Ava Evagrije

Ava Evagrije Pontski (jez-gr Εὐάγριος, ὁ Ποντικός; 346—399) bio je pravoslavni bogoslov, vizantijski filozof i monah.

Ava Evagrije

Biografija

Rodio u gradu Ivoru blizu Ponta Evksinskog. Još od mladosti je upoznao velike svetitelje tog vremena – Vasilija Velikog, Grigorija Niskog i Grigorija Bogoslova. Pod njihovim uticajem razvijao se u duhu i poznanjima o veri i životu u Hristu Isusu .

Paladije, njegov učenik, po Sokratu u Lavsaiku piše sledeće (gl.78): „Rodom je bio iz Ponta, iz grada Ivora, sin prezvitera. Sveti Vasilije, kesarijski episkop ga je postavio za čteca crkve u Argosu. Po prestavljenju svetog episkopa Vasilija, njegov brat, Sveti Grigorije, niski episkop, koji je stekao apostolsku slavu, mudar, bestrasan i veoma znamenit učenošću, beše obratio pažnju na sposobnost Evagrija i rukopoloži ga za đakona. Došavši, zatim, sa njim na veliki Carigradski sabor, sveti episkop Grigorije ga ostavi kod blaženog episkopa Nektarija kao veoma iskusnog u pobijanju svih jeresi. I poče se on proslavljati u velikom gradu.

Desilo se da je ovaj muž, koga su svi u gradu uvažavali zbog časnog života, bio ranjen strasnom ljubavlju prema jednoj ženi, kao što je sam pričao pošto se već bio oslobodio iskušenja. I žena se bila strasno zaljubila u njega, a bila je iz ugledne kuće. Bojeći se Boga i stideći se svoje savesti, te predstavljajući sebi skvernu poroka i zluradost jeretika, Evagrije se usrdno molio Bogu da omete nameru žene, koja se, raspaljena strašću, trudila da ga navede na greh. On je hteo da se odvoji od nje, ali su ga zadržavale dužnosti.

Kratko vreme posle molitve kojom je predupredio greh na delu, pred njega je u viđenju stao anđeo u odeći eparhovog vojnika, uhvatio ga i poveo na sud. Zatim ga je bacio u tamnicu, stavivši mu vrat u železne uze i svezavši mu ruke gvozdenim lancima. Oni koji su ga posećivali nisu mu govorili o uzroku zatvaranja, a sam je, mučen savešću, pomišljao da ga je ženin muž predao sudu zbog njihove [veze]. Njemu se činilo da se tu sprovodilo suđenje i drugim licima zbog istog prestupa. Zbog toga se on nalazio u krajnjem smućenju i strahu. Tada je anđeo uzeo oblik njegovog bliskog prijatelja i došao da ga poseti. Ušavši navodno vrlo žalostan i oskorbljen zbog toga što njegov drug trpi okove i sedi zaključan među četrdeset prestupnika, on je rekao: „Oče đakone. Zašto te tako beščasno drže među prestupnicima?“ On mu je odgovorio: „3aista ne znam. Pretpostavljam da me je iz bezumne ljubomore tužio neki eparh. Bojim se da je on potkupio gradonačelnika i da će me podvrći teškoj kazni“. Njegov navodni drug mu je rekao: „Ako hoćeš da poslušaš svog druga, savetovao bih ti da se udaljiš iz ovog grada zato što ti, kako vidim, nije korisno da živiš u njemu“. Evagrije muje rekao: „Ako me Bog oslobodi ove bede, i ako me ti zatim vidiš u Carigradu, neka me podvrgnu još većoj kazni“. Prijatelj mu je rekao: „Ako je tako, doneću Jevanđelje. Ti ćeš se na njemu zakleti da ćeš se udaljiti iz ovoga grada i postati monah i ja ću te izbaviti iz ove bede“. Evagrije je rekao: „3akleću se kao što hoćeš, samo me izbavi iz ove mračne rupe“. Prijatelj je zatim doneo Jevanđelje i tražio zakletvu. Evagrije se na Jevanđelju zakleo da će u gradu ostati samo jedan dan da bi svoje stvari preneo do broda. Time se završilo viđenje. Ustavši u uzbuđenju, on je rasuđivao: „Iako je data u vansebnom stanju, zakletva je ipak zakletva“. Ni malo ne časeći, on je sve što je imao preneo na brod i otplovio u Jerusalim. Tu se obukao u monaško odelo i bio primljen kod blažene Melanije Rimljanke .

Tamo je dobio groznicu i tešku bolest za čitavih šest meseci. Kada su ga napustili lekari, ne nalazeći načina da ga izleče, blažena Melanija muje rekla: „Čini mi se da tvoja bolest nije jednostavna , čedo moje. Kaži mi da li imaš šta na duši“. On joj je priznao sve što se desilo u Carigradu. Blažena mu je rekla: „Daj mi pred Bogom reč da ćeš se rešiti na monaški život, pa ću se ja, iako grešnica, pomoliti Gospodu da ti produži dane radi pokajanja i is pravljenja srca“. Kad joj je obećao, ona se pomolila. I Evagrije ozdravi za nekoliko dana. Po ozdravljenju, ona mu je sama nabavila monaško odelo. Obukavši se u njega, on se uputio u Egipat gde je dve godine proživeo na Nitrijskoj gori, a zatim se udaljio u pustinju .

