Википедија

Bitka kod Kadisije

Bitka kod el Kadisije (arapski: معركة القادسيّة‎; romanizovano Maʻrakatu al-Qādisiyyah; alternativni izgovor: Kadisijja, Kadisijjah, Kadisija, Ghadesije), vođena 636. godine, bila je presudna bitka između arapske muslimanske vojske i vojske Sasanidskog carstva tokom prvog perioda muslimanskih osvajanja.

Bitka kod Kadisija
Deo Muslimansko osvajanje Persije

Prikaz Bitke kod El Kadisije sadržan u rukopisu persijskog epa Šahnameh
Vreme16-19. novembar 636.
Mesto
Kadisija, Sasanidsko carstvo (današnji Irak)
Ishod Muslimanska pobeda i zauzeće Iraka
Sukobljene strane
Rašidunski kalifat Sasanidsko carstvo
Komandanti i vođe
Sad ibn Abi Vakas
El Mutana ibn Harita
Abu Ubajd el Takafi
El Kaka ibn Amr at Tami
Asim ibn Amr el Tamimi
Abdulah ibn El Mutim
Šurahbil ibn Simt
Zuhra ibn el Havija
Džarer bin Abdulah El Bidžli
Tulajha
Amru bin Madi Jakrib[1][2]		 Rostam Farohzad
Bahman Džaduji
Hormuzan
Galinije[3]
Šahrijar bin Kanara[4]
Mihran Razi
Piruz Hozroje
Kanadbak
Grigor II Novirak[4]
Tiruji
Mušeg III[4]
Džavanšir
Nahiragan
Jačina
30.000[5]–40,000[2]
 30.000-50.000[a][7][2]
(srednjovekovne procene)
Žrtve i gubici
8.500[8] 22.000[2] (srednjovekovne procene)

Iako je opis ove bitke imao važno mesto u islamskoj istoriografiji, veliki deo materijala ima malo istorijske vrednosti.[9] Bitka se odigrala neizvesnog datuma u malom pograničnom gradu Kadisiji. Glavninu sasanidske vojske je predvodio istaknuti vojni i politički plemić Rostam Farohzad, koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima, što je izazvalo potpuno rasulo u sasanidskoj vojsci i dovelo do pobede muslimaskih Arapa.[9]

Ova muslimanska pobeda bila je ključna za osvajanje Asorestana (Irak), a usledila su velika angažovanja tokom bitaka kod Džalule i Nahavanda. Bitka je takođe predstavljala navodni savez cara Jezdigerda III sa vizantijskim carem Iraklijem, koji je udao svoju unuku Menjan za Jezdigerda kao simbol saveza.

Pozadina uredi

Glavni članak: Pad Sasanidskog carstva

Tokom života Muhameda, Sasanidskim carstvom je vladao Hozroje II. Vizantijsko-sasanidski rat 602–628. počeo je tako što je sasanidski car Hozroje pokušao da se osveti za smrt svog saveznika, vizantijskog cara Mavrikija, koji je bio ubijen od strane pretendenta na presto, cara Foke. Sasanidska vojska je izvršila invaziju i tom prilikom zauzela Siriju, Egipat i Anadoliju zarobivši tom prilikom Časni krst koji je triumfalno odnet.[10]

Car Iraklije je na prestolu nasledio svog prethodnika cara Foku 610. godine i poveo Vizantijce u oslobađanje okupiranih teritorija, koje je uspešno sprovedeno u delo čime su povraćene teritorije koje su prethodno osvojili Sasanidi. Pobedio je malu persijsku vojsku u završnoj bici za Ninivu i napredovao ka Ktesifonu. Nakon uspešnog državnog udara jednog od Hozrojevih sinova, Kavada II, novi vladar je naredio pogubljenje svog oca zajedno sa svom braćom i polubraćom, uključujući i Mardanšaha, omiljenog sina Hozroja II, koji je bio naslednik sasanidskog prestola. Sledeći potez Kavada bio je sklapanje mira sa Vizantijcima i vraćanje svih zauzetih teritorija.

U isto vreme Turci su napali sever Persije velikom vojskom. Iraklije je zatim naredio da se njegove vojske povuku nakon što je sa Kavadom potpisan sporazum.[10] Prema sporazumu, Časni krst je bio vraćen Irkliju, a sve vizantijska teritorija koju su Persijci zauzeli bile su vraćene.

Unutrašnji sukobi oko naseđa prestola uredi

Hozroje II je ubijen 628. godine u svojoj palati od strane vlastitog sina. Pritom je Kavad II pored oca pogubio i 18-toro svoje baće i započeo pregovore sa Iraklijem, ali se ubrzo razboleo i preminuo nakon što se zarazio kugom svega nekoliko meseci od kao je došao na vlast. Tako je započeo građanski rat. Ardašir III (oko 621–630), sin Kavada II, postavljen je na presto u dobi od sedam godina, ali ga je 18 meseci kasnije pogubio njegov general Farohan, zvan Šahrbaraz, njegovo ime je značilo "Vepra Carstva". Šahbaraz se proglasio za vladara a zatim je preoteo Damask i Jerusalim od Vizantijskog carstva 613. i 614. godine.

Dana 9. juna 629. godine, Šahrbaraz je ubijen tokom invazije na Jermeniju od strane snaga Hazar-Gokturka koji se nalazio pod Čorpanom Tarhanom. Na prestolu ga je nasledila Boran, ćerka Hozroja II. Bila je 26. suvereni monarh Persije, vladavši od 17. juna 629. do 16. juna 630. godine i bila je jedna od samo dve žene koja je sedela na sasanidskom prestolu, a druga je bila njena sestra Azarmidoht. U pretežnoj meri zahvaljujući sporazumu sa Jezdigerdom III postala je carica regent.

Boran je pokušala da vrati stabilnost carstvu sprovođenjem pravde, obnavljanjem infrastrukture, snižavanjem poreza, kovanjem novca i mirovnim sporazumom sa Vizantijskim carstvom. Takođe je imenovala Rostama Farohzada za glavnog zapovednika persijske vojske.

