Отворите главни мени

Сеобе је роман Милоша Црњанског написан 1929. године. Друга књига Сеоба или „Сеобе 2“, роман Милоша Црњанског који се појавио 1962, није наставак романа „Сеобе“ из 1929, већ је сасвим аутономно дело. Говори о тешком животу Срба после велике сеобе у Хабзбуршкој монархији. Главни лик Вук Исакович је историјска личност. Први део је адаптиран у играни филм из 1989. снимљен у југословенско-француској копродукцији, док филм рађен по другом делу није био у потпуности завршен.[1]

Настанак романаУреди

Роман Сеобе Милоша Црњанског се састоји из два дела, који су настали у различито време. Први се појављује 1929. године, а други 1962. године. Ми ћемо се задржати на првом делу. Првобитни план Милоша Црњанског био је да напише шест романа о српским сеобама и то:

  • Прва књига: о Вуку Исаковичу и Славонско - подунавском пуку,
  • Друга књига: обухвата време селидбе у Русију;
  • Трећа књига: доба Првог српског устанка, судбина два Србина из Аустрије, официра који су пошли у Србију,
  • Четврта књига: о 1848. години, о прелазу Срба,
  • Пета књига: о емиграцији кнеза Милоша и кнеза Михаила,
  • Шеста књига: о повратку Исаковича са руским добровољцима 1876.

Иако наслов романа сугерисе на одређена збивања у самом роману, роман нам доноси једно стање. Овде сеобе не значе прелазак из једног места у друго, већ непрекидно људско кретање, покренуто унутрашњим немирима и несигурношћу. Време романа је смештено у периоду од пролећа 1744. до лета 1745. године, а простор су Срем, мочваре крај Дунава, затим европски градови и бојишта. Инспирацију за свој роман Црњански је црпио из три разлићита извора:

  1. у мемоарима Симеона Пишчевића: Црњански се одлучио да напише Сеобе након читања мемоара Симеона Пишчевића. Пишчевић, родом из Шида, као тринаестогодишњи дјечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и, у војном чину напредовао до генерал –мајора.
  2. у историјским сеобама Срба (1690. и 1739.): Плашећи се од одмазде Турака многи Срби су, под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, кренули 1690. године у Велику сеобу ка Угарској. Аусроугарска им је гарантовала црквену аутономију али су они били изложени свакодневним притисцима унијаћења. Такође, српски народ је послужио Аусроугарској у њеним заплетима и сукобима са Европом.
  3. из личног искуства, јер је и сам био приморан да се као војвођански Србин бори на страни Аустроугарске за време Првог светског рата.


Дело Сеобе је роман о три личности: о Вуку Исаковичу, о његовој жени Дафини и о његовом брату Аранђелу. Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни ка Француској, и у томе рату је све је више удаљен од своје жене, све је уморнији и горчи под притиском искуства и сазнања о бесмислу таквих ратовања и за њега и за његов народ. Аранђел и Дафина се привидно зближавају, у ствари очајнички траже неку срећу, у љубавној страсти или у осећању материјалне сигурности и налазе одмах несрећу, неку тајанствену, ужасну несрећу.

Роман Сеобе је дело о страдању националног бића, породице Исаковича и људских живота. Ово је роман и о пролазности физичке лепоте, младости и среће, о просторима људске среће за којима се трага, о бекству човека из јаве у сан и имагинацију као компензацију за сва страдања, лутања и грубости.

РадњаУреди

Радња се; дешава у 18. веку, временски период од пролећа 1744. до почетка лета 1745. године. То је период од годину дана, чиме се временски круг Сеоба затвара. Да би показао каква су и колика била страдања Срба у Војводини, у то време, Црњански у средиште радње ставља породицу Исакович: браћу Вука и Аранђела Исаковича, повезану како крвним сродством, тако и присуством жене у лику госпође Дафине, чиме се обликује троугао људских и породичних односа.

Кроз десет поглавља романа јављају се наизмјенично два тока приповедања. Први ток прати судбину колективног јунака - кретање Славонско-подунавског „полка“ до реке Рајне и назад. Други ток приповедања прати однос госпође Дафине и Аранђела Исаковича у његовој земунској кући, а након одласка Вука Исаковича у рат. Овај се ток везује за мирнодопски живот.

