Autopsija

Autopsija, nekropsija ili obdukcija je seciranje i ispitivanje leša radi određivanja uzroka smrti ili zbog saznanja o razvoju bolesti.[1][2] Od srednjeg veka autopsija daje veliki doprinos razvoju nauke. Osim što otkriva uzroke smrti, autopsija je ključna za obrazovanje studenata medicine, razumevanje novih bolesti kao i za napredak medicinske nauke. Autopsija je hirurški postupak koji se sastoji od temeljnog pregleda leša seciranjem kako bi se utvrdio uzrok, mod i način smrti ili procenila bilo koja bolest ili povreda koja može biti prisutna, šti se čini u istraživačke ili obrazovne svrhe. (Termin „nekropsija“ je uglavnom rezervisan za životinje koje nisu ljudi). Obdukciju obično obavlja specijalizovani lekar zvan patolog. U većini slučajeva medicinski istražitelj ili mrtvozornik može da utvrdi uzrok smrti i samo je za mali deo smrtnih slučajeva kojima je potrebna obdukcija.

Autopsija
Rembrandt - The Anatomy Lesson of Dr Nicolaes Tulp.jpg
ICD-9-CM89.8
MeSHD001344

SvrheUredi

Autopsije se izvode u zakonske ili medicinske svrhe. Autopsija se može izvršiti kada se želi bilo koja od sledećih informacija:

  • Utvrđivanje da li je smrt bila prirodna ili neprirodna
  • Izvor i stepen povrede na lešu
  • Način smrti mora biti utvrđen
  • Vreme smrti
  • Utvrdđivanje identiteta pokojnika
  • Zadržavanje relevantnih organa
  • Ako se radi o dojenčadi, određivanje da li je živorođeno i da li je moglo da ostane živo

Na primer, forenzička obdukcija se vrši kada uzrok smrti može biti krivično delo, dok se klinička ili akademska obdukcija vrši radi otkrivanja medicinskog uzroka smrti i koristi se u slučajevima nepoznate ili neizvesne smrti, ili u istraživačke svrhe. Obdukcije se mogu dalje klasifikovati u slučajeve u kojima je dovoljan spoljni pregled i one u kojima se telo secira i vrši interni pregled. U nekim slučajevima može biti potrebna dozvola najbližeg rođaka za internu obdukciju. Kada se završi unutrašnja obdukcija, telo se rekonstituiše tako što se ponovo spaja.

Primarna srhaUredi

Glavni ciljevi obdukcije su utvrđivanje uzroka smrti, modalitet smrti, način smrti, zdravstveno stanje osobe pre nego što je umrla i da li je bilo koja medicinska dijagnoza i lečenje pre smrti bilo prikladno. U većini zapadnih zemalja broj obdukcija izvršenih u bolnicama smanjuje se svake godine od 1955. Kritičari, uključujući patologa i bivšeg urednika JAMA časopisa Džordža D. Landberga, smatraju da smanjenje broja obdukcija negativno utiče na negu u bolnicama, jer kada greške rezultiraju smrću, one se često ne istražuju i zato lekcije ostaju nenaučene.

Kada je osoba dala dozvolu pre svoje smrti, obdukcije se takođe mogu izvršiti u svrhu podučavanja ili medicinskog istraživanja. Obdukcija se često izvodi u slučajevima iznenadne smrti, kada lekar ne može da napiše smrtovnicu ili kada se veruje da je smrt proizašla iz neprirodnog razloga. Ovi pregledi se obavljaju pod zakonskim ovlašćenjima (medicinski istražitelj ili mrtvozornik ili fiskalni prokurator) i za njih nije potreban pristanak rodbine preminulog. Najekstremniji primer je ispitivanje žrtava ubistava, posebno kada medicinski istražitelji traže znake smrti ili metodu ubistva, poput rana od metaka i izlaznih tačaka, znakova davljenja ili tragova otrova. Neke religije, uključujući judaizam i islam, obično obeshrabruju vršenje obdukcija nad njihovim pristašama.[3] Organizacije kao što su ZAKA u Izraelu i Misaskim u Sjedinjenim Državama uglavnom podučavaju porodice kako da osiguraju da se ne izvrši nepotrebna obdukcija. Obdukcije se koriste u kliničkoj medicini za identifikovanje medicinske greške, ili prethodno neprimećenog stanja koje može ugroziti žive, poput zaraznih bolesti ili izloženosti opasnim materijalima.[4] Studija koja se fokusirala na infarkt miokarda (srčani udar) kao uzrok smrti otkrila je značajne greške usled propusta i načina izvršenja,[5] tj. znatan broj slučajeva koji se pripisuju infarktu miokarda (MI) nisu MI, i značajan broj onih koji se navode kao nezavisni od MI su zapravo bili MI.

