Википедија

Beogradsko žensko društvo

Beogradsko žensko društvo (1875-1941) bilo je prvo udruženje srpskih žena osnovano u Srbiji.[a] Društvo je osnovano pod pokroviteljstvom kneginje Natalije, a sa ciljem da spreme srpske devojke iz raznih društvenih slojeva za mnoge radne i humanitarne aktivnosti. Društvo se bavilo prosvetnim i humanitarnim radom i pitanjima kakva su stručno obrazovanje ženske omladine, prosvećivanje, zbrinjavanje ranjenika, invalida i siromašne dece, pomaganje siromašnih i starih i sličnim aktivnostima. Zalagalo se i za emancipaciju žena.[1]

Beogradsko žensko društvo
Uprava Beogradskog ženskog društva, 1894. (Muzej grada Beograda)
OsnivačBeogradske žene
Datum osnivanja1875.
Datum gašenja1941.
TipHumanitarna organizacija
Metod delovanjahumanitarni, nacionalni, prosvetni i privredni
LokacijaKneževina Srbija
SedišteBeograd
Područje delovanjaženska populacija u Srbiji
Službeni jezicisrpski
RukovodiociKatarina Milovuk

Ubrzo po osnivanju pokrenut je i časopis Domaćica, glasilo Ženskog društva, prvi ženski časopis pokrenut u Srbiji. Društvo inicira otvaranje Radničke škole, Pazara za izložbu i prodaju proizvoda narodne ženske radinosti, Đačke trpeze, Doma staraca i Prve ženske bolnice. Beogradsko žensko društvo bilo je matica iz koje su osnovana i ostala dobrotvorna i patriotska ženska društva. Idejni tvorac Društva bila je Katarina Milovuk, upravnica Više ženske škole. Uz strogu organizaciju Društvo je vodila Uprava od 20 članica.

Istorijat uredi

 
Katarina Milovuk, idejni tvorac Beogradskog ženskog društva

Politička kretanja u Srbiji krajem 19. veka, promene u društveno­ekonomskim odnosima, kao i transformacija patrijarhalnog uređenja porodice i društva, doveli su i do aktuelizovanja „ženskog pitanja”. Na stranicama dnevnih listova i časopisa sve češće su se pojavljivali napisi koji govore o položaju žena u evropskim zemljama i Americi i njihovoj borbi za emancipaciju.[2] Oni koji su se bavili problemom emancipacije žena u Srbiji bili su okupljeni u nekoliko grupa. Borba za emancipaciju, tada još uvek samo „žensko pitanje”, dobija i svoj institucionalizovani oblik, pa se 1875. godine, pod pokroviteljstvom kneginje Natalije[3] u Beogradu osniva Žensko društvo „ne zbog pretencioznih zahteva za koje nije doraslo, već iz čiste, iskrene namere da prosvećuje sebe i ženski podmladak, da sprema sirote devojke za valjane radnice, da neguje humane osećaje, da pomaže sirote u nevolji.” [4][5] Uskoro se osnovaju i podružnice u gradovima širom Srbije, pa Društvo menja naziv u Beogradsko žensko društvo i njegove podružnice. Krajem 19. veka Društvo je imalo 536 članica i 16 podružnica, a do početka Balkanskih ratova broj podružnica porastao je na 39. Na taj način je ideja o ženskom pitanju i borbi za ženska prava dobila mogućnost da se proširi i van glavnog grada, u unutrašnjost, a preko gradova u unutrašnjosti i na selo.[6] U trenutku osnivanja ciljevi Društva su bili da spreme srpske devojke iz raznih društvenih slojeva za mnoge radne i humanitarne aktivnosti.[7]

Organizacija Društva uredi

Uz strogu organizaciju Društvo je vodila Uprava od 20 članica, na čelu sa Katarinom Milovuk. Predvodnice i vodeće članice svih ženskih udruženja do Prvog svetskog rata bile su pripadnice srpske elite. Taj elitistički krug žena, proistekao mahom iz Više ženske škole, činile su supruge i kćerke političara, profesora, bogatih trgovaca.[8] Članice uprave su imale vodeću ulogu u osnivanju, radu i opstanku Društva do 1941. godine.[3] Uprava je rukovodila svim akcijama Društva, starala se o napredovanju njihovih ustanova, određivala im pravac delovanja i bila u stalnoj vezi sa podružnicama.[9]

