Jovan Šević
Jovan Šević (rus. Иван Георгиевич Шевич; 1699–1764?)[1] je bio srpski oficir koji je polovinom 18. veka predvodio seobu Srba iz Austrije, u Rusiju. Rusi umesto imena Jovan, koriste oblik Ivan.
| Jovan Šević | |
|---|---|
 Graničar u Pomoriškoj krajini; 18. vek | |
| Lični podaci | |
| Mesto rođenja | , Habzburška monarhija |
| Datum smrti | oko 1764. |
| Mesto smrti | Slavenosrbija, Ruska Imperija |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1753–1764. |
| Vojska |  Habzburška monarhija (do 1750.) Ruska Imperija (1753–1764) |
| Rod | konjica |
| Čin | potpukovnik general-pukovnik |
| Jedinica | Srpski Husarski puk |
| Učešće u ratovima | Sedmogodišnji rat |
Porodica uredi
Rođen je u srpskoj plemićkoj porodici koja je u prvoj polovini 16. veka emigrirala iz okupirane Srbije na teritorije srpskih despota u Mađarskoj. Ševićev deda zvao se Radoslav, a otac Georgije, poznatiji kao Đurka Šević, koji je bio oberkapetan u Srpskoj miliciji na Pomoriškoj vojnoj granici (kod Arada). Đurka je nasledio Jovana Tekeliju u prvoj polovini 18. veka. Njegov sin je u to vreme bio oberkapetan Čanada.
U službi Austrije stigao je Jovan Šević do čina potpukovnika u Vojnoj krajini, vršio dužnost zapovednika Pomoriške granice.[2] Nezadovoljan tretmanom u Austriji, 1750. godine je prvi od viših oficira napustio vojsku, dobio teškom mukom nakon problema sa carskom vlašću i sudom, odobrenje i iselio se kao civil u Rusiju. Tada se izrodio njegov sukob sa Jovanom Horvatom, koji je radio protiv njega. Doveo je zatim istomišljenike Srbe, bivše graničare; među njima nekoliko mlađih oficira (uključujući i mladog Simeona Piščevića), potonjeg ruskog majora i književnika. Naselio je dobijenu slabo nastanjenu oblast od Bahmuta do Luganska, nazvanu Slavenosrbija. Čim je dobio ukaz od ruskog Senata 24. oktobra 1752. godine (kada je stigao), dobio je čin general-majora ruske vojske.[2] Deset godina kasnije, 12. avgusta 1764. godine, pred penzionisanje stiče čin generala lajtanta.
Imao je Jovan 1754. godine dva sina u ruskoj vojsci: podpukovnika Jovana (Ivana) i premijer-majora Petra.[3] Krajem 18. i početkom 19. veka mnogi Ševićevi potomci postali su uspešni oficiri u ruskoj armiji.[4] Ševićev sin Petar bio je poručnik u Moriškoj brigadi pre migracije u Rusiju. Tamo je stigao do čina potpukovnika. Drugi Ševićev sin, Jovan (Ivan), bio je pukovnik, a sin Georgije je bio general. Georgijev sin Ivan Šević postao je ruski general-potpukovnik. Učestvovao je u svim ratovima Rusije krajem 18. i početkom 19. veka. Nagrađen je 1812. godine za zasluge u Borodinskoj bici tokom Napoleonove invazije na Rusiju. Naročito se istakao kao komandant gardijskih husara u bici kod Lajpciga 1813. protiv Francuza. Od tada mu se gubi svaki trag; navodno su ga ubili vojnici iz neposrednog okruženja.[2]
Ševićeva ćerka bila je udata za oficira Stevana Petrovića, koji se iz Podgorice takođe preselio u Slavenosrbiju.
Karijera uredi
Jovan Šević se suprotstavljao razvojačenju Pomoriške vojne krajine. Kada je postalo jasno da će Pomoriška i Potiska krajina biti raspuštene, odlučio je da emigrira u Rusiju. Bio jedan od prvih visokih oficira koji je novembra 1750. godine napustio Habzburšku monarhiju i prešao u Rusiju, čime je pokrenut talas migracija. Zatražio je od austrijskih vlasti pasoš za prelazak granice. Vlasti su ga uhapsile, ali su na kraju izgubili slučaj zbog nedostatka dokaza. Dana 19. oktobra 1751. godine izdat mu je pasoš, ali nije otputovao u Rusiju odmah nakon što ga je primio. Postepeno je prodao svu svoju imovinu i tajno ubeđivao druge oficire da mu se pridruže. Kako bi sprečila migracije, Marija Terezija je 19. juna 1752. godine izdala posebnu uredbu (nem. Pönal-Patent). Određene su kazne za one koji vrbuju Srbe da emigriraju u Rusiju. Ruska carica Jelisaveta je Ševiću obećala čin generala sa pravom da imenuje sebi potčinjene oficire koji bi mu se pridružili u emigraciji. Septembra 1752. godine, godinu dana nakon što je dobio pasoš, Šević je odveo grupu migranata u Rusko carstvo.
