Википедија

Đerđ Klapka

Мађарски официр, политичар

Đerđ (Moric) Klapka (nem. Georg Klapka;[1] Temišvar, 7. april 1820 – Budimpešta, 17. maj 1892) bio je mađarski general i političar. On je bio jedan od najznačajnijih mađarskih generala u Mađarskom ratu za nezavisnost 1848–1849, političar, poslanik u mađarskom parlamentu i zamenik ministra rata.

Đerđ Klapka
Datum rođenja(1820-04-07)7. april 1820.
Mesto rođenjaTemišvar, Austrijsko carstvo
Datum smrti17. maj 1892.(1892-05-17) (72 god.)
Mesto smrtiBudimpešta, Austrougarska

Mladost uredi

Klapka je rođen u Temešvaru, Kraljevina Mađarska, 7. aprila 1820. godine u rimokatoličkoj porodici moravskog porekla koja govori nemački. Njegovi preci su se tamo doselili iz Moravske za vreme vladavine Josifa II (1780-1790), kada je njegov deda osnovao vojne apoteke tokom Austro-turskog rata 1787-1791.[2] U narednim decenijama prestiž porodice je porastao, a otac Đerđa Klapke, Jožef Klapka, postao je gradonačelnik Temešvara na skoro 15 godina, bivajući dva puta biran za poslanika u mađarskoj skupštini, a kasnije mu je kralj dodelio status plemića.[2] Njegova majka je bila Julija Kerer.[3]

Imao je petoro braće i sestara. Rano je ostao bez majke.[4] Kao dete, priseća se, najviše sam uživao da gledam vojne ceremonije, gde sam se divio uniformama mađarskih generala.[4] Uprkos svom moravskom poreklu, Klapka je sebe smatrao Mađarom.[5] Rano školovanje stekao je u rimokatoličkim srednjim školama u Kečkemetu i Segedinu.[5] Maternji jezik mu je bio nemački, latinski je učio u školi, pa mađarski u Kečkemetu.[4] Njegovi roditelji su želeli da ga učine sveštenikom, ali ga je privukla karijera vojnog oficira.[4] Nakon što je završio vojnu školu u Karansebesu, pridružio se carsko-kraljevskoj vojsci 1837.[4]

Tek što sam obukao uniformu, preda mnom je pročitana zakletva koju sam trebao da položim. Čim sam izgovorio te reči, stislo mi se nedra, jer sam osetio da od sada više nisam slobodan čovek, već rob: da više ne vladam svojom voljom, već voljom drugih. Ali ovi okovi su bili po mojoj slobodnoj volji, i takvi okovi se moraju nositi, i tako sam ih podnosio sa strpljenjem. Vrlo brzo sam se navikao na strogu gvozdenu disciplinu svog položaja, uvideo neophodnost i prilagodio se tome pisao je u svojim memoarima o početku svoje vojne karijere.[4] Služio je kao pitomac u 2. artiljerijskom puku u Beču, zatim u Bombardijerskom korpusu.[4]

U proleće 1842. godine, nakon što je potvrđeno mađarsko plemstvo njegove porodice, na predlog Sebe Vukovića, angažovan je u ugarske plemićke kraljevske telohranitelje (Magiar kiralii nemesi testorseg), kao delegat Temeške županije,[4] karijeru je nastavio u Bečkoj gardi, gde se sprijateljio sa Arturom Gorgejem.[6] Iz Beča je prebačen u Pančevo, u 12. granični pešadijski puk nemačko-banatske graničara.[4] Bio je ovde kada je penzionisan iz vojske 1847. godine u činu artiljerijskog potporučnika.[6] Ovde je poslat kao poručnik u diviziju graničnog regiona, ali se ubrzo razoružao.[7] Godine 1847. mislio je da ode u severnu Indiju, u Lahor[4] i da postane oficir u vojsci jednog od indijskih prinčeva, ali je čuvši vest o revoluciji u Francuskoj 1848. odlučio da ostane u Mađarskoj.[2]

Njegova vojna karijera u Mađarskom ratu za nezavisnost uredi

Pre nego što je postao general uredi

Posle pobede 15. marta Mađarske revolucije 1848. godine, Klapka se prijavio kao dobrovoljac u mađarsku vojsku i bio je regrutovan za kapetana.[7] U maju 1848. imenovan je od strane Batjanijeve vlade sa dva mađarska oficira da ode u Kološvar i u Zekeljsku zemlju da sazna da li Transilvanija želi da se ponovo ujedini sa Mađarskom, i da izmeri koliko bi iz sekeljskih graničnih jedinica moglo da bude poslato u Mađarsku. 13. juna postavljen je za kapetana 16. mađarskog bataljona u Vespremu. Od avgusta se uključio u mađarske vojne operacije u Bačkoj (Južna Mađarska) protiv srpskih ustanika.[5]

Dana 25. septembra poslat je za privremenog direktora tvrđave Komarom, zvane Gibraltar na Dunavu. Za to vreme sprečio je Vilhelma Merca, nadzornika tvrđave, da je preda u ruke Habzburgovaca, i odigrao je ulogu u prisiljavanju Merca i oficira lojalnih Habzburgovcima da napuste Komarom, obezbeđujući ovo veoma važno uporište za Mađarsku.[2] Od 16. oktobra Klapka je nadgledao i radove na utvrđivanju iz Pozonja.[5] Za to vreme, kao komandant koncentrisane mađarske nacionalne garde koncentrisane u Nađizombatu,[4] učestvovao je u vojnim operacijama protiv austrijskih trupa koje je predvodio Baltazar fon Šimunih koje su iz Moravske provalile u Mađarsku.[5]