U to vreme bio je popularan običaj da se visoke ličnosti pozivaju da budu pokrovitelji raznih društava, kojia oni su ujedno bili i najizdašniji donatori. Tako je pokroviteljica Ženskog društva bila kraljica Natalija, koja je to ostala i posle razlaza sa kraljem Milanom, sve dok kraljica Draga nije preuzela pokroviteljstvo. Posle atentata pokroviteljica Ženskog društva postaje princeza Jelena.[7]

Katarina Milovuk uredi

Katarina Milovuk rođena Ekaterina Đorđević (1844 — 1913) bila je jedna od retkih obrazovanih žena svog vremena u Srbiji. Bila je upravnica i predavač na Višoj ženskoj školi u Beogradu, učestvovala je u organizovanju i radu Više srpske ženske škole u Solunu. Bila je jedan od osnivača Beogradskog ženskog društva i njegova predsednica od 1889 do 1991. godine. Kasnije je osnovala i Žensko muzičko društvo. Jedno vreme bila je i urednica ženskog časopisa Domaćica.[10] Bavila se humanitarnim radom i bila borac za ženska prava. Napisala je nekoliko udžbenika i prevoda književnih dela.[11][12]

Glavni članak: Katarina Milovuk

Aktivnosti Društva uredi

Društvo je delovalo na humanitarnom, nacionalnom, prosvetnom i privrednom planu. U periodu od svog osnivanja, pa sve do Prvog svetskog rata, svojom delatnošću nadomeštalo je rad državnih organa koji nisu mogli ili nisu hteli da se bave pitanjima kakva su stručno obrazovanje ženske omladine, prosvećivanje, zbrinjavanje ranjenika, invalida i siromašne dece, pomaganje siromašnih i starih i slične aktivnosti.[7]

Već 1876. godine, izbija Prvi srpsko-turski rat i Društvo osniva Prvu žensku bolnicu u kojoj su dežurale i radile članice uprave. Pomagale su Vojnom sanitetu a imale odličnu saradnju sa Društvom Crvenog krsta.[13] Čim je počeo sukob članice Društva postale su dobrovoljne bolničarke, pomažući Vojnom sanitetu i sarađujući sa Crvenim krstom.[14] Kada je Crveni krst 1893. godine organizovao prvu školu za nudilje i dobrovoljne bolničarke, Žensko društvo se odmah odazvalo. Zalaganjem članica Društva u školu za nudilje se odmah prijavilo 10 devojaka, a u školu za bolničarke njih šest. Ovo je predstavljalo novu aktivnost Društva u osposobljavanju žena za samostalni rad.[7]

Godine 1879. pokrenut je časopis Domaćica, kao glasilo Ženskog društva i prvi ženski časopis u Srbiji.[12] Iste godine Beogradsko žensko društvo osniva prvu Žensku radeničku (zanatsku) školu, u kojoj su učenice najsiromašnijih slojeva bile primane na besplatno školovanje. Zadaci škole bili su vaspitavanje učenica „kako bi, kao buduće građanke, mogle časno i pošteno živeti”.[15] Od 1882. imalo je i svoj Pazar za izlaganje i prodaju proizvoda domaće ženske radinosti i time predstavljalo Srbiju u svetu, a 1887. osnovalo je i svoju biblioteku u kojoj je bilo oko 400 knjiga. Kao prvenstveno humanitarno društvo onovalo 1899. godine prvu Đačku trpezu, a 1900. i Dom starica, prihvatilište za iznemogle stare žene bez rodbine i sredstava za život.[16][17]

Beogradsko žensko društvo učestvuje i u različitim društveno-korisnim aktivnostima i na mnogim kulturnim manifestacijama u Srbiji i inostranstvu.[7]

Prva ženska bolnica uredi

 
Osoblje prve ženske bolnice Beogradskog ženskog društva: Milka Koturović, dr Marija Zibold, Božena Snjećiva (češ. Snětivá) i učenica Darinka Vujić (sede), dr Štajner, dr Raisa Svjatlovska (stoje) (Muzej nauke i tehnike, Odeljenje istorije medicine, Beograd)

Prvi srpsko-turski rat Srbija je dočekala sasvim nespremna. Vojni sanitet imao je 19 lekara, 5 lekarskih pomoćnika, 1 apotekara i 4 apotekarska pomoćnika, dok je u građanskoj službi bio 41 lekara, 5 lekarskih pomoćnika, 25 apotekara i 5 apotekarskih pomoćnika.[18]

