Jevanđelje po Mateju (film)
Jevanđelje po Mateju (ital. Il vangelo secondo Matteo) je epski biblijski dramski film iz 1964. godine, režisera i scenariste Pjera Paola Pazolinija.[2] Radnja prati priču o Isusu prema Jevanđelju po Mateju, od njegovog rođenja pa do vaskrsenja.
| Jevanđelje po Mateju | |
|---|---|
 Filmski poster | |
| Izvorni naslov | Il vangelo secondo Matteo |
| Režija | Pjer Paolo Pazolini |
| Scenario | Pjer Paolo Pazelini |
| Producent | Alfredo Bini |
| Temelji se na | Jevanđelje po Mateju |
| Glavne uloge | Enrike Irazoki Margerita Karuso Suzana Pazolini Marčelo Morante Mario Sokrate Setimio di Porto |
| Muzika | Luis Bakalov |
| Direktor fotografije | Tonino Deli Koli |
| Montaža | Nino Baralji |
| Producentska kuća | Arco Film Lux Compagnie Cinématographique |
| Distributer | Titanus Distribuzione (Italija) Lux Compagnie Cinématographique (Francuska) |
| Godina | 1964. |
| Trajanje | 137 minuta[1] |
| Zemlja | Italija Francuska |
| Jezik | italijanski |
| IMDb veza | |
U neorealističkoj tradiciji, film koristi glumačku ekipu neprofesionalnih glumaca, a sniman je u potpunosti na lokaciji širom južne Italije. Dijalog je preuzet direktno iz Jevanđelja po Mateju, pošto je Pazolini smatrao da „slike nikada ne mogu dostići poetske visine teksta.”[3] Navodno je odabrao Jevanđelje po Mateju jer je smatrao da je „Jovan bio previše mističan, Marko previše vulgaran, a Luka previše sentimentalan.”[4]
Film se smatra klasikom svetske kinematografije i neorealističkog žanra. Nakon objavljivanja, osvojio je veliku nagradu žirija Filmskog festivala u Veneciji, kao i tri nagrade Nastro d'Argento, uključujući onu za najbolju režiju. Bio je nominovan za tri Oskara − za najbolju scenografiju, najbolju kostimografiju i najbolju muziku. Godine 2015, vatikanske novine L'Osservatore Romano nazvale su ga najboljim filmom o Hristu ikada snimljenim.[5]
Radnja uredi
U Galileji tokom rimske vladavine, Isus iz Nazareta putuje po zemlji sa svojim učenicima, isceljuje slepe, podiže mrtve, proteruje demone i objavljuje dolazak Carstva Božijeg i spasenje Izraela. On tvrdi da je Sin Božiji, a samim tim i prorečeni Mesija Izraela, što ga dovodi u direktnu konfrontaciju sa vođama jevrejskih hramova. Uhapšen je, izručen Rimljanima i optužen za pobunu protiv rimske države, za koju ga je rimski prokurator Judeje proglasio nevinim, ali je, ipak, razapet po nalogu vođa Hrama. Nakon tri dana ustaje iz mrtvih.