Dana 13. novembra imenovan je za načelnika generalštaba Bansaškog armijskog korpusa i zajedno sa generalom Antalom Veterom razradio je plan za razbijanje srpske pobune, ali je ovaj plan propao zbog slabog izvršenja od strane glavnog komandanta vojnih operacija. : general Erno Kiss.[5] Krajem decembra 1848. radio je u generalštabnom odseku ugarskog Ministarstva odbrane.[5]

Kada su u decembru 1848. godine glavne austrijske carske trupe predvođene feldmaršalom Alfredom I, princom od Vindiš-Graca, napale Mađarsku, on je postavljen za majora u mađarskoj vojsci, a 9. januara 1849. je unapređen za pukovnika.[6] Zajedno sa svojim načelnikom Antalom Veterom razradio je plan povlačenja glavnih mađarskih trupa iza reke Tise i postao komandant Gornjotiskog korpusa (Felső-tiszai hadtest).[5]

 
Scena iz bitke kod Bodrogkereštura 23. januara 1849


Klapka je učestvovao tokom 26-27. februara u bici kod Kapolne, gde je komandovao desnim krilom mađarske vojske kod Verpeleta.[5] Bitka je izgubljena zbog lošeg vođenja vojske i neodlučnosti Dembinskog. Nakon naređenja Dembinskog o povlačenju, 1. marta Klapka je vodio uspešne pozadinske akcije protiv austrijskog korpusa predvođenog Ladislavom fon Vrbnom kod Egerfarmosa.[5]

Trećeg marta bio je jedan od vođa[4] pobune u Tisafiredu mađarskih oficira nezadovoljnih vođstvom Dembinskog i primorao ga je da podnese ostavku, podržavajući Gergejev izbor u glavnu komandu.[5]

Za svoje pobede protiv Šlika dobio je 13. marta mađarsko vojno odlikovanje 3. klase.[4]

Dana 28. marta, sa samo 29 godina, dobio je čin generala.[6]

Klapka je razradio plan Prolećnog pohoda ugarske vojske, koji je krajem maja, posle niza pobeda, doneo oslobođenje gotovo cele Ugarske od austrijskih vojski. Osnovna svrha plana bila je da napadom sa severa VII korpusa skrene pažnju austrijskih komandanata, dok su ostala tri korpusa morala neopaženo da krenu sa juga i da napadnu sa boka glavni Austrijske trupe stacionirane u Gedale.[5]

Ali Klapka je neplirano otkrio plan neprijatelju, što je moglo izazvati katastrofu za mađarsku vojsku. U početku, pobeda mađarskog VII korpusa predvođenog Andrašom Gašparom protiv Šlika u bici kod Hatvana 2. aprila, navela je Vindiš-Graca da pomisli da će napad mađarskih snaga doći iz tog pravca, ali neuspeli napad Klapkinog I korpusa protiv austrijskog I korpusa predvođenog Josipom Jelačićem u prvoj fazi bitke kod Tapiobicske (poslao je svoje trupe u grad bez izviđanja pre toga, da vidi ima li tamo neprijateljskih trupa, tako da su njegove trupe upali u zasedu neprijateljske pešadije i konjička brigada),[8] primorao je III korpus na čelu sa Janošom Damjaničem da interveniše i da preokrene tok bitke, zbog čega je austrijski feldmaršal postao sumnjičav i počeo je da razmilja da bi glavni mađarski udar mogao doći iz drugih pravaca, a ne odakle je to očekivao.

 
Mor Tan - Konjička borba u bici kod Tapiobicske

Međutim, Jelačićev uzaludan izveštaj Vindiš-Gracu da su njegove trupe pobedile u bici kod Tapiobičke, prevario ga je da pomisli da su hrvatskog generala napale samo manje ugarske snage, pa još uvek nije bio siguran odakle da očekuje napad neprijatelja. Nadalje, Vindisš-Grac je bio obaviješten o napadu jednog mađarskog odreda, 24. marta na Lošonca, koji je zarobio polovinu austrijskog odreda od 500-600 ljudi, što ga je navelo da pomisli da će važne mađarske trupe napasti i sa sjeveroistoka..[9] Ali Klapkin napad kreirao probudio je svest kod Vindiš-Graca o opasnosti koja dolazi sa juga, što se može smatrati njegovom greškom.[10]

U bici kod Išasega od 6. aprila, prvoj odlučujućoj bici Prolećnog pohoda, nakon početnih uspeha, Klapkin I korpus je potisnut od strane Jelačićevih nadmoćnijih snaga, što je Klapku pokolebalo i ozbiljno razmišljalo da se povuče sa bojnog polja, puštajući Damjanićevog Sam III korpus, ali dolazak Gergeja i njegovo naređenje da se odupre po svaku cenu, zatim dolazak II korpusa na čelu sa Lajošem Aulihom, ubedili su ga da ostane i bori se. Na kraju bitke, juriš Klapkinog I korpusa je poterao neprijatelja od Isašega i doneo pobedu Mađarima.[11] Promenljivo ponašanje Klapke tokom bitke pokazalo je da, uprkos tome što je bio dobar strateg, stvarao dobre operativne planove, što je omogućilo da se u prolećnoj kampanji porazi nadmoćnije carske trupe (55.000 Austrijanaca protiv 47.500 Mađara),[12] njegovo oklevanje je sprečavalo konačan ishod bitke. Tokom bitke kod Isazega Damjanič je kritikovao Klapku da je previše plašljiv i obziran prema pritužbama svojih vojnika, umesto da bude rešen i odlučan.[11] Srećom, glavni komandant Gornjodunavske vojske (Feldunai Hadseregg) bio je Gorgei, koji je bio najsposobniji mađarski general da sprovede Klapkine planove, vodio je vojsku na najbolji način, umevši brzo da donosi ispravne odluke nakon kratkog razmišljanja, veoma odlučan u svojim odlukama, ne pokazujući oklevanja ni pred najneočekivanijim situacijama, pa je zahvaljujući tome mađarska vojska izašla kao pobednik u prolećnom pohodu.[13]

