Alfred Grinfeld
Alfred Grinfeld (nem. Alfred Grünfeld; Prag, 4. jul 1852 — Beč, 4. januar 1924) bio je austrijski pijanista i kompozitor.
Alfred Grinfeld | |
|---|---|
 Alfred Grinfeld snimljen 1906. godine | |
| Datum rođenja | 4. jul 1852. |
| Mesto rođenja | Prag, Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 4. januar 1924. (71 god.) |
| Mesto smrti | Beč, Austrija |
| Zanimanje | Pijanista, kompozitor |
Život
urediAlfred Grinfeld je rođen u Pragu kao drugo od osmoro dece jevrejskog trgovca kožom Morica Grinfelda (rođenog 1817 u Kolinu nad Labemom) i njegove žene Regine, rođene Pik (1826. u Oseku).[1] Njegova braća su bili: violončelista Hajnrih Grinfeld; Ludvig Grinfeld, koji je radio za Dojče Gramofon, i Sigmund Grinfeld, koreograf u bečkom Hofoperu. Porodica je živela u ulici Zeltnergase 38 u Beču.[2]
Grinfeld je svoje muzičko obrazovanje započeo kod Julijusa Teodora Hogera.[3] Svoj prvi javni koncert održao je 12. aprila 1865. u Konviktsali u Pragu. Grinfeld je potom studirao kod Jozefa Krejčija i Bedriha Smetane na Praškom konzervatorijumu, a kasnije na Novoj Akademiji tonskih umetnosti Teodora Kulaka u Berlinu.
Grinfeld se preselio u Beč 1873. gde je živeo do kraja života sa sestrom Emom, prvo u Praterštrase 49, a zatim u Getrajdemarktu 10 od 1888. do svoje smrti. Kuća je sada obeležena spomen pločom vajara Florijana Žozefa-Druoa.[4]
Grinfeld je postao popularan salonski pijanista u Beču i često je nastupao u salonima bečkog visokog društva. Pored solo nastupa, nastupao je i sa kvartetom Arnolda Rozea, kvartetom Helmesberger, i svojim bratom Hajnrihom Grinfeldom. Koncertne turneje vodile su ga po Austro-Ugarskoj, Parizu, Londonu, Nemačkoj, Skandinaviji, Holandiji, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Estoniji, Carigradu, Beogradu i SAD. Za svoje nastupe dobio je mnoga priznanja i titule, uključujući: Orden Svetog Stanislava 3. stepena ; Viteški krst 2. klase kućnog reda Saks-Ernestin, Orden Crvenog orla 4. stepena; Viteški krst Ordena Franca Jozefa; Orden Lava i Sunca 3. stepena i Orden Svetog Save 3. stepena 1900. godine; Orden Međidije 3. stepena; Oficirski krst Ordena Zvezde Rumunije; Pruski orden krune 3. stepena i Orden gvozdene krune. Postavljen je za profesora na Bečkom konzervatorijumu 1897. godine.
Grinfeld je bio cenjen ne samo zbog svojih nastupa, već i zbog svoje društvene i duhovite ličnosti, poznat je bio po svojim anegdotama i šalama.[5] Bio je blizak prijatelj sa Johanom Štrausom. Bio je cenjen po svojim transkripcijama Štrausovih valcera, a posebno Glasovi proleća (nem. Frühlingsstimmen Waltz), koji je često svirao na bis.
Alfred Grinfeld je umro 4. januara 1924. Dobio je Počasno grobno mesto u Središnjem bečkom groblju, gde je i sahranjen 7. januara.
Snimci
urediAlfred Grinfeld je bio prvi poznati pijanista koji je napravio komercijalne snimke. Njegov prvi snimak napravljen je 1889. na voštanom cilindru za Edisonov fonograf, koji je u Evropu doneo Teo Vangeman. Grinfeld je 18. novembra snimio sopstvenu Malu serenadu (nem. Kleine Serenade), od Bramsa Mađarsku rapsodiju (nem. Ungarische Rhapsodie), sa novom hornom postavljenom na donjoj strani klavira.[7] Mađarska rapsodija je otkrivena u arhivi Tomasa Edisona i restaurirana 2012.[8]
Grinfeld je snimio 94 diska klasične i romantične klavirske muzike – uključujući dela Šopena, Griga, Poldinija, Šumana i Debisija, kao i 50 diskova sopstvenih kompozicija – sve između 1899. i 1915. godine. Između 1905. i 1911. godine snimio je rolnice za reproducirajući klavir Velte-Minjon i klavir za svirače Fonola.
Komponovanje muzike
urediPored nastupa, Alfred Grinfeld je komponovao oko 100 komada za klavir, kao i pesme i kamernu muziku, koje su se pojavile u opticaju između 1872. i 1926. godine. Njegova klavirska dela su uglavnom u stilu salonske muzike, od kojih je najpoznatija bila Mala serenada (nem. Kleine Serenade), iz 1888. Takođe je komponovao i izvodio virtuozne klavirske komade – transkripcije i parafraze – koje su mu donele veliki uspeh, ali uglavnom nisu objavljivane tokom njegovog života. Neki od njih opstale su samo kao snimci.
Grinfeld je komponovao i operetu Der Lebeman (nem. Der Lebemann), sa libretom Ludviga Fišla i Aleksandra Landesberga, koja je premijerno izvedena 1903. u Beču, i komičnu operu Lepote iz Fogaraša (nem. Die Schönen von Fogaras), sa libretom Viktora Leona, koja je izvedena u Drezdenu 1907. godine.
Izvori
uredi- ^ National archives of the Czech Republic: Národní archiv, Konskripční seznamy - pobytové přihlášky pražských obyvatel z let 1850-1914
- ^ de La Grange, Henry-Louis (1973). Mahler (1st izd.). Garden City, N.Y.: Doubleday. ISBN 0385005245. OCLC 707035.
- ^ Grünfeld, Heinrich (1923). In Dur und Moll. Leipzig: Grethlein & Co.
- ^ „Enthüllung einer Gedenktafel für Alfred Grünfeld”. Berliner Börsenzeitung. 8. 1. 1925. str. 4. Pristupljeno 20. 8. 2018.
- ^ „Alfred Grünfeld gestorben”. Neues Wiener Journal. 5. 1. 1924. str. 3,4. Pristupljeno 20. 8. 2018.
- ^ „The European Library - Connecting knowledge”. www.theeuropeanlibrary.org. Pristupljeno 2022-06-27.
- ^ „Der Phonograph in Wien”. Die Presse. 14. 11. 1889. str. 8. Pristupljeno 20. 8. 2018.
- ^ Ivry, Benjamin (10. 2. 2012). „Never Mind Bismarck, Listen to Grünfeld”. Forward. Arhivirano iz originala 20. 8. 2018. g. Pristupljeno 20. 8. 2018.
Spoljašnje veze
uredi- Alfred Grünfeld (besplatne pesme za subjekat) na sajtu IMSLP (jezik: engleski)
- Piano Rolls (The Reproducing Piano Roll Foundation)
- AEIOU
- Jewish Encyclopedia
