Apstraktna umetnost

Apstraktna umetnost, ili apstrakcija (lat. abstractus [od abstrahere, odn. apstrahovati] — odvojen, sažet, izvučen), umetnost koja ne prikazuje vidljivu stvarnost prirode, nego su joj jedini sadržaji likovni elementi, linija, ravan ili oblik, boja, površina ili masa. Izraz apstraktan shvaćen kao nešto odvojeno od prirode uvek je bio predmet spora, možda zbog implikacije da „apstrahovati” nešto znači umanjiti ga ili uniziti. Muzika i arhitektura su oduvek smatrane apstraktnim umetnostima dok su, u klasičnoj tradiciji, slikarstvo i vajarstvo zamišljene kao umetnosti podražavanja (mimezis). Najmanje od polovine 19. veka umetnici su se svesno ili nesvesno kretali ka koncepciji slikarstva kao entiteta po sebi, a ne kao imitacije nečeg drugog. Nevolja s rečju „apstraktan” kao izrazom za umetnost koja ne predstavlja prirodu je u tome što se ona bez razlike koristila za svu umetnost u kojoj je predmet podređen ili iskrivljen da bi se naglasila plastična ili izražajna sredstva. Taj izraz se ponekad prilično široko primenjuje na izvesne fovističke i kubističke slike, na kojima predmet nije predominantan, kao i na neke kubističke skulpture. Međutim, sve dok postoji ma i najmanji ostatak predmeta koji se može prepoznati — apstraktan nije zapravo besprekorna oznaka. Kubizam može da bude na putu ka apstrakciji, ali sam po sebi nije apstraktan. Štaviše, dvojica glavnih predstavnika kubizma, Pikaso i Brak, nikada u svom delu nisu odustali od veze sa predmetnom stvarnošću.

Kazimir Maljevič, Crni kvadrat na beloj podlozi, 1912

Ulagani su različiti napori da se nađe pogodnije ime za talas neimitativnih slika i skulptura koje su stvarane u 20. veku. Teo van Dusburg je 1930. predložio termin „konkretan”, a izraz „nepredmetan” se uveliko koristi za apstrakciju Mondrijana i njegovih sledbenika. Međutim, nije nađena nikakva stvarno zadovoljavajuća zamena i čini se da nema razloga zašto se izraz „apstraktan” i dalje ne bi koristio.

Apstraktna ili nepredmetna umetnost se veže za subjektivno, emotivno i racionalno umetničko izražavanje, koje ne sledi prirodne zakone boje, teksture, oblika i prostora. Bilo da se radi o slikarstvu, grafici i vajarstvu ili nekoj drugoj umetničkoj formi, umetnik ovde izražava sebe slobodnim korišćenjem linija, likova, boje, teksture ili oblika i prostora. Unošenje geometrijskih likova (u slikarstvu) i oblika (u vajarstvu) je u vezi sa „racionalnim“ nepredmetnim umetničkim izražavanjem.

Apstraktna ili nepredmetna umetnost je pravac koji je nastao na početku 20. veka, oko 1910. godine kada se razvila fotografija i slikar se sve više udaljava od interpretacije i reprodukcije prirodnog sveta i prirode. Govori se o nepredmetnoj umetnosti i apsolutnom slikarstvu.

Među slikare koji pripadaju ovom pravcu spadaju Fransis Pikabija (1879—1953 ) kao i Rus Vasilij Kandinski (1866—1944 ) koji je svoju prvu apstraktnu sliku naslikao 1911. godine i ako se danas sumnja da je ovu sliku predatirao. Prvi slikari apstraktnog slikarstva smatra se da su bili Mihail Larijonova (1881—1964 ) kao i slikar pod uticajam kubizma Rober Delonea (1885—1941 ) a takođe i češki slikar František Kupka (1871—1957 ). Zatim slikar Švajcarskog porekla Paul Kle (1879—1940) i Holanđanin Pit Mondrijan (1872—1944 ). Jedna ikona apstraktnog slikarstva jeste Kazimir Maljevičeva (1878—1935 ) slika iz 1913. godine na kojoj je predstavio crni kvadrat na beloj pozadini. Posle ovoga je apstrakcija dobila nove oblike.

