурски каганат

𐱃𐰆𐰴𐰕:𐰆𐰍𐰕:𐰉𐰆𐰑𐰣
Ујгурски каганат; 𐱃𐰆𐰴𐰕:𐰆𐰍𐰕:𐰉𐰆𐰑𐰣
744–840
	Ујгурски каганат у својој највећој величини
Статус	Каганат
Престоница	Öтüкен; Орду-Балиq;
Заједнички језици	Олд Уyгхур (оффициал); Миддле Цхинесе;
Религија	Тенгризам, Манихејство, Будизам
Влада	Монархија
Ујгурски кагани
• 744–747.	Кутлуг Билг Кол
• 841–847.	Ог кан
Историја
• Успостављен	744
• Укинут	840
Површина
800	3.100.000 км2 (1.200.000 сq ми)
Претходник	Наследник
	Други туркијски каганат
Кара-Канидни канат
Гансу ујгурско краљевство
Краљевевство Коча
Киргиски каганат
Данас део	Кина; Казахстан; Киргистан; Монголија; Русија;

Ујгурски каганат (или Ујгурско царство или Уигурски каганат, такође познат као земља Токуз Огуза,^[5]^[6]^[7] старотуркијски: 𐱃𐰆𐰴𐰕:𐰆𐰍𐰕:𐰉𐰆𐰑𐰣, модерни ујгурски: ئۇيغۇر خانلىقى‎, Уyгхур Xанлиqи, називима из Танг ере са модерним Хању пињином: традиционални кинески: 回鶻; поједностављени кинески: 回鹘; пињин: Хуíхú или традиционални кинески: 回紇; поједностављени кинески: 回纥; пињин: Хуíхé) било је туркијско царство^[8] које је постојало око једног века између средине 8. и 9. века. Они су били племенска конфедерација под Оркон ујгурским (回鶻) племством, које су Кинези називали Ђу Синг („Девет кланова”), што потиче од имена Тогуз Огуз или Тоqуз Туглуq.^[9] Њихова престоница је био Отукен и касније Орду-Балик. Он је касније замењен Јенисеј киргиским каганатом.

Историја уреди

Успон уреди

Године 657, Западнотуркијски каганат је поразила династија Танг, након чега су Ујгури подпали под Танг управу. Пре тога, Ујгури су већ показали склоност ка савезима са Танг династијом, када су се с њима борили против Тибетанског царства и Турака 627. године.^[10]^[11] Године 742, Ујгури, Карлуци и Басмили побунили су се против Другог турског каганата.^[12]

Године 744, Басмили су заузели турску престоницу Отукен и усмртили владајућег Озмис Кагана. Касније те године ујгурско-карлучки савез је формиран против Басмила и победио их. Њихов каган је убијен и Басмили су престали да постоје као народ. Непријатељства између Ујгура и Карлука затим су приморала Карлуке да мигрирају на запад у Жетису и да се сукобе са Тиргешима, које су поразили и покорили 766. године.^[13]

Лично име ујгурског кагана било је Кулıг Бојла (кинески: 骨力裴羅). Он је узео титулу Кутлуг I Билг каган „Сјајни, мудри, моћни каган”, тврдећи да је врховни владар свих племена. Он је саградио свој главни град у Орду-Балику. Према кинеским изворима, територија Ујгурског царства тада је досегла „на свом источном крају, територију Шивеја, на западу планине Алтај, на југу је контролисала пустињу Гоби, тако да је покривала читаву територију древне Сјунгну”.^[14]

Ујгури су 745. године убили последњег кагана Гоктурка, бега Бајмејкехана Гулонгфуа (白眉可汗鶻隴匐), и послали његову главу у Танг.^[15]