Boran je u velikoj meri bila neuspešana u vraćanju moći centralnoj vlasti, međutim, zbog toga što je država značajno bila oslabljena građanskim ratovima, i ubrzo nakon toga se povukla sa vlasti ili je ubijena. Zamenila ju je sestra Azarmidoht, koju je zatim zamenio Hormizd VI, plemić sa perzijskog dvora.

Nakon pet godina unutrašnjih borbi za vlast, Jezdigerd III, unuk Hozroja II, postao je car u dobi od osam godina.[11] Pravi stubovi persijske države bili su generali Rostam Farohzad i Piruz Hozroje (takođe poznat kao Piruzan). Među njima dvojcom je dolazilo do međusobnih trvenja, mada j ovaj sukob bio gurnut u stranu pod pritiskom ostalih dvorana. Krunisanjem Jezdigerda III udahnut je novi život Sasanidskom carstvu.

Uspon Kalifata i invazija na Irak uredi

Glavni članak: Muslimansko osvajanje Persije

Nakon Muhamedove smrti, Ebu Bekr je kroz Ratove Ride uspostavio kontrolu nad Arabijom, a zatim pokrenuo pohode protiv preostalih Arapa iz Sirije i Palestine. Pokrenuo je lanac događaja kojima će za nekoliko decenija biti stvoreno jedno od najvećih carstava koje je svet ikada video.[12]Na taj način on je pokrenuo rađanje Islamskog carstva koje se našlo na putu koji je vodio u sudar sa Vizantijskim i Sasanidskim carstvom, dvema tadašnjim supersilama. Ratovi su ubrzo postali pitanje osvajanja koja su na kraju rezultirala raspadom Sasanidskog carstva i aneksijom svih južnih i istočnih teritorija Vizantijskog carstva.[13] Da bi osigurao pobedu, Abu Bakar je odlučio da vojsku kojom će napadati bude sačinjena od dobrovoljaca i predvođena od strane njegovog najboljeg generala, Halida ibn Valida. Halid je izvojevao brze pobede u četiri uzastopne bitke: Bici lanaca vođene u aprilu 633. god; Bici na reci, vođenoj treće nedelje u aprilu 633. god; Bici kod Valadže, vođenoj u maju 633. god; za kojom je usledila i odlučujuća Bitka kod Ulaisa, koja je bila vođena sredinom maja 633. god. Do sada persijsko carstvo je nastavljalo borbu, ali je poslednje nedelje maja 633. god, prestoni grad Iraka, Al-Hira, pala je muslimanima u ruke nakon bitke kod Hire.[12] Nakon toga, opsada Al Anbar koja se odigrala od Juna do Jula 633. god. prouzrokovala je predaju grada nakon snažnog otpora napadačima. Halid se onda pomerio pravo prema jugu i pokorio grad Ein ul Tamar nakon bitke kod Ajn Tamra u toku poslednje nedelje jula meseca 633. god. U novembru 633. god, kada je Hlid uspešno odbio persijski kontra napad. Tokom decembra 633. god. muslimanske snage su uspele da stignu do ivica grada Firaza, gde je Halid porazio kombinovane sasanidsku, vizantijsku i vojsku Arapskih hrišćana u bici kod Firaza.[13]Ovo je bila poslednja bitka pohoda na Irak.

 
Mapa s detaljima rute osvajanja Iraka od strane Halida ibn el Valida


U to vreme, sa izuzetkom Ktesifona, Halid je zauzeo ceo Irak. Međutim, okolnosti su se promenile na zapadnom frontu. Vizantijska vojska je ubrzo došla u direktan sukob u Siriji i Palestini, a Halid je poslat sa polovinom svoje vojske da se pozabavi ovim novonastalom situacijom. Ubrzo nakon toga, kalif Ebu Bekr je preminuo u avgustu 634. godine, a nasledio ga je kalif Omar ibn el Hatab. Muslimanske snage u Iraku bile su premale da bi kontrolisale region i time dovodile u opasnost dalju kontrolu nad ovim značajnim područjem. Nakon razorne invazije Halida, Persijancima je trebalo vremena da se oporave; politička nestabilnost je bila na vrhuncu u samom Ktesifonu. Nakon što su se Persijci oporavili, koncentrirali su više trupa i pokrenuli kontranapad. El Mutana ibn Harita, koji je sada bio vrhovni komandant muslimanskih snaga u Iraku, povukao je svoje trupe nazad sa svih položaja predstraža i evakuisao Al-Hiru. Potom se povukao u region u blizini Arabjske pustinje.[12] U međuvremenu, Omar je poslao pojačanje iz Medine pod komandom Abu Ubajde. Pojačanja su stigla do Iraka u oktobru 634. godine, a Abu Ubajda je preuzeo komandu nad vojskom i pobedio Sasanide u bici za Namarak kod današnje Kufe. Potom je u bici kod Kaskara ponovno zauzeo Hiru.

Persijanci su pokrenuli još jedan kontranapad i porazili muslimane u bici kod mosta, u kojoj je ubijen Abu Ubajda, a muslimani su pretrpeli velike gubitke. Tada je Mutana preuzeo komandu nad vojskom i povukao ostatak svojih snaga, oko 3000 jakih ratnika, širom Eufrata. Persijski zapovednik Bahman (poznat i kao Du el Hadžib)[14] bio je nameran da otera muslimane sa persijskog tla, ali je bio suzdržan u potrazi za poraženim muslimanima, nakon što ga je Rustum pozvao u Ktesifon da pomogne u gušenju pobune protiv njega. Mutana se povukao blizu granice sa Arabijom i pozvao pojačanja. Nakon što je dobio dovoljno pojačanja, ponovo je ušao u sukob i ulogorio se zapadnoj obali Eufrata, gde ga je persijska vojska presrela i bila poražena.[13]

Persijski kontra napad uredi

Nakon što je Halid napustio Irak zbog Sirije, Suvad, plodno područje između Eufrata i Tigra, ostalo je nestabilno. Nekada su ga okupirali Persijci, a ponekad i Muslimani. Ta se borba „milo-za-drago“ nastavila sve dok car Jezdigerd III nije učvrstio svoju vlast i zatražio savez sa Iraklijem 635. godine, pokušavajući da se pripremi za opšti kontranapad. Iraklije je udao svoju ćerku za Jezdigerda III, u skladu sa rimskom tradicijom kako bi zaključio savez. Iraklije se zatim pripremio za veliku ofanzivu na Levantu. U međuvremenu, Jezdigerd je naredio koncentraciju ogromnih vojski da bi se Irak zauvek povratio. To je trebalo da bude dobro koordiniran napad oba cara kako bi uništili moć svog zajedničkog neprijatelja, kalifa Omara.

