Сеобе (roman)

Seobe je roman Miloša Crnjanskog napisan 1929. godine. Može se okarakterisati kao istorijski roman. Govori o teškom životu Srba posle velike seobe u Habzburškoj monarhiji. Glavni lik Vuk Isakovič, kao i sam roman zasnovani su na dokumentovanim istorijskim činjenicama. Autor kao glavni motiv romana ističe osećanje praznine i uzaludnosti, a život koji su proživeli likovi je besmislen i proživljen pod tuđom voljom i za tuđ račun.

Seobe
Korice prvog izdanja iz 1929. g.
Nastanak i sadržaj
Autor	Miloš Crnjanski
Zemlja	Kraljevina Jugoslavija
Jezik	srpski
Žanr / vrsta dela	roman
Prevod
Datum izdavanja	1929.

Za druge upotrebe, pogledajte Seobe (višeznačna odrednica).

Poštanska marka 1993. godina

Druga knjiga Seoba ili „Seobe 2“, roman Miloša Crnjanskog koji se pojavio 1962, nije nastavak romana „Seobe“ iz 1929, već je sasvim autonomno delo.

Nastanak romana

Ilustracija Srba koji prelaze Dunav na habzburšku zemlju

Roman Seobe Miloša Crnjanskog se sastoji iz dva dela, koji su nastali u različito vreme. Prvi se pojavljuje 1929. godine, a drugi 1962. godine. Mi ćemo se zadržati na prvom delu. Prvobitni plan Miloša Crnjanskog bio je da napiše šest romana o srpskim seobama i to:

• Prva knjiga: o Vuku Isakoviču i Slavonsko - podunavskom puku,
• Druga knjiga: obuhvata vreme selidbe u Rusiju;
• Treća knjiga: doba Prvog srpskog ustanka, sudbina dva Srbina iz Austrije, oficira koji su pošli u Srbiju,
• Četvrta knjiga: o 1848. godini, o prelazu Srba,
• Peta knjiga: o emigraciji kneza Miloša i kneza Mihaila,
• Šesta knjiga: o povratku Isakoviča sa ruskim dobrovoljcima 1876.

Iako naslov romana sugeriše na određena zbivanja u samom romanu, roman nam donosi jedno stanje. Ovde seobe ne znače prelazak iz jednog mesta u drugo, već neprekidno ljudsko kretanje, pokrenuto unutrašnjim nemirima i nesigurnošću. Vreme romana je smešteno u periodu od proleća 1744. do leta 1745. godine, a prostor su Srem, močvare kraj Dunava, zatim evropski gradovi i bojišta. Inspiraciju za svoj roman Crnjanski je crpio iz tri različita izvora:

1. u memoarima Simeona Piščevića: Crnjanski se odlučio da napiše Seobe nakon čitanja memoara Simeona Piščevića. Piščević, rodom iz Šida, kao trinaestogodišnji dečak učestvovao je u pohodu na Francusku, postao austrijski oficir, da bi se zatim preselio u Rusiju i, u vojnom činu napredovao do general – majora.
2. u istorijskim seobama Srba (1690. i 1739): Plašeći se od odmazde Turaka mnogi Srbi su, pod vođstvom patrijarha Arsenija III Čarnojevića, krenuli 1690. godine u Veliku seobu ka Ugarskoj. Austrijska carevina im je garantovala crkvenu autonomiju ali su oni bili izloženi svakodnevnim pritiscima unijaćenja. Takođe, srpski narod je poslužio Austrougarskoj u njenim zapletima i sukobima sa Evropom.
3. iz ličnog iskustva, jer je i sam bio primoran da se kao vojvođanski Srbin bori na strani Austrougarske za vreme Prvog svetskog rata.