Sistematski pregled studija obdukcije izračunao je da će u oko 25% obdukcija biti otkrivena velika dijagnostička greška.[6] Međutim, ova stopa se smanjivala tokom vremena, i jedna studija predviđa da bi u savremenim američkim institucijama 8,4% do 24,4% obdukcija otkrilo velike dijagnostičke greške. Jedna velika metaanaliza je izvela zaključak da je približno jedna trećina posmrtnica netačna i da je polovina izvršenih obdukcija dala nalaze za koje se nije sumnjalo pre nego što je osoba umrla.[7] Takođe, smatra se da se preko petine neočekivanih nalaza može dijagnozirati samo histološki, tj. biopsijom ili obdukcijom, te da je približno jedna četvrtina neočekivanih nalaza, ili 5% svih nalaza, primarna i slično se može dijagnozirati samo iz tkiva.

Jedno istraživanje je otkrilo da je (od 694 dijagnoza) „obdukcija otkrila 171 propuštenu dijagnozu, uključujući 21 sličaj raka, 12 moždanih udara, 11 infarkta miokarda, 10 plućnih embolija i 9 endokarditisa, između ostalog“.[8]

Fokusirajući se na intubirane pacijente, jedna studija otkrila je da su „patološka stanja stomaka - apscesi, perforacije creva ili infarkt - jednako česti kao plućne embolijem kao uzrok grešaka klase I. Dok su se pacijenti sa patološkim stanjima u stomaku uglavnom žalili na bolove u trbuhu, rezultati ispitivanja stomaka su kod većine pacijenata smatrani neupadljivim i simptom se nije dalje ustraživan“[9]

TipoviUredi

Postoje četiri glavne vrste autopsije:[10]

  • Medicinsko-pravne ili forenzičke ili mrtvozorničke obdukcije nastoje da pronađu uzrok i način smrti i identifikuju preminulog.[10] Obično se izvode, kako je propisano važećim zakonom, u slučajevima nasilne, sumnjive ili iznenadne smrti, smrti bez medicinske pomoći ili tokom hirurških postupaka.[10]
  • Kliničke ili patološke obdukcije izvode se radi dijagnoze određene bolesti ili u istraživačke svrhe. Cilj im je da se utvrde, razjasne ili potvrde medicinske dijagnoze koje su ostale nepoznate ili nejasne pre smrti pacijenta.[10]
  • Anatomske ili akademske obdukcije izvode studenti anatomije samo u svrhu studija.
  • Virtuelne ili medicinske imidžing obdukcijee vrše se samo koristeći tehnologiju snimanja, prvenstveno magnetnu rezonancu (MRI) i računarsku tomografiju (CT).[11]

Forenzička autopsijaUredi

Forenzička autopsija se koristi za određivanje uzroka smrti. Forenzika uključuje primenu nauke da bi se odgovorilo na pitanja od interesa za pravni sistem. U zakonskom sistemu Sjedinjenih Država, smrti se klasifikuju u pet kategorija:

Nakon detaljnog ispitivanja svih dokaza, medicinski istražitelj svrstava smrt u jednu od ovih pet kategorija.

Klinička autopsijaUredi

 
Patolog koji vrši ljudsku disekciju trbušnih i grudnih organa u prostoriji za obdukciju.

Kliničke autopsije služe za dve glavne svrhe. One se sprovode da bi se stekao uvid u patološke procese, i kako bi se utvrdili faktori koji su doprineli smrti pacijenta. For example, material for infectious disease testing can be collected during an autopsy.[12] Važnije, autopsije se sprovode da bi se osigurao standard nege u bolnicama. Autopsije mogu da daju smernice kako da se izbegnu smrti pacijenata u budućnosti.

Vremenom obdukcije nisu samo pomogle da utvrde uzroci smrti, već su dovele i do otkrića različitih bolesti poput fetalnog alkoholnog sindroma, legionarske bolesti, pa čak i virusnog hepatitisa.[13]

PrevalencijaUredi

Godine 2004, u Engleskoj i Velsu bilo je 514.000 smrtnih slučajeva, od kojih je 225.500 upućeno mrtvozorniku. Od toga je 115.800 (22,5% svih smrtnih slučajeva) rezultiralo post-mortem pregledima, a bilo je 28.300 istraga, 570 sa porotom.[14]

Stope saglasne (bolničke) obdukcije u Velikoj Britaniji i širom sveta brzo su opale tokom poslednjih 50 godina. U Velikoj Britaniji je 2013. godine samo na 0,7% umrlih bolničkih pacijenata izvršena obdukcija uz unapred dati pristanak.[15]

