Википедија

Đorđe Mušicki (lekar)

Đorđe Mušicki (Đurđevo, 9. jun 1811 — Brod na Savi 4/16. april 1887)[1] bio je lekar, profesor Beogradskog Liceja, član Društva srpske slovesnosti i počasni član Srpskog učenog društva, književni kritičar i istoričar.

Đorđe Mušicki
Datum rođenja(1811-06-09)9. jun 1811.
Mesto rođenjaĐurđevo,  Austrijsko carstvo
Datum smrti16. april 1887.(1887-04-16) (75 god.)
Mesto smrtiBrod na Savi,  Austrougarska

Život i karijera

uredi

Rođen je 9. juna 1811. godine u Đurđevo-Šajkaškom bataljonu (danas Đurđevo), u Bačko-Bodroškoj županiji, Vojne granice Austrijskog carstva.

Školovanje

uredi

Osnovnu školu je završio u privatno u rodnom mestu,[2] gimnaziju u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Školovao se uz finansijsku pomoć strica Lukijana Mušickog, srpskog vladike i pesnika, koji je još dok je učio gimnaziju počeo da brine o njegovom obrazovanju.[3]

U Gracu je studirao filozofiju (1827—1831), nakon čega je upisao medicinu u Pešti.[4] Tokom studija u Pešti, godine 1833. učestvovao je u osnivanju „Književnog društva”, na inicijativu Josifa Milovuka, ali je molba za njegovo osnivanje odbijena.[4] U Taviji u Italiji je doktoriraro 1837. na temu „O hipohondriji”, napisanoj na latinskom jeziku.[5]

Lekarska praksa

uredi

Prvi posao je dobio u kontumacu u Zemunu (1837). Na nagovor kneza Miloša, početkom 1838. je otišao u Srbiju, da radi kao lekar i upravitelj u karantinu u Aleksincu, gde je zahvaljujući njegovom velikom trudu i veštini suzbijena zaraza kuge, koja je zavladala u Nišu, Leskovcu i okolini, pa čak i u samom karantinu. Za postignuti uspeh od Sovjeta dobio pohvalno pismo.[6] Nakon što je u Aleksincu proveo godinu dana, naredne 1839. godine je radio jedno vreme kao lekar u Šapcu, kod Jevrema Obrenovića i na jesen iste godine je vodio Jevrimevog sina Miloša na školovanje u Odesu na školovanje.[5] Godine 1840. je od Praviteljstva tražio dozvolu za privatnu ordinaciju. Postavljen je za člana Saniteta, u isto vremo kao i Jovan Stejić, otvorio privatnu praksu u Beogradu i bio lični lekar Jevrema Obrenovića, koji je tada postavljen[5] za predsednika Državnog saveta. Naimenovan je za ličnog lekara kneževske porodice 12. aprila 1840. godine.[7]

Svoj položaj u Beogradu, kao prijatelj kneza Miloša, posebno je utvrdio sa uspostavljanjem prvog namesništva, posle smrti kneza Milana Obrenovića.[5] Imenovan je za dvorskog lekara. Bio je član delegacije koja je išla pred kod mladog Mihiala Obrenovića u Vlašku, i bio je član delegacije, sa kojom je Mihailo išao u Carigrad kod sultana Abdulmedžida na podvor.[8] Tom prilikom Mihailo je sultanu predstavio svoju svitu, ali i zaslužne činovnike otadžbine, među kojima je bio i njegov lekar Đorđe Mušicki.[7] Prilikom ovih audijencija Đorđe Mušicki je iz ruke velikog vezira Hasfer-paše dobio orden Iftihora sa dijamantima,[2] odnosno veliki orden slave.[7] Godinu dana od povratka kneza Mihaila iz Carigrada i njegovog stupanja na tlo Beograda, na Teodorovu subotu, 15/27. februara 1841. osnovana je Prva beogradska bolnica. Za prvog tutora (staratelja) bolnice je imenovan Nikola H. Selaković, član Upraviteljstva varoši beogradske, čiji je zadatak bio vođenje finansija, dok je lečenje bolesnika obavljao gradski fizikus i na to mesto je postavljen Pavle Šteker (Paulus Stecker). Nakon što je bolnica opremljena na Đurđevdan, došlo je do izmena,[9] pa je Mušicki novim od 24. aprila 1841. godine obavljao dužnost gradskog fizikusa.[2] Međutun on se na toj dužnosti zadržao svega nekoliko meseci, jer je na njegovo mesto 4/16. aprila postavljen Karlo Beloni.[10]

Još od povratka u Beograd, našao se u vrtlogu različitih političkih struja, između kneza Mihaila, kneza Miloša, Jevrema Obrenovića i Tome Vučića, ali je kao dvorski lekar ipak ostao dosledan politici kneza Mihaila.[8]

