Buenaventura Duruti

Hose Buenaventura Duruti Dumange (šp. Buenaventura Durruti Dumange; Leon, 14. jul 1896 — Madrid, 20. novembar 1936) je bio španski revolucionar i anarhista.

Buenaventura Duruti
Duruti pred odlazak na madridski front
Lični podaci
Datum rođenja	(1896-07-14)14. jul 1896.
Mesto rođenja	Leon, Španija
Datum smrti	20. novembar 1936.(1936-11-20) (40 god.)
Mesto smrti	Madrid, Španija

Rani dani

Rođen je 14. jula 1896. u Santa Ani, četvrti Leona, grada u srednjoj španiji, kao sin železničara Santjaga Durutija i majke Anastazije Dumange. Počeo je da radi vrlo mlad kao metalac u mnogim radionicama (u radnji Malžora Martineza, itd.), a sa 14 godina napušta školu da bi postao šegrt u železničkoj kompaniji. Kao i njegov otac, pridružio se socijalističkom sindikatu UGT. Aktivno je učestvovao u štrajku avgusta 1917, do koga je došlo pošto je vlada izneverila dogovor između sindikata i poslodavaca. Uskoro je to postao generalni štrajk u celoj oblasti. Vlada je dovela vojsku i za tri dana štrajkači su bili rastureni. Trupe su se ponašale ekstremno brutalno ubivši 70 i ranivši 500 radnika. 2000 štrajkača je zatvoreno. Duruti je za vreme generalnog štrajka otpušten iz kompanije.

Duruti je uspeo da pobegne u Francusku, gde je došao u kontakt sa anarhistima u egzilu i čiji ga je uticaj naveo da se po svom povratku u zemlju januara 1919. pridruži anarhističkom sindikatu CNT. Pridružio se borbi protiv diktatorskih poslodavaca u asturijskim rudnicima i prvi put je uhapšen u martu 1919. Uspeo je da pobegne i sledećih petnaest godina baca se na aktivnosti u CNT-u i anarhističkom pokretu. Uhapšen po povratku u Španiju, gde ga je vojni sud u San Sebastijanu osudio zbog odbijanja služenja vojnog roka.

Nakon oslobađanja vojnog roka zbog kile, vratio se u Leon i zaposlio u livnici Antonija Miaja. Njegova jaka ličnost, oštar osećaj za pravdu i želja za borbom, osigurali su mu da uvek bude u problemima. Postalo je „poželjno“ za njega da napusti Leon zbog sindikalističke aktivnosti (naročito zbog umešanosti u štrajk u Angloameričkoj rudarskoj kompaniji u Metalanu, gde se našao montirajući opremu za lakše ispiranje uglja.

Preselivši se u San Sebastijan došao je u kontakt sa anarhističkom i anarhosindikalističkom praksom. Zajedno sa militantima kao što su Gregorio Subervila, Marselino Del Kampo i drugi, pomogao je u uspostavljanju grupe Osvetnika (Los Justicieros), zarad odbrane od ugnjetavanja šefova i vlasti. U gradovima kao što su Valensija, Bilbao, Barselona, Saragosa, itd, razne anarhističke odbrambene grupe su pružale otpor dok su pokušavale da se ujedine kako bi koordinirale svoje napore i zaštitili CNT nad kime je lebdela pretnja.

Los Solidariosi

Sredinom 1922. Buenaventura Duruti je zajedno sa Franciskom Askasom, Tores Eskartinom, Subervilom i Marselinom Del Kampom, Kataloniju učinio središtem njihovih aktivnosti, uspostavljajući grupu pod nazivom "Los Solidariosi". Grupa je terorističkim sredstvima odgovarala na nasilje države izvodeći atentate, pljačke i slično. Kada je nastupila diktatura Primo De Rivere 1923. CNT je prešao u ilegalu i mnogi njegovi militanti su bili primorani da pobegnu u inostranstvo. Duruti i Askaso su prešli u Francusku gde su pomogli u osnivanju slobodarske knjižare, i nastavili da pomažu anarhiste kod kuće.

Pri kraju 1924. krenuli su ka SAD-u, uplevši se sa Gregorijom „el Toro“ Martinezom (takođe iz Leona) u odiseju koja je trebalo da ih provede kroz Kubu, Meksiko, Peru, Čile i Argentinu, u grupi nazvanoj kratko i jasno Lutalice (Los Erantes).

Vrativši se u Evropu, Duruti, Francisko Askaso i Gregorio Hover su uhapšeni u Parizu pod optužbom da su spremali napad na kralja Alfonsa XII. Nakon štrajka glađu, koji je sledio, i podrške u obliku snažne međunarodne kampanje za njihovo oslobađanje, pušteni su iz zatvora.