Kada je Iraklije pokrenuo svoju ofanzivu u maju 636. godine, Jezdigerd se nije mogao na vreme uskladiti sa njegovim potezima, tako da plan nije sproveden onako kako je bilo planirano. U međuvremenu, Omar je navodno imao saznanja o ovom savezu i smislio svoj plan kako da mu se suprotstavi. Želeo je da prvo završi sa Vizantijcima, a kasnije da se zasebno pozabavi Persijancima. Shodno tome, poslao je 6000 vojnika kao pojačanje svojoj vojsci na Jarmuku koji su bili okrenuti vizantijskoj vojsci. Istovremeno, Omar je zaokupio Jazdigerda III, naredivši Sadu ibn Abi Vakasu da stupi u mirovne pregovore s njim, pozivajući ga da pređe u islam.[15] Iraklije je, strahujući od gore navedenog scenarija, naložio svom generalu Vahanu da se ne uključuje u bitku sa muslimanima i čeka njegove naredbe. Međutim, Vahan je, kao svedok svežih pojačanja za muslimane koja su svakodnevno pristizala iz Medine, osećao da je prisiljen da napadne muslimanske snage pre nego što postnu prejake. Iraklijeva carska vojska uništena je u bici kod Jarmuka u avgustu 636., tri meseca pre bitke kod Kadisije, čime je okončala ofanzivu rimskog cara na zapadu. Nezadovoljan, Jazdegerd je nastavio da izvršava svoj plan napada i koncentrisao je vojske u blizini svog glavnog grada Ktesifona. Velika sila stavljena je pod komandu generala i veterana Rostama i sakupljena je u Valašabadu, blizu Ktesifona. Primivši vesti o pripremama za masovni kontranapad, Omar je naredio Mutani da napusti Irak i povuče se do ivice Arabijske pustinje. Pohod na Irak će zatim biti izvršen nešto kasnije.[13]

Muslimanske pripreme za bitku uredi

Kalif Omar počeo je da sakuplja nove vojske iz cele Arabije sa namerom da ponovo izvrši invaziju na Irak. Omar je za zapovednika ove vojske imenovao Sad ibn Abi Vaksa, važnog člana plemena Kureiš. U maju 636. godine, Sadu je naređeno da krene na Severnu Arabiju sa kontingentom od 4.000 ratnika iz svog logora u Sisri (blizu Medine) i preuzme komandu nad muslimanskom vojskom, te da odmah krene dalje u Irak. Zbog svog neiskustva kao generala, kalif Omar ga je uputio da potraži savete iskusnih zapovednika pre donošenja kritičnih odluka. Omar mu je poslao naredbu da se zaustavi u El Kadisiji, malom gradu udaljenom 30 milja od Kufe.

Omar je nastavio da izdaje strateške naredbe i komande svojoj vojsci tokom pohoda. Zbog nedostatka radne snage, Omar je odlučio da ukine zabranu bivšim otpadničkim plemenima Arabije da učestvuju u državnim poslovima. Prikupljena vojska nije bila profesionalna, već je bila dobrovoljačka formacija sastavljena od novoprimljenih kontingenta iz cele Arabije. Nakon odlučne pobede protiv vizantijske vojske na Jarmuku, Omar je odmah poslao naredbu Abu Ubajdi da pošalje kontingent veterana u Irak. Sila od 5.000 veterana koji su učestvovali u Bici kod Jarmuka takođe je poslata u Kadisiju, oni su stigli drugog dana bitke kod Kadisije. Ovo se pokazalo kao velika prekretnica i glavni podsticaj morala u muslimanskoj vojsci. Bitka kod Kadisije vodila se pretežno između Omara i Rostama, a ne između Sada i Rostama. Slučajno, većinu sasanidske vojske činili su i novi regruti pošto je većina redovnih sasanidskih snaga uništena tokom bitke kod Valadže i Ulaisa.[13]

Bojno polje uredi

 
Mesto bitke kod Kadisije, prikazuje muslimansku vojsku (crveno) i sasanidsku vojsku (plavo)

Kadisija je bio mali grad na zapadnoj obali reke Atik, ogranaka Eufrata. Al-Hira, drevna prestonica dinastije Lahmida, bila je tridesetak milja zapadno. Prema današnjoj geografiji, smeštena je na jugozapadu od el-Hile i Kufe u Iraku.

Raspored trupa uredi

Savremene procene sugerišu da je veličina sasanidskih snaga bila oko 50.000 do 100.000 ljudi, a muslimani oko 30.000 ljudi, nakon što ih je sirijski kontingent ojačao drugog dana bitke. Ove brojke proizilaze iz proučavanja logističkih sposobnosti boraca, održivosti njihovih baza operacija i ukupnih ograničenja ljudstva koji su uticali na Sasanide i Arape.

