Јавански човек

Javanski čovek (lat. Homo erectus erectus) je podvrsta homo erektusa (Homo erectus), kojeg je 1891. godine otkrio holandski antropolog Ežen Diboa u provinciji Java Timur na ostrvu Java. Ekskavacioni tim je otkrio zub, svod čela i bedrenu kost u Trinilu na obalama reke Solo u Istočnoj Javi. Tvrdeći da su fosili predstavljali „nedostajuću kariku” između majmuna i ljudi, Duboa je dao vrsti naučno ime Anthropopithecus erectus, što je kasnije preimenovao u Pithecanthropus erectus. Ovoj vrsti pripadaju i fosili pronađeni u Kini, nedaleko od Pekinga, koji pripadaju Pekinškom čoveku (Homo erectus pekinensis), kao i jednom broju fosila koji su otkriveni u Arfici.

Javanski čovek Vremenski raspon: Pleistocen
Rekonstrukcija
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia
Red:	Primates
Podred:	Haplorhini
Infrared:	Simiiformes
Natporodica:	Hominoidea
Porodica:	Hominidae
Potporodica:	Homininae
Pleme:	Hominini
Rod:	Homo
Vrsta:	H. erectus
Podvrsta:	H. e. erectus
Trinomijalno ime
Homo erectus erectus (Dubois, 1892)
Sinonimi
Pithecanthropus erectus

Fosil je izazvao mnogo kontroverzi. Manje od deset godina nakon 1891. godine objavljeno je skoro osamdeset knjiga ili članaka o Eženovim nalazima. Uprkos Eženovih trvrdnji, mali broj naučnika je prihvatio da je Javanski čovek bio prelazni oblik između majmuna i ljudi. Neki su odbacili fosile kao čovekolike majmune i drugi kao moderne ljude, dok mnogi naučnici smatraju Javanskog čoveka primitivnom bočnom granom evolucije koja se uopšte ne odnosi na moderne ljude. Tokom 1930-ih Duboa je tvrdio da je Pithecanthropus imao građu poput „gigantskog gibona”, što je njegov u znatnoj meri pogrešno protumačen pokušaj da dokaže da je to „karika koja nedostaje”.

Konačno, sličnosti između Pithecanthropus erectus (Javanskog čoveka) i Sinanthropus pekinensis (Pekinškog čoveka) navele su Ernsta Majra da preimenuje oba u Homo erectus 1950. godine, stavljajući ih direktno u ljudsko evoluciono stablo. Da bi se razlikovao Javanski čovek od ostalih populacija Homo erectus, neki naučnici su ga počeli smatrati kao podvrstu, Homo erectus erectus, tokom 1970-ih godina. Drugi fosili pronađeni u prvoj polovini 20. veka na Javi u Sangiranu i Mojokertu, od kojih su svi stariji od onih koje je pronašao Duboa, takođe se smatraju delom vrste Homo erectus. Procenjeno da su stari između 700.000 i 1.000.000 godina. U vreme njihovog otkrića, fosili Javanskog čoveka su bili najstariji fosili hominina ikada pronađeni. Fosili Javanskog čoveka se čuvaju u Naturalis centru u Holandiji od 1900. godine.

Otkriće

Ežen Diboa je bio holandski lekar, koji je, polazeći od teorije evolucije, bio ubeđen da se jedna karika te evolucije odigrala negde u Aziji. Budući da nije imao sopstvena sredstava da finansira ekspediciju, pridružio se holandskoj vojsci i bio raspoređen u Istočnu Indiju. Godine 1887. sa porodicom odlazi na Sumatru. Posle dve godine prebačen je na Javu, gde tokom jeseni 1891. na obali reke Solo River blizu sela Trinil, otkriva lobanjsku kalotu. Godinu dana kasnije i 15 m od mesta prvog otkrića, nalazi i femur (butnu kost), a nešto kasnije i tri zuba.

Ova lobanjska kapa bila je vrlo debelih zidova, duga i niska, bez čela i imala ogromne grebene obrva. Diboa je procenio kranijalni kapacitet na 900 cm³. Femur je bio sličan ljudskom, prema čemu je ovo otkriće predstavljalo kariku koja nedostaje između stvorenja sličnom čovekolikim majmunima i ljudi. Femur je dokazao da je je hodalo uspravno zbog čega je Diboa ovog pračoveka nazvao uspravnim čovekolikim majmunom ili Pithecanthropus erectus-om.