Drugu fazu kampanje nije razradio Klapka, već načelnik Generalštaba Jožef Bajer.[14] Druga faza Prolećnog pohoda počela je loše. Klapka, čiji su vojnici poslani da opkole neprijatelja u Prvoj bici kod Vaca, izgubila se po kišovito-maglovitom vremenu ujutru 10. aprila i nije stigla na ratište., ali srećom Damjanich je ponovo uspeo da reši problem i sam porazi neprijatelja.[4] Ali u ostalim bitkama ove faze prolećnog pohoda Klapka se istakao. U bici kod Nađisala (19. aprila) odigrao je vodeću ulogu u toj pobedi, na isti način kao i u bici kod Komaroma (26. aprila).[5]

Sredinom aprila dobio je mađarsko vojno odlikovanje 2. klase.[4]

Tridesetog aprila 1849. imenovan je za zamenika ministra vojnog umesto Gereja, koji je predvodio opsadu Budima (4-21. maj 1849).[5] Već prvog dana u svojoj kancelariji u Debrecinu Klapka se sukobio sa Šandorom Petefijem, mađarskim narodnim pesnikom, tada majorom Armije Transilvanije pod komandom general-potpukovnika Jozefa Bema. Uzrok sukoba bio je članak koji je Petefi napisao u novinama Honved, u kojem je objavio Bemovo pismo protiv generala Karolja Veseja, optužujući ga za veleizdaju, kukavičluk i nesposobnost, jer nije pomogao Bemu u njegovom neuspelom pokušaju. da zauzme tvrđavu Temešvar.[15] Čuvši za to, Klapka i drugi mađarski generali, koji su bili na Večejevoj strani, optužili su Petefija da je nedisciplinovan, da se ne oblači po vojniku, da ocrnjuje mađarsku vojsku u javnosti i tako slabi volju nacije da se bori protiv neprijatelja.[16]

 
Šandor Petefi u periodu kada je imao čin majora, 1849.

Klapka je bio ljut na Petefija i zbog nekadašnjih pesnikovih sukoba sa drugim mađarskim oficirima i ministrima vojnim poput general-potpukovnika Antala Vetera i general-potpukovnika Lazara Mesaroša (protiv kojih je napisao i satiričnu pesmu), pa je pesnika ukorio koji je došao u ratna kancelarija traži dozvolu da ode u tek oslobođenu Peštu, da sahrani oca. Na kraju svađe, videvši da mu Klapka neće dozvoliti da ode, Petefi je odmah dao ostavku na vojno zvanje i napustio vojsku.[17] Nakon toga, misleći da je oslobođen vojničke discipline, Petef je napisao pismo Klapki, izjavljujući da ne može da podnese uvrede od Klapke, koje vređaju njegovo dostojanstvo, i napisao je pesmu Egi goromba tabornokra (O grubom generalu), u kojoj je ime Klapka nedostojan čovek i slab general.[18] Klapka je zbog toga gonio Petefija, a kada ga je sreo 14. maja u Pešti, uhapsio ga je.[18] Petefija je spasao general Artur Gergej, kome je bio omiljeni pesnik; oslobodio ga je i poslao deputaciju sastavljenu od oficira da traže pomilovanje od Klapke u ime Petefija.[18]

Sredinom maja 1849. vest o predstojećoj ruskoj intervenciji proširila se po čitavoj Ugarskoj i postala je neminovna potreba da se preduzmu mere protiv ove teške opasnosti.[19] Neprijatelj je imao ogromnu brojčanu prednost nad mađarskom vojskom: ruska i austrijska vojska u napadu imale su 358 000 vojnika (plus još 75 000 vojnika u Galiciji i Vlaškoj u rezervi) i 770 topova naspram 150 000 mađarskih vojnika i 440 topova.[20]

U drugoj polovini maja Klapka je bio određen da izradi plan ujedinjene operacije svih vojski Mađarske.[21] Prema ovom operativnom planu, glavna armija pod Gerejem je morala da brani zapadnu granicu, dok je vojska Transilvanije pod Jozefom Bemom morala da brani planinske prevoje u istočnim Karpatima, ali je u isto vreme morao da slomi i rumunsku pobunu od Zapadni Karpati, da zauzmu tvrđave Alba Julija i Devu, zatim da napadnu ka zapadu, zauzmu Titelski breg, oslobodi Petrovaradin, zatim napreduju do Jadranskog mora, ili do Zapadnog fronta.[21] Iako je Savet ministarstva prihvatio plan 20. maja, ovaj plan operacije naišao je na oštre kritike Gergeja i Bema, koji su ga optužili da ne brine za neposrednu rusku intervenciju koja je pretila sa severa i sa istoka, kao i da su general-potpukovnik Bem i General Mor Percel je bio određen za izvođenje vojnih akcija koje su prevazilazile njihove kapacitete, dok su ostali mađarski korpusi bili osuđeni na gotovo potpunu neaktivnost. [22] Bem je izjavio da neće izvoditi vojne akcije koje su mu nametnute planom operacije i da će ostati u Transilvaniji da je brani od neminovnog ruskog napada, dok je Gorgei rekao da je jedino ispravno da odmah napadne svim snagama. na zapadnom frontu prema Beču, da razbije austrijsku vojsku pre nego što su Rusi mogli da intervenišu.[22] Kao rezultat ovih reakcija i početka ruske intervencije 15. juna 1849, njegov operativni plan nije sproveden.[5]

 
Konjički okršaj oko Alsonjarasda tokom bitke kod Pereda 20. juna 1849.

