Википедија

Japanska dijaspora

Japansku dijasporu, čiji se individualni članovi nazivaju nikkei (日系) ili nikkeijin (日系人), čine Japanski imigranti i njihovi potomci koji žive u stranim državama. Emigracije iz Japana su zabeležene još u dvanaestom veku na Filipinima, ali nisu postale popularne sve do Meiđi perioda, kada su Japanci počeli da se sele u Ameriku i na Filipine. Takođe je postojao i veliki broj emigracija na teritoriji Japanskog carstva za vreme kolonijalnog perioda, međutim, veliki broj emigranata se vratio u Japan nakon predaje Japana i kraja Drugog svetskog rata u Aziji.

Prema podacima Asocijacije za Japance u inostranstvu, trenutno oko 3,8 miliona Japanaca živi van svoje domovine. Najveće zajednice su u Brazilu, SAD, na Filipinima, Kini, Kanadi i Peruu. Potomci emigranata iz Meiđi perioda idalje formiraju značajne zajednice u ovim državama i formiraju odvojene etničke grupe u odnosu na Japance iz Japana. Uprkos tome, većina Japanaca van Japana je asimilovana u lokalno društvo.

Ministarstvo spoljnih poslova je 2018. podnelo izveštaj u kome govori da su pet država sa najvećim brojem Japanaca Sjedinjene Američke Države (426.206), Kina (124,162), Australija (97,223), Tajland (72,754) i Kanada (70,025).[1]

Terminologija uredi

Termin nikkei je izveden iz termina nikkeijin (日系人) na Japanskom i koristi se za označavanje Japanaca koji su emigrirali iz Japana i njihovih potomaka. Emigracija se odnosi samo na trajne preseljenike. Ove grupe se diferenciraju terminima issei (emigranti prve generacije), nisei (emigranti druge generacije), sansei (emigranti treće generacije) i yonsei (emigranti četvrte generacije). Ovaj termin se može, ali ne mora primenjivati na onima koji idalje imaju Japansko državljanstvo. Upotreba termina takođe može zavisiti od perspektive. Japanska vlada ih definiše u skladu sa državljanstvom i mogućnošću da dokažu Japansko poreklo sve do treće generacije - četvrta generacija se legalno ne razlikuje u Japanu od bilo kog drugog stranca. Sa druge strane, u Sjedinjenim Državama i drugim mestima gde su nikkeijin razvili sopstvene zajednice i identitete, prva generacija emigranata uglavnom biva uključivana, bez obzira na državljanstvo koje je manje važno od predanosti lokalnoj zajednici.

Discover nikkei, projekat koji vodi Japansko Američki Nacionalni Muzej je definisao nikkei na sledeći način:

Govorimo o nikkei - Japanskim emigrantima i njihovim potomcima koji su formirali zajednice širom sveta.

Termin nikkei ima više različitih značenja u zavisnosti od situacije, mesta i okruženja. Nikkei takođe uključujuje i ljude mešanog rasnog porekla koji sebe definišu kao nikkei. Japanci takođe koriste ovaj termin za emigrante i njihove potomke koji su se vratili u Japan. Veliki broj ovih ljudi žive u bliskim zajednicama i zadržavaju identitete različite od izvornih Japanaca.[2]

Rana istorija uredi

Japanci su živeli u inostranstvu barem od šestnaestog veka. Nakon što je Portugalsko carstvo ostvarilo kontakt sa Japanom 1543, započela je trgovina robova gde su Portugalci kupovali Japance kao robove, a zatim ih prodavali u drugim delovima sveta, uključujući i Portugaliju, tokom šestnaestog i sedamnaestog veka.[3] Mnoga dokumenta ukazuju na veliku trgovinu robovima kao i na proteste protiv porobljavanja Japanaca. Veruje se da su japanski robovi bili prvi iz njihove nacije koji su dospeli u Evropu. Portugalci su kupili i veliki broj Japanskih devojaka koje bi bile korišćene u seksualne svrhe, što je dokumentovala Crkva 1555. Ovu prasku je zabranio 1571. kralj Sebastijan jer se plašio da je imala negativnog uticaja na pokušaje Katoličke crvke da preobrati narode u svoju veru.

Luis Cerkera, Portugalski jezuit, prijavio je u dokumentu iz 1598. godine da su Japanske žene prodavane kao konkubine Afričkim i Evropskim članovima posade na portugalskim brodovima koji su trgovali sa Japanom.[4] Japanski robovi su odvođeni u Makao od strane Portugalaca, neki od njih su bili robovi Portugalcima, ali su drugi robovi mogli da ih kupe. Dakle, Portugalci su mogli da imaju Afričke ili Malejske robove, koji su dalje mogli da poseduju Japanske robove.[5]

 
Prvi Japanski studenti poslati u inostranstvo

Od petnaestog pa sve do početka sedamnaestog veka, Japanski moreplovci putovali su do Kine i drugih jugoistočno Azijskih zemalja, i u nekim slučajevima osnivali su prve japanske gradove van Japana. Ovo se završilo 1640-ih, kada je Tokugava šogunat zabranio svima da izlaze iz zemlje, kao i onima koji su već bili u inostranstvu da se vrate. Ovaj režim je ukinut tek posle više od dvesta godina. Ove restrikcije ublažene su tek kada je Japan započeo diplomatske odnose sa zapadom.