Fosilni nalazi bili su izloženi na Međunarodnom Kongresu zoologije 1895. godine i izazvali su sukob između mišljenja da su ovi ostaci pripadali čovekolikom majmunu ili praljudima.

Iskopavanja su ponovljena na istom mestu 1906. godine, ali nije pronađen ni jedan skeletni ostatak. Između 1936. i 1939. Von Koengisvald je istraživao oblast Sangirana, 60 km od Trinila. Na ovom lokalitetu otrkiveni su ostaci vilice, zubi, fragmenti lobanje, ali ne i kosti udova. Ovi nalazi označeni su kao Pitekantropus II, III i IV.

Pitekantropus i Sinantropus

Ostaci pitekantropusa

Homo erektus ima centre za govor koji su smešteni u brokinim kvrgama, koje je prvi otkrio Pol Broka. To su dva udubljenja sa unutrašnje strane čeone kosti koja predstavljaju otisak centara za govor koji su postojali u mozgu.

Stariji homo erektus od glave naniže bio je čovek, ali nije znao artikulisano da govori. Do tog zaključka se došlo analizom građe kičmenih pršljenova. To otkriće je pokazalo da je homo erektus bio na nižem stupnju razvoja nego što se mislilo. Njegov mentalni sklop bio je na nivou jednogodišnjeg deteta.

Kasnijim analizama došlo se do zaključka da je homo erektus na sredini evolucije, između čoveka i životinje. Bio je zdepaste građe, ali - uspravan. Mozak mu je bio oko 30% manji od našeg. Homo hajdelbergensis, za koga se smatra da je direktan predak Homo neandertalensisa, ima mozak sličan našem. Pre oko pola miliona godina preci počinju da liče na nas mentalno i fizički.

Karakteristke Homo erektusa

• starost - (?)1,5 miliona godina - 200.000 godina
• visina tela - 160-165 cm
• moždana zapremina - 700-1000cm³
• odlike lobanje:neznatno presvođavanje moždanog dela lobanje, nadočni lukovi masivni i naglašeni, postorbitalno stezanje slepoočnog ugla, koštani zidovi veoma debeli, u okcipitalnoj projekciji širina lobanje leži nisko
• odlike lica: velika širina nosnog otvora, mandibula velika i masivna, kao i zubi, obradak ravan, očnjaci nešto više odvojeni
• postkranijalni skelet:karakteristike hominida
• kultura: kultura kamenih jezgra, počinje upotreba vatre