Референце уреди

^ „Хисторy оф Централ Асиа”. Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 8. 11. 2016.
^ „Дата” (ПДФ). www.текедергиси.цом. Приступљено 19. 1. 2020.
^ Турцхин, Петер; Адамс, Јонатхан M.; Халл, Тхомас D (децембар 2006). „Еаст-Wест Ориентатион оф Хисторицал Емпирес”. Јоурнал оф Wорлд-Сyстемс Ресеарцх. 12 (2): 222. ИССН 1076-156X. Приступљено 16. 9. 2016.
^ Реин Таагепера (септембар 1997). „Еxпансион анд Цонтрацтион Паттернс оф Ларге Политиес: Цонтеxт фор Руссиа”. Интернатионал Студиес Qуартерлy. 41 (3): 475—504. ЈСТОР 2600793. дои:10.1111/0020-8833.00053.
^ Е.Ј. Брилл, 1962, Фоур студиес он тхе хисторy оф Централ Асиа, п. 88
^ Сцотт C. Леви, 2009, Исламиц Централ Асиа: Ан Антхологy оф Хисторицал Соурцес, п. 29
^ V. V. Бартхолд, 1956, Фоур Студиес он Централ Асиа, п. 88
^ Бенсон 1998, стр. 16–19.
^ Бугхра 1983, стр. 50–51.
^ Латоуретте 1964, стр. 144.
^ Хаywоод 1998, стр. 3.2.
^ Синор 1990, стр. 317–342.
^ Синор 1990, стр. 349.
^ „Цхаптер 217 парт 1”. 新唐書 [Неw Боок оф Танг]. „"東極室韋，西金山，南控大漠，盡得古匈奴地。"”
^ Барфиелд 1989, стр. 151.