U junu, kada je Gergej preuzeo njegove dužnosti u ministarstvu vojnom, Klapka ga je zamenio u komandi Gornjodunavske vojske, poveren mu je, zajedno sa načelnikom generalštaba pukovnikom Jožefom Bajerom, da napadne carske snage predvođene Feldmaršal Julijus Jakob fon Hajnau u oblasti reke Vag, i potisneih prema Pozonju i Beču,[5] ali su 16. juna poraženi od Austrijanaca u bici kod Žigarda.[23] Među razlozima poraza bilo je to što Klapka nije tolerisao da šef Centralnog operativnog biroa, pukovnik Jožef Bajer, ima vlast nad njim.[4] Njihova neslaganja i kontradiktorna naređenja uticali su na već slabe šanse mađarskih trupa za uspeh tokom bitaka kod Žigarda, Ihaša i Đera.[24] Kada je Gergej preuzeo glavnu komandu, u bici kod Pereda od 20. do 21. juna 1849, Klapka je imao zadatak da napadne sa osmim korpusom Austrijance u Čalokozu, ali su njegove trupe bile prinuđene da se povuku prvog dana bitke za Alsoniarasd.[25] Ipak, na kraju bitke Klapkine trupe su obezbedile povlačenje mađarske vojske, obezbeđujući most od Azodpušte.[26]

Tokom Druge bitke kod Komaroma 2. jula, Klapka je komandovao levim krilom mađarske vojske, povlačeći se u početku od Osenja, ali je na kraju bitke, posle žestokih borbi, ponovo zauzeo važan lokalitet od austrijskog IV korpusa predvođenog generalom Ludvigom fon Benedekom.[27] Na kraju ove bitke Gergej je bio teško ranjen, a Klapka je ponovo preuzeo komandu od njega, sve dok ponovo nije mogao da predvodi vojsku. [5] Tokom ovog perioda, pod vođstvom Klapke, mađarski oficiri su odlučili da se suprotstave odlukama mađarske vlade, koja je zahtevala hitno povlačenje vojske iz Komaroma i smenjivanje Gorgeja sa komande Gornjodunavske vojske. Klapka i oficiri su odbili da ispune oba ova naređenja, primoravajući vladu da prihvati njihovu odluku da ostane nekoliko dana u Komaromu, i da Gergeja zadrži za komandanta.[28] Klapka je 7. jula, po naređenju Košuta, poslao I. korpus na čelu sa generalom Nađšandorom prema Segedinu, ali kada je Gergej to primetio, podneo je ostavku na čelo Gornjodunavske vojske, u znak protesta protiv ove odluke donete bez njegovo znanje. Čuvši za to, Klapka je naredio I. korpusu da se vrati u Komarom, zbog čega je Gergej povukao svoju odluku, ostajući komandant vojske.[29]

Dana 11. jula, pošto Gergej još uvek nije mogao da predvodi vojsku, Klapka je komandovao mađarskim snagama u Trećoj bici kod Komaroma. Morao je da sprovede Košutov plan, podržan i od Gergeja, da razbije austrijsku blokadu na Komaromu, a zatim se sa tri korpusa povuče prema Južnoj Ugarskoj, gde je Košut nameravao da koncentriše mađarske trupe.[30] Mađari su pokušali da probiju austrijsku blokadu sa Zapada protiv Komara, ali je, zbog neaktivnosti dvojice komandanata korpusa, bitka izgubljena.[31] Klapka je ovu bitku vodio bez mnogo odlučnosti jer nije razumeo razlog za napad na austrijsku vojsku, kada je posle bitke, bez obzira na njen ishod, glavnina ugarske vojske morala da se povuče ka Segedinu. U ovoj bici, Klapkin glavni cilj je bio da izbegne gubitak prevelikog broja mađarskih vojnika.[32]

Klapkin herojski „poslednji čovek“ kao branilac Komara uredi

12–13. jula, kada se, pod Gergejevom komandom, Gornjodunavska vojska povlačila iz Komaroma na istok, Klapka je ostao sa II i VIII korpusom (oko 18.300 vojnika) u Komaromu, sa obavezom da brani po svaku cenu. tvrđavu i da oko nje „veže“ što veći broj neprijateljskih trupa sprečavajući ih da učestvuju u pohodu na ugarske vojske.[33]

 
Mapa tvrđave Komarom iz 1849.

Kao kapetan opkoljene tvrđave, odsečen od ostalih mađarskih vojski, Klapka je odlučio da se herojski suprotstavi nadmoćnijem neprijatelju, da pruži otpor dok se ništa više ne može učiniti, a ako bi bio primoran da napusti Komarom, uradiće to samo sa čašću. U julu je napisao ovo:

Već kažem: bez obzira kakva će biti situacija, možemo samo časno napustiti ovo mesto, ili ćemo zajedno biti sahranjeni pod ruševinama ove [tvrđave]. Živela Otadžbina, i njena junačka vojska![34]

Do 23. jula ovaj zadatak je uspešno ispunjen, prisiljavajući 28.000 carskih vojnika da obezbede tvrđavu, ali je tada polovina ovih trupa poslata u Peštu.[35] Dana 25. jula, mađarska jurišnička jedinica zauzela je diližansu u kojoj su pronašli dokumente sa spiskom carskih trupa oko Komaroma, iz kojih je Klapka shvatio da su njegove trupe u tvrđavi bile brojnije od opsadnika, a pošto su carske trupe bile podeljene, nalazeći se na obe obale Dunava, što ih je sprečavalo da pri napadu pomažu jedni drugima, imao je priliku da temeljno porazi neprijatelja.[35][34]