Uloge uredi
Produkcija uredi
Pozadina i pretprodukcija uredi
Godine 1963. lik Hrista se pojavio u kratkom filmu Rikota Pjera Paola Pazolinija, uključenom u omnibus film RoGoPaG, što je dovelo do kontroverze i zatvorske kazne zbog navodno bogohulnog i opscenog sadržaja u filmu.[6] Prema knjizi Barta Dejvida Švarca Pazolini Rekvijem (1992), reditelj je podsticaj za film dobio 1962. godine. Pazolini je prihvatio poziv pape Jovana XXIII na dijalog sa nekatoličkim umetnicima, a zatim je posetio grad Asizi da bi prisustvovao seminaru u tamošnjem franjevačkom manastiru. Papina poseta izazvala je saobraćajne gužve u gradu, pa je Pazolini ostao u svojoj hotelskoj sobi; tamo je naišao na primerak Novog zaveta. Pazolini je pročitao sva četiri jevanđelja do kraja i pomislio je da bi filmska adaptacija jednog od njih „bacila u senku sve druge poslovne ideje koje sam imao u glavi.”[7] Za razliku od prethodnih bioskopskih prikaza Isusovog života, Pazolinijevog film ne ulepšava biblijsko tumačenje nikakvim književnim ili dramskim izumima, niti predstavlja amalgam četiri jevanđelja. Pazolini je izjavio da je odlučio da „prepravi Jevanđelje po analogiji” i da svi retki dijalozi u filmu potiču direktno iz Biblije.[8]
S obzirom na Pazolinijevu poznatu reputaciju ateiste, homoseksualca i marksiste, respektabilna priroda filma je bila iznenađenje, posebno nakon kontroverze Rikote. Na konferenciji za štampu 1966, Pazolini je upitan zašto je on, nevernik, snimio film koji se bavi religijskim temama; njegov odgovor je glasio: „Ako znate da sam nevernik, onda me poznajete bolje od mene samog. Možda sam nevernik, ali sam nevernik koji gaji nostalgiju za verovanjem.”[9] Stoga, on postavlja svoju kritiku na pozadinu čiste religiozne brige za ulogu koju je Crkva kao organizacija preuzela tokom vekova.[10]
Na ideji analogije, Pazolini je naglasio svoju nameru da ne reprodukuje tačno istorijskog, neusiljenog Hrista, već da projektuje današnje društvo južne Italije na tu figuru, Hrista nakon 2.000 godina narativne izgradnje. Kako je objasnio:
Uz ovaj metod rekonstrukcije po analogiji, nalazimo ideju mita i epa [...] tako da, pripovedajući istoriju Hrista, nisam rekonstruisao Hrista onakvim kakav je on zapravo bio. Da sam rekonstruisao Hristovu istoriju kakva je zaista bila, ne bih snimio religiozni film, jer nisam vernik. Ne mislim da je Hristos bio sin Božiji. Ako bih tako nešto uopšte snimio napravio bih pozitivističku ili marksističku rekonstrukciju, dakle, u najboljem slučaju, život jednog od pet ili šest hiljada svetaca koji su u tom trenutku propovedali u Palestini. Međutim, nisam hteo to da uradim, ne zanimaju me profanacije: to je samo moda koja mi se gadi, malograđanska je. Želim ponovo da osveštam stvari, jer je to moguće, želim da ih ponovo mitologizujem. Nisam želeo da rekonstruišem Hristov život onakvim kakav je zaista bio, želeo sam da napravim istoriju Hrista plus dve hiljade godina hrišćanskog pripovedanja o Hristovom životu, jer su dve hiljade godina hrišćanske istorije ono što je mitologizovalo ovo biografiju, koja bi inače bila gotovo beznačajna. Moj film je Hristov život nakon dve hiljade godina priča o Hristovom životu. To sam imao na umu.[11]
Film je bio posvećen papi Jovanu XXIII.[12] Pazolini je bio posebno kritičan prema novom papi Pavlu VI, u trenutku kada je pravio scenario za nastavak filma, ovog puta o apostolu Pavlu. Projekat koji je planiran za 1966. ili 1967. nikada nije zaživeo.[13]
Snimanje i stil uredi
Pazolini je koristio mnoge tehnike italijanskog neorealizma u stvaranju svog filma. Većina glumaca koje je angažovao bili su neprofesionalci. Enrike Irazoki (Isus) je bio 19-godišnji student ekonomije iz Španije i komunistički aktivista, dok su ostatak glumačke ekipe uglavnom činili meštani iz Barilea, Matere i Masafre, gde je film sniman (Pazolini je posetio Svetu zemlju, ali utvrdio da su tamošnje lokacije neprikladne i „komercijalizovane”).[14] Njegovo izviđanje lokacije u Svetoj zemlji dokumentovano je u susednom dugometražnom dokumentarcu Lokalni lov u Palestini, objavljenom godinu dana kasnije. Pazolini je svojoj majci, Suzani, dao ulogu starije verzije Isusove majke. Glumačka ekipa je takođe uključivala istaknute intelektualce kao što su bili pisci Enco Sičilijano i Alfonso Gato, pesnici Natalija Ginzburg i Huan Rodolfo Vilkok, kao i filozof Đorđo Agamben. Pored originalnog biblijskog izvora, Pazolini je tokom celog filma koristio reference na „2000 godina hrišćanskog slikarstva i skulptura”. Izgled likova je takođe eklektičan i, u nekim slučajevima, anahron, podsećajući na umetničke prikaze različitih epoha (na primer, kostimi rimskih vojnika i fariseja su pod uticajem renesansne umetnosti, dok se Isusov izgled upoređuje sa onim u vizantijskoj umetnosti kao i delima ekspresionističkog umetnika Žorža Rua).[8]