ЛиковиУреди

Главни ликови у "Сеобама" Милоша Црњанског су браћа Вук и Аранђел Исакович, Вукова жена Дафина, Вуков слуга Аркадије и Аранђелов слуга Ананија. Ликови носе симболична имена, која одређују и њихову судбину у роману. Вук је магијско српско име, које се даје детету да се одагна смрт. С друге стране, вук је животиња коју су посебно поштовали стари Словени, придавали јој митска својства, а Срби Светог Саву сматрају вучјим свецем. Аранђел носи име по архангелу Михаилу, кога у народу зову Аранђел, који у руци носи мач и тас, што се у роману доводи у везу са Аранђеловим занимањем (трговац). Аркадија је митска земља блаженства и среће, простор идиличности, природа без цивилизације, чему тежи Вуков слуга), док Ананија представља библијског јунака који је крио новац од апостола и покушао да превари Христоса. Дафина значи ловор, а Стана (жена Вуковог слуге Аркадија) је старо словенско име које значи застати, стати. То име се давало да се заустави помор или, пак, рађање деце.

Ликови браће Исаковича су супротсављени у свему: Вук је дебео, висок, огроман, црвен у лицу, изгледа као медвед, има трбух као мех, космат је, непосредан, прек, пуст, расипан, идеалиста, при крају романа разочаран и депресиван, по занимању војник, поборник даљих сеоба у Русију. Карактеришу га жуте очи са црним тачкицама, какве, иначе, имају звери.Већи део романа Вук Исакович погледа у небо и уз помоћ облака наслућује или тумачи догађаје. Аранђел Исакович је мршав, сув, онизак, ретке црне косе, сплеткарош, покварених жутих зуба, сладострасан, трговац, зеленаш, богаташ, усмерен ка материјалним вредностима, упоран, суздржљив, хладан, прорачунат, тврдица, заговорник рада и укорењивања Срба у Банату.

Слуге су сличне господарима, па, самим тим, међусобно супротстављени. Вуков слуга Аркадије је дебео, успаван (ваља напоменути да је Зевс митског Аркада претворио у Малог медведа), војник, воли природу, ужива у јелу и пићу, жена Стана га вара (и не зауставља се у томе), као и Дафина Вука, лудо гине у рату, покушавајући да спасе коње. Аранђелов слуга Ананије је низак, шкрт (новац крије од других у посебном спремишту у појасу, слично свом библијском имењаку), сплеткарош је, среброљубив, уходи газду и оговара га, плашљив је, лопов, прорачунак, сводник (који подводи своје кћери). Дафина је млада, путена Гркиња из Трста, која је, без своје воље, али и без воље младожење, удата за Вука Исаковича. Не зна језик, у роману проговара свега две речи - "Умрећу! Умрећу!" Ако њену судбину изведемо из њеног имена, могли бисмо да кажемо да су се браћа Исаковичи, сваки на свој начин, "овенчала" њоме. Дафина са Вуком има две кћери, али није заинтересована за њих, поготово након разочарења у мужа, који ју је опет оставио и отишао у још један бесмислени рат. Њена природа је подвојена: према мужу је непосредна, страсна, немоћна, воли га, а према деверу је лажљива, лукава, суздржана, власна, она одређује динамику развоја њиховог односа и поиграва се његовим осећањима.

Српски војници у роману су анимализовани: имају огромна стопала и шаке, урлају, силују, урличу, завијају као вукови кад певају, живе у земуницама, не могу да се уведу у ред, не поштују команде нити командире, Вук их пујда у склопу вежби једне на друге, као звери су. Са друге стране, хабсбуршки војници, представљени нпр. кроз барона Беренклауа, су феминизирани: он носи бермуде са подвезицама, чипке, перику, напудерисан је, спава у свиленој спаваћици са две сијамске мачке. Оваквом генерализацијом Црњански је метафорички приказао однос Европе према Балкану, као и однос Балкана према Европи. Колико су погледи једних на друге непомирљиви, очитује се у сцени сусрета Вука Исаковича и Краљице Мајке, када је он сапет у врпце, свилу, перје, траке, украсе, а она изгледа као страшило.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Новица Петковић, "Лирске епифаније Милоша Црњанског", Београд, 1996.
  • Петар Џаџић, "Простори среће у делима Милоша Црњанског", Београд, 1976.
  • Мило Ломпар, "О завршетку романа", Београд, 1998.
  • Никола Милошевић, "Роман Милоша Црњанског", Београд, 1970.
  • "Библија", "Нови завјет", "Дјела апостолска", 5, 1-4