Википедија

Alfredo di Stefano

аргентински фудбалер и фудбалски тренер

Alfredo di Stefano (šp. Alfredo Di Stéfano;[2] 4. jul 1926, Buenos Ajres — 7. jul 2014, Madrid) bio je fudbaler i trener poreklom iz Argentine. Bio je najstarije dete u porodici farmera i veoma je rano počeo da radi. Uprkos teškom detinjstvu, Alfredo nikada nije zapostavljao fudbal, a težak rad ga je samo razvio i očvrsnuo, tako da je bio svojevremeno jedan od najjačih igrača lige. Sa nadimkom „Saeta rubia“ („Plava strela“),[3][4][5] najpoznatiji je po svojim uspesima u Real Madridu, gde je bio ključan u dominaciji kluba u Kupu Evrope i La Ligi tokom 1950-ih i 1960-ih. Zajedno sa Fransiskom Hentom i Hozeom Marijom Zaragom, bio je jedan od samo tri igrača koji su učestvovali u svih pet pobeda u Evropskom kupu, postigavši golove u svakom od pet finala. Di Stefano je igrao međunarodni fudbal uglavnom za Španiju nakon što je prešao u Madrid, ali je ranije igrao i za Argentinu i Kolumbiju.

Alfredo di Stefano[1]
Di Stefano kao igrač River Plejta
Lični podaci
Datum rođenja (1926-07-04)4. jul 1926.
Mesto rođenja Buenos Ajres, Argentina
Datum smrti 7. jul 2014.(2014-07-07) (88 god.)
Mesto smrti Madrid, Španija
Pozicija napadač
Seniorska karijera
Godine Klub Nast. (Gol)
1945—1949
1946
1949—1953
1953—1964
1964—1966		 River Plejt
→ Urakan
Miljonarios
Real Madrid
Espanjol		 66
24
102
396
47		 (49)
(11)
(90)
(307)
(11)
Reprezentativna karijera
1947
1949
1957—1961		 Argentina
Kolumbija
Španija		 6
4
31		 (6)
(0)
(23)
Trenerska karijera
1967—1968
1969—1970
1970—1974
1974
1975—1976
1976—1977
1979—1980
1981—1982
1982—1984
1985
1986—1988
1990—1991		 Elče
Boka juniors
Valensija
Sporting Lisabon
Rajo Valjekano
Kasteljon
Valensija
River Plejt
Real Madrid
Boka juniors
Valensija
Real Madrid

Di Stefano je započeo karijeru u argentinskom River Plejtu sa 17 godina, 1943. Za sezonu 1946. bio je pozajmljen klubu Atletiko Hurakan, ali se vratio u River 1947. Zbog štrajka fudbalera u Argentini 1949. godine Di Stefano je otišao u igra za Milonarios iz Bogote u Kolumbijskoj ligi.[6] Osvojio je šest titula prvaka tokom prvih 12 godina karijere u Argentini i Kolumbiji.[7][8]

Di Stefano je dobio Zlatnu loptu za evropskog fudbalera godine 1957. i 1959. godine.[7] Takođe je i osvojio super balon Dior.On je trenutno šesti strelac u istoriji španske prve lige i treći strelac Real Madrida svih vremena. On je vodeći strelac Madrida u istoriji El Klasika, pored Kristijana Ronalda.[9][10] U novembru 2003. godine, na proslavi jubileja UEFA, izabran je za Zlatnog igrača Španije od strane Kraljevske španske fudbalske federacije kao njihovog najistaknutijeg igrača u poslednjih 50 godina.[11] On je bio je četvrti, iza Pelea, Dijega Maradone i Johana Krojfa, u glasanju koje je organizovao časopis France Football koji je konsultovao svoje bivše osvajače Zlatne lopte da bi izabrali fudbalera veka.[12] Godine 2004, Pele ga je imenovao na FIFA 100 listi najvećih živih igrača sveta (u septembru 2009. rekao je da je Di Stefano najbolji igrač "ikad").[13] Di Stefana su 2008. godine UEFA i Real Madrid odlikovali specijalnom nagradom predsednika koju je dodelila FIFA na ceremoniji u Madridu, gde je takođe otkrivena statua. Tada je predsednik UEFA Mišel Platini nazvao Di Stefana „velikim među velikanima“, dok su savremenici Euzebio i Žist Fonten sugerisali da je on „najkompletniji fudbaler u istoriji igre“.[14]

Igračka karijera uredi

Sa petnaest godina pridružuje se najtrofejnijoj argentinskoj ekipi, River Plejt, u kojem već godinu dana kasnije debituje za prvi tim. River ga ubrzo daje na pozajmicu Urakanu, gde igra odlično i pogotkom odlučuje utakmicu upravo protiv svog Rivera. U argentinskom prvenstvu ima fantastičan prosek od skoro jednog gola po utakmici i već u 21- oj godini debituje za „gaučose“ u Američkom kupu, koji Argentinci lagano osvajaju, što je ujedno i najveći uspeh Di Stefana na reprezentativnom nivou.