Delo Seobe je roman o tri ličnosti: o Vuku Isakoviču, o njegovoj ženi Dafini i o njegovom bratu Aranđelu. Vuk polazi u ratni pohod, daleko ka Rajni ka Francuskoj, i u tome ratu je sve je više udaljen od svoje žene, sve je umorniji i gorči pod pritiskom iskustva i saznanja o besmislu takvih ratovanja i za njega i za njegov narod. Aranđel i Dafina se prividno zbližavaju, u stvari očajnički traže neku sreću, u ljubavnoj strasti ili u osećanju materijalne sigurnosti i nalaze odmah nesreću, neku tajanstvenu, užasnu nesreću.

Roman Seobe je delo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča i ljudskih života. Ovo je roman i o prolaznosti fizičke lepote, mladosti i sreće, o prostorima ljudske sreće za kojima se traga, o bekstvu čoveka iz jave u san i imaginaciju kao kompenzaciju za sva stradanja, lutanja i grubosti.

Radnja

Miloš Crnjanski

Radnja se dešava u 18. veku, vremenski period od proleća 1744. do početka leta 1745. godine. To je period od godinu dana, čime se vremenski krug Seoba zatvara. Da bi pokazao kakva su i kolika bila stradanja Srba u Vojvodini, u to vreme, Crnjanski u središte radnje stavlja porodicu Isakovič: braću Vuka i Aranđela Isakoviča, povezanu kako krvnim srodstvom, tako i prisustvom žene u liku gospođe Dafine, čime se oblikuje trougao ljudskih i porodičnih odnosa.

Kroz deset poglavlja romana javljaju se naizmjenično dva toka pripovedanja. Prvi tok prati sudbinu kolektivnog junaka - kretanje Slavonsko-podunavskog puka do reke Rajne i nazad. Drugi tok pripovedanja prati odnos gospođe Dafine i Aranđela Isakoviča u njegovoj zemunskoj kući, a nakon odlaska Vuka Isakoviča u rat. Ovaj se tok vezuje za mirnodopski život.

Vuk pred zoru isplovljava sa svojom četom prema Varadinu gde će im se pridružiti ostali i krenuti pod njegovim vođstvom u Pečuj. Što je dalje od svog zavičaja to više oseća samoću i prazninu. Po dolasku u Mađarsku austrougarski komesar i Pečujski biskup su bili izuzetno zadovoljni vojničkom spremom Vukovog puka i pokušali su da ga preobrate u katoličku veru, ali je Vuk to vešto izbegao. Njegova supruga Dafina koja je bila trudna se sa svoje dve ćerke smestila u Zemun u kuću njegovog brata Aranđela koji je preuzeo brigu o njima dok je Vuk odsutan.

Aranđel nije kao svoj brat bio siromašni vojnik, već je bio trgovac i dobro zarađivao. Nije voleo vojsku i svaki put kad je Vuk kretao u rat on je pokušavao da ga odgovori od toga. Aranđel je bio zaslužan i za ženidbu svog brata, pošto je, kao dobar trgovac, negde u Mletačkoj republici, isprosio Vuku skromnu devojku Dafinu za ženu. Nakon što se Vuk oženio sa njom, Dafina je počela da rađa decu i pretvara se u zanosnu ženu koja se počela dopadati i Aranđelu. Kada je to shvatio, Aranđel je zažalio zbog toga što je nije uzeo za svoju ženu i počeo da je izbegava odlazeći na duga putovanja i tražeći zamenu u drugim ženama. Na kraju bi se posle dugih lutanja vraćao i pronalazio da mu se snaha još više prolepšala. Bio najsrećniji kada je vreme provodio u blizini svoje snahe čije telo ga je opijalo žudnjom. Uživao je da neprimetno dotakne joj telo ili kosu, nikada ne odajući svoje želje. Vremenom je Dafina primetila njegove želje i činio joj se odvratnim, a i nije bio kao njegov brat snažan i lep, već suv i žutog izgleda. Jednom prilikom je Aranđel doživeo nesreću i zamalo se udavio kad se čamac prevrnuo na Dunavu, a kad su ga spasli Dafina ga je negovala dok se oporavljao. Jedne noći kad se malo oporavio dopustila mu je ono za čime je godinama čeznuo i predala mu se zato što je bila razočarana i nesrećna. Ubrzo nakon toga se i razbolela.