Pazolini je opisao svoje iskustvo snimanja Jevanđelja po Mateju kao veoma različito u poređenju sa svojim prethodnim filmovima. Izjavio je da iako je njegov stil snimanja u njegovom prethodnom filmu Accattone bio „pobožan”, kada je njegov stil snimanja primenjen na biblijski izvor, „ispao je retorički... I onda kada sam snimao scenu krštenja u blizini Viterba, odbacio sam se sve moje tehničke predrasude. Počeo sam da koristim zum, koristio sam nove pokrete kamere, nove kadrove koji nisu bili respektabilni, već skoro dokumentarni [kombinujući] skoro klasičnu strogost sa momentima koji su skoro godardovski, na primer dva suđenja Hristu snimljena su kao 'cinéma vérité'. ... Poenta je da ... ja, nevernik, pričam priču očima vernika. Mešavina na narativnom nivou je proizvela mešavinu na stilskom nivou.”[8]
Muzika uredi
Partitura filma, koju je aranžirao Luis Bakalov, je eklektična; u rasponu od Johana Sebastijana Baha (npr. Misa u b-molu i Pasija po Mateju) do Odete („Sometimes I Feel Like a Motherless Child”), preko Slepog Vilija Džonsona („Dark Was the Night, Cold Was the Ground”), do jevrejske ceremonijalne deklaracije „Kol Nidre“ i „Glorija” iz kongoške Misa Lube. Pazolini je izjavio da je sva muzika u filmu bila sakralne ili religiozne prirode iz svih delova sveta i više kultura ili sistema verovanja.[8] Bakalov je takođe komponovao nekoliko originalnih muzičkih numera.
Prijem uredi
Film je dobio uglavnom pozitivne recenzije kritičara, uključujući nekoliko hrišćanskih kritičara. Filip Frenč ga je nazvao „plemenitim filmom”, a Aleksander Voker je rekao da „zahvata istorijsku i psihološku maštu kao nijedan drugi religiozni film koji sam video. I pored svoje prividne jednostavnosti, vizuelno je bogat i sadrži čudne, uznemirujuće nagoveštaje i prizvuk o Hristu i njegovoj misiji.”[15]
Neki marksistički filmski kritičari, međutim, pisali su nepovoljne kritike. Osvald Stek je kritikovao filmske „grozne ustupke reakcionarnoj ideologiji”. Odgovarajući na kritike sa levice, Pazolini je priznao da, prema njegovom mišljenju: „Postoje neki užasni trenuci kojih se stidim... Čudo hlebova i riba i Hrista koji hoda po vodi su odvratni pijetizam”. Takođe je naveo da je film: „Reakcija protiv konformizma marksizma. Misterija života i smrti i patnje – a posebno religije... je nešto što marksisti ne žele da razmatraju. Ali to jesu i uvek su bile pitanja od velikog značaja za ljudska bića.”[15]
Jevanđelje po Mateju je rangirano na 10. mesto (2010), odnosno 7. mesto (2011), na listi 100 najboljih filmova sajta Arts and Faith.[16] Takođe se nalazi na vatikanskoj listi od 45 sjajnih filmova i na listi sjajnih filmova Rodžera Iberta.[17][18]
Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 92%, na osnovu 36 recenzija, i prosečnu ocenu od 8,6 od 10; konsenzus kritičara sajta glasi: „Jevanđelje po Mateju odriče se raskoši biblijskih epova u korist naturalističkog prepričavanja priče o Hristu, postižući poštovanje, ako ne i pobožno tumačenje sa političkim žarom.”[19]
Nagrade uredi
Na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji 1964. godine, Jevanđelje po Mateju prikazano je u konkurenciji za Zlatnog lava, a osvojilo je nagradu Međunarodne katoličke organizacije za film i Srebrnog lava. Na premijeri filma, publika se okupila da izviždi Pazolinija, ali ga je pohvalila nakon što se film završio. Film je kasnije osvojio veliku nagradu u Međunarodnoj katoličkoj organizaciji za film.[15]
Film je bio nominovan za nagradu UN na 21. dodeli nagrada BAFTA.[20]
Jevanđelje po Mateju objavljeno je u Sjedinjenim Državama 1966. i bilo je nominovano za tri Oskara: za najbolju scenografiju (Luiđi Skačanoče), najbolju kostimografiju (Danilo Donati) i najbolju muziku.[21]
Reference uredi
- ^ „THE GOSPEL ACCORDING TO MATTHEW (U)”. British Board of Film Classification. 4. 11. 1964. Pristupljeno 30. 12. 2012.