Profesor fizike na Liceju

uredi

Nakon smrti Antonija Arnota kneževim ukazom je izabran za profesora fizike na Beogradskom Liceju.[8] Pre uvođenja u dužnost privremenog profesora je 8. oktobra 1841. godine položio zakletvu knezu Mihailu Obrenoviću. Nakon položene zakletve i na osnovu dopisa koji je Konstantin Branković, kao rektor Liceja u Beogradu uputio Visokoslavnome Popečiteljstvu Prosvete a u dužnost je uveden 13. oktobra. Za potrebe nastave iz fizike napisao je program predavanja,[2] od čega je sačuvan samo deo koji odnosi na drugi semestar, a napisao ga je 26. juna 1842. godine. Celokupno gradivo podelio je u četiri glave: kinematika (kretanje, mirovanje i zaustavljanje kretanja), svetlost, elektricitet i fizička astronomija.[11]

Smena dinastija

uredi

Nakon Vučićeve bune i savetovanja sa stričevima Jovanom i Jevremom, Vaščenkom, ruskim konzulom u Beogradu i sa Mušickim, knez Mihailo je odlučio da napusti Srbiju, a za Mušickog je određeno da se zadrži u Beogradu, kao veza između ruskog konzula i kneza Mihaila.[12] U Beogradu je ostao do izbora Aleksandra Karađorđevića za kneza.[12]

Nakon toga je pao u nemilost nove vlasti, koja ga optužila za brojna nedela.[13] Optužili su ga što je u svoju kuću primao ruskog generalnog konzula Vaščenka, traženo mu je da objasni šta je konzul radio u njegovoj kući, o čemu su razgovarali i od njega je zahtevano da ga u svoju kuću više ne prima. Na ovu optužbu je naveo da ne može dati odgovor, jer se u vreme posete nije nalazio u kući, kao i da konzula nije pozivao u svoju kuću. Takođe je optužen što je njegovu suprugu Julijanu posećivala supruga gospodina austrougarskog konzula Atanackovića. Protiv ove optužbe se branio da od supruge nije dobijao nikakve informacije u vezi tih poseta. Okrivljen je i za posete njegovog šuraka, po zanimanju trgovca, Atanasa Karamate, inače podanika custrougarskog cara, na šta je odgovorio da ne smatra da su ministar i ministarstvo Kneževene Srbije nadležni za uređivanje njegoviho porodičnih odnosa. Bilo je i drugih optužbi.[14]

Smatrajući se nevinim po svim optužbama, ali povređenim i duboko razočaranim, kao i da bi zaštitio porodicu i sebe, obavestio je nadležno Ministarstvo, da se vraća u podanike njegovog carskog i kraljevskog veličanstva i da zbog toga daje ostavku na mesto profesora fizike. Prestao je da radi kao profesor Liceja 27. marta 1843. godine.[13]

Odlazak iz Beograda

uredi

Otišao je za Zemun.[12] Tokom svog kratkog boravka u Zemunu se oženio se Julijanom najmlađom devetom ćerkom Dimitrija Kamarata,[15] sa kojom je imao četvoro dece: Jovana, Milana (1845), Luku i Anu.[16] Pošto je bio optužen kao politički sumnjiv, iz Zemuna je otišao dalje za Sentomaš (danas Srbobran) u Bačkoj, gde se posvetio privatnoj praksi.[12] Preko porodice Kamarata je i dalje održavao kontakte sa Obrenovićima.[15] U Zemunu je ponovo boravio 1844. u tazbinu. U Zemunu je prikupljao pretplatu za „Istoriju srpskog naroda” Dimitrija Davidovića, koja je te godine u Beogradu.[15]

Srpska revolucija

uredi

Tokom Srpske revolucije 1848—1849 Mušicki je kao delegat iz Sentomaša došao u Sremske Karlovce. On je na Majskoj skupštinai 3. maja 1848. izabran u Glavni odbor. Međutim odmah je došao u sukob sa Đorđem Stratimirovićem, zbog neslaganja oko uloge bačkih i banatskih Nemaca, jer je smatrao da ustanak treba da ostane isključivo srpski, nezavistan od Beča, ali je ostao nadglasan, pošto je to bio zvanični stav Josifa Rajačića, koji je izabran za patrijarha. Povukao se u Zemun, gde je 1849. otvorio ordinaciju.[15] U Zemunu je postao direktor zemunskog karantina.[7] Tokom narodnog pokreta, usled veoma loših uslova života srpskog življa, pojavile su se i zarazne bolesti zbog kojih je narod još više patio. Avgusta 1848. godine je boravio u Čurugu, gde je pri pregledu vojske utvrdio da 30 vojnika boluje od kolere.[7] Pridružio dobrovoljcima Stevana Knićanina. Zarobili su ga Mađari u Bici kod Mošorina i sproveden je u Komoran, gde je lečio zarobljene Srbe. Oslobođen je nakon što su Rusi odneli pobedu kod Volagoša (danas u Rumuniji).[16]