U Sjedinjenim Državama stope obdukcija pale su sa 17% 1980. godine[16] na 14% 1985. godine[16] i 11,5% 1989. godine,[17] mada se cifre značajno razlikuju od okruga do okruga.[18]

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Rothenberg, Kelly (2008). „The Autopsy Through History”. Ur.: Ayn Embar-seddon, Allan D. Pass. Forensic Science . Salem Press. str. 100. ISBN 978-1-58765-423-7. 
  2. ^ Clark MJ (2005). „Historical Keyword "autopsy"”. The Lancet. 366 (9499): 1767. PMID 16298206. doi:10.1016/S0140-6736(05)67715-X. 
  3. ^ Elizabeth C Burton, Kim A Collins. Religions and the Autopsy, EMedicine. Retrieved 2012-09-12.
  4. ^ Michael Tsokos, "Die Klaviatur des Todes", Knaur, Munich, 2013, pp. 179–89
  5. ^ Ravakhah K (2006). „Death certificates are not reliable: revivification of the autopsy”. Southern Medical Journal. 99 (7): 728—33. PMID 16866055. doi:10.1097/01.smj.0000224337.77074.57. 
  6. ^ Shojania KG, Burton EC, McDonald KM, Goldman L (2003). „Changes in rates of autopsy-detected diagnostic errors over time: a systematic review”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 289 (21): 2849—56. PMID 12783916. doi:10.1001/jama.289.21.2849. 
  7. ^ Roulson J, Benbow EW, Hasleton PS (2005). „Discrepancies between clinical and autopsy diagnosis and the value of post mortem histology; a meta-analysis and review”. Histopathology. 47 (6): 551—59. PMID 16324191. doi:10.1111/j.1365-2559.2005.02243.x. 
  8. ^ Combes A, Mokhtari M, Couvelard A, Trouillet JL, Baudot J, Hénin D, Gibert C, Chastre J (2004). „Clinical and autopsy diagnoses in the intensive care unit: a prospective study”. Archives of Internal Medicine. 164 (4): 389—92. PMID 14980989. doi:10.1001/archinte.164.4.389 . 
  9. ^ Papadakis MA, Mangione CM, Lee KK, Kristof M (1991). „Treatable abdominal pathologic conditions and unsuspected malignant neoplasms at autopsy in veterans who received mechanical ventilation” (Submitted manuscript). JAMA: The Journal of the American Medical Association. 265 (7): 885—87. PMID 1992186. doi:10.1001/jama.265.7.885. 
  10. ^ a b v g Strasser, Russell S. (2008). „Autopsies”. Ur.: Ayn Embar-seddon, Allan D. Pass. Forensic Science . Salem Press. str. 95. ISBN 978-1-58765-423-7. 
  11. ^ Roberts IS, Benamore RE, Benbow EW, Lee SH, Harris JN, Jackson A, Mallett S, Patankar T, Peebles C, Roobottom C, Traill ZC (2012). „Post-mortem imaging as an alternative to autopsy in the diagnosis of adult deaths: A validation study”. The Lancet. 379 (9811): 136—42. PMC 3262166 . PMID 22112684. doi:10.1016/S0140-6736(11)61483-9. 
  12. ^ Barton L, Duval E, Stroberg E, Ghosh S, Mukhopadhyay S (april 2020). „COVID-19 autopsies, Oklahoma, USA”. American Journal of Clinical Pathology. PMID 32275742. doi:10.1093/ajcp/aqaa062 . 
  13. ^ Society, New England Anti-Vivisection. „In Research | Alternatives to Animals in Science” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala na datum 6. 3. 2017. Pristupljeno 2017-02-06. 
  14. ^ UK Department for Constitutional Affairs (2006), Coroners Service Reform Briefing Note Arhivirano 2008-11-06 na sajtu Wayback Machine, p. 6
  15. ^ Turnbull A.J.; Osborn M.; Nicholas N. (jun 2015). „Hospital Autopsy: endangered or extinct?”. Journal of Clinical Pathology. 68 (8): 601—04. PMC 4518760 . PMID 26076965. doi:10.1136/jclinpath-2014-202700. 
  16. ^ a b Centers for Disease Control and Prevention (1988), Current Trends Autopsy Frequency – United States, 1980–1985, Morbidity and Mortality Weekly Report, 37(12);191–94
  17. ^ Pollock DA, O'Neil JM, Parrish RG, Combs DL, Annest JL (1993). „Temporal and geographic trends in the autopsy frequency of blunt and penetrating trauma deaths in the United States”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 269 (12): 1525—31. PMID 8445815. doi:10.1001/jama.1993.03500120063027. 
  18. ^ „Products – Data Briefs – Number 67” (na jeziku: engleski). Centers for Disease Control and Prevention. avgust 2011. Pristupljeno 2017-02-06. 

Spoljašnje vezeUredi