Odmah po objavi rata članice Beogradskog ženskog društva su donele odluku da otvore bolnicu. Bolnica je bila smeštena u zgradu Terazijske polugimnazije, u ulici Kraljice Natalije br. 100, na uglu sa Dobrinjskom. Bolnica je radila od 23. jula 1876. do 13. aprila 1877. Kako zgrada nije bila uslovna, osoblje je imalo velikih problema oko održavanja higijene i normalnog funkcionisanja. U bolnici je, u početku, u četiri sobe bilo smešteno 25 ranjenika, dok se u dvorištu nalazila jedna izolovana soba. Članice uprave Društva su dežurale svakog dana, a sva uprava, administracija, ekonomija i lečenje bilo je u rukama žena. Na početku je šef bolnice bio hirurg dr Štajner (Steiner) iz Beča, jedini muškarac među osobljem, ali ga je od septembra zamenila dr Marija Fjodorovna Zibold. Osim nje u bolnici je radila i dr Raisa Samuilovna Svjatlovska (Raisa Samuilovna Svяtlovska), prva žena koja ja završila medicinu na univerzitetu u Bernu. Kao pomoćnice su radile Mileva Koturović i Božena Snjećiva, nastavnice u Višoj ženskoj školi, i nekoliko studenata i studentkinja medicine. Od 164 lečena pacijenta najveći broj činili su ranjenici koji su stizali sa svih većih bojišta. Bolnica je stekla veliki ugled zbog stručnosti lekarki, bolničarki i pomoćnog osoblja koji su požrtvovano radili na održavanju visokih higijenskih uslova i pružali svu potrebnu negu ranjenicima koju su otpuštani tek kada bi potpuno prezdravili. Najdetaljniji zapis o radu bolnice Beogradskog ženskog društva ostavio je Milan Radovanović, tada doktorand medicine, u svojim Beleškama. Svoj rad Radovanović je završio sledećim rečima: „Ali, šta bi bile reči moje prema onima kojima će naše celo pokolenje zapisati rad društva ovoga, u Istoriju rata svoga! Da, priznajem da mnogo i mnogo vrsta napišem, nikada ne bih kazao ni milijoniti deo onoga, što oseća duša jednoga bolnika koji je negovan u bolnici ovoj, ili što kazuje jedan pogled njegovih zaplakanih očiju, i jedna reč njegova, koja od uzbuđenja u grlu umire, – scena, koje sam sâm svedok ne jednom bio. … Žensko Društvo razvivši delatelnost svoju pokazalo je ne samo patrijotizam, saučešće, požrtvovanje, i t. d. nego je konstatovalo fakt, da nije daleko od onog velikog istorijskog pitanja koje se zove: oslobođenje ženskinja.”[19] Na žalost, ne samo da su rad i požrtvovanost ruskih lekarki i članica Društva zaboravljen, već se ni u stručnim radovima nije o ovoj bolnici do sada mnogo govorilo.[20]

Značaj ove bolnice je u tome što je verovatno bila prva ženska bolnica u Evropi, ne samo po sastavu osoblja već i po tome što je finansirana sredstvima Beogradskog ženskog društva. Do kraja 19. veka osnovano je u svetu nekoliko bolnica u kojima je žensko osoblje lečilo isključivo ženske pacijente i decu, ali nije poznat nijedan primer bolnice kakva je bila bolnica Beogradskog ženskog društva. Zbog velikih zasluga i pomoći dr Marija Zibold i dr Raisa Svjatlovska su izabrane za počasne članice Beogradskog ženskog društva.[20] U znak zahvalnosti za sve što su uradile tokom rata Srpsko društvo crvenog krsta je odlikovalo mnoge članice društva medaljama i zahvalnicama.[21][22] Mnoge članice Društva dobile su i Zlatnu ili Srebrnu medalju za revnosnu službu Njene Svetlosti Knjaginje Natalije kojim ih je odlikovao knez Milan Obrenović.[23] Međutim, ni sva dobijena priznanja nisu bila dovoljna preporuka jer je po izbijanju Drugog srpsko-turskog rata tadašnji ministar vojni Sava Grujić 30. novembra 1877. godine zabranio da se primaju žene bolničarke. Ženama je dopušteno da budu nadzornice bolnica, da brinu o organizaciji i snabdevanju, ali ne i da brinu o ranjenicima.[24]