Početni apstraktni umetnički jezik se s jedne strane razvija na iskustvu fovista i ekspresionista, čiji izraz dominira snaga kontrasta i živa boje, a s druge na iskustvu kubizma Pikasa i Braka kojim dominira jedna geometrijska organizacija kompozicije i gde je boja u službi forme.

Karakteristike

Apstraktna umetnost je umetnost u kojoj se ne pojavljuju prepoznatljive scene i predmeti. Najveći deo dekorativne umetnosti bi se tako mogao proglasiti apstraktnim, ipak, pojam je oznaka za dela slikarstva i vajarstva koja imaju malo ili nikakve veze sa prepoznatljivim vidljivim svetom.

Apstraktna umetnost u tom smislu je nastala i postigla svoj izdvojeni identitet u deceniji od 1910-20. godine, i smatra se najvažnijim razvojem rane moderne umetnosti 20. veka.

Tipovi apstraktne umetnosti se razlikuju, ali se prepoznaju određene osnovne tendencije. Godine 1936. Alfred H. Bar, „rizikujući da isuviše pojednostavi stvari”, podelio je apstrakciju u dve osnovne struje: prvu, koju predstavlja Kazimir Malevič, opisao je kao „intelektualnu, strukturalnu, arhitektonsku, geometrijsku, pravolinijsku i klasičnu u oskudnosti izraza i zavisnosti od logike i proračunatosti”; i drugu, koju predstavlja Vasilij Kandinski, kao „intuicionu, ili emocionalnu umesto intelektualnu; organske ili biomorfne forme umesto geometrijskih; krivolinijsku umesto pravolinijsku, dekorativnnu umesto strukturalnu, i romantičnu umesto klasičnu u njenoj egzaltaciji mističnog, spontanog i iracionalnog ”. Međutim, postoje određeni problemi u ovoj podeli. Upotreba geometrijskih formi može biti određena i intuicijom i razumom u isto vreme, a efekat jednog naizgled spontanog izraza može biti unapred proračunat.

Uzevši u obzir praksu apstraktne umetnosti od vremena Barovog pisanja, moguće je identifikovati više različitih karika: (1) redukovanje prirodnih pojava i stvari na radikalno pojednostavljene forme, kao u vajarstvu Konstantina Brankušija (jedno znnačenje glagola abstract je sažeti i koncetrisati); (2) konstrukcija umetničkih dela od nepredmetnih osnovnih formi, često prostih geometrijskih likova, kao u reljefima Bena Nikolsona, ili više različitih krivolinijskih elemenata kao u delu Hansa Arpa, a kasnije i Kandinskog; (3) gestualna espresija kao u akcionom slikarstvu Džeksona Poloka; (4) zanimanje za vizuelne ili fizičke kvalitete materijala i procesa kao kod slikara tekstura Antonija Tapijesa ili u slučaju minimalista Roberta Rajmana i Mart Viri; (5) umetnost potpuno zavisna od snage čiste boje, poput kasnog dela Anrija Matisa, u slikarstvu polja boje Marka Rotka, ili postslikovnoj apstrakciji Morisa Luija i Keneta Nolanda; (6) slikarstvo koje sugeriše čistu svetlost, prostor i atmosferu bez ukazivanja na bilo koji specifičan predmet, koje su praktikovali pariski slikari 1950-ih, među kojima se ističe Žan Bazen.

Nekim umetnicima i kritičarima se uopšte ne sviđa pojam „apstraktna” (Arp, na primer, ga je prezirao, insistirajući na izrazu „konkretna”), ali alternative koje se njima sviđaju poput, „nepredmetna”, „nereprezentaciona”, ili „neobjektivna”, mada možda preciznije, u praksi su često veoma komplikovane za upotrebu.

• uopšte apstrakcija je nepredmetna umetnost bez predstavljanja prirodnih slika

Postoje dva pravca:

• Ekspresivana apstrakcija upotrebljavana od Vasilija Kandinskog i prijatelja

Tipične su meke forme i tekući prelazi

Ovaj pravac se još naziva i lirska apstrakcija Delo Vasilija Kandinskog, kao i njegov teorijski i kritički rad, je od velike zasluge za nastanak i razvoj lirske apstrakcije. Između 1910. i 1912. godine, Kandinski je razvio novi apstraktni jezik, koji se bazirao na osećanjima i poetskom izražavanju, čiji su korijeni bili već usađeni u ideje grupe ekspresionista iz Minhena, Plavi jahač, čiji je aktivni član bio i sam Kandinski. a u Francuskoj, Rober Delone...

