Пекиншки човек
Пекиншки човек (лат. Homo erectus pekinensis) је назив за остатке усправног човека Хомо еректуса, понекад назван и лат. Sinanthropus pekinensis. Локалитет на коме су откривени налази се на 48 километара југозападно од Пекинга, на брду Лонгуошан, близу села Џукудјен, у области Фангшан. Због водене ерозије на овом подручју створен је велики број пећина, од којих је најчувенија она у којој су 1929. године нађени фосилни остаци прачовека.
| Пекиншки човек Временски распон:
| |
|---|---|
| |
| Традиционална реконструкција лобање пекиншког човека | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Primates |
| Подред: | Haplorhini |
| Инфраред: | Simiiformes |
| Породица: | Hominidae |
| Потпородица: | Homininae |
| Племе: | Hominini |
| Род: | Homo |
| Врста: | |
| Подврста: | †H. e. pekinensis
|
| Триномијално име | |
| Homo erectus pekinensis (Black, 1927)
| |
| Синоними | |
|
Sinanthropus pekinensis | |
Локалитет је открио шведски геолог Јохан Андерсон (Johan Gunnar Andersson ), а ископавања се врше и данас. Године 1927. у Џукудјен су откривена три човечија зуба, а 1929. године кинески археолог Пеј Венчонг открио је током ископавања прву лобању пекиншког човека.
На дубини од 40 метара (колике је дебљине културни слој) нађени су фосили, камени артефакти и фосилни остаци сисара. Пронађена су и огњишта која сведоче да је Пекиншки човек владао употребом и чувањем ватре.
Таксономија
уредиИсторија истраживања
уредиОткриће
уреди
Године 1921, у близини града Пекинга, шведски археолог Јохан Гунар Андерсон подучавао је аустријског палеонтолога Ота Зданског и америчког археолога Валтера Грејнџера како да раде на кинеским налазиштима у близини села Џоукоудјен („локалитет на Џоукоу“) код Чи Ку Шана („Брда кокошије кости”), када су им локални радници на каменолому саветовали да копају на оближњем локалитету Лонггушан („Брдо змајеве кости”). Здански је те године пронашао прве људске зубе на том ликалитету, али је о томе известио тек 1926. Године 1927, шведски студент археологије Бергир Бохлин пронашао је још један зуб.[1]
Те године је кинески геолог Венг Венхао склопио споразум са свим Џоукоудјенским научницима тог време да Џоукоудјенски остаци остану у Кини.[2] Кинеска влада је 1928. на сличан начин сузбила извоз кинеских артефаката и других археолошки релевантних материјала на Запад ради проучавања, јер се то сматрало империјалистичким нападом; страни научници су уместо тога били подстакнути да истражују ове материјале у Кини.[3] Године 1929. канадски палеоантрополог Дејвидсон Блек убедио је Медицински факултет Пекиншке уније (његовог послодавца), Кинески геолошки завод (на челу са Венгом) и Рокфелерову фондацију да оснују и финансирају Кенозојску истраживачку лабораторију и наставе ископавања.[4]
Касније те године, кинески антрополог Пеј Венџонг открио је изненађујуће потпун горњи део лобање,[6][а] и Џоукоудјен се показао као драгоцено налазиште, са превагом људских остатака, каменог оруђа и потенцијалних доказа о раној употреби ватре,[8] постајући најпродуктивнија локација врсте Homo erectus на свету. Додатна четира прилично потпуна горња дела лобање откривена су до 1936. године, од којих су три откривена током периода од 11 дана у новембру 1936. године, под надзором кинеског палеоантрополога Ђа Ланпоа.[9] Откопавање је запошљавало од 10 до преко 100 локалних радника у зависности од фазе, који су били плаћени пет или шест ђаоа дневно, за разлику од локалних рудара угља који су примали само ситниш од 40 до 50 јуена годишње.[б] Џоукоудјен је такође запошљавао неке од највећа имена у западној и кинеској геологији, палеонтологији, палеоантропологији и археологији, и омогућен је важан дискурс и сарадња између ове две цивилизације.[10][в] Након изненадне смрти Блејка 1934, јеврејски анатомиста Франц Вајденрајч, који је избегао из нацистичке Немачке, наставио је Блејкове студије Џоукоудјена.[4]
Покретни материјал
уредиНа локалитету су откопане стотине хиљада израђевина од камена, већином ситног оруђа разних облика. Током раног периода, израда је груба, а артефакти су већег обима. Карактеристичне су алатке за бацање и сечење. Оруђе из средњег периода је мањег облика, карактеристични су шиљци. Током позног доба користе се микролити, а карактеристична алатка је камено шило. Према откопаним предметима, Пекиншки човек је постојао у периоду од пре око 700 хиљада до пре око 200 хиљада година. Синантропуси су живели углавном сакупљачким начином живота али су се бавили и ловом.
Пекиншки човек се доводи у везу са питекантропусом са Јаве (Јавански човек). Археолошко налазиште на коме је откривен Пекиншки човек је од 1987. године на листи Светске културне баштине, а ископавања на овом објекту и даље трају. Џоукоудиан је доказ људске заједнице на азијском континенту током праисторије и еволуције хоминида. Откриће Пекиншког човека потврдило је континуитет у развоју хоминида. Проблем око континуитета настао је у 19. веку када је откривен питекантропус на Јави, који је потомак аустралопитекуса, предак Хомо сапиенса.
