Jovan Majendorf
Jovan Majendorf (rus. Иоанн Феофилович Мейендорф; Neji na Seni, 17. februar 1926 — Montreal, 22. jul 1992) bio je istaknuti pravoslavni sveštenik, teolog i pisac 20. veka.
Jovan Majendorf | |
|---|---|
| Datum rođenja | 17. februar 1926. |
| Mesto rođenja | Neji na Seni, Francuska |
| Datum smrti | 22. jul 1992. (66 god.) |
| Mesto smrti | Montreal, Kanada |
| Roditelji | Baron Teofil Majendorf Jekaterina Šidlovskaja |
Biografija
urediRani period
urediJovan Majendorf je rođen u mestu Neji na Seni, Francuska, u porodici ruskih plemića i emigranata kao Ivan Teofilovič baron fon Majendorf (Ivan Feofilovič baron fon Meйendorf). Majendorf je završio srednju školu u Francuskoj, da bi nakon toga sticao bogoslovsko znanje na akademiji sv. Sergija u Parizu, gde je diplomirao (1949). Na Sorboni je diplomirao 1948. godine, a kasnije je stekao i sledeće diplome: a Diplôme d'études supérieures (1949), a Diplôme de l'école pratique des Hautes Etudes (1954). Titulu doktora bogoslovskih nauka stekao je odbranivši tada revolucionarnu doktorsku disertaciju o učenju sv. Grigorija Palame.
Bogoslovska karijera
urediU Francuskoj, Majendorf je bio asistent na katedri za crkvenu istoriju na Institutu sv. Sergija, i saradnik pri Centre National de la Recherche Scientifique. Nakon rukopoloženja 1959. godine, Majendorf se sa porodicom preselio u SAD. Primljen je na Bogoslovsku akademiju sv. Vladimira, koja se nalazi u Takahou , Njujork, kao profesor crkvene istorije i patristike. Pored toga, bio je predavač Vizantijskog bogoslovlja na Univerzitetu Harvard, na Dambarton Ouks-u (engl. Dumbarton Oaks), gde je proveo jedan semestar u svojstvu vršioca dužnosti direktora (1977), i na Univerzitetu Fordam gde je predavao Istoriju Vizantije (od 1967). Takođe, bio je vanredni profesor na Univerzitetu Kolumbija i Ujedinjenom Bogoslovskom koledžu (engl. Union Theological Seminary) smeštenim u Njujorku. Predavao je na brojnim univerzitetskim kampusima i crkvenim događajima. Dužnost dekana Akademije sv. Vladimira obavljao je od marta 1984. do juna 1992. godine.
Majendorf je bio jedan od vodećih glasova u pravoslavnoj zajednici i radio je na ponovnom ujedinjavanju grupa sa kojima Ruska pravoslavna crkva prekinula opštenje nakon Oktobarske revolucije. Bio je jedan od ključnih ljudi u uspostavljanju Pravoslavne crkve u Americi (engl. OCA) kao nezavisnog entiteta (1970). Uvek je insistirao na važnosti pravoslavnog predanja, što je često manifestovao na ekumenskim skupovima, poput skupštine u Upsali (1968), održanoj pod pokroviteljstvom Svetskog Saveta Crkava (engl. WCC), a za vreme njegovog predsedavanja komisijom „Vera i poredak“ (1967-1975).
Upokojenje i nasleđe
urediTokom odmora u porodičnoj letnjoj rezidenciji u Kvebeku, Majendorf se razboleo i odveden je na pregled u bolnicu sv. Marije u Montrealu. Tamo je i preminuo usled kancera pankreasa. Na poslednje putovanje ispratio ga je poglavar Američke Pravoslavne Crkve, mitropolit Vašingtonski Teodosije, koji je čin pogrebenja obavio u kapeli Akademije sv. Vladimira u Krestvudu. Njegov sin, Pol Majendorf (1950), trenutno je profesor Liturgijskog bogoslovlja pri Akademiji sv. Vladimira.
Aktivnosti
urediKao član više stručnih udruženja, Majendorf je, tokom različitih perioda, služio kao predsednik Pravoslavnog bogoslovskog američkog društva, predsednik Američkog patrističkog društva, i kao član Izvršnog odbora SAD za Vizantijske studije. Bio je član Nacionalne zadužbine za humanističke nauke (1976—1977), i saradnik Gugenhajma (1981).
