Википедија

August Majsner

August Majsner (nem. August Meyszner; Grac, 3. avgust 1886 — Beograd, 24. januar 1947) je bio austrijski policajac, političar, SA i SS vođa. Tokom međuratnog perioda, bio je na čelu Štajerske unutrašnje bezbednosti, a u eri nacional-socijalizma član Rajhstaga, a u Drugom svetskom ratu unapređen je u višeg SS i policijskog vođu i general-pukovnika policije. Majsner je bio odgovoran za masovna ubijanja srpske i jevrejske populacije u Srbiji. Nakon rata, u Jugoslaviji je osuđen je na smrt zbog ratnih zločina i pogubljen.

August Majsner
August Majsner
Lični podaci
Datum rođenja(1886-08-03)3. avgust 1886.
Mesto rođenjaGrac, Austrougarska
Datum smrti24. januar 1947.(1947-01-24) (60 god.)
Mesto smrtiBeograd, DFJ

Biografija

uredi

Drugi svetski rat

uredi

Viši SS i policijski vođa u Srbiji

uredi

Nakon gušenja ustanka u Srbiji, Nemci su počeli sa reorganizacijom okupacione uprave i da bi sprečili novo izbijanje ustanka u proleće 1942. Da bi se novi ustanak predupredio, odlučeno je da se imenuje viši SS i policijski vođa za okupiranu Srbiju i time ojačao učinak nacističkih obaveštajnih i bezbednosnih službi.[1][2] Za ovu dužnost je odabran Majsner, uprkos tome što je malo viših SS i policijskih vođa imenovana iz redova Ordnungspolicaja.[3] Sa starošću od 55 godina, Majsner je takođe bio najstariji postavljeni viši SS i policijski vođa.[4]

Majsner je stigao u Beograd krajem januara 1942. i upleo se u vrtlog sukobljenih linija komandovanja i nadležnosti. Čak su i vojne linije komandovanja bile konfuzne, pošto je vojnoupravni komandat Srbije bio odgovoran za vojnu upravu, a opunomoćeni komandujući general u Srbiji je bio odgovoran za vojne akcije protiv ustanika.[3] Nekoliko nedelja po Majsnerovom dolasku, vojne funkcije su konačno objedinjene u liku komandujućeg generala i vojnog komandanta u Srbiji, za koga je postavljen general-artiljerije Paul Bader, koji je prethodno bio opunomoćeni komandujući general u Srbiji. Bader je bio odgovoran zapovedniku Vermahta u jugoistočnoj Evropi generalu Valteru Kunceu, koji je bio direktno odgovoran Hitleru.[5] Vojnički lanac komandovanja je smatrao Majsnerovo postavljenje za veoma imperativnu organizacionu promenu[6], dok je Kunceov načelnik štaba opisao Majsnera kao nekoga „za koga nismo pitali“.[7]

Baderov štab je bio podeljen na vojni štab na čelu sa pukovnikom Erihom Kevišom i upravni štab na čelu sa SS-grupenfirerom Haraldom Turnerom. Kevišov štab je imao direktnu kontrolu nad oblasnim landšicen bataljonima i radio je sa okupacionom vojskom na teritoriji okupirane Srbije. Turnerov štab je nadzirao srpsku marionetsku vladu, nemačke zapovednike četiri vojna okruga i snage bezbednosti.[8]

Pored isprepletanog vojnog lanca komandovanja, tu su bili i opunomoćenik Ministarstva spoljnih poslova Feliks Bencler, koji je odgovarao nemačkom ministru spoljnih poslova Joahimu fon Ribentropu, i opunomoćenik za privredu Franc Nojhauzen, koji je bio predstavnik Hermana Geringa. Ove strukture vlasti su se međusobno takmičile, više nego bile gde drugde u okupirnoj Evropi. Majsnerovo postavljanje je dalje iskoplikovalo već složenu situaciju, jer je pre ove odluke Harald Turner bio odgovoran za pitanja policije i bezbednosti. Majsner je formalno morao da prizna Badera za svog pretpostavljenog, ali je svoja naređenja dobijao od Hitlera i Himlera. Jedan od njegovih prioriteta je bio da se popravi koordinacija politike prema folksdojčerima u Banatu, pošto su oni postali izvor regruta da se osnuje nova divizija Vafen-SS. Ova odluka, koju je odobrio Hitler nekoliko dana pre Majsnerovog imenovanja, je pojačala Himlerov stav za slanje višeg SS i policijskog vođe u Beograd.[9]