Sasanidska Persija uredi

Persijska vojska je stigla Kadisiju u julu 636. i uspostavila svoje snažno utvrđene logore na istočnoj obali reke Atik. Tamo se nalazio snažan most preko reke Atik, jedini ulaz u glavne logore Sasanida, iako su imali rezerve na raspolaganju za prelazak preko reke. Sasanidska persijska vojska, od oko 60.000 ljudi, mogla se podeliti na tri glavne kategorije: pešadiju, tešku konjicu, i odrede sačinjene od slonova. Jedinice opremljene slonovima poznate još i kao indijski odredi, čiji su slonovi dresirani i dovedeni iz Persijskih provincija u Indiji. Negde oko 16. novembra 636. god, Sasanidska vojska prešla je zapadnu obalu Atika, a Rostem je razmestio svoje snage od 45 000 vojnika pešadije u četiri grupe svaku na po 150 metara od druge. Svoju konjicu od 15.000 konjanika jednako je razdelio među one četiri formirane gupe da bi poslužile kao rezerva za kontra napad i ofanzive. Kod Kadisije je, izvedeno oko 33 slonova, od toga po 8 slonova za svaku od četiri formirane grupe. Borbena linija duž koje su se sudarile dve vojske protezala se celih 4 kilometra. Desnim krilom sasanidskih Persijanaca zapovedao Hormuzan, desnim centrom Jalinus, pozadinu je štitio Piruzan, a levim krilom je zapovedao Mihran. Sam Rostem smestio se na uzdignutom položaju u senci baldahina, u blizini zapane obale reke i nalazio se iza desnog centra, gde je mogao da uživa u širokom pregledu koji se pružao nad bojištem. Držeći u svojoj ruci Drerafš-e- (na Persijskom: درفش کاویان, zastavu Kaveh'), zastavu sasanidskih Persijanaca. Rostam je razmestio na ravnomernim rastojanjima jednog do drugog vojnika na prostoru koji se protezao od bojišta do sasanidske prestonice, Ktesifona, kao bi prenosilili informacije.

Rašiduni uredi

U julu 636. glavna muslimanska vojska krenula je iz Šarafa u Kadisiju. Nakon uspostavljanja logora, organizovanja odbrane i obezbeđenja rečnih glava, Sad je poslao u više navrata manje grupe u Suvad da izvrše upade. Sad je neprestano bio u kontaktu sa kalifom Omarom, kome je poslao detaljan izveštaj o geografskim karakteristikama zemlje u kojoj su se utaborili muslimani i zemlje između Kadisije, Madina i regiona u kome su Persijci koncentrisali svoje snage. Muslimanska vojska je u ovom trenutku brojala oko 30.000 ljudi, uključujući 7.000 konjanika. Njena snaga porasla je na 36.000 ljudi nakon što ju je ojačao kontingent iz Sirije i lokalni saveznici Arapa. Inače Sad je bolovao od išijasa i imao je vrenja po cijelom telu. Zbog toga se smestio u staroj kraljevskoj palati u Kadisiji odakle je rukovodio ratnim operacijama i imao dobar pogled na bojno polje. Za svog zamenika postavio je Halida ibn Urfuta, koji je izvršavao njegova uputstva na bojnom polju. Pešadija Rašiduna bila je raspoređena u četiri korpusa, svaki sa svojim konjičkim pukom koji je stajao u zadnjem delu za kontranapade. Svaki korpus bio je smešten oko 150 metara od drugog. Vojska je bila formirana na plemenskoj i klanovskoj osnovi, tako da se svaki čovek borio pored poznatih drugova, tako da su plemena bila odgovorna za svaku slabost.

Naoružanje uredi

Muslimanske snage su nosile pozlaćene kacige slične srebrnim kacigama sasanidskih vojnika. Pancirna bluza (verižnjača) se obično koristila za zaštitu lica, vrata i obraza, bilo kao deo kacige ili kao kapa. Teške kožne sandale kao i rimski tip sandala-čizama bile su tipične i za rane muslimanske vojnike. Oklop je uključivao očvrslu kožnu krljušt ili lamelarni oklop i verižnjaču. Pešaci su bili oklopljeni oklopom veće težine od onog koji su nosili konjanici. Koristili su Hauberk (pancirnu bluzu verižnjaču) i veliki štit koji je bio od drveta ili ispleten od pruća a bila su korišćena i duga koplja sa osovinom. Koplje koje su koristili pešaci bilo je dugačko 2.5 metara, koplje koje je koristio konjanik bilo je dugačko 5.5 metara.

Mačevi su korišćeni u vidu kratkog pešadijskog oružja kao što su rimski gladio i sasanidski dugi mač. Oba su nosili obešene o pojas. Lukovi su bili dugački oko dva metra, otprilike iste veličine kao i poznati engleski dugački luk, maksimalnog dometa od oko 150 metara. Rani muslimanski strelci bili su strelci pešadije koji su se pokazali vrlo efikasnim protiv suprotstavljene konjice. Trupe na persijskom frontu Sasanida bile su lako oklopljene u poređenju sa rašidunskim trupama raspoređenim na vizantijskom frontu.

Bitka uredi

Arapi su se ulogorili kod Kadisija sa vojskom koja je brojala 30.000 ljudi tokom jula 636. godine. Omar je naredio Sadu da pošalje izaslanike Jezdigerdu III i generalu sasanidske vojske Rostamu Farohzadu, pozivajući ih da pređu u islam. Sledeća tri meseca su se pregovori Arapa i Persijana nastavili. Na osnovu uputstava kalifa Omara, Sad je poslao poslanstvo na persijski dvor sa uputama da sasanidskog cara prevede u islam ili da ga nagovori da plati džizju. An Numan ibn Mukarin je poveo je muslimanskog izaslanika u Ktesifon i upoznao se sasanidskim carem Jezdigerdom III, ali misija nije uspela.

 
Taktički razvoj situacije

Tokom jednog sastanka, Jezdigerd III, je sa namerom da ponizi Arape, naredio svojim slugama da stave košaru punu zemlje na glavu Asima ibn Amr el Tamimija koji je bio jedan od članova poslanstva. Optimistični arapski ambasador je ovaj gest protumačio sledećim rečima: "Čestitamo! Neprijatelj nam je dobrovoljno predao svoju teritoriju "(pomenuvši zemlju u košari).[13] Rostam, persijski general, zastupao je pogled sličan Asim ibn 'Amru. Navodno je zamerio Jezdigerdu III za koš sa zemljom, jer to znači da su Persijanci dobrovoljno predali svoju zemlju muslimanima. Čuvši to, Jezdigerd III je naredio vojnicima da gone muslimanske izaslanike; i povrate korpu, međutim, emisari su u tom trenutku već bili u svom baznom kampu.