Šević je bio na čelu grupe od 3.000 Srba koji su se naselili u dolini reke Severski Donjec. Grupa koju je Šević predvodio bila je druga grupa srpskih emigranata u Rusiju. Prvu je predvodio Jovan Horvat i ona se naselila na prostore koji su jedno vreme nazivani Novom Srbijom. Druga grupa, na čelu sa Ševićem i Preradovićem, uspostavila je teritoriju koja je nazvana Slavenosrbijom. Ime oblasti je predložio Šević. Migranti su stigli u Kijev decembra 1752. godine. Odbili su da se nasele u Novoj Srbiji. Šević je u pratnji Rajka Preradovića, komandanta slavonskog Husarskog puka, podneo zahtev u Moskvi Senatu da im dodeli drugu teritoriju za naseljavanje. Jelisaveta je 17. maja 1753. godine potpisala odluku da se migrantima iz Pomorišja pod Ševićem i Preradovićem dozvoli da nasele teritoriju između Bahmuta i Luganska. Pored Srba, sa Ševićem su došli i Bugari, Aromuni, Vlasi i Grci. Horvat iz Nove Srbije se tome protivio; tražio je od ruskog Senata i pokušao da ih ubedi (Ševića i Preradovića) da se ovi nasele u Novoj Srbiji, ali njegovi pokušaji nisu uspeli. Za razliku od Horvatove vojske koja je bila više srpskog etničkog karaktera, Ševićeva vojska je bila više internacionalnog sastava.
Kolonisti koji su došli sa Ševićem naselili su se u oblasti koja će po Ševićevom predlogu biti nazvana Slavenosrbija. Šević ih je uključio u sastav drugog srpski Husarskog puk, nazvan po njemu – Ševićev. Borili su se u vojsci Ruskog carstva u ratnom periodu, a u periodu mira obrađivali su zemlju. Tako su učestvovali njegovi konjanici u Sedmogodišnjem ratu od 1757. godine, pod komandom Stjepana Fjodoroviča Apraksina. Kada je ne samo zbog Horvatove krivice i odgovornosti krenula reorganizacija srpskih pukova, Slavenosrbija je ukinuta 1764. godine, on je 12. avgusta iste godine dobio viši čin ali i otpušten iz vojne službe.
Dok je Šević u Moskvi radio na organizacionim pitanjima, njegov sin kapetan Petar Šević je na terenu formirao 10 rota, oko kojih će nići šanci, kao naselja. Komanda Ševićevog puka bila je u prvoj roti (četi) zvanoj Krasnij Jar. Taj šanac će kasnije prerasti u grad Lugansk, na istoimenoj reci.[5] Do 1764. godine general Šević je izgradio mesnu pravoslavnu crkvu posvećenu Rođenju Sv. Jovana Krstitelja – prazniku Ivandanu. U toj bogomolji on nakon upokojenja i počiva. General Šević je bio bogat čovek; prema izveštaju iz 1758. godine posedovao je dvor, mlin, 20 krda konja i 1365 grla goveda.[3] Kako se 1765. godine pominju njegovi „naslednici”, pretpostavlja se da je umro krajem prethodne 1764. godine.
Zanimljivosti uredi
Pisac Miloš Crnjanski je opisao migraciju u Rusiju 1752. godine u romanu Seobe. Teritorija nekadašnje Slavenosrbije danas je u sastavu ukrajinske Luganske i Donjecke oblasti. Simeonov sin Aleksandar Piščević u svojim memoarima deteljno opisuje ta naseljavanja i razloge sukoba Horvata i Ševića, oko prvenstva.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ http://www.reenactor.ru/ARH/PDF/Makidonov_00[mrtva veza].
- ^ a b v Gažević, Nikola (1975). Vojna enciklopedija (tom 9). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 496.
- ^ a b Юriй DEGTЯREV: SKAZANIE O ZEMLE SLAVЯNOSERBSKOЙ–SLAVЯNOSERBIЯ, 1753 – 1764.
- ^ Spisok generalьskih činov rossiйskoй imperatorskoй armii i flota,
- ^ Zapisi odesskago obscestva istoriji i drevnosti. (Commentarii odessanae societatis historicae et archaeologicae.) Odessae: Typr. civitatis, 1848.
Izvori uredi
- Kostić, Mita; Lalić, Sredoje; Gavrilović, Slavko. . Srpsko-ukrajinsko društvo. Nova Srbija i Slavenosrbija. 2001. ISBN 978-86-902499-1-6.
- Gažević, Nikola (1975). Vojna enciklopedija (tom 9). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 496.