Četrnaest godina proživeo je u mestu zvanom Kelije, hraneći se hlebom i vodom i, ponekad, malom količinom jeleja, ne dozvoljavajući sebi nikakvu utehu. Umrtvljujući svoje telo i trpeći, blaženi se unutrašnje oživotvorio Duhom Svetim, očistivši um i udostojivši se dara poznanja i razlikovanja duhova.

Pred smrt je govorio: „Već tri godine me nije uznemiravala telesna pohota“. Kada i posle tako strogog života, posle tolikih neumornih podvižničkih trudova i neprestanog bdenja na molitvi, mrzilac dobra i demon pogibli tako napada pravednika, koliko tek od njega i od svog nemara trpe lenjivi ljudi!

Sastavio je preko sto molitava; napisao tri knjige, Ogihire, tj. kratke izreke u vidu stihova ili priča; [spis] Monah ili delatne pouke, i Preporečnik, tj. o borbi sa demonima i strastima“.

O Evagrijevim delima Sokrat piše: „On je napisao vrlo dobre knjige. Jednu od njih je nazvao Monah, ili o delanju; drugu Gnostik, ili o čoveku koji se udostojio znanja, koja je podeljena na pedeset poglavlja; treću Preporečnik, koja predstavlja izbor [izreka] iz Božanstvenog Pisma protiv demona-kušača, podeljena na osam delova, saglasno broju pomisli. Osim toga, on je ostavio 600 pitanja o budućnosti i još dve knjige napisane u stihovima – jednu za monahe koji žive u opštežićima, a drugu – devstvenici. Onaj ko bude čitao te knjige, videće koliko su divne“.

Sozomen (6. knj. 30. gl.) o pomenutom Amoniju navodi da je pripadao „Dugoj braći“, da je dostigao visinu mudroljublja i da je bio veoma učen, pročitavši knjige Origena, Didima i drugih duhovnih pisaca. Zatim dodaje da je sa njim često razgovarao mudri Evagrije, „muž učen i silan umom i rečju, i osobito sposoban da razlikuje pomisli koje vode ka vrlini i poroku, te da podstiče na razvitak prvih i udaljavanje od drugih. Uostalom, kakav je bio na području učenosti, pokazaće dela koja je ostavio. Njegova narav se, kako govore, odlikovala umerenošću. On je bio toliko dalek od sujete i gordosti da ga zaslužene pohvale nisu nadimale, kao što ga ni nezaslužene uvrede nisu ogorčavale. Mudroljublju i Svetom Pismu on se učio kod nazijanskog episkopa Grigorija. Sve dok on beše predstojatelj Carigradske crkve, Evagrije mu prisluživaše kao arhiđakon. Licem je bio prijatan i voljaše da se raskošno odeva. Primetivši njegovo poznanstvo sa svojom ženom, jedan od velmoža se zapali ljubomorom i hoćaše da ga ubije. Kad je zamisao već bila blizu dela, Bog Evagriju za vreme sna šalje strašno ali spasonosno viđenje“. Dalje Sozomen ne predlaže ništa osobito.

U Patrologiji se nalaze svi sačuvani Evagrijevi spisi. Na prvom mestu: Poglavlja o delatnom životu Anatoliju. Možemo pretpostaviti da je to zapravo ostatak knjige koju istoričari nazivaju Monah. Poglavljima prethodi kratko pismo Anatoliju kao uvod. Zatim sledi 71 poglavlje – pouke iz delatnog podvižništva. Posle njih sledi Delatno slovo u 100 poglavlja. Međutim, kako je veći deo tih poglavlja identičan sa onih 71, mi ćemo navesti samo one koje su različite. Ukupno njih ima 100.

Dalje u Patrologiji sledi spis koji se u Dobrotoljublju jasnije naziva: Obris monaštva kojim se izlaže kako se treba podvizavati i bezmolstvovati. Isto je i u grčkom Dobrotoljublju. Zatim slede 33 poglavlja Posledovanje. Njihov sadržaj je ogledavanje duhovnog u vidljivom. Pa 25 poglavlja po azbučnom redu. To su aforizmi o duhovnim predmetima. Uz njih idu drugih 27 izreka, premda ne po azbučnom redu. Posle toga sledi spis O 8 poročnih pomisli, jedan deo drevne knjige Preporečnik.

Njegov posebni metafizički i teološki sistem, boluje od Origenove neoplatonske i gnostičke zablude. Zbog svog učenja Evagrije Pontijski je i osuđen sa Origenom i Didimom na Petom Vaseljenskom Saboru 553. godine u Carigradu . Poznatih 15 antiorigenističkih teza iz te osude tačku po tačku pogađaju Evagrijevo učenje, osobito one koje se tiču njegove Hristologije, što i čini jezgro njegovog zabludnog učenja. Ni Evagrije, kao ni Origen, nije osetio centralno mesto u Hrišćanskoj veri i životu upravo Hrista Ovaploćenog, i to na svu večnost.

Ova je osuda, razumljivo, imala veliki značaj za dalju sudbinu Evagrijevih dela i njegovog daljeg uticaja. Ipak, izvesni uticaj njegov postojao je i dalje, i na Istoku i na Zapadu. Od Evagrija je ostajalo i uticaj vršilo samo ono što je u njegovoj asketici i mistivi bilo zdravo i korisno za duhovni život, kao što se to najbolje vidi napr. kod Svetog Maksima Ispovednika, koji ima origenovsko-evagrijevskih motiva, ali nema ni jednu njihovu nastranost ili zabludu.

Evagrijeva osnovna zabluda je bila u svojevrsnoj prenaglašenoj „mistici uma“, u intelektualizmu i spiritualizmu, koji su više jelinski negoli hrišćanski.