Kako su se tenzije na sirijskom frontu smanjile, kalif Omar je naredio da se pregovori zaustave. To je bio otvoren signal Persijancima da se pripreme za bitku. Rostam Farohzad, koji je bio u Valašabadu, razbio je logor kod Kadisija. Međutim, bio je sklon da izbegne borbe i još jednom otvorio mirovne pregovore. Zatim je Sad poslao Rabi bin Amira i kasnije Mugira bin Zurara na razgovore a nakon što su pregovori propali, obe strane su se pripremile za bitku.

Dan 1 uredi

 
Persijsko levo krilo odgurnulo je muslimansko desno krilo.

Tokom 16. novembra 636. interventni kanal je zatrpan i pretvoren u put po Rostamovoj naredbi, a pre zore cela persijska vojska je prešla kanal. Rostam se sada naoružao dvostrukim kompletom oklopa i potrebnim oružjem. Obe vojske su stajale licem u lice udaljene oko 500 metara. Rašidunska vojska bila je raspoređena tako da je bila okrenuta severoistoku, dok je Sasanidska vojska bila raspoređena tako štoje bila okrenuta prema jugozapadu i reka joj je bila u zaleđu.

 
Konjičke i pešadijske jedinice iz desnog centra muslimana učvršćuju muslimansko desno krilo i bore se protiv persijskog levog krila.

Bitka je počela ličnim duelima;[10] Muslim Mubarizun je istupio napred i mnogi su ubijeni na obe strane. Muslimanske hronike beleže nekoliko junačkih duela između šampiona Sasanida i Muslimana. Svrha ovih dvoboja bila je spuštanje morala protivničke vojske ubijanjem što više šampiona. Izgubivši nekoliko u duela, Rostam je počeo bitku naredivši svom levom krilu da napadne desno krilo muslimana.

 
Persijsko desno krilo i desni centar napadaju i potiskuju muslimanske jedinice.

Persijski napad počeo je jakim pljuskovima strela, što je nanelo znatnu štetu muslimanskom desnom krilu. Slonovi su predvodili juriš sa persijske strane. Abdulah ibn El Mutim, muslimanski zapovednik desnog krila, naredio je Džarer ibn Abdulahu (komandant desnog krila konjice) da se obračuna sa slonovima Sasanida. Međutim, Džarerovu konjicu je zaustavila teška konjanica Sasanida. Slonovi su i dalje napredovali, a muslimanska pešadija je počela da se vraća nazad.[10]

 
Muslimani uspevaju da pobiju sasanidske slonove, nakon što su izveli dvostruki napad na persijsko desno krilo i desni centar tako što je konjica izvela napad po boku a pešadije sa zadnje strane.

Sad je poslao naređenja El Ašat ibn Kajsu, komandantu centra desne konjice proverio zadatak da kontroliše napredak sasanidske konjice. El Ašat je tada poveo konjicu koja je pojačala konjicu desnog krila i pokrenula kontranapad na boku levog krila Sasanida. U međuvremenu, Sad je poslao naređenja Zuhra ibn El Haviji, zapovedniku desnog centra muslimana, da otpremi pešadijski odred za pojačanje pešadije desnog krila. Pešadijski odred koji je bio poslat pod Hamal ibn Malikom pomogao je pešadiji desnog krila da pokrene kontranapad protiv Sasanida. Levo krilo Sasanida povuklo se pod frontalnim napadom pešadije muslimana desnog krila pojačanog pešadijskim odredom iz desnog centra i bočnim napadom muslimanske konjice, ojačan konjičkim odredom iz desnog centra.

 
Opšti napad muslimana na persijskom frontu.

Kada je odbijen njegov početni napad, Rostam je naredio svom desnom centru i desnom krilu da napreduju protiv muslimanske konjice. Muslimansko levo krilo i levi centar prvo su bili podvrgnuti snažnoj napadu sasanidskih srelaca, nakon čega je usledo juriš desnog krila i desnog centra Sasanida. Još jednom, korpus slonova je predvodio juriš. Muslimanska konjica, na levom krilu i na levom centru, već u panici zbog juriša slonova, bila je potisnuta kombinovanom akcijom teške konjice Sasanida i slonova.

Sad je poslao poruku Asimu ibn Amru, zapovedniku levog centra, da nadvlada slonove.[10] Asimova strategija bila je da savlada strelice na slonovima i preseče trake sedla. Asim je naredio svojim strelcima da ubiju ljude na slonovima i naredio pešadiji da preseče pojaseve sedla. Taktika je funkcionisala, dok su Persijanci povlačili slonove, muslimani su izvršili protivnapad. Desno središte vojske Sasanida povuklo se nakon čega je usledilo povlačenje celog desnog krila. Do popodneva su takođ odbijeni persijski napadi na muslimansko levo krilo i levi centar. Sad je, da bi iskoristio ovu priliku, naredio još jedan kontranapad. Tada je muslimanska konjica izvršila juriš sa bokova punom snagom, što je bila taktika poznata kao Kar va far. Muslimanske napade je na kraju odbio Rostam, koji je lično upao u borbu, a priča se da je zadobio nekoliko rana. Borbe su se završile u sumrak. Bitka je bila neupadljiva, sa znatnim gubicima na obe strane.

U muslimanskim hronikama, prvi dan bitke kod Kadisije poznat je pod imenom Javm el Armat (يوم ارماث) ili „Dan nereda“.

Dan 2 uredi

U toku 17. novembra, kao i prethodnog dana, Sad je odlučio da započne dan s Mubarizunima kako bi naneo maksimalnu štetu po moral i samopouzdanje Persijanaca. U podne, dok su ovi dvoboji još trajali, muslimanskoj vojsci je stiglo pojačanje iz Sirije. Prvo je stigla prethodnica pod El Kaka ibn Amr el Tamimijem, a zatim glavnina vojske pod njegovim zapovednikom Hašim ibn Utbom, Sadovim nećakom.[16] Kaka je svoju prethodnicu podelio u nekoliko manjih grupa i uputio ih da stignu do ratišta jedna za drugom ostavljajući utisak da je stigao veoma veliki kontingent pojačanja. Ova strategija je imala vrlo demoralizirajući efekat na persijsku vojsku.