• Geometrijska apstrakcija ostvarena od pre svega supermatiste Kazimira Maleviča, pokreta De Stijl od strane Teo van Dusburga i Pit Mondrijana.

Tipične su geometrizovane forme u jednom tonu boje sa jasnim ivicama.

Primer savremenog apstraktnog slikarstva, Natalija Plahta Fernandez, Pesak

Najbolje slike Pita Mondrijana su kvadrati osnovnnih boja (plavo, crveno, žuto i belo) oivičeni crnom konturom, odnosno kompozicije u kojima ispituje estetske kvalitete ovih boja i utisak koji njihovi aranžamani ostavljaju na posmatrača.

Tipične su geometrijske forme u jednom tonu boje sa jasnim ivicama.

U samom početku razvoja apstraktne umetnosti, umetnici su krenuli od prirode, da bi se postepeno udaljavali od prirodnih formi i počeli da koriste nefigurativne, elementarne likovne elemente kao suštinu kompozicije. Razlika između čiste apstrakcije i prvih dela nefigurativne umetnosti nisu uočljive na prvi pogled i svaki pokušaj njihovog razlikovanja je čisto teorijskog značaja. Oba koncepta su stvorila nova područja estetskih pokušaja, te se izražavanja na ovom području nastavljaju do danas. Pojam „nefigurativan“ ne treba shvatiti kao da umetnik nije u kontaktu sa objektivnom stvarnošću, jer umetnik uvek komunicira sa stvarnošću, ali je rezultat te komunikacije u ovom slučaju nefigurativna predstava.

U periodu između 1910. i 1918. godine, ideja o potpunom eliminisanju prirode iz umetnosti, postala je glavna preokupacija umetnika čitave Evrope. Polazeći, uglavnom, od Pikasovih pokušaja, umetnici su istraživali čistu apstrakciju u dva pravca. Neki, kao ruski slikar Kandinski, više su bili okrenuti emocionalnom i senzualnom ekspresionizmu koji je kasnije uticao na američke ekspresioniste, druge kao Mondrijana, više je zaokupljala hladna preciznost geometrijskog aranžmana kompozicije.

Najpoznatija dela Kandinskog karakterišu snažni ritmovi i slobodne biomorfne površine u kojima se osjeća posebna spontanost. Iako je to teško uočljivo, slike Kandinskog su nastajale iz specifičnih uslova. Umetnik je uvek pokušavao da interpretira svoj odgovor na te okolnosti u smislu čistog vizuelnog jezika ne poštujući njihov spoljašnji izgled. Slobodan i direktan način rada Kandinskog je u suštini romantičan. On apeluje na čistu emociju i da bi posmatrač bio u stanju da razume njegova dela, mora imati iskustva sličnim onima koje su motivisala umetnika. Kasnije, kada je počeo da radi u Bauhausu (arhitektonska škola koja je naglašavala jedinstvo svih umetnosti, arhitekture, primenjenih i lepih umetnosti), njegova dela počinju pokazivati uticaj geometrijske apstrakcije koja je bila preokupacija nekih od umetnika te škole.

Najpoznatiji predstavnik geometrijske apstrakcije je Holanđanin Pit Mondrijan. Kao i Kandinski Mondrijan je zainteresovan za čiste elemente likovne forme, ali za razliku od Kandinskog, njegove forme su racionalni, geometrijski likovi kao i sam aranžman kompozicije. Mondrijanovo slikarstvo je neemocionalna racionalizacija linije, površine, valera i boje, dotjerana do maksimalne geometrijske i optičke čistoće. U ovakvim delima značenje ili sadržaj je utvrđen preciznim odnosima u kompoziciji. U početku, ovaj način, ili stil slikarstva (geometrijska apstrakcija) je izgledao sterilan i prazan mnogim umetnicima i kritičarima, ali su i jedni i drugi osjetili njegov značaj i bogatstvo u mogućnostima koje je pružao, te je vrlo brzo mnoštvo umetnika palo pod njegov uticaj tako da su protivnici geometrijske apstrakcije postali manjina.