Majsner je preuzeo kontrolu nad policijskim organima koji su prethodno bili pod Turnerovom kontrolom, grupisane kao Delatne grupe Srbija (nem. Einsatzgruppe Serbien), koje su obuhvatale Ziherhajtsdinst (Bezbednosna služba ili SD) i Ziherhajtspolicaj (Bezbednosna policija ili SiPo), kao i 64. rezervni policijski bataljon.[8] Njima je ranije zapovedao SS-štandartfirer Vilhelm Fuks, koji je nadgledao streljanje brojnih srpskih, jevrejskih i romskih talaca, koje su izvršile uglavnom jedinice Vermahta između avgusta 1941. i decembra 1941. Majsnerov zamenik je bio SS-štandartfirer Emanuel Šefer, a šef beogradskog odeljka Gestapoa je bio SS-šturmbanfirer Bruno Zatler. Načelnik jevrejske sekcije Gestapoa je bio SS-unteršturmfirer Fric Štrake.[10]

 
Vilhelm Fuks (desno) sa Daluegeom. Fuks je bio odgovoran za policijska i bezbednosna pitanja u Srbiji pre Majsnerovog dolaska

Čim je preuzeo dužnost, Majsner je započeo reorganizaciju svih policijskih operacija u okupiranoj Srbiji. Obrazovao je četiri oblasne policijske komande, koje su se naslanjale na četiri vojne oblasne komande, i deset policijskih okruga, koje su odgovarale vojnim okružnim komandama.[2] Oduzeo je od Milana Nedića komandu nad Srpskom državnom stražom,[11][2] i takođe je obrazovao brojne pomoćne i dobrovoljačke policijske jedinice na celoj teritoriji okupirane Srbije.[2] Jedna od jedinica koje je kontrolisao Majsner su bile Pomoćne policijske trupe, regrutovane od ruskih folksdojčera sa teritorije okupirane Srbije, ali takođe i iz Hrvatske, Bugarske, Grčke i Rumanije, i koje je obučavala Ordnungspolicaj. Planirano je da ona dostigne jačinu od oko 400 ljudi, ali je malo poznato o njenim aktivnostima.[12]

Kao viši SS i policijski vođa, Majsnerov delokrug nije bio ograničen samo na policijska pitanja. Njegova podređenost Baderu je bila „lična i direktna“, ali to nije značilo da su službe policije i bezbednosti na čijem je on bio čelu primale dnevne zapovesti od Badera. Nadležnost vojske nad Majsnerom i njegovom organizacijom je bila ograničena na pitanja vojne bezbednosti na teritoriji okupirane Srbije i vojne operacije. Majsnerove nadležnosti su se protezala na pitanja ojačavanja nemačke manjine u Srbiji, što je značilo nadležnost nad snagama bezbednosti marionetskog režima i konsolidaciju i korišćenje postojećih folkdojčerskih dobrovoljačkih jedinica u Vafen-SS. Skoro odmah po dolasku u Beograd, Majsner se susreo sa SS-obergrupenfirerom Vernerom Lorencom, šefom ogranizacije Folksdojče mitelštele (Ured za dobrobit etničkih Nemaca, VoMi) osnovane da rukovodi interesima folksdojčera izvan granica Rajha. VoMi je bila odgovoran za širenje nacističke ideologije lebensrauma u istočnoj Evropi. Majsner se takođe sreo sa SS-oberstšturmfirerom Sepom Jankom, vođom folksdojčera u Banatu i sa SS-brigadefirerom i general-majorom Vafen-SS Arturom Flepsom da diskutuje obrazovanje nove divizije, 7. SS dobrovoljačke brdske divizije Princ Eugen. Planovi za opštiju regrutaciju folksdojčera nisu naišli na odobrenje iz Berlina.[13]