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ Прича о открићу Пекиншког човека од тада се неколико пута препричавала на другачије начине. Већина верзија се слаже да је горњи део лобање пронађен на дну ископане јаме у 16:00 последњег теренског дана у години, 2. децембра, и наглашава се да га је Пеј сам открио, са готово херојским тоном. Кинески палеоантрополог Ђа Ланпоа известио је да су, на основу интервјуа са једним од техничара локације, Ванг Цунјием, четири радника пронашла округлу кост; Пеј је чуо вест и сишао да истражи, и на крају је то препознао као горњи део лобање док су радници наставили са ескавацијом. Ванг се могао сетити само три њихова имена: Ћао Дежуеј, Сонг Гуожуеј и Љу Јишан. Године 1982, Пеј је придао заслуге Љуу.[7]
- ^ Ђаоа је десетина јуена.
- ^ Током Маове ере, ранији ангажман западних научника био је под великим критикама у Кини. Године 1958. Ђа је потврдио да је Рокфелерова фондација, као и многи истакнути амерички научници који су радили у Џоукоудјену монополисали науку као империјалисти.[11] Након што је Денг дошао на власт 1978. године, поново је прослављана разноликост коју је Џоукоудјен омогућио.[12]
Референце
уреди- ^ Schamlzer 2008, p. 85–87.
- ^ Schamlzer 2008, p. 98.
- ^ Schamlzer 2008, p. 63–65.
- ^ а б Hsiao-Pei, Y. (2014). „Evolutionary Asiacentrism, Peking Man, and the Origins of Sinocentric Ethno-Nationalism”. Journal of the History of Biology. 47 (4): 585—625. PMID 24771020. S2CID 23308894. doi:10.1007/s10739-014-9381-4.
- ^ Dong, W. (2016). „Biochronological framework of Homo erectus horizons in China”. Quaternary International. 400: 47—57. doi:10.1016/j.quaint.2015.09.019.
- ^ Schamlzer 2008, p. 90.
- ^ Schamlzer 2008, p. 101–102.
- ^ Schamlzer 2008, p. 78.
- ^ Yang, L. (2014). „Zhoukoudian: Geography and Culture”. Encyclopedia of Global Archaeology. Springer Science+Business Media. стр. 7961—7965. ISBN 978-1-4419-0466-9. doi:10.1007/978-1-4419-0465-2_1899.
- ^ Schamlzer 2008, p. 93–97.
- ^ Schamlzer 2008, pp. 127.
- ^ Schamlzer 2008, pp. 379–381.
Литература
уреди- Aczel, Amir D. (2007). The Jesuit and the Skull: Teilhard de Chardin, Evolution, and the Search for Peking Man. Riverhead Books.
- Carroll, Owen (1981). The Religious Implications of the Choukoutien Lower Cave. James Press.
- Frängsmyr, Tore (2012). „Peking Man: New Light on an Old Discovery”. Ур.: Buchwald, Jed Z. A Master of Science History: Essays in Honor of Charles Coulston Gillispie
. Springer. стр. 49–62. ISBN 978-94-007-2627-7. - Jia, Lanpo; Huang, Weiwen (1990). The Story of Peking Man: From Archaeology to Mystery . Oxford University Press.
- Schmalzer, Sigrid (2008). The People's Peking Man: Popular Science and Human Identity in Twentieth-Century China. University of Chicago Press. ISBN 978-0226738604.
- Weidenreich, Franz (1943). The Skull of Sinanthropus pekinensis; A Comparative Study on a Primitive Hominid Skull. Geological Survey of China.
- Weidenreich, F. (1941). The Extremity Bones of Sinanthropus pekinensis. Geological survey of China.
- Antón, Susan C.; Swisher, Carl C, III (2004), „Early Dispersals of Homo from Africa”, Annual Review of Anthropology, 33: 271—96, doi:10.1146/annurev.anthro.33.070203.144024.
- Eudald Carbonell; Marina Mosquera; Xosé Pedro Rodríguez; José María Bermúdez de Castro; Francesc Burjachs; Jordi Rosell; Robert Sala; Josep Vallverdú (2008), (потребна претплата), „Eurasian Gates: The Earliest Human Dispersals”, Journal of Anthropological Research, 64 (2): 195—228, JSTOR 20371223, S2CID 85227705, doi:10.3998/jar.0521004.0064.202.
- Ciochon, Russell L. (2010), „Divorcing Hominins from the Stegodon–Ailuropoda Fauna: New Views on the Antiquity of Hominins in Asia”, Ур.: John G. Fleagle; et al., Out of Africa I: The First Hominin Colonization of Eurasia, Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology Series, Dordrecht: Springer, стр. 111—26, ISBN 978-90-481-9035-5, doi:10.1007/978-90-481-9036-2_8. ISBN 978-90-481-9036-2
- Dennell, Robin (2009), The Palaeolithic Settlement of Asia, Cambridge World Archaeology, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-84866-4.ISBN 978-0-521-61310-1
- Dennell, Robin (2010), „'Out of Africa I': Current Problems and Future Prospects”, Ур.: John G. Fleagle; et al., Out of Africa I: The First Hominin Colonization of Eurasia, Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology Series, Dordrecht: Springer, стр. 247—74, ISBN 978-90-481-9035-5, doi:10.1007/978-90-481-9036-2_15. ISBN 978-90-481-9036-2
- Rabett, Ryan J. (2012), Human Adaptation in the Asian Palaeolithic: Hominin Dispersal and Behaviour during the Late Quaternary, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-1-107-01829-7.
- Zaim, Yahdi (2010), „Geological Evidence for the Earliest Appearance of Hominins in Indonesia”, Ур.: John G. Fleagle; et al., Out of Africa I: The First Hominin Colonization of Eurasia, Vertebrate Paleobiology and Paleoanthropology Series, Dordrecht: Springer, стр. 97—110, ISBN 978-90-481-9035-5, doi:10.1007/978-90-481-9036-2_7. ISBN 978-90-481-9036-2
