Antonen Arto
Ovom članku je potrebna lektura teksta. To podrazumeva ispravku gramatičkih, pravopisnih i interpunkcijskih grešaka ili tona. |
Antoan Mari Žozef Arto (franc. Antoine Marie Joseph Artaud), bolje znan kao Antonen Arto (franc. Antonin Artaud, aʁto; 4. septembar 1896 – 4. mart 1948), bio je francuski dramaturg, pesnik, esejista, glumac, i pozorišni reditelj,[1] poznat kao kao jedan od glavnih figura pozorišta 20. veka i Evropske avangarde.[1][2]
Antonen Arto | |
|---|---|
 | |
| Ime po rođenju | Antoan Mari Žozef Arto |
| Datum rođenja | 4. septembar 1896. |
| Mesto rođenja | Marselj, Francuska |
| Datum smrti | 4. mart 1948. (51 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
| Državljanstvo | Francuz |
| Obrazovanje | Sakre Kёr |
| Zanimanje | Pozorišni reditelj, pesnik, glumac, umetnik, esejista |
| Delovanje | Pozorište okrutnosti, Pozorište i njen dvojnik |
Mladost uredi
Antoan Arto rođen je 4. septembra 1896 u Marselju, u Francuskoj.[3] Njegovi roditelji Eufrazija Nalpas i Antoan-Roj Arto oboje su bili građani Smirne (današnji Izmir ), i on je bio pod velikim uticajem njegovog Grčkog porekla.[3] Njegova Majka je rodila devetoro dece, ali samo je dvoje pored Antoana preživelo detinjstvo. Kada je imao četiri godine, Arto je imao težak slučaj meningitisa, zbog koga je imao razdražljiv temperament tokom adolescencije. On je takođe bolovao od neuralgije, mucanja, i teških napada kliničke depresije.
Antoanovi roditelji su organizovali dugi niz boravaka u Sanatorijumu za njihovog temperamentnog sina, koji su trajali dugo i bili skupi. To je trajalo pet godina, sa pauzom od dva meseca u junu i julu 1916. godine, kada Arto je regrutovan u Francusku vojsku. On je navodno otpušten zbog njegove navike da mesečari u snu. Tokom njegovog lečenja u sanatorijumu, pročitao je Artur Remboa, Šarla Bodlera, i Edgara Alana Poa. U maju 1919. godine, direktor sanatorijuma prepisao je laudanum za Artoa, prema kom je i prema drugim opijatima Arto stvorio doživotnu zavisnost.
Pozorište okrutnosti uredi
Arto je verovao da pozorište treba da bude snaga za oslobođenje ljudske podsvesti i otkrivanja čoveka prema sebi. On je pozvao na "zajednicu između glumca i publike u magičnom egzorcizmu; kombinaciju gestova, zvukova, neobičnih scena, i osvetljenja da bi formirao jezik, superioran rečima, koji se može koristiti da podriva u misli i logiku i da šokira gledaoce davajući im pogled u niskost njegovog sveta."[4]
U njegovoj knjizi Pozorište i njegov dvojnik, koja je sadržala prvi i drugi manifest za "Pozorište okrutnosti", Arto je izrazio divljenje prema istočnim oblicima pozorišta, posebno u Balima. U jednom trenutku, on je naveo da pod okrutnošću nije mislio isključivo na sadizam ili izazivanje bola, već često nasilnu, fizički odlučnost da razbije lažnu realnost. On je verovao da je tekst bio tiranin nad značenjem, i zalagao, umesto toga, za pozorište napravljeno od jedinstvenog jezika, na pola puta između misli i pokreta. Arto je opisao duhovnost u fizičkom smislu, i verovao je da su sva pozorišta fizički izražena u prostoru.
- Pozorište okrutnosti je stvoreno u cilju da vrati u pozorište strastven i konvulzivan koncept života, i u tom smislu nasilne strogosti i ekstremne kondenzacije scenskih elemenata da se okrutnost u kojima se zasniva mora se shvatiti. Ova okrutnost, koja će biti krvava kada je to neophodno, ali nije sistemski tako, može na taj način da se identifikuje sa nekom vrstom teške moralne čistoće koja se ne boji da plati životu cenu koja mora da bude plaćen. - Antonen Arto, Pozorište okrutnosti, u teoriji moderne Stage, pingvin, 1968, p.66 (ed Erik Bentli.)
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Poetry Foundation - Antonin Artaud
- ^ „Antonin Artaud”. britannica.com. Enciklopedija Britanika. Pristupljeno 22. 3. 2016.
- ^ Antonin Artaud | French author and actor | Britannica.com
Literatura uredi
- Wakeman, John. World Authors, 1950-1970: A Companion Volume to Twentieth Century Authors.