 
A. Arnst: Đerđ Klapka predvodi husarsku juriš u četvrtoj bici kod Komaroma 3. avgusta 1849.

U noći između 29. i 30. juna Klapka je poslao trupe na levu obalu Dunava, proteravši austrijske trupe sa severozapada Komaroma.[35] U noći 3. avgusta 1849. Klapka je lično poveo mađarske trupe na desnu obalu Dunava, napao austrijsku blokadu oko tvrđave, razbio carske snage koje je predvodio poručnik feldmaršal Anton Čorih u Četvrtoj bici kod Komaroma, uzrokujući im 1.500 žrtava, zarobljeno 30 topova, mnogo hiljada pušaka, municije i čitavo stado volova.[36] Ovo je bila poslednja važna bitka koju su Mađari dobili u Mađarskom ratu za nezavisnost.[37] Posle bitke Klapkine trupe su napredovale na zapad i zauzele grad Đer, oslobađajući ogromnu teritoriju od severnog prekodunavskog prostora, presecajući veze i linije snabdevanja između Beča i trupa koje je predvodio Hajnau u centralnoj Ugarskoj.[37] Čuvši vest o ovoj pobedi, građani Stonog Beograda su se pobunili protiv okupatorskih austrijskih snaga i oterali ih.[38] Klapka je započeo regrutaciju sa oslobođenih teritorija, čime je dodao 5.000-6.000 novih regruta u njegove trupe, i planirao je da napadne austrijsku pokrajinu Štajersku.[39]

Međutim, 11. avgusta je dobio vest o katastrofalnoj situaciji na drugim frontovima i obustavio je svoje operacije.[39] Shvatio je da je njegova pobeda ostvarena prekasno da bi promenila sudbinu mađarskog rata za nezavisnost. Dva dana nakon toga, 13. avgusta 1849. godine, 10 dana nakon Klapkine pobede, glavna mađarska vojska koju je predvodio Artur Gergei predala se pred ruskim trupama na livadi Sole kod sela Vilagoš.[40]

Klapka se, zajedno sa svojih 25.000 vojnika, povukao 15. avgusta u Komarom. 19. avgusta austrijske i ruske trupe stigle su u tvrđavu i počele da je okružuju; 14. septembra broj Austrijanaca dostigao je 44.000 vojnika i 154 topa,[39] a Rusi 12.000 vojnika i 56 topova.[34] Austrijanci su potom i Rusi tražili predaju tvrđave, ali su Klapka i mađarski vojni savet odbili.[39] Zahvaljujući intervenciji u pregovorima habzburškog ministra odbrane Ferenca Đulaja, koji je i sam Mađar, 21. avgusta potpisano je 14-dnevno primirje, koje je omogućilo Klapki da pošalje četiri komesara da putuju po čitavoj Mađarskoj kako bi se uverili o vojnoj situaciji u zemlju, i da bude siguran da je mađarska vojska izgubila rat za nezavisnost.[34]

 
Klapka, rad Karolja Sterija

Nakon što su se komesari vratili sa vestima o predaji mađarske vojske i većine tvrđava, umesto da odluče i na predaju, kao što su se nadali Austrijanci i Rusi, branioci Komaroma postali su borbeniji i želeli su još više od pre, da nastave svoju borbu.[34] Klapka je naredio da se formiraju novi bataljoni i jedna divizija i da se ojačaju rovovi oko tvrđave. Čak je osnovao jedinicu lične garde koju su činili grenadiri.[34]

Tokom austro-ruske opsade mađarski kompozitor Beni Egresi, koji se nalazio u opkoljenom Komaromu, napisao je Klapki marš, u čast generala. Ovaj vojni marš se danas često igra tokom vojnih parada u Mađarskoj.[2] Tekst marša pod nazivom Fel, fel vitézek a csatára (Ustanite, ustanite vojnici u bitku) napisao je mnogo kasnije, 1861. godine, Kalman Tali.[7]

Krajem avgusta sve pokretne mađarske trupe su se predale, kao i tvrđave, sa izuzetkom Petrovaradina, koji je branjen do 7. septembra.[41] Samo je tvrđava Komarom odbila da se preda. Dana 5, 7, 10, 25. i 27. septembra mađarski branioci su se uspešno borili protiv neprijateljskih trupa, a mađarski husari su izveli uspešne borbe protiv opsadne vojske. Na primer, 5. septembra 300 husara, koje je lično predvodio Klapka, razbili su rusku kozačku jedinicu u bici kod Hetenija.[34][42]

Videvši da nisu imali uspeha u pokušajima da silom zauzmu tvrđavu, Austrijanci su pokušali da odvuku pažnju, pokušavajući da smanje moral, borbenost i jedinstvo branilaca. U tvrđavu su slali različite letke, lažne izveštaje, naredbe, kojima su branioce pokušavali da ubede na izdaju, pobunu, odbijanje da ispune naređenja ili dezertiranje, obećavajući im u zamenu amnestiju.[34] Ovaj metod je imao izvesnog uspeha, jer se broj dezertera povećao, a Klapka je bio prinuđen da preduzme drastičnije mere protiv dezerterstva. Kao rezultat toga, 15 mađarskih dezertera javno je pogubljeno na glavnom trgu u Komaromu.[34]

Austrijanci su čak platili ubicu da ubije Klapku, po imenu Feherheđi, navodno rođen u državi Njujork. Uhvaćen je pre nego što je uspeo da izvrši atentat na Klapku. Kod njega je pronađeno akreditivno pismo austrijskog oficira potpukovnika Hojosa, koje je pokazalo da je radio za Austrijance. Feherheđi je osuđen na smrt pred vojnim sudom i pogubljen.[34]

 
Opsada Komaroma u avgustu-septembru 1849. godine, od strane austrijskih i ruskih trupa