Istorija apstraktne umetnosti

Nakon nešto više od veka – transformacija i protivrečnosti – apstraktna umetnost, uprkos njenog današnjeg univerzalnog prisustva, još uvek za sobom povlači određene istorijske i estetske probleme koje, bez obzira na dužinu i objektivnost analize, nije moguće izbeći. Arhitektura i muzika su naravno prihvaćene kao apstraktne umetnosti, dok se poezija, slikarstvo i vajarstvo još uvek smatraju umetnostima predstavljanja. Je li ovo tradicionalno razlikovanje održivo, ili sve umetnosti podjednako mogu tražiti onu istu unutrašnju autonomiju kao što je slučaj s muzikom i arhitekturom.

Slikarstvo

Apstraktno slikarstvo se izgleda rodilo iz želje da bude svoje na svom u takmičenju sa sugestivnom snagom muzike, kao što je slučaj u delu Vasilija Kandinskog, ili sa formalističkim idealom arhitekture, kao što je bio cilj Pita Mondrijana. Pojam „apstraktna” je sam po sebi pogrešan i otvoren za raspravu. „Nazivam apstraktnom umetnošću”, kazao je Mišel Sefor, jedan od vodećih interpretatora pokreta, „bilo koju umetnost koja u sebi ne sadrži referencu ili evociranje stvarnosti, bez obzira da li je ta stvarnost bila umetnikova polazišna tačka”. Ova ogranična razlika se poklapa s dva diskretna istorijska perioda apstraktne umetnosti: jednim početnim periodom od 1910. do 1916. godine, gde je apstrakcija predstavljena kao vrhunac jednog antinaturalističkog procesa, i drugim koji počinje 1917. godine pokretom D Stel koji još uvek prisutan, gde je apstrakcija per se od samog početka jedan apsolutni princip. Najverovatnije bi bilo poželjno iskoristiti pojam „apstraktna” za prvi, a „nefigurativna” za drugi period.

Prvi svesni apstraktni akvarel Kandinskog je nastao 1910. godine. U isto vreme je napisao svoje osnovno teorijsko delo, O duhovnom u umetnosti, smatrano estetičkom odbranom njegove nove stvaralačke orijentacije i jednim od ključnih dela apstraktne umetnosti. Stvaralački zamah Kandinskog je iz vizuelnog iskustva, ali je u muzici otkrio zakonitosti svoje estetike. Zanimljivo je da je svoje skice nazvao Improvizacije a dovršena dela Kompozicije. Češki slikar František Kupka je 1912. godine takođe izložio apstrakne slike direktno inspirisane u muzici: Fuga u crvenoj i plavoj, Topla hromatika, itd. Kupka je bio prethodnik muzikalista, slikara koji su 1920. godine stvorili grupu oko Šarl Blan-Getija i Anri Valensija (1883–1960). Drugi pionir apstrakcije je bio Frensis Pikabija, čije je delo Guma (Caoutchouc; u tehnici akvarela i gvaša na papiru) iz 1909. godine, već nefigurativnog karaktera. Robert Delone, osnivač orfizma, je takođe isticao lirske potencijale čiste boje sve do tačke apstrakcije. Boja, rekao je on, je i „forma i subjekt”. Inspirisani njegovim primerom, američki slikari Morgan Rasel i Stenton Makdonald Rajt osnovali su 1913. godine sinhronistički pokret uporedo u Parizu i Minhenu. Ali, od 1913. godine bilo je to u Rusiji gde su granice apstraktne umetnosti sistematski istraživane, u rajonizmu Mihaila Larionova i Natalije Gončarove, novom objektivizmu Aleksandra Rodčenka i suprematizmu Kazimira Maljeviča. U stvari, najveći broj pionira apstraktne umetnosti su bili ruskog porekla.

Drugo polje širenja apstrakne umetnosti je bila Holandija, gde su, 1917. godine, i kao suprotnost organskoj i lirskoj tendenciji koja je ušla u delo Kandinskog preko fovizma i ekspresionizma, Mondrijan i pokret De Stijl (Teo van Dusburg, Bart van der Lek) dali formu intelektualnoj i geometrijskoj tendenciji proizašloj iz kubizma, praveći prelaz iz „apstrakcije” ka „nepredmetnom”. Mondrijanov novi pravac, neoplasticizam, je označio napuštanje apstrakcije u korist apsolutnih plastičnih međuveza, i idući ka čistoći i univerzalnosti matematike. Skoro u isto vreme, određeni broj umetnika iz Ciriha, uključujući Hans Arpa i Sofi Tobe-Arp, su počeli da istražuju mogućnosti slobodnih i iracionalnih formi kroz koje je dada dala svoj suštinski doprinos apstraktnoj umetnosti. U Firenci, oko 1915. godine, Alberto Manjeli je stvorio seriju strogo apstraktnih slika sa izrazito plošnim bojama jakog tonaliteta.