Čim je preuzeo svoj položaj, Majsner je odmah naišao na poteškoće sa Turnerom, koji je bio odgovoran za unutrašnja pitanja i saradnju sa srpskom marionetskom vladom. Turner je bio zagovornik jačanja Nedićeve vlade i korišćenja svih Srba koji su voljni da sarađuju sa okupatorima. Majsner je imao dijametralno suprotan stav i tokom svog rada u Beogradu odbijao je da podrži ili da radi sa srpskim ustanovama, osim na čisto taktičkom nivou.[14] Njegova odbojnost prema Srbima je bila tolika da se govorilo da je njegova omiljena uzrečica bila „više volim mrtvog Srbina nego živog“.[15] Za Majsnera se takođe govorilo da je Srbe nazivao „pacovskim narodom“.[16]

Turner i Majsner su nastavili da se konstantno sukobljavaju tokom 1942. kako je Majsner želeo da oduzme sva policijska pitanja iz Turnerove oblasti rata, uključujući nadzor nad snagama bezbednosti Nedićeve vlade. Kao odgovor, Turner se trudio da zadrži kontrolu nad ovim pitanjima. Majsner je verovao da je jedini način da se održi mir i bezbednost bila upotreba brutalnih policijskih metoda, a Turner je želeo da da šira ovlašćenja Nedićevom režimu i da onda zameni vojnu upravu civilnom, slično kao Rajhskomesarijatu Niderland, sa sobom kao rajhskomesarom (guvernerom).[17] Majsner je pokušavao da Turnerov štab degradira i utopi u Baderov štab, ali je Volfova intervencija sprečila ovo. Međutim, Turnerov pristup je takođe bio ozbiljno u raskoraku sa Vermahtom, koji je smatrao okupiranu Srbiju zonom borbi i želeo je da ukloni neefikasnost i isprepletane nadležnosti.[18]

Uprkos početnim sumnjama, Vermaht je uspostavio dobre radne odnose sa Majsnerom tokom 1942. Bader i Majsner su se redovno sastajali i podržavali jedan drugog tamo gde su se njihovi interesi poklopili.[19] Sa druge strane, sukob između Majsnera i Turnera je postajao nepodnošljiv, obojica su slala duga pisma sa pritužbama, sa kopijama koje su išle Himleru. Himler je ostao pri svom opštem pristupu, koji je bio da SS oficiri prevaziđu razlike licem u lice.[20] Majsner se suštinski protivio bilo kakvom pokušaju Turnera da proširi nadležnosti marionetskog režima u Srbiji, uključujući stvaranje sportskih organizacija i ponovno otvaranje Beogradskog univerziteta, tvrdeći da ne može biti u nemačkim interesima "gajiti neprijateljsku slovensku inteligenciju".[21]

Reference

uredi
  1. ^ Moll 2011, str. 254–255.
  2. ^ a b v g Tomasevich 2002, str. 77.
  3. ^ a b Moll 2011, str. 257.
  4. ^ Moll 2011, str. 305.
  5. ^ Tomasevich 2002, str. 70.
  6. ^ Rich 1974, str. 285.
  7. ^ Kroener, Muller & Umbreit 2000, str. 97.
  8. ^ a b Browning 2014, str. 334.
  9. ^ Moll 2011, str. 257–260.
  10. ^ Shelach 1989, str. 1169.
  11. ^ Ramet & Lazić 2011, str. 24.
  12. ^ Tomasevich 2002, str. 193.
  13. ^ Moll 2011, str. 260–261.
  14. ^ Moll 2011, str. 261–262.
  15. ^ Tomasevich 2002, str. 78.
  16. ^ Steinberg 2002, str. 32.
  17. ^ Moll 2011, str. 262–263.
  18. ^ Moll 2011, str. 263–264.
  19. ^ Moll 2011, str. 284.
  20. ^ Moll 2011, str. 267–268.
  21. ^ Moll 2011, str. 269–270.

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аугуст_Мајснер&oldid=28546617”