Pre 1885, vrlo mali broj Japanaca je emigrirao iz zemlje, delom zato što Meiđi vlada nije dozvoljavala emigraciju zato što nije bila dovoljno jaka politički da brani Japance u inostranstvu, i zato što je smatrala da bi prisustvo japanske radne snage u inostranstvu ugrozilo njene pokušaje da promeni nefer uslove paktova koje je potpisala. Jedan izuzetak ovoga su 153 radnika koja su emigrirala u Guam kao i na Havajima 1868. godine. Deo ove grupe nije se vratio u Japan nakon isteka ugovora o radu, i tako osnovao srž japanske nikkei zajednice u ovim državama. 1885, Meiđi vlada se okrenula zvanično sponzorisanim emigracionim programima da bi smanjila pritisak uzrokovan prenaseljenošću i efekata Matsukata deflacije u ruralnim krajevima. Tokom sledeće decenije, vlada je bila tesno umešana u selekciju i edukaciju pre polaska emigranata. Japanska vlada je želela da Japanci poštuju manire u inostranstvu, što bi pokazalo svetu da je Japan prefinjena država koja zaslužuje poštovanje. Sredinom 1890-ih, imigracione kompanije koje nisu sponzorovane od strane države počele su da preovlađuju procesom regrutovanja emigranata, ali je vladina ideologija idalje uticala na emigracione obrasce.

Azija uredi

Do 1945. uredi

Emigracije Japanaca zabeležene su čak u dvanaestom veku na Filipinima. Rana Japanska naselja uključivala su ona na Lingajen zalivu, Manili, na obalama Ilokosa i na Visajskim ostrvima kada su Filipini bili pod Šrividžaja i Madžapahit carstvima. U šestnaestom veku nastalo je naselje na Ajitahaji, na Tajlandu, a u ranom sedamnaestom veku Japanski doseljenici prvi put su zabeleženi na teritoriji Holandske Indije, sadašnje Indonezije. Tokom šestnaestog i sedamnaestog veka, hiljade trgovaca iz Japana emigrirali su na Filipine, gde su bili asimilovani sa lokalnom populacijom.[6]

Tokom ere Američkog kolonijalizma na Filipinima, broj japanskih radnika koji su radili na plantažama toliko je porastao da je u dvadesetom veku, grad Davao postao poznat pod nazivom Mali Japan (Ko Nippon Koku) sa japanskom školom i Šinto svetilištem. Takođe postoji i popularni restoran sa nazivom "The Japanese Tunnel" koji sadrži pravi tunel koji su Japanci iskopali za vreme rata.[7]

Postojao je i veliki broj emigracija na Teritorijama Japanskog carstva za vreme kolonijalnog perioda, uključujući Koreju, Tajvan, Mandžuriju i Karafuto.[8]

Godine 1938., oko 309,000 Japanaca je živelo na Tajvanu.[9] Do početka Drugog svetskog rata, bilo je više od 850.000 Japanaca u Koreji[10] i više od 2 miliona u Kini[11].

Tokom cenzusa u decembru 1939. godine, ukupna populacija Južno-pacifičkog mandata je bila 129,104, od čega su 77.257 činili Japanci. Do decembra 1941, Sajpan je imao populaciju višu od 30.000 ljudi, od čega je bilo 25.000 Japanaca.[12]

Nakon 1945. uredi

Nakon Drugog svetskog rata, većina Japanaca se vratila u Japan. Savezne sile vratile su preko 6 miliona Japanaca iz kolonija i bojnih polja širom Azije. Vrlo mali broj je ostao u inostranstvu, uglavnom protiv svoje volje, što je bio slučaj sa siročićima u Kini ili ratnim zatvorenicima uhvaćenih od strane Crvene armije. Za vreme 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, oko 6.000 Japanaca pratilo je korejske supružnike koji su se vraćali u Severnu Koreju, dok je oko 27.000 ratnih zatvorenika poslato tamo od strane Sovjetskog Saveza.[13]

Postoji zajednica od Japanskog naroda koji živi u Hong Kongu koja je većinski sastavljena od iseljeničkih biznismena. Oko 4,000 Japanaca živi u Indiji, i oni su uglavnom inženjeri i izvršioci u kompanijama i nalaze se uglavnom u Halidiji, Bangaloru i Kolkati.

Amerike uredi

 
Japanski emigranti u Sjedinjenim Državama

Ljudi su iz Japana počeli da emigriraju u Sjedinjene Države i Kanadu u velikom broju nakon političkih, kulturalnih, i socijalnih promena koje su došle iz Meiđi restauracije 1868. godine. U Kanadi su se razvile male višegeneracijske zajednice Japanaca koji su se privikli na život van Japana. U Sjedinjenim Državama, posebno nakon Akta o isključenju Kineza donetom 1882. godine, Japanski imigranti bili su traženi od strane Američkih industrijalista da zamene kineske imigrante. Na početku dvadesetog veka, zabrinutost zbog sve većeg rasta jeftine Japanske radne snage u Kaliforniji došla je do vrhunca kada je 1906. godine, školski savet San Franciska zabranio japanskoj deci da pohađa redovne javne škole. Predsednik Ruzvelt je intervenisao da bi smirio situaciju, ali samo uz obećanje da će biti priduzete mere da se smanji imigracija Japanaca.[14]

Japanska dijaspora bila je posebna po nedostatku emigracija tokom druge polovine dvadesetog veka.

