Википедија

Jomkipurski rat

Jomkipurski rat (poznat još i kao Ramazanski rat ili Oktobarski rat) je vođen između Izraela i koalicije arapskih zemalja pod vođstvom Egipta i Sirije od 6. do 26. oktobra 1973. godine. Rat je počeo na dan jevrejskog praznika Jom kipur iznenadnim napadom Egipćana i Sirijaca. Napali su Sinaj i Golan, koje je Izrael zauzeo 1967. godine. Sukob je okončan 22. oktobra rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o prekidu vatre.

Jomkipurski rat
Deo Izraelsko-arapskog konflikta

Egipatska vojska prelazi Suecki kanal
Vreme6—26. oktobar 1973.
Mesto
Sinajsko poluostrvo, Golanska visoravan i ostale regije oko Izraela
Ishod izraelska pobeda[15]
Sukobljene strane
 Izrael  Egipat
 Sirija
 Irak
 Jordan
Komandanti i vođe
Izrael Moše Dajan
Izrael David Elazar
Izrael Arijel Šaron		 Egipat Anvar el Sadat
Sirija Hafiz el Asad
Egipat Saad el Šazli
Egipat Hosni Mubarak
Jačina
415.000 vojnika 420.000[traži se izvor]
Žrtve i gubici
2.600 mrtvih
1.000 tenkova
102 aviona		 8.000—15.000 mrtvih
2.250 tenkova
432 aviona

Pozadina uredi

 
Osvajanja Izraela u Šestodnevnom i Jomkipurskom ratu

U septembru 1970. godine arapski svet su uzdrmala dva događaja - Međuarapski rat u Jordanu i iznenadna smrt egipatskog predsednika Nasera. Naserovom smrću završena je jedna era u bliskoistočnim odnosima i decenija i po praktičnog panarabizma. Na čelo Egipta došao je dotadašnji potpredsednik Anvar al Sadat, takođe vojni oficir i istaknuti član vojnog režima. Sadat je ublažio Naserov beskompromisni stav prema Izraelu i bio je spreman da pristane na dogovor sa Izraelcima u zamenu za teritorije izgubljene u ratu 1967. godine. Međutim, Izrael je odbio Sadatovu inicijativu kao i Rezoluciju 242 Ujedinjenih nacija kojom je UN od Izraela zatražio vraćanje ratom osvojenih teritorija

Paralelno sa diplomatskim pokušajima arapske države su pripremale i vojno rešenje. Uz materijalnu podršku Sovjetskog Saveza i finansijsku pomoć Saudijske Arabije i Kuvajta, Egipat i Sirija su obnavljali sopstvene vojne efektive stradale u Šestodnevnom ratu i tokom Rata iscrpljivanja. U leto 1972. Sadat je zatražio od sovjetskih vojnih savetnika napuštanje Egipta, ostavljajući tako sebi veći manevarski prostor za dalje poteze. U oktobru 1972. Sadat je okupio Glavni štab i zatražio stvaranje plana ograničenog vojnog napada na Izrael. Pokušaj ministra odbrane Sadeka da spreči rat tvrdnjom da Egipat još uvek nije sposoban da vojno parira Izraelu rezultovao je njegovom smenom. Do proleća 1973. u glavnim štabovima dveju arapskih vojski bio je razrađen plan napada na Izrael prozvan „operacija Badr”.