Lekarska praksa nakon revolucije

uredi

Nakon toga je otišao ponovo u Zemun, gde je radio kao lekar.[16] Od 1852. godine je boravio je u Vukovaru radeći u službi, a 1854. je prešao u Osijek. Nakon što se 1855. upraznilo mesto direktora karantinu (kontumadu) u Brodu na Savi (danas Slavnoski Brod) i na tom radnom mestu je ostao do kraja života, čineći sve što je bilo u njegovoj moći sve za Srbe, kako iz Slavonije, tako i iz Bosne.[16] Briga o zdravlju stanovnika u Brodu je od 1820. godine bila u nadležnosti gradskog fizikusa, koji je u to vreme uživao veoma veliki, a među najuglednije gradske fizikuse ubrajao se i Đorđe Mušicki.[17] Penzionisan je 1877. godine. Umro je na Veliku subotu 4/16. aprila 1887. u Slavonskom Brodu, gde je i sahranjen.[7]

Član DSS i SUD

uredi

Postao je redovni član Društva srpske slovesnosti 11/23. juna 1842, neposredno po njenom osnivanju. Društvo je veoma brzo po osnivanju bilo ukinuto.[18] Nakon osnivanja Srpskog učenog društva naimenovan je za njegovog počasnog člana 29. jula/10. avgusta 1864.[19] Društvu srpske slovesnosti je za potrebe numizmatičke zbirke Muzeja, formiranom nakon što je osnovan Beogradski licej je predao zbirku starog novca, koju je nasledio od svog strica Lukijana Mušickog.[13] Zbirka je sadržavala kovane novčiće iz staroga Rima, sa područja Srema i srednjevekovne država, koje je Lukijan Mušicki sakupio za vreme svog boravka u manastiru Šišatovac.[20]

Književni rad

uredi

Uporedo sa lekarskom praksom se bavio naučnim i književnim radom.[16] Godine 1847. u Beogradu je štampano njegovo delo „Istoričeskoe opisanije bitke kosovopol’ske”.[20] Za štampu je priredio i izdao „Stihotvorenia”, svoga strica Lukijana Mušickog, koje su štampane u četiri knjige (Pešta 1838, Budim 1840, Novi Sad 1844. i 1847. godine). Proučavao je stariju srpsku književnost, a pratio je i književnost svoga doba.[21]

Za delo „Životopis Lukijana Mušickog” od Matice srpske je 1877. dobio književnu nagradu u iznosu od 50 srebrnih forinti, koje je štampano 1879. godine u hiljadu primeraka. Sarađivao je u „Glasniku” Društva srpske slovesnosti „Srbskom narodnom listu”, „Srpskom dnevniku”, „Zastavi”, „Letopisu Matice srpske”, „Javor”.[16] U Javoru je prvi put objavio pesme Sime Milutinovića Sarajlije, koje je imao sačuvane u originalu. Započeo je da piše i autobiografiju, žaleći što to nije uradio ranije, s obzirom da je kao dvorski lekar bio očevidac, pa i učesnik mnogih burnih događaja.[6] Nije poznato da li je uspeo da svoju zamisao uspeo da završi.

Reference

uredi
  1. ^ Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 532. 
  2. ^ a b v g Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 127.
  3. ^ Gudović,R, Babović, S, Srdić Galić, B. „Prilog biografiji dr Đorđa Mušickog“. Zbornik radova Četvrtog naučnog skupa 800 godina srpske medicine, (ur. Brana Dimitrijević,Zoran Vacić). Beograd: Srpsko lekarsko društvo, 2013, 129-130
  4. ^ a b Aleksijević & rukopis, str. 445.
  5. ^ a b v g Aleksijević & rukopis, str. 446.
  6. ^ a b Javor 1887, str. 255.
  7. ^ a b v g d đ Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 131.
  8. ^ a b v Aleksijević & rukopis, str. 447.
  9. ^ Jovanović Simić 2018, str. 522.
  10. ^ Jovanović Simić 2018, str. 524.
  11. ^ Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 133.
  12. ^ a b v g Aleksijević & rukopis, str. 448.
  13. ^ a b v Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 128.
  14. ^ Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 134.
  15. ^ a b v g Aleksijević & rukopis, str. 449.
  16. ^ a b v g d đ Aleksijević & rukopis, str. 450.
  17. ^ Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 132.
  18. ^ Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 135.
  19. ^ Nikić, Žujović & Radojčić-Kostić 2007, str. 210.
  20. ^ a b Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 136.
  21. ^ Gudović, Babović & Srdić Galić 2013, str. 137.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_Мушицки_(лекар)&oldid=28527159”