Aleksije Apokavk
Aleksije Apokavk (grčki: Ἀλέξιος Ἀπόκαυκος; umro 1345.) je bio vizantijski državnik i vojskovođa (megaduks) tokom vladavina Andronika III Paleologa i Jovana V Paleologa. Učesnik je građanskog rata u Vizantiji vođenog od 1341. do 1347. godine.
| Aleksije Apokavk | |
|---|---|
 Aleksije Apokavk, 1340-ih | |
| Lični podaci | |
| Mesto rođenja | Bitinija, Vizantijsko carstvo |
| Datum smrti | 11. jun 1345. |
| Mesto smrti | Carigrad, Vizantijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | ćerka sveštenika iz Aja Sofije, rođaka megas stratopedarhesa Đorđa Humnosa. |
| Deca | Jovan Apokavk, Manojlo Apokavk, tri ćerke |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1320-1345 |
| Vojska | Vizantijska vojska |
| Rod | mornarica |
| Čin | megaduks |
| Učešće u ratovima | Građanski rat dvojice Andronika, Građanski rat dva Jovana, Vizantijsko-srpski ratovi |
Mladost uredi
Rođen je krajem 13. veka u Bitiniji[1]. Bio je skromnog porekla. Studirao je kod Teodora Hirtakena i postao poreski službenik. Od 1320. godine upravlja solanom da bi uznapredovao do pozicije domestika shole Zapada[2]. Apokavk dalje napreduje i 1321. godine biva imenovan parakoimomenom[3]. Bio je uključen u zaveru, zajedno sa Sigrijanom Paleologom i Teodorom Sinadinom, protiv cara Andronika II Paleologa koju je organizovao njegov unuk, Andronik III[4][5]. Nakon dolaska na vlast Andronika Mlađeg, Jovan Kantakuzin, njegov glavni pomoćnik u građanskom ratu, postao je njegov glavni ministar dok je Apokavk nagrađen Kantakuzinovim pozicijama: mezason (načelnik carskog sekretarijata) i ministar finansija[6]. Ove pozicije donele su mu značajno bogatstvo[7] koje je iskoristio da izgradi utvrđenu toranj-kuću u blizini današnjeg Silivrija u severozapadnoj Turskoj, na obalama Mramornog mora[8]. Neposredno pred smrt cara Andronika, Apokavk je nagrađen položajem megaduksa. Poverena mu je komanda nad vizantijskom mornaricom[9]. Opremanje flote platio je iz svog džepa, ukupno oko 100.000 perpera[10].
Građanski rat uredi
Nakon smrti cara Andronika pojavljuju se dve frakcije. Prva je podržavala Jovana Kantakuzina. Njegove pristalice uglavnom su bili lokalni vladari u Makedoniji i Trakiji. Druga frakcija je bila na strani patrijarha Jovana V i Anronikove udovice Ane. Kantakuzin nije tražio presto već samo regentstvo na osnovu svojih bliskih odnosa sa umrlim carem. Na njegovu stranu stale su i carigradske trupe[11][12][13]. Položaj mu je, međutim, naglo oslabljen nakon što je Apokavk stao na stranu Ane Savojske. Njegova dužnost, kao komandanta flote, bila je da brani Dardanele od napada Turaka. On je, međutim, namerno dozvolio da Turci pređu u Evropu kako bi ugrozio Kantakuzinov položaj u Trakiji. Takođe je pokušao i da kidnapuje mladog cara Jovana V, ali mu to nije pošlo za rukom te je morao pobeći u svoju utvrđenu kuću na obali Mramornog mora[14]. Po povratku u Carigrad, Kantakuzin je, umesto da Apokavka liši svih funkcija, oprostio svom neprijatelju. Apokavk se mogao vratiti u prestonicu dok je Kantakuzin ponovo krenuo na zapad u rat[15]. Po povratku se Apokavk udružio sa patrijarhom i utamničio Kantakuzinovu porodicu i prijatelje. Kantakuzinova sestra Teodora umrla je u tamnici. Patrijarh je proglašen regentom maloletnog cara dok je Ana Savojska imenovala Apokavka perfektom Carigrada (eparhom). Kantakuzin se u Didimotici oktobra 1341. godine proglasio za cara, a novembra iste godine je za cara krunisan i Jovan Mlađi[16]. Dva krunisanja označila su početak građanskog rata koji će u Vizantiji trajati do 1347. godine. Aristokratija i imućna klasa podržavali su Kantakuzina dok su na strani Apokavka, Ane, patrijarha i mladog cara bili pripadnici srednje i niže klase, pre svega trgovci, mornari i sl[17][18]. Sukob je imao i religijski karakter. Isihasti su podržali Kantakuzina[19].
Nekoliko dana nakon Kantakuzinovog krunisanja, stanovnici Adrijanopolja pobunili su se protiv aristokratije. Apokavk jer poslao svog mlađeg sina Manojla kao guvernera grada[20]. U Solunu se odvojila grupa Zilota, neprijateljski nastrojena prema Kantakuzinu. Apokavk je u Solun kao guvernera poslao svog starijeg sina, Jovana Apokavka. U prvim godinama rata stvari su se odvijale loše po Kantakuzina koji je primoran da pobegne srpskom kralju Stefanu Dušanu[21]. Emir Ajdina, Umur Beg pružio je Kantakuzinu pomoć čime se situacija preokrenula[22]. Uz podršku Stefana Dušana, Kantakuzin je povratio veliki deo Makedonije i, uprkos neuspešnim napadima na Solun, uspeo je, uz pomoć turskih saveznika, ovladati Didimotikom u Trakiji[23]. Apokavka postepeno napuštaju pristalice. Njegov sin Manojlo je pobegao iz Jedrena i prišao Kantakuzinu[24].