Nakon štrajka fudbalera u Argentini 1949. godine, veliki broj fudbalera iz ove zemlje odlazi u kolumbijsku piratsku „Di Mejdžor“ ligu, zbog toga što kolumbijski Savez nije priznavao FIFA i gde se nisu oporezivali transferi igrača. Klubovi su zbog toga mogli da ponude veće novčane iznose fudbalerima. di Stefano odlazi u Miljonarios iz Bogote. Za samo četiri godine napravio je od „milonera“ veliki klub, koji je osvojio četiri titule prvaka Kolumbije, a postao je i najbolji strelac kluba svih vremena.

Di Stefano je izrastao u najboljeg fudbalera Južne Amerike i kao takav je u zrelim fudbalskim godinama (27) prešao u „kraljevski klub“ iz Madrida. od kojeg je u sledećih deset godina napravio najveći klub u istoriji fudbala. 1953. godine Milionarios je igrao utakmicu protiv Reala na madridskom „Šamartinu“, gde je predsednik Reala Santijago Bernabeu oduševljen Alfredovom igrom video u njemu igrača sa kojim će stvoriti ekipu koja će pokoriti fudbalski svet. S obzirom da je ljuti rival Madriđana FK Barselona već kontaktirala sa River Plejtom, Bernabeu šalje sekretara kluba Rajmonda Saportu da pregovara direktno sa Milionariosima o prelasku Di Stefana u madridski klub, pa je dogovor bio da di Stefano igra sezonu u Realu, zatim sezonu u Barseloni. Katalonci nisu bili impresionirani njegovim nastupima u „belom dresu“ pa su svoj deo odlučili da prodaju Juventusu, ali di Stefano to ne prihvata i Real otkupljuje Barselonin deo. Alfredo tako ostaje u vlasništvu Reala za 70.000 dolara.

Te sezone (1953/54) Real je 23 koraka (boda) ispred Barselone, a di Stefano na tronu najboljeg igrača Španije smenjuje Barsinog igrača Kubalu.

Alfredo di Stefano 1957. godine po prvi put biva proglašen najboljim igračem Evrope. Godinu dana kasnije Madriđani su jači za Urugvajca Santamariju, a rival u finalu Kupa šampiona Milan, predvođen Skijafinom, Lidholmom i Ćezare Maldinijem ipak je kapitulirao nakon pogotka Di Stefana za Realov trijumf od 3:2.

Godine 1959. Realovoj „legiji stranaca“ sa di Stefanom i Rijalom (Argentina), Santamarijom (Urugvaj), Kopom (Francuska) pridružuju se još dva vanserijska igrača, Didi (Brazil) i Puškaš (Mađarska). Zajedno sa Špancem Hentom sačinjavali su „drim tim“.

Di Stefano je 1959. godine po drugi put proglašen najboljim igračem Evrope. Poslednje u seriji, ali sigurno najzanimljivije je ono što se desilo 1960. godine, kada je na krcatom Hempden parku sa 7:3 Real „ponizio“ frankfurtski Ajntraht, koji je u polufinalu bio bolji od Rendžersa, a finale je ostalo upamćeno i po četiri gola koje je postigao Alfredo di Stefano. Jedini trofej koji je nedostajao u di Stefanovoj riznici je bio Interkontinentalni kup. U svih pet finala Kupa šampiona, kao i u Interkontinentalnom kupu Alfredo je postizao makar po jedan gol.

Poslednja igračka stanica za Di Stefana je bio klub Espanjol, gde nakon dvogodišnjeg igranja karijeru završava 1966. godine.

Međunarodna karijera uredi

Di Stefano je igrao sa tri različite reprezentacije tokom svoje karijere,[5] postigao je 6 golova u 6 nastupa za Argentinu i 23 u 31 nastupu za Španiju. Međutim, nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu.[5] Di Stefano je takođe igrao četiri puta za Kolumbiju, tokom Dimajorovog perioda kolumbijskog fudbala. Tim u to vreme nije bio priznat od strane FIFA, jer je liga prekršila pravila transfera iznajmljujući igrače dok je još uvek pod ugovorom.[15][16][17]

Trenerska karijera uredi

Između 1967. i 1991. vodio je ekipe Elčea, Boke juniors, Valensije, Sportinga iz Lisabona, Rajo Valjekana, Kasteljona, River Plejta i Real Madrida.