U Izraelu je nakon uverljivog ratnog trijumfa 1967. godine vladalo uverenje da je zemlja trajno sigurna od arapskog napada. Izraelska vojna moć, politička razjedinjenost arapskog sveta i tri novostečene prirodne sigurnosne prepreke - Suecki kanal, reka Jordan i Golanska visoravan - podržavale su izraelsku samouverenost zbog koje je odbijan bilo koji pokušaj razmene teritorija za mir. Za razliku od Egipta i Sirije, Jordan i Liban su smatrani mnogo manjom pretnjom izraelskoj nacionalnoj sigurnosti. U njima Tel Aviv nije video pretnju. Egipat je za gomilanje trupa u području Sueckog kanala iskoristio unapred najavljenu redovnu godišnju vojnu vežbu. Uprkos pokretima egipatskih i sirijskih jedinica uzduž granice u leto 1973. kao i nizu drugih indicija, u izraelskom vođstvu i u obaveštajnim krugovima procenjeno je da neće doći do novog rata, odnosno da će eventualni napad arapskih vojski biti uspešno odbijen u početnoj fazi.

Arapski napad uredi

Napad arapskih zemalja počeo je u poslepodnevnim satima 6. oktobra 1973. na najveći jevrejski praznik Jom kipur. Napad je počeo u srazmerno neuobičajeno doba dana jer su planeri arapskih vojski znali da Izrael nakon što padne mrak neće moći da izvede veći protivudar svojim vazduhoplovstvom. Egipatska vojska, potpomognuta manjim jedinicama iz Maroka, Tunisa i Sudana, uspešno je izvela prelazak Sueckog kanala, a peščane zidove Bar-Lev linije Egipćani su relativno lako probili snažnim vatrogasnim šmrkovima. Na severu je sirijska vojska uz pojačanja jedne iračke divizije i dve brigade iz Saudijske Arabije napala područje Golanske visoravni i skoro dosegnula granice od pre rata 1967., dok Jordan nije učestvovao u napadu. Znajući da Izrael veliki deo svoje vojne moći duguje snažnom vazduhoplovstvu, PVO arapskih zemalja su bile razmeštene blizu bojišta, čime je paralizovano izraelsko vazduhoplovstvo i stvoren kišobran jedinicama u napredovanju. Prvi pokušaj protivudara izraelskih oklopnih jedinica bio je razbijen zahvaljujući lakom protivoklopnom oružju 9M14 Maljutka kojim je bila naoružana egipatska pešadija. U Izraelu je nakon prvih vesti sa bojišta zavladao šok.

 
Uništeni izraelski tenk M-60 Paton

Nakon početnog egipatskog uspeha, odlukom predsednika Sadata napredovanje je zaustavljeno na uskoj teritoriji uz duž Sueckog kanala, tako da nije iskorišćena početna inicijativa. Razlozi zaustavljanja egipatskih tenkova umesto nastavka napredovanja preko Sueckog kanala prema Izraelu predmet su kontroverzi, ali smatra se da je najvažniji razlozi bili: ograničen domet egipatskog protiv-vazdušnog oružja izvan čije zaštite bi egipatski oklopne jedinice postale laka meta izraelskih aviona i telefonska komunikacija između Sadata i američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera. Događajima na ratištu u svakom je slučaju kumovala i loša koordinacija između sirijskog i egipatskog vrhovnog zapovedništva, što je imalo za posledicu konsolidaciju izraelskih redova. Sa početkom borbi aktivirana su blokovska savezništva - Sovjetski Savez je počeo vazdušnim putem da šalje ratni materijal Kairu i Damasku, nakon čega su Sjedinjene Američke Države počele da šalju pomoć u ratnom materijalu Izraelu.

Oko 48 sati nakon početka borbi mobilisano je više od polovine izraelskih vojnih potencijala, a za četiri do pet dana sprovedena je potpuna mobilizacija, čime su stvoreni uslovi za početak protivnapada. Izraelskoj ofanzivi pogodovalo je egipatsko mirovanje na Sinajskom bojištu pa je veći deo snaga neometano mogao biti koncentrisan na golanskom bojištu prema Siriji. Do 14. oktobra izraelske jedinice su na severu vratile pod svoju kontrolu teritoriju zauzetu prethodnih dana i prodrle dvadesetak kilometara duboko u sirijsku teritoriju, čime je Sirija izbačena iz rata.