Литература уреди

Асимов, M.С. (1998), Хисторy оф цивилизатионс оф Централ Асиа Волуме IV Тхе аге оф ацхиевемент: А.D. 750 то тхе енд оф тхе фифтеентх центурy Парт Оне Тхе хисторицал, социал анд ецономиц сеттинг, УНЕСЦО Публисхинг
Барфиелд, Тхомас (1989), Тхе Перилоус Фронтиер: Номадиц Емпирес анд Цхина, Басил Блацкwелл
Бенсон, Линда (1998), Цхина'с ласт Номадс: тхе хисторy анд цултуре оф Цхина'с Казакс, M.Е. Схарпе
Брегел, Yури (2003), Ан Хисторицал Атлас оф Централ Асиа, Брилл
Босwортх, Цлиффорд Едмунд (2000), Тхе Аге оф Ацхиевемент: А.D. 750 то тхе Енд оф тхе Фифтеентх Центурy - Вол. 4, Парт II : Тхе Ацхиевементс (Хисторy оф Цивилизатионс оф Централ Асиа), УНЕСЦО Публисхинг
Бугхра, Имин (1983), Тхе хисторy оф Еаст Туркестан, Истанбул: Истанбул публицатионс
Дромпп, Мицхаел Роберт (2005), Танг Цхина Анд Тхе Цоллапсе Оф Тхе Уигхур Емпире: А Доцументарy Хисторy, Брилл
Голден, Петер Б. (1992), Ан Интродуцтион то тхе Хисторy оф тхе Туркиц Пеоплес
Голден, Петер Б. (2011), Централ Асиа ин Wорлд Хисторy, Оxфорд Университy Пресс
Хаywоод, Јохн (1998), Хисторицал Атлас оф тхе Медиевал Wорлд, АД 600–1492, Барнес & Нобле
Хеннинг, W.Б. (1938), „Арги анд тхе "Токхарианс"”, Буллетин оф тхе Сцхоол оф Ориентал Студиес, Университy оф Лондон, 9 (3): 545—571, ЈСТОР 608222, дои:10.1017/С0041977X0007837X
Латоуретте, Кеннетх Сцотт (1964), Тхе Цхинесе, тхеир хисторy анд цултуре, Волумес 1–2, Мацмиллан
Мацкеррас, Цолин (1990), „Цхаптер 12 - Тхе Уигхурс”, Ур.: Синор, Денис, Тхе Цамбридге Хисторy оф Еарлy Иннер Асиа, Цамбридге Университy Пресс, стр. 317—342, ИСБН 0-521-24304-1
Миллwард, Јамес А. (2007), Еурасиан Цроссроадс: А Хисторy оф Xињианг, Цолумбиа Университy Пресс
Мацкеррас, Цолин, Тхе Уигхур Емпире: Аццординг то тхе Т'анг Дyнастиц Хисториес, А Студy ин Сино-Уигхур Релатионс, 744–840. Публисхер: Аустралиан Натионал Университy Пресс, 1972. 226 пагес, ISBN 0-7081-0457-6
Rong, Xinjiang (2013), Eighteen Lectures on Dunhuang, Brill
Sinor, Denis (1990), The Cambridge History of Early Inner Asia, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-24304-9
Xiong, Victor (2008), Historical Dictionary of Medieval China, United States of America: Scarecrow Press, Inc., ISBN 978-0810860537
Xue, Zongzheng (1992), Turkic peoples, 中国社会科学出版社
Brook, Kevin Alan (2018), The Jews of Khazaria, Rowman & Littlefield
„Turkic peoples”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 21. 6. 2020.
Damgaard, P. B.; et al. (9. 5. 2018). „137 ancient human genomes from across the Eurasian steppes”. Nature. Nature Research. 557 (7705): 369—373. Bibcode:2018Natur.557..369D. PMID 29743675. S2CID 13670282. doi:10.1038/s41586-018-0094-2. hdl:1887/3202709  . Приступљено 11. 4. 2020.
Findley, Carter V. (2005). The Turks in World History. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-517726-8.
Fisher, William Bayne; Avery, P.; Hambly, G. R. G; Melville, C. (1991). The Cambridge History of Iran. 7. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20095-0.
Golden, Peter Benjamin (2011). Studies on the peoples and cultures of the Eurasian steppes. Bucureşti: Ed. Acad. Române. ISBN 978-973-1871-96-7.
Janhunen, Juha (2003). „Ethnicity and language in prehistoric Northeast Asia”. Ур.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language II: Archaeological Data and Linguistic Hypotheses. One World Archaeology. 29. Routledge. стр. 195—208. ISBN 0-415-11761-5.
Khanbaghi, Aptin (2006). The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran. I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-056-7.
Lee, Joo-Yup; Kuang, Shuntu (18. 10. 2017). „A Comparative Analysis of Chinese Historical Sources and Y-DNA Studies with Regard to the Early and Medieval Turkic Peoples”. Inner Asia. Brill. 19 (2): 197—239. ISSN 2210-5018. doi:10.1163/22105018-12340089  . Приступљено 20. 6. 2020.
Li, Tao; et al. (јун 2020). „Millet agriculture dispersed from Northeast China to the Russian Far East: Integrating archaeology, genetics, and linguistics”. Archaeological Research in Asia. Elsevier. 22 (100177): 100177. doi:10.1016/j.ara.2020.100177  .
Mecit, Songül (2014). The Rum Seljuqs: Evolution of a Dynasty. Routledge. ISBN 978-1-134-50899-0.
Nelson, Sarah; et al. (14. 2. 2020). „Tracing population movements in ancient East Asia through the linguistics and archaeology of textile production”. Evolutionary Human Sciences. Cambridge University Press. 2 (e5). doi:10.1017/ehs.2020.4  .
Peacock, A.C.S.; Yıldız, Sara Nur, ур. (2013). The Seljuks of Anatolia: Court and Society in the Medieval Middle East. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84885-887-9.
Robbeets, Martine (1. 1. 2017). „Austronesian influence and Transeurasian ancestry in Japanese”. Language Dynamics and Change. Brill. 8 (2): 210—251. ISSN 2210-5832. doi:10.1163/22105832-00702005  . Приступљено 20. 6. 2020.
Robbeets, Martine (2020). „The Transeurasian homeland: where, what and when?”. Ур.: Robbeets, Martine; Savelyev, Alexander. The Oxford Guide to the Transeurasian Languages. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-880462-8.
Tekin, Talat (1993). Irk bitig (the book of omens) (PDF). Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 978-3-447-03426-5.
Uchiyama, Junzo; et al. (21. 5. 2020). „Populations dynamics in Northern Eurasian forests: a long-term perspective from Northeast Asia”. Evolutionary Human Sciences. Cambridge University Press. 2. doi:10.1017/ehs.2020.11  . Text was copied from this source, which is available under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.
de la Vaissière, Étienne (2015). „The Steppe World and the Rise of the Huns”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. стр. 175—192. ISBN 978-1-107-63388-9.
Yarshater, Ehsan (2001). Encyclopedia Iranica. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-933273-56-6.
Yunusbayev, Bayazit; et al. (21. 4. 2015). „Тхе Генетиц Легацy оф тхе Еxпансион оф Туркиц-Спеакинг Номадс ацросс Еурасиа”. ПЛОС Оне. ПЛОС. 11 (4): е1005068. ПМЦ 4405460  . ПМИД 25898006. дои:10.1371/јоурнал.пген.1005068.