Reference uredi

  1. ^ „di Stéfano Profile” (na jeziku: španski). Yahoo! Deportes España. Arhivirano iz originala 22. 10. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2011. 
  2. ^ „Di Stéfano Profile” (na jeziku: španski). Realmadrid.com. Arhivirano iz originala 15. 7. 2011. g. 
  3. ^ „The birth of the Saeta Rubia” (na jeziku: španski). Clarin. 16. 7. 2005. Arhivirano iz originala 13. 12. 2008. g. Pristupljeno 1. 12. 2008. 
  4. ^ „Saeta Rubia (Movie)”. Arhivirano iz originala 30. 9. 2020. g. Pristupljeno 1. 12. 2008. 
  5. ^ a b v „Alfredo di Stéfano was one of football's greatest trailblazers”. The Guardian. 7. 7. 2014. Arhivirano iz originala 25. 7. 2020. g. Pristupljeno 8. 7. 2014. 
  6. ^ „Alfredo Di Stéfano, Soccer Great, Dies at 88”. NY Times. 7. 7. 2014. Arhivirano iz originala 4. 3. 2020. g. Pristupljeno 8. 7. 2014. 
  7. ^ a b „Alfredo Di Stefano: Real Madrid legend dies at the age of 88”. BBC. 7. 7. 2014. Arhivirano iz originala 8. 7. 2014. g. Pristupljeno 8. 7. 2014. 
  8. ^ „Alfredo Di Stefano, celebrated soccer player, dies at 88”. The Washington Post. 7. 7. 2014. Arhivirano iz originala 5. 2. 2021. g. Pristupljeno 8. 7. 2014. 
  9. ^ Burton, Chris (20. 11. 2016). „Ronaldo matches Di Stefano record with Clasico goal at Camp Nou”. Goal. Arhivirano iz originala 26. 2. 2021. g. Pristupljeno 27. 5. 2018. 
  10. ^ „Ronaldo equals Di Stefano's Real Madrid Clasico goalscoring record”. Sportskeeda. 6. 5. 2018. Arhivirano iz originala 12. 6. 2018. g. Pristupljeno 27. 5. 2018. „Alfredo Di Stefano's record of 18 Real Madrid goals in Clasico matches against Barcelona has been matched by Cristiano Ronaldo.” 
  11. ^ „Golden Players take centre stage”. Arhivirano iz originala 12. 3. 2007. g. Pristupljeno 4. 2. 2010. . UEFA.com (29 November 2003).
  12. ^ „RSSSF.com – Various Lists of 'Players of the Century/All-Time'”. Arhivirano iz originala 31. 12. 2015. g. 
  13. ^ Brown, Lucas. „Di Stefano Was The Best, Maradona Could Not Score With His Head - Pele”. Goal. Arhivirano iz originala 7. 2. 2021. g. Pristupljeno 27. 8. 2020. 
  14. ^ „Football world honors Real Madrid legend Di Stefano”. China Daily. 19. 2. 2008. Arhivirano iz originala 7. 2. 2021. g. Pristupljeno 27. 6. 2010. 
  15. ^ Revista World Soccer (ur.). „Alfredo Di Stefano remembered”. Arhivirano iz originala 10. 7. 2014. g. Pristupljeno 24. 9. 2014. 
  16. ^ Portal digital MyFootballFacts (ur.). „Legendary Football Players: Alfredo Di Stefano”. Arhivirano iz originala 24. 7. 2014. g. Pristupljeno 24. 9. 2014. 
  17. ^ Diario The Guardian, ur. (7. 7. 2014). „Alfredo Di Stéfano obituary”. TheGuardian.com. Arhivirano iz originala 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 24. 9. 2014. 

Literatura uredi

  • Wilson, Jonathan (2016). Angels With Dirty Faces: The Footballing History of Argentina. Orion Publishing Group. ISBN 978-1-409-14443-4. 
  • (Autobiography) Di Stéfano, Alfredo (2000). Gracias, Vieja: Las Memorias del Mayor Mito del Futbol. Madrid: Aguilar. ISBN 84-03-09200-8. 

Spoljašnje veze uredi

 
Alfredo di Stefano na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алфредо_ди_Стефано&oldid=27554656”