Okretanje ratne sreće uredi

Nakon pobede na severnom bojištu, izraelska komanda pregrupisala je svoje jedinice šaljući ih na sinajsko bojište. U noći 15. oktobra izraelske oklopne jedinice, kojima je zapovedao Arijel Šaron, iskoristile su slabo branjeni prostor između egipatske 2. i 3. armije na području Gorkih jezera na Sinajskom poluostrvu i ušle duboko u teritoriju koji su držali Egipćani. Došli su do Sueckog kanala i prešli ga. Nakon stvaranja mostobrana na zapadnoj obali kanala, Izraelci su napredovali egipatskom stranom obale prema gradu Suecu, pa su 21. oktobra okružili celu egipatsku 3. armiju. Izraelskim snagama je time bio otvoren put do Kaira. Egipatska vojska našla se u teškoj poziciji, suočena sa mogućnošću katastrofalnog poraza i gubitka cele armije na Sinajskom poluostrvu.

 
Izraelski tenk prelazi Suecki kanal

U takvoj situaciji je američki državni sekretar Kisindžer otputovao u Moskvu, gde je sa sovjetskim liderom Brežnjevom dogovorio prekid vatre. Međutim, primirje je bilo prekinuto a Izrael je nastavio da steže obruč oko egipatske armije. Sovjetski Savez je Sadatu obećao da će 3. armija biti sačuvana i zapretio da će u slučaju nastavka izraelskog napada poslati u Egipat svoje vazdušno-desantne jedinice. Moskva je Sjedinjenim Američkim Državama predložila zajedničku američko-sovjetsku vojnu akciju u regiji, što u Vašingtonu nije primljeno sa odobravanjem. Nikson je u telefonskom razgovoru pokušavao da odvrati Brežnjeva od vojnog angažmana a istovremeno je stavio američke nuklearne snage u stanje pripravnosti, zbog čega su Sovjeti odustali od insistiranja na zajedničkom vojnom angažmanu. Konfrontacija Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza oko Jomkipurskog rata bila je najveći sukob supersila nakon završetka Kubanske krize.

  •  
    Golansko ratište
  •  
    Sinajsko ratište
  •  
    Operacija Gazela

Na kraju, 25. oktobra 1973. Izrael i Egipat prihvatili su prekid vatre, a početkom januara su dve strane potpisale sporazum kojim je predviđeno izraelsko povlačenje sa Sinajskog poluostrva i dolazak snaga UN na njihovo mesto. Sledio je sporazum Izraela i Sirije potpisan u junu 1974. i njime je regulisao izraelsko povlačenje sa novoosvojenog dela Golanske visoravni na liniju razdvajanja iz 1967. godine.

Posledice uredi

Rat 1973. godine imao je velike unutrašnjopolitičke reperkusije u regionu. Nakon što je istražna komisija u Izraelu ustanovila niz propusta u pripremanju i vođenju rata, Golda Meir i njena vlada su u aprilu 1974. bili prisiljeni da podnesu ostavku. Egipat je nakon potpisivanja Kempdejvidskog sporazuma od vodeće arapske zemlje postao izopštenik arapskog sveta pa je izbačen iz Arapske lige koja je preselila svoje sedište iz Kaira u Tunis. Među islamskim radikalima u Egiptu Sadatovo je približavanje Izraelu bilo ocenjeno kao čin nacionalne izdaje što je poslužilo kao povod za atentat egipatskih vojnika na Sadata 6. oktobra 1981, na osmu godišnjicu početka Jomkipurskog rata.

Naoružanje uredi

Arapske armije su imale većinsko oružje sovjetske proizvodnje, dok je izraelsko bilo zapadnog porekla. Arapski tenkovi T-62 su imali sistem za noćno gledanje, što izraelski tenkovi nisu imali.

