Википедија

Đuzepe Garibaldi

италијански генерал и политичар

„Garibaldi” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Garibaldi (višeznačna odrednica).

Đuzepe Garibaldi (ital. Giuseppe Garibaldi; Nica, 4. jul 1807 — ostrvo Kaprera, 2. jun 1882), italijanski revolucionar i borac za ujedinjenje i slobodu Italije.[1] On je doprineo ujedinjenju Italije i stvaranju Kraljevine Italije. On se smatra jednim od najvećih generala modernog doba[2] i jednim od italijanskih „očeva otadžbine“, zajedno sa Kamilom Kavurom, grofom od Kavura, Viktorom Emanuelom II od Italije i Đuzepeom Macinijem.[3] Garibaldi je takođe poznat kao „Heroj dva sveta“ zbog svojih vojnih poduhvata u Južnoj Americi i Evropi.[4]

Đuzepe Garibaldi
Đuzepe Garibaldi
Lični podaci
Datum rođenja(1807-07-04)4. jul 1807.
Mesto rođenjaNica, Francusko carstvo
Datum smrti2. jun 1882.(1882-06-02) (74 god.)
Mesto smrtiostrvo Kaprera, Kraljevina Italija

Garibaldi je bio sledbenik italijanskog nacionaliste Macinija i prihvatio je republikanski nacionalizam pokreta Mlada Italija.[5] Postao je pristalica ujedinjenja Italije pod demokratskom republičkom vladom. Međutim, raskinuvši sa Macinijem, pragmatično se udružio sa monarhističkim Kavurom i Kraljevinom Pijemont-Sardinija u borbi za nezavisnost, podredivši svoje republikanske ideale svojim nacionalističkim do ujedinjenja Italije. Nakon učešća u ustanku u Pijemontu, osuđen je na smrt, ali je pobegao i otplovio u Južnu Ameriku, gde je proveo 14 godina u izbeglištvu, tokom kojih je učestvovao u nekoliko ratova i naučio veštinu gerilskog ratovanja.[6] Godine 1835, pridružio se pobunjenicima poznatim kao Ragamufins (farrapos), u Ragamufinskom ratu u Brazilu, i preuzeo njihov cilj uspostavljanja Riograndske republike, a kasnije i Katarinenske republike. Garibaldi se takođe uključio u Građanski rat u Urugvaju, podižući italijanske snage poznate kao crvenokošuljaši, i još uvek se slavi kao važan saradnik rekonstituciji Urugvaja.

Godine 1848, Garibaldi se vratio u Italiju. Tu je komandovao i borio se u vojnim kampanjama koje su na kraju dovele do ujedinjenja Italije. Privremena vlada Milana ga je proglasila za generala, a ministar odbrane ga je unapredio u generala Rimske republike 1849. Kada je izbio Rat za nezavisnost aprila 1859, predvodio je svoje Alpske lovce u osvajanju većih gradova u Lombardija, uključujući Vareze i Komo, i dosegli su do granice Južnog Tirola; rat je završen sticanjem Lombardije. Sledeće godine je predvodio Pohod hiljade u ime i uz saglasnost Viktora Emanuila II. Ekspedicija je bila uspešna i završena je pripajanjem Sicilije, južne Italije, Marke i Umbrije Kraljevini Pijemont-Sardiniji pre stvaranja ujedinjene Kraljevine Italije 17. marta 1861. Njegov poslednji vojni pohod dogodio se tokom FFranco-Prussian Warrancusko-pruskog rata kao komandant Vogezske armije.

Garibaldi je postao međunarodna figura za nacionalnu nezavisnost i republikanske ideale, a istoriografija i popularna kultura dvadesetog veka ga smatraju najvećim nacionalnim herojem Italije.[7][8] Zasipali su ga divljenjem i pohvalama mnogi tadašnji intelektualaci i političke ličnosti, uključujući Abrahama Linkolna,[9] Vilijama Brauna,[10] Frančeska de Sanktisa, Viktora Iga, Aleksandra Dimu, Malvida fon Majzenbuga, Žorž Sanda, Čarlsa Dikensa,[11] i Fridriha Engelsa.[12]

Garibaldi je takođe inspirisao kasnije ličnosti kao što su Džavaharlal Nehru ili Če Gevara.[13] Istoričar A. J. P. Tejlor nazvao ga je „jedinom figurom koja je vredna divljenja u modernoj istoriji“.[14] U popularnom pričanju njegove priče, on se povezuje sa crvenim košuljama koje su njegovi dobrovoljci, Garibaldini, nosili umesto uniforme.