Apokavk je početkom 1345. godine odbio ponudu pomirenja koju su mu donela dva franjevca[25]. U pokušaju da ojača svoju moć, započeo je sa proskripcijama u Carigradu i izgradio nov zatvor za političke zatvorenike. Apokavk je 11. juna 1345. godine odlučio da poseti novi zatvor bez pratnje svog telohranitelja. Zatvorenici su ga linčovali, a glava mu je odsečena i zabijena na stub[24]. Zatvorenici su verovali da će ubistvom Apokavka izdejstvovati pomilovanje. Ana je, međutim, bila šokirana. Apokavkovi mornari dobili su dozvolu da osvete svoga lidera. Kao rezultat toga su svi zatvorenici, oko 200 njih, pobijeni iako su neki pokušali da se sklone u obližnji manastir[26]. Carigradsko regentstvo je Apokavkovom smrću praktično obezglavljeno, ali ne i potpuno poraženo. Kantakuzin je konačnu pobedu odneo tek dve godine kasnije[27][28].
Porodica uredi
Aleksije Apokavk je imao dva brata: Jovana i Nićifora. O njima se vrlo malo zna[29]. Aleksije se dva puta ženio. Prva Apokavkova žena bila je ćerka sveštenika iz Aja Sofije, Dishipatosa. Sa drugom se oženio oko 1341. godine. Bila je rođaka megas stratopedarhesa Đorđa Humnosa. Imao je petoro dece, troje iz prvog i dvoje iz drugog braka:
- Jovan Apokavk, guverner Soluna, ubijen 1345. godine[30].
- Manojlo Apokavk, guverner Adrijanopolja, pribegao Kantakuzinu 1344. godine[31].
- Neimenovana ćerka, udata najpre za protostratora Andronika Paleologa, a potom za sevastokratora Jovana Asena[1].
- Neimenovana ćerka, udata 1341. godine za sina patrijarha Jovana[32].
- Neimenovana ćerka, udata 1341. godine za sina jedne od sluškinja carice Ane[33].
Reference uredi
- ^ a b Trapp, Walther & Beyer 1976, 1180. Ἀπόκαυκος Ἀλέξιος.
- ^ Guilland 1967, str. 210.
- ^ Cavallo 1997, str. 202.
- ^ Nicol 1996, str. 20.
- ^ Bartusis 1997, str. 87.
- ^ Nicol 1993, str. 168.
- ^ Nicol 1996, str. 47–48.
- ^ Nicol 1993, str. 187.
- ^ Nicol 1996, str. 48.
- ^ Velden 1989, str. 66
- ^ Bartusis 1997, str. 94.
- ^ Nicol 1993, str. 187–188.
- ^ Velden 1989, str. 62–64
- ^ Nicol 1993, str. 189.
- ^ Nicol 1996, str. 52.
- ^ Nicol 1996, str. 60.
- ^ Bartusis 1997, str. 95.
- ^ Laiou 2008, str. 289.
- ^ Laiou 2008, str. 289–290.
- ^ Nicol 1993, str. 195.
- ^ Nicol 1993, str. 196.
- ^ Nicol 1993, str. 200.
- ^ Nicol 1996, str. 68.
- ^ a b Nicol 1993, str. 201.
- ^ Nicol 1996, str. 71–72.
- ^ Bartusis 1997, str. 96.
- ^ Nicol 1996, str. 74.
- ^ Nicol 1993, str. 201–202.
- ^ Trapp, Walther & Beyer 1976, 1186. Ἀπόκαυκος Ἰωάννης; 1192. Ἀπόκαυκος Νικηφόρος.
- ^ Trapp, Walther & Beyer 1976, 1187. Ἀπόκαυκος Ἰωάννης.
- ^ Trapp, Walther & Beyer 1976, (1191) 91267. Ἀπόκαυκος Μανουήλ.
- ^ John Kantakouzenos. History, II.3.17.
- ^ John Kantakouzenos. History, II.3.19.
Literatura uredi
- Bartusis, Mark C. (1997). The Late Byzantine Army: Arms and Society, 1204-1453. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1620-2.
- Cavallo, Guglielmo (1997). The Byzantines. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-09792-3.
- Velden, Eva de Vries-Van der (1989). L'élite byzantine devant l'avance turque à l'époque de la guerre civile de 1341 à 1354. Brill Academic Pub. ISBN 978-90-5063-026-9.
- Guilland, Rodolphe (1967). Recherches sur les Institutions Byzantines, Tome I (in French). Berlin, Germany: Akademie-Verlag.
- Jeffreys, Elizabeth; Haldon, John F.; Cormack, Robin (2008). The Oxford Handbook of Byzantine Studies. Oxford University Press. str. 281—294. ISBN 978-0-19-925246-6.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. izd.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (2002). The Reluctant Emperor: A Biography of John Cantacuzene, Byzantine Emperor and Monk, C.1295-1383. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52201-4.
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Trapp, Erich; Walther, Rainer; Beyer, Hans-Veit (1976). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German) 1. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