- ^ https://lumiere.obs.coe.int/movie/2274#. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ „Film as Art: Danél Griffin's Guide to Cinema”. Arhivirano iz originala 22. 8. 2004. g. Pristupljeno 2016-02-07.
- ^ [1] [mrtva veza]
- ^ „In Francis' Church Pasolini goes to heaven”. Vatican Insider – La Stampa/. Rome. 2014-07-22. Arhivirano iz originala 24. 7. 2014. g. Pristupljeno 2015-10-09.
- ^ Wakeman. John. World Film Directors, Volume 2. The H. W. Wilson Company. 1988. pp. 746.
- ^ Roger Ebert (14. 3. 2004). „The Gospel According to St. Matthew”. Rogerebert.suntimes.com. Arhivirano iz originala 20. 9. 2012. g. Pristupljeno 3. 1. 2015.
- ^ a b v g Wakeman. pp. 746.
- ^ „Pasolini”. Cinemaseekers.com. Arhivirano iz originala 19. 8. 2014. g. Pristupljeno 3. 1. 2015.
- ^ Martellini, Luigi (2006). Pier Paolo Pasolini; Retrato de un intelectual. Valencia: Universitat de Valencia. str. 119—120. ISBN 978-84-370-7928-8.
- ^ Martellini, Luigi (2006). Pier Paolo Pasolini; Retrato de un intelectual. Valencia: Universitat de Valencia. str. 117—118. ISBN 978-84-370-7928-8.
- ^ Thomson, Ian (2013-02-23). „Pier Paolo Pasolini: No saint”. The Guardian. London. Pristupljeno 2015-10-09.
- ^ O novom nacrtu filma rekao je ovako: „Film je izuzetno nasilna akcija protiv Crkve i Vatikana, pošto sam sastavio dvostranog Pavla, odnosno šizofrenika, jasno dislociranog na dva dela: jedan je svetac [. ..] dok je drugi sveštenik, bivši farisej, onaj koji vraća svoj nekadašnji kulturni status i osniva Crkvu. Otuda moja osuda; kao mistik je dobar, to je mistično iskustvo kao i svako drugo, ugledno, ja ga ne osuđujem, ali ga odlučno osuđujem kao osnivača Crkve, sa svim negativnim elementima koji su joj inherentni: seksofobija, antifeminizam, organizacija, kolekcionarstvo, trijumfalizam, moralizam. Da sumiram, sve što je Crkvu učinilo lošom”. Videti Martellini, L. 2006, p. 119.
- ^ lchadbou-326-26592 (11. 7. 1965). „Sopralluoghi in Palestina per il vangelo secondo Matteo (1965)”. IMDb. Pristupljeno 3. 1. 2015.
- ^ a b v Wakeman. pp. 747.
- ^ „Arts & Faith Top 100: The Gospel According to Matthew”. Arts & Faith. Arhivirano iz originala 22. 1. 2015. g. Pristupljeno 3. 1. 2015.
- ^ „USCCB – (Film and Broadcasting) – Vatican Best Films List”. United States Conference of Catholic Bishops. Arhivirano iz originala 22. 4. 2012. g. Pristupljeno 3. 1. 2015.
- ^ Roger Ebert (14. 3. 2004). „The Gospel According to St. Matthew Movie Review (1964)”. RogerEbert.com. Pristupljeno 3. 1. 2015.
- ^ The Gospel According to St. Matthew na sajtu Rotten Tomatoes (jezik: engleski)
- ^ „BAFTA Awards: Film in 1968”. British Academy of Film and Television Arts. Pristupljeno 2016-01-26. „for the best Film embodying one or more of the principles of the United Nations Charter in 1968”
- ^ Crowther, Bosley (18. 2. 1966). „Movie Review – The Gospel According to St Matthew – Screen: The Life of Jesus:Pasolini's Film Opens at the Fine Arts”. The New York Timesvv. Pristupljeno 2015-01-03.
Spoljašnje veze uredi
- Jevanđelje po Mateju na sajtu IMDb (jezik: engleski)