Biografija uredi

U mladosti je bio mornar. Dok je služio vojni rok (1833—1834) u mornarci Kraljevine Sardinije i Pijemonta potpao je pod uticaj Đuzepea Macinija, predvodnika italijanskog nacionalizma, i postao pripadnik društva Mlada Italija. Posle neuspele oružane pobune u Savoji 1834. godine kada je osuđen na smrtnu kaznu beži u Južnu Ameriku gde se bori za nezavisnost novoosnovane republike Rio Grande do Sul (današnja istoimena brazilska država), i njeno odvajanje od tadašnjeg brazilskog carstva.[15] Potom je sudelovao i u urugvajsko-argentinskom ratu na strani Urugvaja. U početku je zapovedao urugvajskom mornaricom da bi kasnije postao zapovednik Italijanske legije u Montevideu. U tim borbama stekao je svetsku slavu.

 
Đuzepe Garibaldi

U domovinu se vraća u aprilu 1848. kako bi sudelovao u borbi za nezavisnost Italije i ratu protiv Austrije.[15] Borbe protiv Austrijanaca u Milanu i protiv francuskih snaga kod Rima 1849. za Rimsku republiku donele su mu nacionalnu slavu. Ipak 1849. godine kod Rima je nateran na povlačenje kroz središnju Italiju. U tom povlačenju poginula je Anita - njegova supruga i saborac.[16] Posle pada Rimske republike došao je u pomoć Veneciji s 4.000 dobrovoljaca. No, monarhisti su ga uhapsili i prognali. Garibaldi je raspustio svoju vojsku i potražio utočište prvo u severnoj Africi, potom u Sjedinjenim Državama, a nakon toga u Peruu. Junak dva sveta - kako su ga zvali nije se mogao vratiti u Italiju sve do 1854. godine.

 
Đuzepe Garibaldi

Godine 1859, pomogao je Pijemontu u ratu protiv Austrije, predvodeći dobrovoljačke jedinice.[15] U tim ratnim sukobima njegove snage zauzele su mesta Vareze i Komo. U maju 1860. Garibaldi izvodi svoj najveći poduhvat i pohod: osvajanje Sicilije i Napulja. Ovoga puta nije imao vladinu podršku, ali premijer Kavur i kralj Vitorio Emanuele II nisu se usudili da ga zaustave. Kralj i premijer bili su mu spremni pomoći, ali samo pod uslovom da se poduhvat pokaže uspešnim. Dana 6. maja 1860. sa 1.000 crvenokošuljaša (pripadnika Gaibaldijevih dobrovoljačkih snaga) ulazi u mesto Marsala na Siciliji, a 11. maja Garibaldi se proglasio diktatorom Sicilije u ime kralja Vitorija Emanuela II. U bici kod Klatafimija 30. maja njegove gerilske snage porazile su regularnu vojsku napuljskog kralja. Nakon osvajanja Palerma premijer Kavur odlučio je Garibaldiju pružiti pomoć, ali tek tajnu.

Nakon osvajanja Sicilije prelazi na kontinentalni deo Italije i 7. septembra 1860. trijumfalno ulazi u Napulj. Tada uvodi političke reforme, deli zemlju seljacima ali umesto proglašavanja republike dobrovoljno ustupa vlast monarhistima u uverenju kako će Savojska dinastija ujediniti Italiju. Međutim njegova vojska je raspuštena, a on udaljen na ostrvo Kaprera. No, Garibaldi nije prestao s borbom. Godine 1862. i 1867. u nekoliko navrata pokušava zauzeti Rim i osloboditi ga papske vlasti. U prvom je pokušaju ranjen, a u oba uhvaćen. U prvom pokušaju 1862. italijanska vlada morala je zaustaviti Garibaldija u strahu od međunarodnih posledica koje bi usledile nakon svrgavanja papske vlasti. Sudeluje i u francusko-pruskom ratu (1870—1871) kada predvodi grupu dobrovoljaca (u kojoj su bili i njegova dva sina) koji podržavaju novu francusku republiku.