XV Rezervna bolnica

Po izbijanju Prvog svetskog rata Beogradsko žensko društvo ponovo se uključuje u odbranu zemlje osnivanjem 15. Rezervne bolnice, koju su članice Društva opremile i stavile na raspolaganje u roku od dva dana.[25] Slične aktivnosti tada su već preduzimala i druga ženska udruženja. Članice Beogradskog ženskog društva primetile su da se njihov rad na organizovanju i vođenju bolnice koji su „obavljale u miru i tišini, bez velike larme, kako to dolikuje upravi Ženskog društva” ne vrednuje dovoljno. Odlučile su da reaguju pismom direktoru Štampe, što predstavlja jedno od prvih obraćanja javnosti u kome je iznesen zahtev za priznavanje ženskog doprinosa u ratu.[26]

Prvi ženski časopis u Srbiji uredi

Časopis Domaćica pokrenut je 1879. godine kao glasilo Ženskog društva[27] i bio je prvi ženski časopis u Srbiji koji je izlazio u kontinuitetu.[28][b] Bio je to uticajan i moglo bi se reći moćan časopis, koji je vršio jak uticaj na javnost. Po svojoj koncepciji bio je prosvetiteljski konvencionalan, tradicionalno oslonjen na „proverene” ženske vrednosti toga doba, koje su pre svega isticale kao pozitivne osobine žensku čast, privrženost porodici, ljubav prema nacionu. Idejni tvorac časopisa bila je Katarina Milovuk.[28] U Domaćici je zabeležen celokupan rad Beogradskog ženskog društva, a redovne rubrike bile su higijena, gazdovanje, odevanje, nauka i zabava.[30] Odanost kraljevskoj kući bila je vidljiva i jasno artikulisana.[28]

Prema tadašnjem zakonu u Srbiji se ženama poricala sposobnost da se brinu o imovini i novcu ili da se pojavljuju pred sudom.[v][32] Zato su do 1937. godine glavni urednici časopisa Domaćica bili isključivo muškarci,[27] pa se njegova koncepcija nije mnogo razlikovala od stava zvanične politike i mišljenja „muških krugova”. Iako su pripadnice Društva verovale da je žena jednaka muškarcu, ipak je Društvo bilo pre svega tradicionalističkih i konzervativnih shvatanja prema ulozi žene u društvu. Sadržaj je bio biran po ugledu na ženske listove u svetu čiji je osnovni cilj bio da gaje „kult ženstvenosti” i društveni stav da su osnovne uloge žene u društvu uloge majke, vaspitačice, supruge i domaćice,[33] a ženino mesto bilo je u kući, uz decu i muža.[28] Domaćica nije odstupala od propovedanja tih uloga, a u svakom broju je donosila priloge o vođenju domaćinstva, pomoći bolesnima, vaspitavanju dece, ručnim radovima i drugim tradicionalnim ženskim delatnostima i isticala društveno poželjne vrednosti žene: poštenje, vernost, skromnost, ljubav, dobrotu, požrtvovanje, vrednoću.[34]

Glavni članak: Domaćica (časopis)

Ženska radenička škola i radno osposobljavanje žena uredi

Ženska radenička škola osnovana je 25. decembra 1879. godine i bila je prva škola u kojoj su se siromašne devojke između 13 i 17 godina mogle obučiti za radnička zanimanja. U vreme kada je kraljica Draga bila pokroviteljica Ženskog društva (do atentata 1903. godine) škola je nosila njeno ime. Zadaci škole bili su vaspitavanje učenica, „kako bi kao buduće građanke mogle časno i pošteno živeti”, zatim unapređivanje zanata kao i čuvanje i unapređivanje narodne tekstilne radinosti i afirmacija njenih proizvoda u svetu.[35] U školi se učilo krojenje, šivenje i vez. Devojke su obučavane za samostalno obavljanje ovih zanata, kao i za rad u kući. Drugi cilj, koji je Društvo ostvarivalo kroz rad ove škole, bio je očuvanje ovih zanata.[11] Do balkanskih ratova ovu školu je završilo nešto više od 1000 učenica.