 
Rostam naređuje opšti napad na muslimanskom frontu.

Danas se smatra da je Kaka ubio persijskog vojskovođu Bahmana, koji je zapovedao sasanidskom vojskom u Bici kod Mosta.[17] Kako tog dana nije bilo slonova među borbenim snagama Sasanida, Sad je pokušao da iskoristi ovu priliku i da eventualno dođe do proboja, pa je naredio opšti napad. Sva četiri muslimanska korpusa nadirala su napred, ali Sasanidi su čvrsto stajali i odbili ponovljene napade. Tokom ovih juriša, Kaka je pribego genijalnom načinu kamufliranja kamila kako bi izgledale kao neobična čudovišta.[16] Ova čudovišta su se preselila na sasanidski front; videvši ih, sasanidski konji su se okrenuli i ukopali u mestu. Dezorganizacija sasanidske konjice ostavila je ranjivim levi centar njihove pešadije. Sad je naredio muslimanima da pojačaju napad. Ka ka ibn Amr, koji je upravljao muslimanskom vojskom sad preuzeo ulogu zapvednika na bojištu, planirao je da ubije Sasandidskog zapovedika Rostama, i predvodio je grupu Mubarizuna, iz svog Sirijskog kontigenta koji su takođe bili i veterani bitke kod Jarmuka, kroz Sasanidski centar pravo prema Rostamovom sedištu(štabu). Rostam je još jedanput lično predvodio kontra napad protiv muslimana, ali se nikakav proboj nije uspeo postići. U sumrak, obe vojske su se povukle nazad u svoje logore.

Dan 3 uredi

 
Persijanci napadaju muslimane koristeći slonove.

Dana 18. novembra trećeg dana bitke, Rostam je želeo da ostvari brzu pobedu pre nego što muslimanima pristignu nova pojačanja. Odred sačinjen od slonova se i ovoga puta našao na čelu sasanidske vojske, pružajući joj prednost. Koristeći ovu prednost, Rostam je naredio opšti napad duž linije sa muslmanskom vojskom koristeći pri tom svu snagu da nanese udar. Sva četiri sasanidska odreda su se kretala napred i udarala muslimane u njihove prednje linije.[16] Persijski napad započet je uobičajenim plotunom strela i drugih projektila. Muslimani su pretrpeli velike gubitke pre nego što su njihovi strelci uspeli da odgovore na napad. Persijski odred sačinjen od slonova još je jednom poveo juriš, podržan od strane svoje pešadije i konjice. Prilikom približavanja sasanidskih slonova, muslimanski jahači su ponovo postali nervozni, što je dovelo do zbrke u muslimanskim redovima. Tom prilikom su Sasanidi izvršili napad na šta su im muslimani uzvratili.[16]

Kroz praznine koje su se pojavile u redovima neprijatelja kao rezultat naleta Sasanida, Rostam je poslao jedinicu konjanika da zauzme staru palatu u kojoj je bio stacioniran glavni zapovednik muslimanskih snaga Sad. Rostamova strategija je bila da muslimanski vrhovni zapovednik bude ubijen ili zarobljen u cilju demoralizacije muslimana. Međutim, jaka grupacija muslimanske konjice je pojurila na to mesto i oterla sasanidsku konjicu.

 
Persijski napad je odbijen, sa slonovima koji su trajno oterani sa bojnog polja.

Sad je utvrdio da postoji samo jedan način da se pobedi u bici: uništiti odred sasanidskih slonova koji je izazvao najveću pustoš među muslimanskim redovima.[10] Izdao je naredbu prema kojoj su slonovi trebalo da budu nadjačan tako što bi bili zaslepljeni i tako štobi m se zasecale noge. Nakon duge borbe muslimani su konačno uspeli da osakate ili nanesu slonovima povrede što je čime su uspeli da ih prinude na povlačenje. Zatim su slonovi koji su sačinjavali odred prestravljeni krenuli u juriš kroz sasanidske linije potiskujući ih ka reci. Nalet slonova izazvao je veliku pometnju u redovima Sasanida. Do podneva nijedan od slonova nije ostao na bojnom polju.[16] Da bi još više iskoristio ovu situaciju, Sad je naredio opšti napad i dve vojske su se ponovo sukobile.[10] Uprkos ponovljenim jurišima muslimana, Sasanidi su se držali na svom položaju. U nedostatku persijskih slonova, muslimani su još jednom doveli kamile, kamuflirane kao čudovišta. Trik ovog puta nije uspeo, a persijski konji su ostali na svom mestu.[18]

Treći dan bitke bio je najteži za obe vojske. Bilo je teških žrtava na obe strane, a bojno polje je bilo posuto telima poginulih ratnika. Uprkos umoru nakon tri dana borbe, vojske su nastavile borbu, koja je besnila kroz noć i završila se tek u zoru. To je postala bitka iscrpljivanja, a obe strane bile su na ivici raspada. Sadova strategija bila je da zbriše Persijance i prigrabi sebi pobedu. U muslimanskim hronikama treći dan bitke poznat je kao Jaum ul Amas, a noć kao Lailat ul Harir, što znači "Noć buke".[16]

Dan 4 uredi

 
Muslimani su napali persijski front, borci pod komandom Kake prodrli su u desni centar persijske vojske i ubili Rostama.

U svitanje 19. novembra 636, borba je bila prekinuta, ali bitka bitka još uvek nije bila odlučena. Ka ka je uz saglasnost Sada, sada ponašao kao zapovednik muslimanskih snaga na bojištu. Prema izveštajima on se obratio svojim ljudima sledećim rečima:

Ako se budemo borili sat vremena ili možda malo više, neprijatelj će biti pobeđen.[16] Dakle, ratnici plemena Banu Tamim učiniće još jedan pokušaj i neprijatelj će biti pobeđen.

