Andrija Čubranović

Andrija Čubranović (druga polovina 16. veka), zagonetni dubrovački pisac, autor cingareskne pesme Šestoj gospođi.

Životopis

O ličnosti koja se krije iza ovoga imena — ako je ikada i postojala — već odavno ne znamo apsolutno ništa. Jedino što nam je poznato u vezi sa ovim imenom jeste knjiga s naslovom Jeđupka gospodina Andrije Čubranovića Dubrovčanina. Svijetlomu i plemenitomu gospodinu Tomu Budislavu izvrsnomu naučitelju i mudarcu dubrovačkomu, objavljena 1599. u Veneciji trudom Mara Batitore, po sopstvenim rečima autorovog rođaka.

Književno delo

Ova knjiga bila je vrlo neobično komponovana: sastojala se od šest cingareski i uvodne pesme i uvodne pesme Romkinje gatare. Odavno je utvrđeno da su uvodna pesma i prva, druga, treća i peta cingareska istovetne sa odgovarajućim pesmama Mikše Pelegrinovića. Dugo se u književnoj istoriji smatralo da je hvarski pesnik preuzeo ove pesme od dubrovačkog, ali je polovinom 20. veka Milivoj A. Petković nepobitno dokazao da stvari stoje obrnuto, da je Pelegrinović nesumnjivo originalni autor čitavog svog zbornika, a da je sastavljač knjige iz 1599. godine uzeo ne samo uvodnu pesmu i četiri njegove cingareske, nego da su najverovatnije četvrta i prvih 40 stihova šeste dubrovačke pesme zapravo dve izgubljene hvarske maskerate. Od tada se smatra da je jedino izvorno delo pesnika kojem su Budislavić i Batitore dali ime Andrije Čubranovića sastavljeno od nekih 320 preostalih stihova pesme Šestoj gospođi.

Pesma Šestoj gospođi

Prvih četrdeset stihova ove pesme Milivoj A. Petković je identifikovao kao jednu od izgubljenih Pelegrinovićevih srića. Drugi, centralni deo pesme (stihovi 41–280), predstavlja gatarinu priču o mladiću koji je zaljubljen u damu kojoj proriče sudbinu, a treći (stihovi 281–361) predstavlja razvijeni uzdar s blagoslovima upućenim dami, čime se vraća kompozicionoj strukturi cingareske.

Prvi deo, sačinjen od deset katrena, predstavlja kompoziciono zatvorenu, potpuno dovršenu cingaresku po tonu, stilu i sadržaju veoma blisku ostalim Pelegrinovićevim srićama. Ova maskerata tematski se odlično uklopila u celinu pesme Šestoj gospođi: u njoj je reč o dami koja će imati izuzetno srećan život, zdravlje, bogatstvo, mudrost, ali joj samo jedna stvar kvari tu gotovo univerzalnu sreću: tko te ljubi er ne ljubiš. Zato se pesma završava sentencioznim, naglašeno poletnim renesansnim pozivom na ljubav, neobično nežnim i sasvim u duhu Pelegrinovićevih stihova bliskih izrazu usmene poezije:

Kušaj, kušaj, er tko kuša

samo jednom ljubav ča je,

reć' će meda slađa da je

i dražija nego duša.

Prelaz koji nakon toga sledi na prvi pogled vrlo je nespretno izveden, ali na taj način naglašava se suštinski drugačiji karakter daljeg toka pesme, ističe se da nakon poletnog cingaresknog proricanja sudbine sledi narativni odeljak. Njegov centralni motiv jeste standardna petrarkistička tužbalica zbog nemilosti voljene žene. Nju Romkinja iznosi pred damu uglavnom standardnim petrarkističkim stilskim sredstvima, ponekad hiperbolizovanim. Ono što izdvaja ovaj oduži odeljak iz mora petrarkisanja jeste humor. On se uočava ne samo, pa i ne toliko u hiperbolama, koliko u kontrastu petrarkističkih elemenata, njihove uzvišenosti, ponekad i patetičnosti, s nizom jednostavnih, dnevnih, ponekad i banalnih iskaza. Tako uz već pomenute standardne, pa i naglašene petrarkističke slike i poređenja u iskazu želje da vidi dragu na prozoru idu i sasvim banalna gatarina uputstva devojci. Slične mešavine uzvišenog i banalnog mogu se naći npr. u strofama u kojima hiperbolično opisuje kontrast između veličine njegove ljubavi i njene nemilosti, na koje nadovezuje strofu u kojoj se pita šta bi još drugo mogla reći, ili pak u opisu pokušaja njegovog samoubistva itd.

Predmet ove komike svakako nije zaljubljeni mladić — gatara za njega očigledno ima simpatije, on tek blago ispada smešan u ponekoj hiperbolično prikazanoj slici očaja, i to smešan uglavnom zbog načina gatarinog izražavanja. Suština ove komike zapravo jeste u neskladu izraza i govornika: uzvišenost i patetičnost petrarkističkog izraza u „normalnoj“ pesmi toga tipa motivisani su (ili bi bar tako trebalo da bude) intenzitetom emocija lirskog subjekta; ovde nije izostao intenzitet emocija, štaviše, on je ponegde i prenaglašen, hiperbolizovan, izostao je lirski subjekt, odnosno, on je pretvoren u junaka o kojem narator iznosi priču u trećem licu koristeći brojna i različita sredstva izražavanja karakteristična za jedan poseban vidi lirike. Drugim rečima, sâm način izražavanja postao je predmet komike, odnosno ovde je reč o parodiji, i to parodiji petrarkizma. Nesklad između strukturnih elemenata i njihovih odnosa, koji je nosilac parodijskog značenja, nastao je ovde prenošenjem tipično petrarkističkih elemenata i postupaka u narativnu strukturu i tako je došlo do suprotstavljanja uzvišenog i banalnog, do „spuštanja“ naglašene emotivnosti petrarkističkog izraza na nivo naratorskog iskaza, čime su naglašene izveštačenost i neprirodnost takvog podignutog tona petrarkističke poezije.