Za to vreme je Vuk sa vojskom iz Mađarske prešao celu Austriju i stigao na reku Rajnu. U borbama su Srbi, Mađari i Hrvati kao podanici Austrougarske slati u prve redove i na najteže zadatke jer ih nije mnogo bilo briga za njih. Vuk je mislio da će u tom četvrtom ratu sigurno poginuti pošto je vodio svoje vojnike u najveću vatru i pogibiju. Nije bio zadovoljan svojom ratnom srećom već je gledao besmisao rata oko sebe gledajući ljude kako ginu i znajući da ih po povratku kući čeka ista ona beda iz koje su pošli.

Tokom zime rat je stao i njegov put je bio ulogoren pored jednog grada, gde je i primio vest o smrti supruge Dafine. Izgubljen u toj tuđini i okružen smrću svakodnevno njenu vest o smrti je primio mirno. Nakon završetka zime rat ipak nije nastavljen i onu su krenuli nazad. Vuk je bio razočaran jer nisu dobili nikakve zasluge za hrabrost i svu pogibiju. Znao je da više nikad neće da ide u rat jer njegov narod nikada neće biti bolje bez obzira koliko njih poginulo za Austrougarsku. Sem njega mnogo drugih vojnika je rešilo da se vrati u okupiranu Srbiju.

Po povratku u Srbiju nije ništa saznao o neverstvu svoje pokojne žene i prihvatio je ponudu brata da krene sa njim u trgovinu. Zajedno će, zbog trgovine morati da obilaze strane zemlje i krajeve, tako da će mu se život opet sastojati od stalnih seoba. Bez žene će sam da podiže svoje ćerke, da vodi kuću i deli sve patnje i bedu sa njegovim narodom. Ostaju mu još samo snovi o dalekoj Rusiji kao nekom mestu sa životnim mirom i lepotom, kao što je i zvezda u beskrajnom plavom krugu.

Likovi

Glavni likovi u "Seobama" Miloša Crnjanskog su braća Vuk i Aranđel Isakovič, Vukova žena Dafina, Vukov sluga Arkadije i Aranđelov sluga Ananija. Likovi nose simbolična imena, koja određuju i njihovu sudbinu u romanu. Vuk je magijsko srpsko ime, koje se daje detetu da se odagna smrt. S druge strane, vuk je životinja koju su posebno poštovali stari Sloveni, pridavali joj mitska svojstva, a Srbi Svetog Savu smatraju vučjim svecem. Aranđel nosi ime po arhangelu Mihailu, koga u narodu zovu Aranđel, koji u ruci nosi mač i tas, što se u romanu dovodi u vezu sa Aranđelovim zanimanjem (trgovac). Arkadija je mitska zemlja blaženstva i sreće, prostor idiličnosti, priroda bez civilizacije, čemu teži Vukov sluga), dok Ananija predstavlja biblijskog junaka koji je krio novac od apostola i pokušao da prevari Hristosa. Dafina znači lovor, a Stana (žena Vukovog sluge Arkadija) je staro slovensko ime koje znači zastati, stati. To ime se davalo da se zaustavi pomor ili, pak, rađanje dece.

Likovi braće Isakoviča su suprotstavljeni u svemu: Vuk je debeo, visok, ogroman, crven u licu, izgleda kao medved, ima trbuh kao meh, kosmat je, neposredan, prek, pust, rasipan, idealista, pri kraju romana razočaran i depresivan, po zanimanju vojnik, pobornik daljih seoba u Rusiju. Karakterišu ga žute oči sa crnim tačkicama, kakve, inače, imaju zveri. Veći deo romana Vuk Isakovič pogleda u nebo i uz pomoć oblaka naslućuje ili tumači događaje. Aranđel Isakovič je mršav, suv, onizak, retke crne kose, spletkaroš, pokvarenih žutih zuba, sladostrastan, trgovac, zelenaš, bogataš, usmeren ka materijalnim vrednostima, uporan, suzdržljiv, hladan, proračunat, tvrdica, zagovornik rada i ukorenjivanja Srba u Banatu.