Levi deo centara muslimanskih snaga predvođen od strane Ka ke pohitao je silovito napred i napao sasanidski levi centar, i bio podržan sveopštim napadom ostalih muslimanskih snaga. Sasanidi su bili iznenađeni ponovim obnavljanjem borbe. Sasanidsko levo krilo i levi deo centra bili su odbačeni nazad. Kaka je ponovo poveo grupu Mubarizana protiv Sasanidskog levog centra i do podneva, on i njegovi ljudi uspeli su da se probiju kroz sasanidski centar.

 
Muslimanski napadi su odbijeni persijskim desnim krilom i desnim centrom.

Konačna bitka uredi

Poslednjeg dana bitke, Rostam je ubijen, što je nagovestilo poraz Persijanaca. O njegovoj misterioznoj smrti postoji više izveštaja:

  1. Kaka i njegovi njudi odjurili su ka sasanidskom taboru. U međuvremenu, usred peščane oluje koja je tada nastupila, Rostam je pronađen mrtav sa preko 600-tina rana po telu.[16] Ali Persijanci nisu ni bili svesni njegove smrti, pa su nastavili da se bore. Sasanidsko desno krilo je u protiv udaru povratilo svoju ranije izgubljenu poziciju, tako da se muslimansko levo krilo vratilo na svoju prvobitnu poziciju. Muslimanski levi deo centra, koji se sada nalazio pod Kakinom komandom, nako što je odbio da prihvati podršku svog levog krila, takođe se povukao na svoj početni položaj.[10] Sad je sada naredio glavni napad na sasanidsku liniju kako bi oterao Persijance, obesharbrene smrću svog harizmatičnog predvodnika. Tokom poslepodneva muslimani su pokrenuli još jedan napad.
  1. Poslednjeg dana bitke persijska vojska se suočila sa peščanom olujom. Rostam je ležao pored kamile kako bi se zaklonio od oluje, dok je kamila bila natovarena oružjem kao što su sekire, buzdovani i mačevi,[16] Hilal ibn `Ulafa je slučajno presekao pojas sa teretom koji se nalazio na kamili, ne znajući da je Rostam iza i ispod nje.[16] Oružje je palo na Rostama i slomilo mu kičmu ostavivši ga napola mrtvog i paralizovanog. Hilal je Rostamu odsekao glavu i vikao "Kunem se bogom Kabe da sam ubio Rostama." Šokirani dok je glava njihovog legendarnog vojskovođe visila pred njima, Persijanci su bili demoralizovani, a zapovednici su izgubili kontrolu nad vojskom. Mnogi persijski vojnici su ubijeni u haosu koji je tada usledio, a mnogi su pobegli kroz reku i na kraju se ostatak vojske predao.[16] Ovaj razvoj događaja je odbačen kao malo verovatan zbog brojnih problema sa pričom, uključujući prisustvo sumnjivih književnih uređivanja i opšte nedoslednosti u naraciji.[19]


  1. U Verzija po Jakubiju piše da su Dirar bin El Azvar, Tulaiha, Amru bin Madi Jakrib i Kurt bin Džama el Abdi otkrili leš Rostama Farohzada.[20]
  1. Još jedna verzija kaže da je Rostam ubijen tokom pojedinačne borbe sa Sadom tokom koje je prvi ubijen, jer ga je peskom oluja privremeno zaslepila. Međutim, kao i kod El Tabarija, verovatno je to tvrdnja nekih kasnijih pipovedača.[19]
 
Perzijci se povlače preko reke.

Sasanidski front, se nakon što pružio poslednji otpor, konačno srušio; deo sasanidske vojske se povukao na organizovan način, dok se ostatak panično povukao ka reci. U ovoj fazi je Galinije preuzeo komandu nad onim što je ostalo od sasanidske vojske i preuzeo kontrolu nad glavom mosta, uspevši da glavninu vojske bezbedno prebaci preko mosta. Bitka kod Kadisije je bila završena, i muslimani su odneli pobedu. Sad je poslao konjičke odrede u raznim pravcima da progone Persijanace. Stranici koji su se našli muslimanima na putu bili su ili ubijeni ili zarobljeni. Tokom velikih potera koje su usledile Sasanidima su bili naneti veliki gubici.[16]

Posledice uredi

Pobedom u ovoj bici arapski muslimani su došli do velikog plena ukljljučujući čuveni kraljevski barjak ugrašen draguljem, poznatim kao Derafš e-Kavejan ('zastava Kaveh'). Dragulj je zatim isečen na komade i tako bio prodavan u Medini.[21] Arapski borci su postali poznati kao "ahl el Kadisija" i uživali su najveći ugled od svih kasnijih arapskih doseljenika Iraku i njegovom važnom garnizonskom gradu, Kufi.

Jednom kada se bitka za Kadisiju završila, Sad je poslao izveštaj o pobedi muslimana Omaru. Bitka je iz temelja potresla sasanidsku vlast u Iraku, ali to nije bio kraj njihove vladavine nad Irakom. Sve dok su Sasanidi držali svoj glavni grad Ktesifon, uvek je postojala opasnost da u nekom pogodnom trenutku pokušaju da povrate ono što su izgubili i proteraju Arape iz Iraka. Kalif Omar je tako poslao uputstva Sadu da bi kao nastavak bitke kod Kadisijeje muslimani trebalo da napreduju i da zauzmu Ktesifon. Opsada Ktesifona je trajala dva meseca, a grad je konačno zauzet u martu 637. godine. Muslimanske snage osvojile su persijske provincije sve do Kuzistana. Osvajanje su, međutim, usporili jaka suša u Arabiji 638. i kuga na jugu Iraka i Sirije 639. godine. Nakon toga, kalif Omar poželeo je da zaustavi osvajanja na neko vreme kao bi se pozabavio uređenjem osvojenih teritorija i želeo je da ostatak Persije prepustiti Perzijancima. Izvesno je da je Omar rekao:

Volio bih da između nas i Persijanaca postoji planina vatre, tako da ni oni ne bi mogli doći do nas, a ni mi njima.