Međutim, u ovom parodijskom značenju ne iscrpljuje se celokupno značenje ove pesme. Treći deo pesme ponovo se vraća žanru maskeratne cingareske i u njemu gatara Romkinja traži dar od dame kojoj je gatala i kao uzdar joj daje niz blagoslova. Međutim, pošto joj najpre traži krajnje nežne i delikatne darove (kao srebro u koje će okovati svoje ušerezi, koprenicu [maramicu], koju je dama svojim rukama izvezla, znoj na licu, ili novac za otkup sinova), Romkinja skida svoju masku — barem verbalno: ako joj neće dati ništa od tih materijalnih dobara, traži joj sladak pogled, slatku ričcu, / il' što je slaje u tvom ličcu / neg li trudnu zorni sanak. Pripovedač je postao lirski subjekat. Tako ovo delo dobija značenje i prave ljubavne pesme, i parodije te iste pesme. Zbog toga je i intenzitet parodijskog tona veoma blag, umeren, a parodijska struktura stavljena je u funkciju osnovnog ljubavnog značenja. Poslednji deo pesme, niz blagoslova koje gatara — sada već zapravo zaljubljeni mladić — nudi kao uzdar za ono što je dobila od dame, predstavlja jedno od najlepših mesta čitave dubrovačke renesansne poezije: „Nikad karnevalska poezija nije pokladnim učesnicima nudila prijatnijeg momenta, niti je ikad dubrovačka lirika imala toliko nežnosti kao u ovoj smišljenoj nedoslednosti zaljubljene Ciganke.“ Sasvim u duhu usmene poezije, s nekoliko izvanredno uklopljenih citata iz drugih Pelegrinovićevih uzdara, ovi stihovi predstavljaju trijumfalni završetak jedne sjajno konstruisane kompozicije kakvu predstavlja pesma Šestoj gospođi pesnika kojeg po tradiciji nazivamo imenom Andrije Čubranovića.

Već na početku 17. veka ovo delo shvatano je u Dubrovniku kao klasično: po rečima prvog modernog istoričara dubrovačke književnosti, Frančeska Marije Apendinija, nije bilo kuće koja na polici nije držala Čubranovićevu knjigu, a još mnogo bolje od tih reči ugled koji je ova pesma uživala pokazuje činjenica da je u dobu baroka, kada su tzv. prećutni citati predstavljali važan deo književne strukture, najveći pisci toga doba, kao što su Dživo Gundulić ili Džono Palmotić, najradije su u svoja dela uplitali stihove upravo iz pesme Šestoj gospođi.

Ocene

Još je veliki filolog Milan Rešetar uočio da je to „pola šaljiva pola ozbiljna, pola pokladna a pola ljubavna pjesma“; Miloš Savković je pred Drugi svetski rat zaključio da „vrednost pesme leži u samoj originalnoj kompoziciji koja je harmonično povezala karnevalski kolorit originalne figure i njegov humor sa poezijom jednog od najnežnijih osećanja“; najveći proučavalac maskeratne poezije, Milivoj A. Petković, našao je da „kontaminacija elemenata konvencionalnih i osećajnih, leutaških i narodnih, neprirodna je i neuspela“, kao i da je u zbornik sastavljen od hvarskih cingareski unela disonancu u osećanju, motivima, izrazu, ali mu je dala i „nekoliko nežnih stihova, najlepših u svoj ljubavnoj lirici dubrovačkoj.“

Bibliografija

Važnija izdanja

• Ieghivpka gospodina Andrie Civbranovichia. Dvbrovcianina. Svietlomu i plemenitomu gospodinu Thomv Bvdislavv isvarsnomu naucitegliu, i mudarzu dvbrovackomv, In Venetia, Presso Marco Ginammi, 1632.
• Pjesme Nikole Nalješkovića, Andrije Čubranovića, Miše Pelegrinovića i Saba Mišetića Bobaljevića i Jegjupka neznana pjesnika (životopise napisali Luka Zore i Franjo Rački; tekst za štampu priredio Sebastijan Žepić), JAZU, Stari pisci hrvatski, knj. 8, Zagreb, 1876.

Važnija literatura

• Pavle Popović, O pevanju „Jeđupke„ u Dubrovniku. U: Zbornik u slavu Vatroslava Jagića, Berlin, 1908, pp. 262—266.
• Milan Rešetar, Šaljiva pjesma i satira u našoj starijoj literaturi, Srpski književni glasnik, n. s., XIX, 1926, pp. 111—122.
• Miloš Savković, Čubranovićeva „“Jeđupka„“ i renesansa, Ferijalac, IV, 1931, pp. 206—215.
• Milivoj A. Petković, Dubrovačke maskerate, SANU, Posebna izdanja, knj. CLXVI, Odeljenje literature i jezika, knj. 1, Beograd, 1950, pp. 75-89.
• Antun Kolendić, „Jeđupka“ i njen autor, Republika, XVIII, 1962, pp. 79-92, 155-162, 253-260.
• Zlata Bojović, Pesme „od kola“ u parodiji Dinka Ranjine, Danica, 3, 1996, pp. 181-185.