Nastavničko osoblje angažovala je i plaćala uprava Društva, a kako bi se osigurao njihov položaj osnovan je 1895. godine i Penzioni fond u koji su učiteljice ulagale 5 procenata svoje plate, a isto toliko je ulagala i uprava iz društvene blagajne. Žensko društvo organizovalo je brojne priredbe na kojima su prikupljani dobrotvorni prilozi, najviše za Žensku radeničku školu.[7] Škola je učestvovala na izložbama širom zemlje (Beograd, Vranje i Požarevac, 1895. godine), a svoje radove izlagali su i na brojnim izložbama u inostranstvu: u Parizu (1889, 1900 i 1906), Petrogradu (1902 i 1903), Londonu i Liježu (1907), Pragu (1910) i u Torinu (1912).[36]

Ženska radenička škola bila je jedina takva škola u Srbiji sve do 1907. godine, kada je u Pirotu podružnica Društva osnovala Žensku ćilimarsku školu. Doktor Laza Lazarević koji je, zajedno sa Dragom Ljočić, lečio učenice Ženske radeničke škole i decu koju je Društvo pomagalo, predložio je da se prosvetni rad Društva proširi i na sela, tako što bi se u njima organizovala predavanja o nezi dece i higijeni u kući. Taj rad se odvijao preko pojedinih podružnica.[7]

Pazar uredi

Uporedo sa Ženskom radeničkom školom 1882. godine osnovan je i Pazar,[17] gde su se prodavali proizvodi učenica škole, ali i rukotvorine žena iz okoline Beograda. Proizvodi koji su se mogli kupiti na Pazaru bili su poznati po kvalitetu i brzo su našli kupce, posebno među strankinjama i u diplomatskom koru.[7]

Đačka trpeza uredi

Na inicijativu tadašnjeg ministra privrede Sime Lozanića, 1899. godine Društvo je osnovalo Đačku trpezu. Andra Đorđević, tadašnji ministar prosvete, imenovao je Odbor trpeze, koji je bio sastavljen od 30 gospođa i 4 profesora, a pokrovitelj Trpeze postao je kralj Aleksandar Obrenović. To je bila prva javna studentska trpeza (menza), u kojoj su se hranili đaci iz gimnazija i studenti Velike škole.[7]

Dom starica uredi

Godine 1900. Beogradsko žensko društvo osniva Dom starica, prihvatilište za iznemogle stare žene bez rodbine i sredstava za život.[16][17] Ovo je bio prvi Dom za stara lica u Beogradu i u početku je imao 10 postelja, da bi se kasnije proširio i preselio u podobniju zgradu.[7]

Ostale društveno-korisne aktivnosti uredi

Beogradsko žensko društvo učestvuje i u različitim društveno-korisnim aktivnostima. Društvo je 1886. godine priredilo izložbu rukotvorina Ženske radeničke škole u Beču, a 1889. je prvi put učestvovalo na Svetskoj izložbi u Parizu. Kasnije u toku svog rada Društvo je učestvovalo na mnogim kulturnim manifestacijama u mnogim inostranim zemljama.[7] Zajedno sa Kolom srpskih sestara odaziva se pozivu Srpske vlade da se pruži pomoć Etnografskom muzeju u pripremama izložbi srpskog kulturnog nasleđa, pa je 1907. učestvovalo u pripremi „Izložbe balkanskih zemalja” u Londonu, a 1910. u pripremi izložbe „Srpska žena” u Pragu.[37]

Predstavnice Društva učestvovale su u radu sletskog odbora za Sokolski slet 1930. Beogradsko žensko društvo pristalo je da u prostorijama svog doma[g] u Brankovoj ulici smesti 150 sokolica iz Čehoslovačke, Poljske i iz Lužice (Lužičkih Srpkinja). Odbor gospođa Beogradskog ženskog društva rešio je da primi na stan i hranu 10 siromašnih sokolica sa Krka. Planirano je da zajedno sa Domom u Kamenici otvori svoj paviljon na sletištu, u kojem bi bila izložba narodnih radova.[39]

U okviru Kongresa Međunarodnog ženskog saveza, održanog u Dubrovniku od 28. septembra do 9. oktobra 1936. priređene su izložba narodnih rukotvorina i izložba knjiga. Izložbu narodnih rukotvorina organizovalo je Beogradsko žensko društvo i Kolo Srpskih Sestara, a učestvovala su mnoga ženska udruženja iz tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Izložba je otvorena u delu prostorija Palate Sponza 28. septembra 1936. Izložba je pokazala da su udruženja uspela da sačuvaju originalne motive stare narodne ornamentike i ožive njihovu primenu ne samo u narodu već i za potrebe savremenog života.[39]