Type Arapske vojske Izrael
Tenkovi T-54 i T-55, T-62, T-34 i PT-76 Šerman, M48 Paton, M60 Paton, Centurion, AMX-30, i oko 200 zaplenjenih T-54, T-55 i PT-76
Avioni MiG-21, MiG-19, MiG-17, Su-7 B, Tu-16, Il-28, Il-18, Il-14, An-12 A-4 Nebeski soko, F-4 fantom II, Miraž III, Mister IV, IAI Nešer, Votur
Helikopteri Mi-6, Mi-8 Super Frelon, SN-53, S-58, AB-205, MD500 Branitelj

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Herzog (1975). The War of Atonement. Little, Brown and Company. . Foreword.
  2. ^ Insight Team of the London Sunday Times, p. 450.
  3. ^ Luttwak; Horowitz (1983). The Israeli Army. Cambridge, MA: Abt Books. 
  4. ^ Rabinovich (2004). The Yom Kippur War. Schocken Books. str. 498. 
  5. ^ Kumaraswamy, PR (30. 3. 2000). Revisiting The Yom Kippur War. str. 1—2. ISBN 978-0-7146-5007-4. 
  6. ^ Johnson; Tierney. Failing To Win, Perception of Victory and Defeat in International Politics. str. 177, 180. 
  7. ^ Liebman, Charles (jul 1993). „The Myth of Defeat: The Memory of the Yom Kippur war in Israeli Society” (PDF). Middle Eastern Studies. London: Frank Cass. 29 (3): 411. Arhivirano iz originala (PDF) 7. 5. 2013. g. 
  8. ^ "Israel's victory came at the cost of heavy casualties, and Israelis criticized the government's lack of preparedness." YOM KIPPUR WAR at history.com
  9. ^ "The 1973 war thus ended in an Israeli victory, but at great cost to the United States." The 1973 Arab-Israeli War at website of Office of the Historian
  10. ^ Simon Dunstan (18. 9. 2007). The Yom Kippur War: The Arab-Israeli War of 1973. str. 205. ISBN 9781846032882. [mrtva veza]
  11. ^ Siniver, Asaf (2013). The Yom Kippur War: Politics, Legacy, Diplomacy. Oxford University Press. str. 6. ISBN 978-0-19-933481-0. „(p. 6) "For most Egyptians the war is remembered as an unquestionable victory- militarily as well as politically ... The fact that the war ended with Israeli troops stationed in the outskirts of Cairo and in complete encirclement of the Egyptian third army has not dampened the jubilant commemoration of the war in Egypt." (p 11) "Ultimately, the conflict provided a military victory for Israel, but it is remembered as 'the earthquake' or 'the blunder'"” 
  12. ^ Bickerton, Ian (2. 2. 2012). The Arab-Israeli Conflict: A Guide for the Perplexed. A&C Black. str. 128. ISBN 978-1-4411-2872-0. „"the Arab has suffered repeated military defeats at the hand of Israel in 1956, 1967, and 1973"” 
  13. ^ P.R. Kumaraswamy (11. 1. 2013). Revisiting the Yom Kippur War. Routledge. str. 184. ISBN 978-1-136-32888-6. „(p. 184) "Yom Kippur War ... its final outcome was, without doubt, a military victory  ... " (p. 185) " ...  in October 1973, that despite Israel's military victory"” 
  14. ^ Moše Arens. (24. 10. 2013). „Čem bыla važna pobeda Izrailя v Voйne Sudnogo dnя?”. Haaretz / inosmi.ru. Pristupljeno 24. 9. 2018. 
  15. ^ Pogledaj [1][2][3][4][5][6][7][8][9][10][11][12][13] [14]

Spoljašnje veze uredi

 
Jomkipurski rat na Vikimedijinoj ostavi.

Napomena: Ovaj tekst ili jedan njegov deo je preuzet sa veb sajta hrvatskog časopisa Hrvatski vojnik. Vidi dozvolu.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јомкипурски_рат&oldid=27701592”