Austrijanci su nastavili da šalju zahteve za predaju, a 19. septembra mađarski vojni savet Komaroma odlučio je da nastavi razgovore sa Austrijancima.[34] Neki od oficira su bili protiv toga i spletkarili su protiv Klapke, ali su uhvaćeni i stavljeni u zatvor. [34] Klapka je uputio zahtev opsadnicima tražeći od Austrijanaca da daju potpunu amnestiju za sve ljude iz Mađarske, koji su učestvovali u revoluciji i u ratu za nezavisnost, i da oslobode ratne zarobljenike. Verovatno je Klapka znao da se ovi uslovi ne mogu prihvatiti, ali je želeo da osvoji vreme, nadajući se novom mađarskom ustanku ili stranoj pomoći. On se takođe nadao da će ovim preteranim zahtevima uspeti da izdejstvuje bar amnestiju za branioce Komaroma.[34] Ovo je odbijeno, poručnik feldmaršal Anton Čorić je zahtevao bezuslovnu predaju, pa su Mađari odlučili da nastave otpor.[2] U Komarom je 26. septembra stigao glavni komandant austrijskih snaga Julijus Jakob fon Hajnau, preuzeo vođstvo nad opsadnim snagama i naredio opšti napad na tvrđavu, ali je mađarska artiljerija i husarska eskadrila lako odbili.[43] Ovo je bio poslednji vojni angažman u Mađarskom ratu za nezavisnost 1848–1849.[34]

Hajnau je shvatio da će zauzimanje Komaroma biti veoma težak i dug zadatak koji će izazvati hiljade mrtvih među njegovim trupama, pa je odlučio da traži kompromis sa Klapkom i braniocima.[34]

Konačno, 27. septembra 1849. delegacija branilaca dogovorila se sa feldmaršalom Hajnauom o uslovima kapitulacije tvrđave. Ovi uslovi su bili sledeći:

  • Vojnici su mogli otići bez oružja, dok su oficiri mogli otići zadržavajući svoje;
  • Oni oficiri koji su pre Mađarskog rata za nezavisnost bili u austrijskoj vojsci, dobili su pasoš za napuštanje zemlje;
  • Oni koji nisu hteli da odu mogli su da se vrate kući, bez krivičnog gonjenja;
  • Oni mađarski oficiri koji pre rata nisu bili u austrijskoj vojsci mogli su da se vrate kući, mogli su slobodno da rade u bilo kojoj struci, započinju poslove, ali im je bilo zabranjeno ponovno regrutovanje u vojsku;
  • Bivši vojnici habzburške vojske dobili totalnu amnestiju;
  • Oni koji su želeli da napuste zemlju, morali su da traže pasoše za 30 dana;
  • Oficiri su primili platu za 30 dana, a obični vojnici za 10 dana u austrijskim novčanicama [34] (ekvivalentno 500 000 forinti)[4]
  • Vaučeri koje su vojnici i Komaromci koristili kao novac tokom opsade, otkupljivali bi se u austrijskim novčanicama;
  • Osakaćeni, bolesni i ranjeni ljudi i vojnici koji su bili u bolnicama u Komaromu dobijali bi lekarsku pomoć;
  • Svi bi zadržali svoje ličnosti i realnosti.[34]

Amnestija koju su dali Austrijanci odnosila se samo na vojnike, ali je Klapka znao da bi civilno stanovništvo, intelektualce ili političare, koji su živeli ili se povlačili iu Komaroma, koji su učestvovali u mađarskoj revoluciji i politici, mogli da budu gonjeni od strane Austrijanaca nakon predaje Komaroma. Pa je svima njima dao vojne potvrde.[34] Između 2. i 5. oktobra 1849. Klapka je predao tvrđavu Hajnauu, čime je okončan mađarski rat za nezavisnost.[44]

Pre predaje tvrđave 2-4. oktobra, Klapka se oprostio od svojih vojnika kratkim govorom.

Mađarske trupe su 2. oktobra počele da evakuišu jedno po jedno utvrđenja i različite zgrade tvrđave i grada. Vojnici su formirali redove ispred Starfora, dok je vojni orkestar svirao Klapka marš. Onda je došao Klapka, koji je jahao ispred njihovih redova, pa je stao na sredini i oprostio se od njih. Zatim su vojnici složili svoje oružje u hrpe i oprostili se jedni od drugih. Na kraju su svi dobili Geleitschein (papire o bezbednom ponašanju), što im je garantovalo potpunu slobodu i imunitet. [34]

Uradili smo što ljudski kapaciteti mogu ostvariti, i mi stojimo pred Gospodom i svetskim sudovima bez stida.[34]

I istoriji evropskih revolucija 1848-1849, samo su Komarom i Venecija odložili svoje oružje uz tako povoljne uslove. Kapitulacija Komaroma je poslednji događaj iz Mađarske revolucije i rata za nezavisnost i poslednje mesto u evropskim revolucijama 1848-1849, koje su okončale otpor ujedinjenim snagama monarhija.[34]

Kapitulacija Komaroma od strane Klapke bila je poslednji vojni događaj evropskih revolucija 1848-49.

Izgnanstvo uredi

Klapka je odmah napustio zemlju i od tada je živeo dugi niz godina u izgnanstvu, prvo u Engleskoj, a potom uglavnom u Švajcarskoj. Postao je švajcarski državljanin, nastanio se u Ženevi i počeo da radi u finansijskim službama,[7][2] postavši čak i poslanik u švajcarskom parlamentu.[4] Otišao je u Istanbul, radeći u banci.[3] Nastavio je svim sredstvima u svojoj moći da radi za nezavisnost Mađarske, posebno u trenucima evropskih ratova, kao što su 1854, 1859. i 1866. godine, u kojima mu se činilo da apel na oružje obećava uspeh.[45][46] Koristeći svoju međunarodnu reputaciju velikog mađarskog generala, stečenu u štampi evropskih zemalja, postao je neka vrsta „lutajućeg ambasadora“ mađarske stvari, pokušavajući da pridobije pristalice za početak novog mađarskog slobodarskog rata.[2]