Značaj Beogradskog ženskog društva uredi

Beogradsko žensko društvo bilo je matica iz koje su osnovana i ostala dobrotvorna i patriotska ženska udruženja[3] i svojim delovanjem ostavilo dubok trag u kulturnoj istoriji srpskog naroda.[17] Ma kako to danas izgledalo, Beogradsko žensko društvo smatra se rodonačelnikom ženskog pokreta u Srbiji.[28] Proces sticanja iskustava u radu Ženskog društva je za neke žene imao emancipatorsku funkci.[8]

Ni u jednoj novijoj istoriji moderne Srbije skoro da nema pomena o delatnosti i doprinosima ženskih udruženja, pre svega Beogradskog ženskog društva, čija je aktivnost decenijama služila kao zamena za neke aspekte nepostojeće socijalne državne politike i bila vidljiva na planu nacionalne političke i kulturne reprezentacije.[40]

Napomene uredi

  1. ^ Beogradsko žensko društvo nije bilo prvo udruženje žena uopšte, osnovano u Srbiji. Prvo takvo udruženje bilo je Jevrejsko žensko društvo, osnovano godinu dana ranije u Beogradu
  2. ^ Prvi ženski časopis ikada pokrenut bio je Vospitatel ženskii. Pokrenuo ga je Matija Ban, vaspitač dece kneza Aleksandra Karađorđevića, 1847. godine, a bio je namenjen „krasnom polu južnoslovenskih naroda". Koliko je poznato, izašle su samo tri sveske ovog časopisa. Ideje koje je Ban zastupao o ženama bile su za tadašnje srpsko društvo vrlo revolucionarne, časopis je štampan na narodnom jeziku, pa se pretpostavlja da je stoga bilo zabranjeno njegovo izlaženje.[29]
  3. ^ Prema tadašnjem zakoniku, položaj udate žene bio je isti kao i položaj maloletnih ili umno poremećenih lica: žena je bila pod muževljevom zaštitom i nije imala pravo na nasleđivanje imovine. Neudate žene, udovice i razvedene žene zauzimale su nešto bolji pravni položaj u društvu. Nasuprot tome, položaj srpskih žena u Vojvodini bio je nešto povoljniji. Za razliku od žena u Kneževini Srbiji, prema ugarskom građanskom pravu žene u Vojvodini bile su skoro izjednačene s muškarcem: žena „nije bila pod tutorstvom muža, imala je poslovnu sposobnost, mogla je otvoriti radnju, nasleđivala je oca ravnopravno s braćom, slobodno je raspolagala svojom očevinom i delom zajedničke tečevine u braku”.[31]
  4. ^ Zemljište za izgradnju Kluba Društvu je poklonio Đorđe Vajfert[38]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Korićanac Tatjana, Taneska Ljiljana, Beogradsko žensko društvo: 1875–1941, [katalog izložbe], Beograd 1995.
  2. ^ Erlich 1971
  3. ^ a b v „UPRAVA BEOGRADSKOG ŽENSKOG DRUŠTVA”. Muzej grada Beograda. Arhivirano iz originala 14. 08. 2017. g. Pristupljeno 17. 9. 2016. 
  4. ^ Prošić-Dvornić 1985, str. 50
  5. ^ Malešević 1986
  6. ^ Pavićević 1999, str. 86-87
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j Božinović 1996, str. 62,71-73
  8. ^ a b Stolić 2015, str. 16 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFStolić2015 (help)
  9. ^ Korićanac 1995, str. 10
  10. ^ Aleksijević & 19??, str. 343-344 (318-319)
  11. ^ a b „Katarina Milovuk”. Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. Arhivirano iz originala 30. 06. 2018. g. Pristupljeno 25. 11. 2016. 
  12. ^ a b Cvekić, Mirjana (2014). „Život je bajka – Katarina Đorđević Milovuk”. Politikin zabavnik. 3243. Pristupljeno 17. 9. 2016. 
  13. ^ Savić Sekulić, Maja (17. 8. 2014). „Od beogradske gospođice do (ne)zaboravljenog junaka – Ljubica Luković”. Projekat Rastko. Pristupljeno 20. 9. 2017. 