Tokom svoje službe na Akademiji sv. Vladimira, zauzimao je položaj bibliotekara, prodekana za nastavu, i dugogodišnjeg urednika Bogoslovskog tromesečnika sv. Vladimira (engl. St. Vladimir's Theological Quarterly). Tokom svoje službe u Crkvi, zauzimao je pozicije predsednika odeljenja za spoljne poslove Pravoslavne Crkve u Americi, savetnika sv. Sinoda, i urednika mesečnog lista Pravoslavne Crkve. Kao predstavnik Pravoslavne Crkve, učestvovao je u radu Svetskog Saveta Crkava i bio je predsednik komisije „Vera i poredak“ (1967-1975). Posvećen posebno pravoslavnom jedinstvu i saradnji, bio je jedan od osnivača i prvi generalni sekretar organizacije Sindesmos (engl. Syndesmos - Svetska federacija pravoslavne omladine), a kasnije je služio i kao njen predsednik.
Priznanja
urediMajendorfu je dodeljen počasni doktorat Univerziteta Notr Dam (engl. University of Notre Dame) i Glavne bogoslovske akademije (engl. General Theological Seminary), a bio je i dopisni član Britanske akademije nauka. Bio je viši naučni saradnik u Dambraton Ouks-u. Diploma počasnog člana Lenjingradske bogoslovske akademije dodeljena mu je u maju 1990. godine. Juna 1991. godine, Majendorf je nagrađen ordenom sv. Vladimira, 2. klase, od strane njegove svetosti Aleksija II, patrijarha moskovskog i cele Rusije.
Međunarodna konferencija
urediOd 9-11. februara 2012. godine, održana je međunarodna konferencija pod nazivom „Nasleđe oca Jovana Majendorfa, naučnik i sveštenik (1926—1992)" na Institutu sv. Sergija u Parizu, u čast dvadeset godina od upokojenja oca Jovana Majendorfa.[1]
Bibliografija
uredi- Rim, Konstantinopolj, Moskva: istorijske i bogoslovske studije, prevod: Marko Đurđević (Vrnjci: Interklima-grafika; Los Anđeles: Sevastijan pres, 2018).
- Sveti Grigorije Palama i isihastička duhovnost (Beograd: Zadužbina svetog manastira Hilandara, 2012).
- Brak: pravoslavna perspektiva, prevod: Jovana Pantelić (Beograd: Otačnik, 2012).
- Živo Predanje: pravoslavno svedočenje u savremenom svetu, prevod: Katarina Kesić (Kragujevac: Kalenić, 2008).
- Uvod u svetootačko bogoslovlje (izvod sa predavanja), prevod: Dejan Lučić (Vrnjačka Banja: Prolog, 2008).
- Svedočenje (hrišćana) svetu, prevod: Ivica Čairović (Kraljevo: Eparhijski upravni odbor Eparhije žičke, 2007).
- Vizantijsko nasleđe u Pravoslavnoj Crkvi, prevod: Ivica Čairović (Kraljevo: Eparhijski upravni odbor Eparhije žičke, 2006).
- Pravoslavna Crkva juče i danas, prevod: dr Radomir Popović (Beograd: Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne Crkve, 1998).
- Imperijalno jedinstvo i hrišćanske deobe: Crkva od 450. do 680. godine (Kragujevac: Kalenić, 1997).
- Hristos u istočno-hrišćanskoj misli, prevod: Bogdan Lubardić (Sveta Gora Atonska: Manastir Hilandar, 1994).
- Vizantijsko bogoslovlje: istorijski tokovi i dogmatske teme, prevod: Jovan Olbina (Kragujevac: Kalenić, 1989).
- Primat apostola Petra: priredio: J. Majendorf, prevod: Jovan Olbina (Kragujevac: Kalenić, 1989).
- Sveti Grigorije Palama i pravoslavna mistika, prevod: Jovan Olbina (Beograd: Hilandarski fond Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, 1983).
- Brak u svetlosti pravoslavne teologije, prevod: Radomir Rakić (Beograd: Pravoslavlje, 1970).
Reference
uredi- ^ Za više informacija o ovoj međunarodnoj konferenciji, uključujući kompletan program Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. april 2012) i zvaničan izveštaj, posetite zvaničnu prezentaciju Pravoslavnog bogoslovskog Instituta sv. Sergija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. maj 2015) i blog konferencije.
