Antoan Žirar de Sent-Aman
Antoan Žirar de Sent-Aman (franc. Antoine Girard de Saint-Amant; 1594 - 1661) je bio francuski barokni pesnik i član prvog saziva Francuske akademije.
Antoan Žirar de Sent-Aman | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 30. septembar 1594. |
| Mesto rođenja | Ruan, Francuska |
| Datum smrti | 29. decembar 1661. (67 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
Biografija uredi
Rođen je u imućnoj protestantskoj porodici, u Ruanu, glavnom gradu Normandije. Često je putovao po Evropi. Oko 1618. boravio je u Parizu, gde se družio sa tadašnjim najpoznatijim libertinima. Posle 1631. bio je jedno vreme u Londonu, a zatim i u Rimu. Jedno vreme je služio u mornarici. Godine 1648, za vreme ustanka protiv centralne vlasti nazvanog Fronda, otišao je u Švedsku i Poljsku. Kasnije se vratio u Pariz i tu je i umro.
Posle Sent-Amanove smrti, oko njegovog imena stvorena je legenda o veselom boemu i razuzdanom pijancu. Međutim, nijedan savremeni tekst ne pruža dokaze za takve priče.
Iako je bio veoma načitan i obrazovan, nije poznavao grčki i latinski jezik, ali je govorio engleski i italijanski. Bio je svestran, zanimale su ga i prirodne nauke. Tokom boravka u Firenci posetio je čuvenog italijanskog naučnika Galileja.
U periodu od 1634. godine tj. od njenog osnivanja, pa sve do smrti 1661. godine, Sent-Aman je bio član na poziciji 22. Francuske akademije.
Stvaralaštvo uredi
Sent-Aman je objavio nekoliko lirskih zbirki, a najpoznatiji je po svojim poemama tj. epskim spevovima.
Karakter Sent-Amanove poezije, koja je često uzimana kao primer deskriptivno-realistične poezije, u stvari je dvojak. Njegova realistična, deskriptivna poezija prepuna je čulnih utisaka i dionizijske inspiracije. Osim nadahnutih opisa čari vina, on se ne libi da opeva i slasti jedne šunke, sira ili dinje. Napisana u duhu epikurejske etike, ova poezija zadovostvo od hrane, pića i najrazličitijih uživanja podiže u rang vrhunskih dobara koje čovek može imati. S druge strane, deskriptivna forma Sent-Amanu često služi samo kao okvir za iznošenje melanholičnih doživljaja lepote, prolaznosti i usamljenosti. Njegovi opisi prirode jesu realistični, ali i nabijeni metafizičkim značenjima, prožeti finom setom i zebnjom čoveka pred smrću. U tom kontekstu i njegovo prepuštanje raznovrsnim užicima i poetskim zanosima može biti shvaćeno kao svest o kratkoći ovozemaljskog života čije sokove treba ispiti do kraja.
Jedna takva dvoslojna pesma je Zima u Alpima. U prvom sloju, deskriptivnom, nalazi se zimski pejzaž sa svojom svetlucavom belinom snega i leda, sa oštrim i čistim vazduhom, dok u drugom sloju, skrivenom između redova, svi atributi zimskog pejzaža izrastaju u simbole savršene čistote, čednosti i astralne uzvišenosti jednog gotovo nestvarnog sveta. Lepota alpskih predela ne rađa u pesniku samo čulno zadovostvo, već i transcedentni doživljaj lepote.
U pojedinim pesmama Sent-Aman se pokazuje kao tipični barokni pesnik, pogotovo kada opisuje svoje poetske vizije smrti i košmarnih snoviđenja. Tada je njegov izraz neumeren, razbarušen, prepun nejasnosti, fantastičnih elemenata i smelih i alogičnih metafora koje u čitaocu izazivaju jezu i stravu:
| „ | Po paklu ja lutam, nebesima hodim; Duša moga pretka preda me izađe: Ta utvara laka, crnim zabrađena, Tužno ogrnuta pokrovom mrtvačkim, Užasno, lagano, mom krevetu priđe. Krv mi ledna posta, lice pobledelo; Od užasa silnog kosa mi se diže; Trbuh mi pritiska neki strašan teret. Hteo bih da vičem, al’ se zalud trudim: Usta mi zatvara hladnom rukom svojom. Preko ognja smradnog, modro sivog, mračnog, Obličja nekakvog sablasni hod slutim; Čujem oko sebe kako nešto stenje; Okrenuh se, spazih utvaru mrtvaca: Ja tada urliknuh do samoga neba I, beživotan, bled, padoh obeznanjen. |
” |
Pod uticajem savremenih italijanskih i španskih baroknih pesnika pokušavao je da napiše klasičnu epopeju. U tome nije uspeo, kao ni mnogi drugi pripadnici njegove generacije, ali je 1653. godine objavio veliku poemu Spaseni Mojsije. Sam ju je nazvao „herojskom idilom”. U njoj ima i lirskih i epskih elemenata i snažnog religioznog nadahnuća.
Kritička recepcija Sent-Amanove poezije uredi
Klasicistički kritičari, pre svih Nikola Boalo, osporavali su mu talenat, ne nalazeći u njegovim pesmama meru, sklad i dobar ukus. U 18. veku, veku racionalizma, bio je skoro zaboravljen. Tek su ga romantičari ponovo „otkrili”, videvši u njemu svog „književnog pretka”. Ipak, sve do 20. veka, bio je poznat samo po nekoliko antologijskih pesama. Danas se Sent-Aman smatra značajnim i karakterističnim pesnikom francuskog baroka.
Korišćena literatura uredi
- Francuska književnost, knjiga prva, u okviru Edicije strane književnosti, Izdavačko preduzeće „Nolit“, Beograd, 1976.