Kada su restrikcije o ulaženju u Sjedinjene države počele da se primenjuju, vidimo porast u nivou emigracija Japanaca u Latinsku Ameriku. Meksiko je bio prva država koja je primila Japanske emigrante 1897. godine,[15] kada je prvih 35 ljudi došlo u Čipas da radi na plantažama kafe.Japanski emigranti dolazili su u malim brojevima tokom ranog dvadesetog veka. Japanski brazilijanci su najveća Japanska etnička zajednica van Japana (oko 1,2 miliona, u poređenju sa 1,5 miliona u Sjedinjenim Državama).[15]

Peruanski Japanci čine još jednu bitnu etničku zajednicu Japanaca sa oko 6,000 issei i oko100,000 Japanskih potomaka, sa bivšim predsednikom Alberto Fuđimorijem kao jednim od najpoznatijih.

Japanska Kolumbijska zajednica je migrirala između 1929. i 1935. godine u tri talasa. Njihova zajednica je posebna po tome što se opire svim unutrašnjim konfliktima u Kolumbiji za vreme 1950-ih.[16]

Evropa uredi

Japanci u Britaniji formiraju najveću japansku zajednicu u Evropi sa preko 100.000 ljudi koji žive u Ujedinjenom Kraljevstvu (većina je u Londonu). U poslednjih par godina, puno mladih Japanaca emigrira iz Japana u Britaniju sa namerom da iskuse njihovu kulturu i postanu uspešni umetnici u Londonu.[17]

Postoji takođe i mali broj Japanaca u Rusiji čije nasleđe datira još iz perioda kada su obe zemlje delile teritorije Sahalina i Kurilska ostvra. Prema ruskom popisu stanovništva iz 2002. godine, u Rusiji ima 835. ljudi koji tvrde da su japanskog porekla.[18]

Okeanija uredi

Rani Japanski emigranti živeli su u Brumu, na zapadu Australije, i uglavnom su se bavili skupljanjem bisera iz mora. U zadnjih par godina, emigracija mladih iz Japana, pretežno žena, u Australiju je u porastu. Takođe postoji mala zajednica Japanaca na Novom Zelandu.

Reference uredi

  1. ^ „海外在留邦人数調査統計” (PDF). Wayback Machine. 01. 10. 2017. Arhivirano iz originala 31. 07. 2018. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  2. ^ „What is nikkei?”. Discover nikkei. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  3. ^ Hoffman, Michael (23. 05. 2013). „The rarely, if ever, told story of Japanese sold as slaves by Portuguese traders”. Arhivirano iz originala 05. 05. 2019. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  4. ^ Weiner 2004, str. 408.
  5. ^ Dias 2007, str. 238.
  6. ^ Gary P, Leupp. „Western view on race and race mixing”. str. 52—53. 
  7. ^ Lin, Lynda (20. 04. 2007). „A Little Tokyo Rooted in the Philippines”. Wayback Machine. Arhivirano iz originala 22. 02. 2008. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  8. ^ „Japanese immigration statistics”. Wayback Machine. 15. 10. 2018. Arhivirano iz originala 15. 10. 2008. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  9. ^ Grajdanzev 2017, str. 311–324.
  10. ^ Eung-Ryul, Kim. „Monograph Paper 3. Section 13.”. Wayback Machine. Arhivirano iz originala 13. 10. 1999. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  11. ^ „Killing of Chinese in Japan concerned”. 
  12. ^ „A Go: Another Battle for Sapian”. Wayback Machine. 23. 12. 2008. Arhivirano iz originala 23. 12. 2008. g. 
  13. ^ „Russia Acknowledges Sending Japanese Prisoners of War to North Korea”. 01. 04. 2005. Arhivirano iz originala 13. 11. 2006. g. 
  14. ^ Chaurasia 2003, str. 136.
  15. ^ a b „Ministry of Foreign Affairs of Japan”. MOFA. 2012. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  16. ^ Díaz Collazos, Ana María (08. 06. 2012). „The Colombian Nikkei and the Narration of Selves - Part 1 of 4”. Discover Nikkei. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  17. ^ Fujita 2009.
  18. ^ „Vladenie яzыkami (krome russkogo) naseleniem otdelьnыh nacionalьnosteй po respublikam, avtonomnoй oblasti i avtonomnыm okrugam Rossiйskoй Federacii”. Wayback Machine. 04. 11. 2006. Arhivirano iz originala 04. 11. 2006. g. Pristupljeno 20. 11. 2018. 

Literatura uredi

 
Japanska dijaspora na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јапанска_дијаспора&oldid=26795853”