Sluge su slične gospodarima, pa, samim tim, međusobno suprotstavljeni. Vukov sluga Arkadije je debeo, uspavan (valja napomenuti da je Zevs mitskog Arkada pretvorio u Malog medveda), vojnik, voli prirodu, uživa u jelu i piću, žena Stana ga vara (i ne zaustavlja se u tome), kao i Dafina Vuka, ludo gine u ratu, pokušavajući da spase konje. Aranđelov sluga Ananije je nizak, škrt (novac krije od drugih u posebnom spremištu u pojasu, slično svom biblijskom imenjaku), spletkaroš je, srebroljubiv, uhodi gazdu i ogovara ga, plašljiv je, lopov, proračunat, svodnik (koji podvodi svoje kćeri). Dafina je mlada, putena Grkinja iz Trsta, koja je, bez svoje volje, ali i bez volje mladoženje, udata za Vuka Isakoviča. Ne zna jezik, u romanu progovara svega dve reči - "Umreću! Umreću!" Ako njenu sudbinu izvedemo iz njenog imena, mogli bismo da kažemo da su se braća Isakoviči, svaki na svoj način, "ovenčala" njome. Dafina sa Vukom ima dve kćeri, ali nije zainteresovana za njih, pogotovo nakon razočarenja u muža, koji ju je opet ostavio i otišao u još jedan besmisleni rat. Njena priroda je podvojena: prema mužu je neposredna, strasna, nemoćna, voli ga, a prema deveru je lažljiva, lukava, suzdržana, vlasna, ona određuje dinamiku razvoja njihovog odnosa i poigrava se njegovim osećanjima.

Srpski vojnici u romanu su animalizovani: imaju ogromna stopala i šake, urlaju, siluju, urliču, zavijaju kao vukovi kad pevaju, žive u zemunicama, ne mogu da se uvedu u red, ne poštuju komande niti komandire, Vuk ih pujda u sklopu vežbi jedne na druge, kao zveri su. Sa druge strane, habsburški vojnici, predstavljeni npr. kroz barona Berenklaua, su feminizirani: on nosi bermude sa podvezicama, čipke, periku, napuderisan je, spava u svilenoj spavaćici sa dve sijamske mačke. Ovakvom generalizacijom Crnjanski je metaforički prikazao odnos Evrope prema Balkanu, kao i odnos Balkana prema Evropi. Koliko su pogledi jednih na druge nepomirljivi, očituje se u sceni susreta Vuka Isakoviča i Kraljice Majke, kada je on sapet u vrpce, svilu, perje, trake, ukrase, a ona izgleda kao strašilo.

Adaptacije

Prvi deo je adaptiran u igrani film iz 1989. snimljen u jugoslovensko-francuskoj koprodukciji, dok film rađen po drugom delu nije bio u potpunosti završen.

Po romanu Crnjanskog je odrađena i pozorišna drama u režiji Vide Ognjenović.

Literatura

• Novica Petković, "Lirske epifanije Miloša Crnjanskog", Beograd, 1996.
• Petar Džadžić, "Prostori sreće u delima Miloša Crnjanskog", Beograd, 1976.
• Milo Lompar, "O završetku romana", Beograd, 1998.
• Nikola Milošević, "Roman Miloša Crnjanskog", Beograd, 1970.
• "Biblija", "Novi zavjet", "Djela apostolska", 5, 1-4

Spoljašnje veze

Tabanović - analiza dela Seobe Pristupljeno 18. 11. 2021.