 
Stari Klapka

Pokušao je da stvori savez sa državama i narodima koji su bili susedi Mađarske, poput Kneževine Srbije ili Moldavije i Vlaške, i podržao je Poljski ustanak 1863–1864 protiv Rusije.[2] Godine 1859, Aleksandar Džon Kuza, prvi vladar Ujedinjenih Kneževina Vlaške i Moldavije, ponudio je generalu Klapki vojnu podršku tražeći povoljnu rekonfiguraciju situacije drugih naroda u Habzburškom carstvu (uključujući Rumune): „U maju 1859. potpisana su dva sporazuma potpisan između Aleksandra Joana Kuze i generala Klapke, komandanta mađarskih revolucionara, kojim se A. I. Kuza obavezuje da će nabaviti i obezbediti oružje mađarskim revolucionarima, pomažući im protiv Austrije, istovremeno postavljajući principe za pomirenje među narodima Austrije.[45] Tokom Krimskog rata (1853-1856), osmanska vlada je htela da ga postavi za komandanta vojske, ali su se odrekli svoje idejena proteste Austrije.[2]

Mađarski korpus uredi

Tokom Drugog italijanskog rata za nezavisnost (1859) iskoristio je svoj uticaj da pomogne Lajošu Košutu da se sastane i potpiše sporazum sa Napoleonom III, da 1862. organizuje u Italiji Mađarsku legiju od mađarskih vojnika iz Italije, koja je morala da provali u Ugarsku, i tamo organizuje pobunu protiv Habzburga.[2] Klapka, koji je postao član Mađarske nacionalne direkcije (Magiar Nemzeti Igazgatosag), koja je obavljala ulogu mađarske vlade u egzilu. Klapka je bio određen da organizuje, a zatim vodi Ugarsku legiju Italije[7] ali Napoleonu nije bilo u interesu da uništi Habzburško carstvo, pa je posle bitke kod Solferina zaključio mirovni ugovor sa Habzburgovcima, ne pitajući Italijane ili mišljenje Mađara.[2] Kao rezultat toga, mađarska legija se raspala, a Klapka je protestovao zbog toga penzionisanjem.[2] Sve više je bio razočaran Košutovom ulogom i aktivnošću u vođenju borbe za mađarsku stvar u Evropi, smatrajući da je Košutova politika osuđena na propast.[7]

Kada je izbio Austro-pruski rat iz 1866. godine, mađarski političari i oficiri u egzilu dogovorili su se sa ministrom predsednikom Pruske Otom fon Bizmarkom da formiraju Mađarsku legiju, koja je morala da se bori protiv Austrije, i podigne nacionalni ustanak u Mađarskoj.[2] Jedini problem je bio što su mu Prusi prekasno dali pristanak da organizuje mađarsku legiju, posle odlučujuće pobede nad Austrijancima u bici kod Sadove.[4] Klapka je ponovo bio određen da organizuje mađarski korpus u Šleziji i kao general-major da ga vodi u Mađarsku.[2] Okupio je 1.500 vojnika iz ratnih zarobljenika i dobrovoljaca, organizujući ih u pešadijski bataljon, husarsku četu i bateriju. [4] Kada je 26. jula obavljeno blagosiljanje zastave Legije u Nisu, preliminarni prusko-austrijski pregovori o prekidu vatre su već počeli.[4] U ovoj situaciji Klapka je imao jake sumnje u šanse za uspeh bez pruske podrške.[4] O primirju je obavešten kada se spremao da pređe mađarsku granicu, a Prusi su ga zamolili da se povuče, i prekine svoje vojne akcije.[2] Ali on je to odbio i prešao je šlesko-moravsko-mađarsku granicu u dolini Moravke i u 14 časova 2. avgusta[4] (ili 3. avgusta, prema Žoltu Vestrociju) ušao na teritoriju Mađarske preko prevoja Jablonka.[2]

Napredovao je do Turzofalve, ali slovačko stanovništvo koje je tamo živelo nije htelo da se pridruži njegovim trupama.[7] Tada su Klapkinih 1.500 vojnika dočekale mnogo nadmoćnije austrijske trupe, koje su pokušale da ga opkole, pa je, da bi pobegao, morao da se povuče nazad u Šleziju.[2][4] Klapka je protestovao zbog izdaje Prusa, penzionisao se i ponovo je raspuštena Ugarska legija.[2]

Nakon austrougarskog kompromisa 1867. Klapki je dozvoljen povratak u svoju domovinu, ali kao i u slučaju Artura Gergeja, austrijski car Franc Jozef I nije mu dozvolio da se pridruži vojsci, jer nije oprostio njegov pokušaj pohoda na Ugarsku iz 1866. [2] Kao rezultat toga, Klapka se okrenuo politici, između 1868. i 1872. godine postao je član desničarske Deakove partije, bivajući izabran u mađarski parlament za poslanika Ilave, tada njegovog rodnog grada Temešvara.[2] Nije često govorio sa propovedaonice, već je uređivao politički časopis.[3] Godine 1868. postao je predsednik udruženja mađarskih veterana 1848–1849.[2]

Nakon nekog vremena povukao se iz politike i okušao sreću u privredi, provodeći vreme u Istanbulu i Đenovi, gde je osnivao poslove.[2][3]

Godine 1864. oženio se sa Inez Martom d'Arbuen,[4] ćerkom engleskog biznismena koji se nastanio u Briselu. Naselili su se u Francuskoj i imali dva sina i ćerku: Đerđa, Ernoa i Martu.[3] U ovom periodu Klapka je veliki deo svog vremena proveo u Konjaku.[3]

Od 1870-ih Klapka nije mogao da izdrži nostalgiju, pa se vratio u Mađarsku.[3] Dočekan je kao široko prihvaćen od naroda, nuđeno mu je da se vrati u politiku, ali je odbio i nastavio da radi u finansijama.[3]

1877. pokušao je da ubedi Mađarsku da pokrene rat protiv Rusa kako bi pomogao Osmanlijama.[3] Tokom Rusko-turskog rata (1877–1878) postao je vojni savetnik osmanske vojske.[2]

Poslednjih godina života živeo je u hotelu Nadvojvoda Josif (Jozsef Foherceg Szalloda) u Budimpešti . Preminuo je 17. maja 1892. u Budimpešti. Njegov kovčeg je do groblja ispratila ogromna gomila koja je pevala Klapkin marš.[2] Prva šaka zemlje koja je bačena na njegov kovčeg odneta je iz Komaroma, tvrđave koju je tako herojski branio 1849. godine[2] Sahranjen je na groblju Kerepeši u Budimpešti.[3] Spomen-obeležje je podignuto u njegovu sećanje u Komaromu 1896. godine i gradski muzej je dobio njegovo ime.[7]

Hvaljen je kao vešt i sposoban vojni komandant.