  14. ^ Loš, Tatjana (23. 6. 2015). „Život Ljubice Luković protkan humanošću i rodoljubljem”. Večernje novosti. Pristupljeno 17. 9. 2016. 
  15. ^ Filipović 1991
  16. ^ a b Pavićević 1999, str. 87-88
  17. ^ a b v g Taneska, Ljiljana (1996). „Beogradsko žensko društvo 1875-1941”. Nastava i vaspitanje. 45: 781—795. Pristupljeno 17. 9. 2016. 
  18. ^ Đorđević, Vladan (1893). Istorija srpskog vojnog saniteta. Knj. 2, Istorija vojno-sanitetske službe u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. Beograd: Kraljevsko-srpska državna štamparija. 
  19. ^ Milan M. Radovanović, Beleške, knj. 1 (1879). Beograd: Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, Odeljak drugi, knjiga četvrta
  20. ^ a b Milanović, Jasmina. „Vojska milosrđa”. Knjiženstvo. Filozofski fakultet. Pristupljeno 24. 11. 2016. 
  21. ^ Izveštaj o radnji Srpskog društva "Crvenog krsta" : za godinu 1876. Beogradu: Državna štamparija. 1877. str. 48—49. 
  22. ^ Izveštaj o radnji Srpskog društva "Crvenog krsta" : za godinu 1877-78. Beogradu: Državna štamparija. 1879. str. 101—119. 
  23. ^ Srpske novine, br. 122, 2. jun 1878.
  24. ^ Joksimović, Hranislav (1926). Život i rad Srpskog društva Crvenog krsta i Društva Crvenog krsta S. H. S. : od 6. februara 1876. do 6. februara 1926. Beograd: Grafički institut Narodna misao. str. 53. 
  25. ^ Milanović Jasmina, Ženska društva u Velikom ratu, u: Srpski narod na Balkanskom poluostrvu od 6. do 20. veka / priredio Slaviša Nedeljković / Niš 2014, str. 163–176.
  26. ^ Stolić, Ana (2015). Rudić, Srđan; Milkić, Miljan, ur. „Sa rodoljubljem srpskih žena imaće svet još da računa...”. Prvi svetski rat, Srbija, Balkan i velike sile (zbornik radova na konferenciji). Beograd: Istorijski institut : Institut za strategijska istraživanja: 383. Pristupljeno 21. 9. 2017. 
  27. ^ a b „Domaćica : organ Ženskog društva i njegovih podružnica” (1879-1914; 1921-1941). Beograd: Žensko društvoCOBISS.SR 23257356
  28. ^ a b v g d Femić, Bojana. „Od listova za domaćice do glasila feminizma”. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Arhivirano iz originala 18. 09. 2016. g. Pristupljeno 18. 9. 2016. 
  29. ^ Božinović 1996, str. 85,86,121,123,179,196
  30. ^ Gucijan, Sandra (8. 3. 2017). „Kako su se školovale prve Srpkinje”. Politika. Pristupljeno 21. 9. 2017. 
  31. ^ Kolarić, Ana. „„Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet” : analiza časopisa Žena (1911-1921)”. Knjiženstvo. Pristupljeno 20. 9. 2016. 
  32. ^ Peković, Slobodanka. „Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. Veka” (PDF). Universita degli studi di Trieste. Pristupljeno 18. 9. 2016. 
  33. ^ Petrović, Edit (1985). „Kultura ženstvenosti”. Etnološke sveske. Etnološko društvo Srbije. 6: 51-56. 
  34. ^ Prošić-Dvornić 1985, str. 52-54
  35. ^ Prošić-Dvornić 1985, str. 51
  36. ^ Korićanac 1995, str. 15-16
  37. ^ Savić, Jelena (2014). Preci potomcima : pokloni i otkupi Etnografskog muzeja : 1999-2013. Beograd: Etnografski muzej. str. 11. ISBN 978-86-7891-072-2. 
  38. ^ „Industrijalac Đorđe Vajfert”. Opušteno.rs. Pristupljeno 18. 9. 2016. [mrtva veza]
  39. ^ a b Nedeljković, Saša. „Nacionalni rad Kola Srpskih Sestara do 1941.”. SRPSKA ISTORIJA. Pristupljeno 18. 9. 2016. 
  40. ^ Stolić 2015, str. 18 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFStolić2015 (help)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Београдско_женско_друштво&oldid=27673693”