Umetnici koji su pripadali ovom pravcu

• Žan Arp (1887—1966)
• Đakomo Bala (1871—1958)
• Rober Delone (1871—1956)
• Lajonel Fajninger (1871—1956)
• Hans Hartung (1904—1989)
• Vasilij Kandinski (1866—1944)
• Paul Kle (1879—1940)
• Kazimir Maljevič (1878—1935)
• František Kupka (1871—1957)
• Mihail Larijonov (1881—1964)
• El Lisicki (1878—1935)
• Đoan Miro (Huan Miro) (1893—1946)
• Laslo Moholji Nađ (1895—1946)
• Pit Mondrijan (1872—1944)
• Viktor Vazareli (1906—1997)
• Teo van Dusburg (1883—1931)

Vidi još

• Apstrakcija-kreacija
• Lirska apstrakcija

Literatura

• Klajn, Ivan; Šipka, Milan, ur. (2006). „apstrakcija”. Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej. 
• Arnason, H. H. (1975). Istorija moderne umetnosti (Umetnost). Beograd: Izdavački zavof Jugoslavija. 
• Rid, Herbert (1979). Istorija modernog slikarstva: od Sezana do Pikasa (Umetnost). Beograd: Izdavački zavod Jugoslavija. 
• Levi, Majkl (1967). Istorija slikarstva: od Đota do Sezana (Umetnost). Beograd: Izdavački zavod Jugoslavija. 
• Barr, Jr Alfred H., Cubism and Abstract Art, The Museum of Modern Art, New York, 1936 ::: primerak : monoskop.org
• Arnason, H. H. (1975). Istorija moderne umetnosti (Umetnost). Beograd: Jugoslavija. 
• Crowther, Paul and Wünche, Isabel (Edited by), Meaning of Abstract Art: Between Nature and Theory, Routledge, New York and London, 2012 (teorijski eseji) ::: primerak : archive.org
• Mijušković, Slobodan, Od samodovoljnosti do smrti slikarstva, Umetničke teorije (i prakse) ruske avangarde, Geopoetika, Beograd, 1998 ::: primerak : monoskop.org
• Mijušković, Slobodan (prired.): Dokumenti za razumevanje ruske avangarde : Antologija tekstova umetnika (prev. Slobodan Ćirić), prv. izd., Geopoetika, Beograd, 2003 ::: primerak : monoskop.org
• Maljevič, Kazimir, Nepredmetni svijet, (prevod nemačkog prevoda: Die Gegenstandslose Welt; jedanaesti svezak niza „Bauhausbücher” prev. s nemačkog Nenad Popović i Snješka Knežević), izd. Centar za kulturnu djelatnost, Galerija Nova, Zagreb, 1981 ::: primerak : monoskop.org
• Kandinsky, Wassily, Concerning the Spiritual in Art, 1911 : Libri Vox 2013 ::: zvučna knjiga : archive.org
• Kandinsky, Wassily, Complete Writings on Art (Ed. by Lindsay, Kenneth Clement and Vergo, Peter), 1982  ::: primerak : archive.org
• Kolocotroni, Vassiliki, Goldman, Jane, and Taxidou, Olga (Edited by), Modernism: An Ontology of Sources and Documents, The University of Chicago Press, 1998 ::: primerak : archive.org
• Rickey, George, Constructivism : Origins an Evolution (rev. edit.), izd. George Braziller, New York, 1995 ::: primerak : archive.org
• Rotzel, Willy, Constructive Concepts : A History of Constructive Art from Cubism to the Present, Rizzoli, New York, 1989 ::: primerak : archive.org
• Stangos, Nikos (edit. by; rev. and enl. edit.), Concepts of Modern Art, Thames and Hudson, London, 1981 primerak : archive.org