Garibaldi pozdravlja Parisku komunu, a u odsustvu je izbaran za člana CK pariske Narodne garde. U Rim se vraća 1871. godine. Razočaran u politiku, proglasio se socijalistom. Preminuo je 1882. godine u mestu Kaprera, na istotimenom ostrvu u 75-oj godini života.[17] Danas se svi istoričari slažu da bez Garibaldijeve podrške ne bi bilo moguće ujedinjenje Italije. Nadaren lider i čovek iz naroda puno je bolje od Kavura i Macinija znao kako okupiti mase.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 95. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Brooks, Constant (1991). Antonio Panizzi: Scholar and Patriot. "Chapter VIII. Panizzi and Garibaldi. The Kingdom of Italy". Manchester University Press. p. 133.
  3. ^ Bouchard, Norma (2005). Risorgimento in Modern Italian Culture: Revisiting the Nineteenth-Century Past in History, Narrative, and Cinema. Madison: Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 9780838640548. str. 76..
  4. ^ „Unità d'Italia: Giuseppe Garibaldi, l'eroe dei due mondi”. Enciclopedia De Agostini. 7. 3. 2011. Pristupljeno 2. 9. 2020 — preko Sapere. 
  5. ^ Riall, Lucy (2007). Garibaldi: Invention of a Hero. New Haven: Yale University Press. str. 1. ISBN 9780300144239. 
  6. ^ Ridley, Jaspar (2001). Phoenix: Garibaldi (illustrated, reprint ed.). London: Phoenix Press. ISBN 9781842121528.
  7. ^ AA.VV. (1999). La fabrique des héros. Maison des Sciences de l'Homme. str. 11. ISBN 2-7351-0819-8. 
  8. ^ „La scuola per i 150 anni dell'Unità I protagonisti: Garibaldi”. Arhivirano iz originala 27. 10. 2014. g. 
  9. ^ Mack Smith, ed., Denis (1969). Garibaldi (Great Lives Observed). Prentice Hall: Englewood Cliffs. ISBN 9780133467918. str. 69–70..
  10. ^ "Frasi di William Brown (ammiraglio)". LeCitazioni. Retrieved 2 September 2020. "È il più generoso dei pirati che abbia mai incontrato."
  11. ^ Schlicke, Paul (2011). The Oxford Companion to Charles Dickens: Anniversary Edition. Oxford: Oxford University Press. str. 10. ISBN 9780199640188. 
  12. ^ Rossi, Lauro (2010). Giuseppe Garibaldi due secoli di interpretazioni. Rome: Gangemi Editore. str. 238. ISBN 9788849292640. 
  13. ^ Di Mino, Massimiliano; Di Mino, Pier Paolo (2011). Il libretto rosso di Garibaldi. Rome: Castelvecchi Editore. ISBN 9788895903439. str. 7..
  14. ^ Parks, Tim (2. 7. 2007). „The Insurgent: Garibaldi and his enemies”. The New Yorker. Pristupljeno 2. 9. 2020. 
  15. ^ a b v „Umro Đuzepe Garibaldi, italijanski revolucionar – 1882. godina”. Dnevno. Pristupljeno 19. 1. 2019. 
  16. ^ Sibag Montefjore, Sajmon (2009). 101 heroj svetske istorije. Beograd: Laguna. str. 200. ISBN 978-86-7436-960-9. 
  17. ^ „Giuseppe Garibaldi | Biography, Redshirts, Significance, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-25. Pristupljeno 2024-02-01. 

Literatura uredi

  • Sibag Montefjore, Sajmon (2009). 101 heroj svetske istorije. Beograd: Laguna. str. 200. ISBN 978-86-7436-960-9. 
  • Anonymous (1893). „GENERAL GARIBALDI (Obituary Notice, Friday, June 3, 1882)”. Eminent Persons; Biographies reprinted from The Times. III (1882—1886). London and New York: Macmillan and Co & The Times Office. str. 12—41. Pristupljeno 18. 3. 2019 — preko Internet Archive. 
  • Garibaldi, Giuseppe (1861). Dumas, Alexandre, ur. Garibaldi: an autobiography. Prevod: Robson, William. Routledge, Warne, and Routledge. Pristupljeno 18. 3. 2019 — preko Internet Archive. 
  • Hughes-Hallett, Lucy (2004). Heroes: A History of Hero Worship. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-1-4000-4399-6. 
  • Marraro, Howard R. "Lincoln’s Offer of a Command to Garibaldi: Further Light on a Disputed Point of History." Journal of the Illinois State Historical Society 36#3 (1943): 237-270
  • Riall, Lucy. The Italian Risorgimento: State, Society, and National Unification (Routledge, 1994) online
  • Riall, Lucy. Garibaldi: Invention of a hero (Yale University Press, 2008).
  • Riall, Lucy. "Hero, saint or revolutionary? Nineteenth-century politics and the cult of Garibaldi." Modern Italy 3.02 (1998): 191-204.
  • Riall, Lucy. "Travel, migration, exile: Garibaldi's global fame." Modern Italy 19.1 (2014): 41-52.
  • Ridley, Jasper. Garibaldi (1974), a standard biography.
  • Mack Smith, Denis (1969). Garibaldi (Great Lives Observed). Englewood Cliffs, N.J.: Prentice Hall. 
  • Trevelyan, George Macaulay (1911). Garibaldi and the making of Italy. London: Longmans, Green and Co. Pristupljeno 18. 3. 2019 — preko Internet Archive. 
  • Trevelyan, George Macaulay. Garibaldi and the Thousand. 
  • Trevelyan, George Macaulay. Garibaldi's Defence of the Roman Republic. 
  • Werner, A. (1971). Autobiography of Giuseppe Garibaldi Vol. I, II, III. New York: Howard Fertig. 

Spoljašnje veze uredi

 
Đuzepe Garibaldi na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђузепе_Гарибалди&oldid=27551081”