Спољашње везе уреди

Јиу Тангсху (舊唐書) Олд Боок оф Танг Цхаптер 195 (ин Цхинесе)
Xин Тангсху (新唐書) Неw Боок оф Танг, цхаптер 217, парт 1 анд парт 2 (ин Цхинесе). Транслатион ин Енглисх хере [1] (мост оф парт 1 анд бегиннинг оф парт 2).
Дие цхинесисцхе Инсцхрифт ауф дем уигурисцхен Денкмал ин Кара Балгассун (1896)

[ca-1] „Хисторy оф Централ Асиа”. Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 8. 11. 2016.

[2] „Дата” (ПДФ). www.текедергиси.цом. Приступљено 19. 1. 2020.

[Turchin222-3] Турцхин, Петер; Адамс, Јонатхан M.; Халл, Тхомас D (децембар 2006). „Еаст-Wест Ориентатион оф Хисторицал Емпирес”. Јоурнал оф Wорлд-Сyстемс Ресеарцх. 12 (2): 222. ИССН 1076-156X. Приступљено 16. 9. 2016.

[Taagepera493-4] Реин Таагепера (септембар 1997). „Еxпансион анд Цонтрацтион Паттернс оф Ларге Политиес: Цонтеxт фор Руссиа”. Интернатионал Студиес Qуартерлy. 41 (3): 475—504. ЈСТОР 2600793. дои:10.1111/0020-8833.00053.

[5] Е.Ј. Брилл, 1962, Фоур студиес он тхе хисторy оф Централ Асиа, п. 88

[6] Сцотт C. Леви, 2009, Исламиц Централ Асиа: Ан Антхологy оф Хисторицал Соурцес, п. 29

[7] V. V. Бартхолд, 1956, Фоур Студиес он Централ Асиа, п. 88

[FOOTNOTEBenson199816–19-8] Бенсон 1998, стр. 16–19.

[FOOTNOTEBughra198350–51-9] Бугхра 1983, стр. 50–51.

[FOOTNOTELatourette1964144-10] Латоуретте 1964, стр. 144.

[FOOTNOTEHaywood19983.2-11] Хаywоод 1998, стр. 3.2.

[FOOTNOTESinor1990317–342-12] Синор 1990, стр. 317–342.

[FOOTNOTESinor1990349-13] Синор 1990, стр. 349.

[14] „Цхаптер 217 парт 1”. 新唐書 [Неw Боок оф Танг]. „"東極室韋，西金山，南控大漠，盡得古匈奴地。"”

[FOOTNOTEBarfield1989151-15] Барфиелд 1989, стр. 151.

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[1]

[2]

[3]

[4]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]