Vidi još

• Homo erektus
• Pekinški čovek

Literatura

• Boaz, Noel T.; Ciochon, Russell L. (2004), Dragon Bone Hill: An Ice-Age Saga of Homo Erectus,  – preko Questia (potrebna pretplata) , Oxford and New York: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-515291-3, Arhivirano iz originala 16. 06. 2019. g., Pristupljeno 16. 06. 2019 .
• Ciochon, Russell L. (2010), „Divorcing Hominins from the Stegodon–Ailuropoda. Fauna: New Views on the Antiquity of Hominins in Asia”, Ur.: John G. Fleagle; et al., Out of Africa I: The First Hominin Colonization of Eurasia, Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology Series, Dordrecht: Springer, стр. 111—26, ISBN 978-90-481-9035-5, doi:10.1007/978-90-481-9036-2_8 . ISBN 978-90-481-9036-2. (online).
• Delisle, Richard G. (2007), Debating Humankind's Place in Nature, 1860–2000: The Nature of Paleoanthropology, Advances in Human Evolution Series, Upper Saddle River (NJ): Pearson Prentice Hall, ISBN 978-0-13-177390-5 .
• Dennell, Robin. (2009), The Palaeolithic Settlement of Asia, Cambridge World Archaeology, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-84866-4 . ISBN 978-0-521-61310-1. (paperback).
• Dennell, Robin (2010), „'Out of Africa I': Current Problems and Future Prospects”, Ur.: John G. Fleagle; et al., Out of Africa I: The First Hominin Colonization of Eurasia, Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology Series, Dordrecht: Springer, стр. 247—74, ISBN 978-90-481-9035-5, doi:10.1007/978-90-481-9036-2_15 . ISBN 978-90-481-9036-2. (online).
• Gould, Stephen Jay. (1993). Eight Little Piggies: Reflections in Natural History. Šablon:Subscription needed. New York and London: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-03416-5. .
• Hetherington, Renée; Reid, Robert G. B. (2010). The Climate Connection: Climate Change and Modern Human Evolution. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19770-0. . ISBN 978-0-521-14723-1. (paperback).
• Huffman, O. Frank; Zaim, Y.; Kappelman, J.; Ruez, D. R., Jr.; de Vos, J.; Rizal, Y. (2006), „Relocation of the 1936 Mojokerto skull discovery site near Perning, East Java”, Journal of Human Evolution, 50 (4), CiteSeerX 10.1.1.468.1840 , PMID 16386780, doi:10.1016/j.jhevol.2005.11.002 .
• Kaifu, Yousuke; Indriati, Etty; Aziz, Fachroel; Kurniawan, Iwan; Baba, Hisao (2010), „Cranial Morphology and Variation of the Earliest Indonesian Hominids”, Ur.: Christopher J. Norton; David R. Braun, Asian Paleoanthropology: From Africa to China and Beyond, Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology Series, Dordrecht: Springer, ISBN 978-90-481-9093-5, doi:10.1007/978-90-481-9094-2_11, ISBN 978-90-481-9094-2. str. 143–57. (online) 
• Mayr, Ernst. (1950), „Taxonomic Categories in Fossil Hominids”, Cold Spring Harbor Symposia on Quantitative Biology, 15: 109—18, PMID 14942702, doi:10.1101/sqb.1950.015.01.013 .
• Morwood, Michael J.; O'Sullivan, P.; Susanto, E. E.; Aziz, F. (2003), „Revised age for Mojokerto 1, an early Homo erectus cranium from East Java, Indonesia”, Australian Archaeology, 57, doi:10.1080/03122417.2003.11681757, Arhivirano iz originala 30. 03. 2017. g., Pristupljeno 16. 06. 2019 .
• Rabett, Ryan J. (2012). Human Adaptation in the Asian Palaeolithic: Hominin Dispersal and Behaviour during the Late Quaternary. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01829-7. .
• Schmalzer, Sigrid. (2008), The People's Peking Man: Popular Science and Human Identity in Twentieth-Century China, Chicago: University of Chicago Press, ISBN 978-0-226-73859-8 . ISBN 978-0-226-73860-4. (paperback).
• Schwartz, Jeffrey H. (2005). The Red Ape: Orangutans and Human Origins (Rev. and updated izd.). Cambridge (MA): Westview. ISBN 978-0-8133-4064-7. .
• Swisher, Carl C. III; Curtis, Garniss H.; Lewin, Roger (2000), Java Man: How Two Geologists Changed Our Understanding of Human Evolution, Chicago: University of Chicago Press, ISBN 978-0-226-78734-3 .
• Swisher, Carl C. III; Curtis, Garniss H.; Jacob, Teuku; Getty, A. G.; Suprijo, A.; Widiasmoro (1994),  – preko HighBeam (potrebna pretplata) , „Age of the earliest known hominin in Java, Indonesia”, Science, 263 (5150), Bibcode:1994Sci...263.1118S, PMID 8108729, doi:10.1126/science.8108729, Arhivirano iz originala 14. 07. 2014. g. .
• Theunissen, Bert (1989), Eugène Dubois and the Ape-Man from Java, Boston: Kluwer Academic Publishers, ISBN 978-1-55608-081-4 . ISBN 978-1-55608-082-1. (paperback).
• de Vos, John. (2004), „The Dubois collection: a new look at an old collection”, Scripta Geologica, Special Issue, 4: 267—85, ISSN 0922-4564 .
• de Vos, John; Sartono, S.; Hardjasasmita, S.; Sondaar, P. Y. (1982), „The fauna from Trinil, type locality of Homo erectus: a reinterpretation”, Geologie en Mijnbouw, 61: 207—11 .
• de Vos, John; Sondaar, P. Y. (1994), „Dating hominid sites in Indonesia”, Science, 266 (5191), Bibcode:1994Sci...266.1726D, doi:10.1126/science.7992059 .
• Zaim, Yahdi (2010), „Geological Evidence for the Earliest Appearance of Hominins in Indonesia”, Ur.: John G. Fleagle; et al., Out of Africa I: The First Hominin Colonization of Eurasia, Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology Series, Dordrecht: Springer, ISBN 978-90-481-9035-5, doi:10.1007/978-90-481-9036-2_7, ISBN 978-90-481-9036-2. str. 97–110. (online) 

Spoljašnje veze

• How Man Began Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2013)
• The Java Man skullcap
• Human Timeline (Interactive) – Smithsonian, National Museum of Natural History (August 2016).