Dela uredi

Napisao je sledeća dela:

Ovde su pomenuta samo originalna izdanja na jeziku na kokem ih je Klapka pisao. Ove knjige su vrlo brzo prevedene na engleski, francuski, nemački i mađarski.

Osim navedenih, napisao je mnoge članke u mađarskim i stranim novinama i časopisima, kao što su: <i id="mwAtk">La Presse</i> iz Pariza, Independence iz Brisel, i Pesti Napló, Századunk, Honvédmenház Könyve, Pesti Hirlap, Nemzet, Budapesti Szemle, Ország-Világ, novine i časopisi.[3]

Nasleđe uredi

Kao što je ranije pomenuto, 1849. godine, Beni Egresi je napisao Klapkin marš kao počast Klapki kao velikom komandantu i mađarskom patrioti.

Pisac Džerom Klapka Džerom, najpoznatiji po Tri čoveka u čamcu, dobio je ime po njemu jer je njegov otac bio impresioniram statusom Đerđa Klapke kao velikog generala i patriote, kada je Klepka boravio u Velikoj Britaniji.[47]

Reference uredi

  1. ^ Obituary, New York Times, May 18, 1892 p. 4
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h Zsolt Vesztróczy 125 éve hunyt el Klapka György, Komárom hős védője , (2017)
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j Szinnyei József: Magyar írók élete és munkái VI, Klapka György (Móricz) Budapest, 1899
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f Zoltán Babucs A „komáromi oroszlán” születésének bicentenáriuma , Magyar Hírlap (2020)
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Bona Gábor Tábornokok és törzstisztek az 1848/49. évi szabadságharcban , (2015)
  6. ^ a b v g Tarján M. Tamás / 1820. április 7. Klapka György születése Temesváron, Rubicon. (2010 VII/11)
  7. ^ a b v g d đ e ž "Híres Komárom" védője, (2015)
  8. ^ Hermann 2004, str. 216–217
  9. ^ Hermann 2004, str. 201
  10. ^ Hermann 2001, str. 273–275
  11. ^ a b Hermann 2004, str. 227
  12. ^ Hermann 2001, str. 268
  13. ^ Csikány 2015, str. 49–50
  14. ^ Bánlaky József: A magyar nemzet hadtörténete XXI, A Komárom felmentését célzó hadműveletek (1849. április elejétől végéig). Arcanum Adatbázis Kft. 2001
  15. ^ Kerényi 2008, str. 442
  16. ^ Kerényi 2008, str. 442–443
  17. ^ Kerényi 2008, str. 444
  18. ^ a b v Kerényi 2008, str. 445
  19. ^ Hermann 2001, str. 315
  20. ^ Hermann 2001, str. 318
  21. ^ a b Hermann 2001, str. 316
  22. ^ a b Hermann 2001, str. 317
  23. ^ Hermann 2001, str. 366
  24. ^ Hermann Róbert: Az ihászi ütközet emlékkönyve 1849-1999. Jókai Mór Városi Könyvtár. 1999
  25. ^ Hermann 2004, str. 281
  26. ^ Hermann 2004, str. 282
  27. ^ Csikány 2015, str. 162–180
  28. ^ Hermann 2001, str. 351
  29. ^ Csikány Tamás: Egy céltalan haditerv - Komárom 1849 július 11 Hadtörténelmi közlemények, 2013/2, pp. 364
  30. ^ Hermann 2001, str. 216–217
  31. ^ Hermann 2004, str. 306–312
  32. ^ Csikány Tamás: Egy céltalan haditerv - Komárom 1849 július 11 Hadtörténelmi közlemények, 2013/2, pp. 374
  33. ^ Hermann 2001, str. 394–395
  34. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s Zsolt Kántor Az 1848-1849-es forradalom és szabadságharc epilógusa a komáromi erőd kapitulációja , (2016)
  35. ^ a b v Hermann 2001, str. 395
  36. ^ Hermann 2001, str. 396–397
  37. ^ a b Hermann 2001, str. 397
  38. ^ Hermann 2004, str. 360
  39. ^ a b v g Hermann 2001, str. 398
  40. ^ Hermann 2001, str. 389–390
  41. ^ Hermann 2001, str. 394
  42. ^ „1848-1849 Hadi események (1848-1849 Military Events)”. Arhivirano iz originala 9. 10. 2015. g. Pristupljeno 9. 7. 2019. 
  43. ^ Bánlaky József: A magyar nemzet hadtörténete XLIV, A komáromi események. 1849. július közepétől október elejéig.. Arcanum Adatbázis Kft. 2001
  44. ^ Hermann 2001, str. 399
  45. ^ a b C.C. Giurescu (ed.), 1972, Romania's History in Data, Bucharest, Romanian Encyclopedic Publishing, p. 207
  46. ^   Jedna ili više prethodnih rečenica uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Klapka, Georg”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
  47. ^ Bălan Titus Ce legatură are casa Klapka din Cetate cu Jerome K. Jerome și Revoluția din 1848 , (2017)

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђерђ_Клапка&oldid=26427201”