Međutim iz persijskog ugla, bila je to čista suprotnost, jedna od najvećih sramota, poniženja i prezrenja. Ponos carstva Sasanida bio je dodatno povređen Arapskim pohodom na Irak, nakon čega su nastavili svoju borbu sa namerom da povrate izgubljene teritoruje. Tako je pokrenut veliki persijski kontranapad koji je zatim bio odbijen u bici kod Nahavanda, koja se odigrala u decembru 641. god.

Nakon toga, Omar je planiaro opštu invaziju Sasanidskog Persijskog carstva kako bi potpuno pokorio inače svog zakletog neprijatelja. Poslednji persijski car bio je Jazdigerd III, koji je ubijen 635. god. za vreme vladavine kalifa Osmana. Njegova smrt zvanično je označila kraj sasanidske carske loze i carstva.

 
Bojni slonovi

Dugoročni uticaj uredi

Bitka na El-Kadisiji jedna je od odlučujućih bitaka u svetskoj istoriji jer je dovela do prestanka postojanja viševekovnog Persijskog carstva, tadašnje svetske sile. Istina muslimani će imati još jednu veliku borbu par godina posle u bicki kod Nihavanda, ali bitka kod Kadisiji je zadala odlučujući udarac Persijskom carstvu jer su glavne persijske vojskovođe Rostem Faruhzad i Behmen Džedudej poginuli (jedino je Hormuzan uspeo da se spase). Takođe ubrzo nakon bitke kod Kadisije muslimani su zauzeli prestonicu Sasanidskog carstva. Ovo je sa jedne strane označio kraj jedne civilizacije jer je staru persijsku veru postepeno zamenio islam, ali sa druge strane persijska odnosno iranska civilizacija i kultura je dala veoma snažan pečat islamskoj civilizaciji. Persijska arhitektura, umetnost, i naučnici su zajedno sa Arapima bili predvodnici islamske civilizacije u vekovima koji su usledili.[22]

Napomene uredi

  1. ^ According to Daryaee, "Islamic texts usually report the number of the Persian soldiers to have been in the hundreds or tens of thousands and several times larger than the Arab armies. This is pure fiction and it is boastful literature which aims to aggrandize Arab Muslim achievement, which may be compared to the Greek accounts of the Greco-Persian wars."[6]

Reference uredi

  1. ^ Kāndihlawī 1991
  2. ^ a b v g al-Tabari (1992). The History of al-Tabari Vol. 12: The Battle of al-Qadisiyyah and the Conquest of Syria and Palestine A.D. 635-637/A.H. 14-15. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-0733-2.
  3. ^ Parvaneh Pourshariati, Decline and Fall of the Sasanian Empire, (I.B.Tauris, 2011), 157.
  4. ^ a b v Pourshariati 2008, str. 232–33, 269
  5. ^ Trevor N Dupuy and R. Ernest Dupuy, The Harper Encyclopedia of Military History, 249.
  6. ^ Daryaee 2014, str. 37.
  7. ^ QADESIYA, BATTLE OF – Encyclopaedia Iranica
  8. ^ „ʿARAB ii. Arab conquest of Iran – Encyclopaedia Iranica”. iranicaonline.org. Pristupljeno 24. 10. 2014. 
  9. ^ a b D. Gershon Lewental, "QĀDESIYA, BATTLE OF," Encyclopædia Iranica Online, available at http://www.iranicaonline.org/articles/qadesiya-battle (accessed on 21 July 2014).
  10. ^ a b v g d đ e ž Ashtiani, Abbas Iqbal and Pirnia, Hassan. Tarikh-e Iran (History of Iran), 3rd ed. Tehran: Kayyam Publishing House, 1973.
  11. ^ „Sasanian Dynasty – Encyclopaedia Iranica”. iranicaonline.org. Pristupljeno 24. 10. 2014. 
  12. ^ a b v Akram, A. I. The Sword of Allah: Khalid bin al-Waleed, His Life and Campaigns, Nat. Publishing House. Rawalpindi. 1970. ISBN 978-0-7101-0104-4.
  13. ^ a b v g d đ The Battle of Al-Qadisiyyah and the Conquest of Syria and Palestine A.D. 635–637/A.H. 14–15 By Tabari
  14. ^ Ṭabarī, Abu Ja'far Muhammad Bin Jarir (1992). The History of Al-Tabari:Vol. XII. State University of New York Press. str. 56. ISBN 978-0791407332. 
  15. ^ This was not a tactic of deception but an implementation of the command of Muhammad, who used to order his troops to call the enemy to Islam before engaging them in battle. The Muslim Conquest of Persia By A.I. Akram. ISBN 978-0-19-597713-4. str. 133.. ISBN 978-0-19-597713-4.
  16. ^ a b v g d đ e ž z i j k The History of Al-Tabari: The Challenge to the Empires, Translated by Khalid Yahya Blankinship, Published by SUNY Press. 1993. ISBN 978-0-7914-0852-0.
  17. ^ Ṭabarī, Abu Ja'far Muhammad Bin Jarir (1992). The History of Al-Tabari:Vol. XII. State University of New York Press. str. 98. ISBN 978-0791407332. 
  18. ^ The countries and tribes of the Persian Gulf, By Samuel Barrett Miles, Published by Garnet & Ithaca Press. 1994. ISBN 978-1-873938-56-0.
  19. ^ a b Lewental, D. (2016). „ROSTAM b. Farroḵ-Hormozd”. Encyclopædia Iranica. 
  20. ^ The Origins of the Islamic State quoting Yalubi volume II p. 165 Khuri Hitti, Phillip (2005). The Origins of the Islamic State quoting Ya'kubi vol II pp. 165, 2002. p. 415
  21. ^ Shahanshah: A Study of Monarchy of Iran By E. Burke Inlow, Inlow, E. Burke, p. 13
  22. ^ Miles, S. B. (Samuel Barrett), (1994). The countries and tribes of the Persian Gulf (New izd.). Reading, U.K.: Garnet Pub. ISBN 978-1-873938-56-0. OCLC 32703488. 

Literatura uredi

 
Bitka kod Kadisije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Кадисије&oldid=26824999”