Za kratko vreme provedeno u Francuskoj, pre nego što su deportovani, Duruti je upoznao ženu koja će postati njegova partnerka, Emilien Morin. Ona ga je pratila u izgnanstvo u Belgiju, gde je Duruti nastavio posao mehaničara.

Kada je 1931. pala Španska monarhija i proglašena Druga republika, Duruti se preselio u Barselonu; zajedno sa svojom prijateljicom Emilijanom, nosećom sa njihovom ćerkom Kolet. Pridružio se Iberijskoj anarhističkoj federaciji (FAI) isključivo anarhističkoj organizaciji, i zajedno sa drugim aktivistima oformio grupu “Nosotros”. Oni su bili radikalna tendencija unutar CNT-a koja nije gajila iluzije prema nedavno proglašenoj Republici, insistirajući da je trenutak bio zreo za nastavak porgresa prema socijalnoj revoluciji. Iste godine otputovao je u Leon da prisustvuje očevoj sahrani, iskoristivši priliku da održi sastanak pod okriljem lokalne federacije CNT-a. Ponovo uhapšen u Barseloni, deportovan je sa stotinu drugih zatvorenika u Fuerteventuru, pre nego što je uspeo da se vrati u Kataloniju.

Španski građanski rat

Sa izbornom pobedom Narodnog fronta u februaru 1933, levica i desnica su se kretali u smeru sukoba. U decembru se Duruti priključio Revolucionarnom komitetu koji je najavio slobodarski komunizam, i biva ponovo uhapšen. Nakon neizmeničnih perioda slobode i zarobljeništva, prisustvovao je Kongresu CNT-a u Saragosi 1936. kada su se opozicioni sindikati vratili pod okrilje Kongresa, gde je CNT potanko izneo svoju koncepciju revolucije.

Građanski rat je ubrzo iniciran Frankovom vojnom pobunom 19. jula 1936. CNT i FAI su se organizovano i masovno suprotstavili fašistima i pobedili su u većem delu Španije uprkos fašističkoj superiornosti u oružju i resursima. Anarhistički doprinos je bio znatan u otporu fašistima širom zemlje, a u Kataloniji su ih sami porazili. Duruti je bio jedan od najhrabrijih boraca u toj bici. Tada je život izgubio Francisko Askaso.

Dok su anarhisti kontrolisali ulice Barselone, anarhistički ciljevi radničke kontrole, direktne demokratije i slobode su počinjali da postaje stvarnost. Duruti se postavio nasuprot bilo kom dogovoru o saradnji sa drugim institucijama ili političkim snagama, a kada je pojam „demokratske saradnje“, predložen od Dijega Abada de Santiljana, prihvaćen i formiran Centralni komitet antifašističkih milicija, Buenaventura Duruti poželeo da umesto toga formira kolonu dobrovoljaca i krene u borbu na aragonski front.

24. jula, iz Barselone je Duruti pošao ka Saragosi, koju su okupirali fašisti. Kroz teške bitke ova radnička milicija, bez oficira i drugih hijerarhija oružanih jedinica, napredovala je i spasila aragonski front u borbi protiv mnogo bolje opremljenih regularnih trupa. Uporedo sa ovim, anarhističke snage su podržavale agrarnu reformu koja je značila ustanovljavanje zemljoradničkih kolektiva u Aragonu.

Citati

Posle oslobođenja Aragona Duruti je dao intervju Pjeru van Pasenu iz Toronto Stara. “Za nas”, rekao je Duruti, “ovo je pitanje razbijanja fašizma jednom za svagda. Da, i uprkos vladi. Nijedna vlada na svetu ne bori se protiv fašizma do smrti. Kada buržoazija vidi kako joj moć klizi iz ruku ona pribegava fašizmu da bi se održala. Liberalna vlada Španije mogla je odavno završiti sa fašističkim elementima. Umesto toga ona je pristala na kompromis i dangubila. Čak i sad, u ovom trenutku postoje ljudi u vladi koji žele da blago postupaju sa pobunjenicima.” I ovde se Duruti nasmejao “I nikad se ne zna, sadašnjoj vladi mogu biti potrebne te pobunjeničke snage da uguši radnički pokret...”

“Mi znamo šta hoćemo. Nama ništa ne znači što negde u svetu postoji Sovjetski Savez, radi čijeg su mira radnici Nemačke i Kine žrtvovani fašistima od strane Staljina. Mi hoćemo revoluciju ovde u Španiji, sada, a ne možda posle sledećeg evropskog rata.”

“Mi zadajemo Hitleru i Musoliniju mnogo više briga sa našom revolucijom nego cela ruska Crvena armija. Mi postajemo primer za nemačku i italijansku radničku klasi kako da postupa sa fašizmom.”

Ali, ubacio se van Pasen, čak i ako pobedite “sedećete na gomili ruševina”. Duruti je odgovorio: "Ne smete zaboraviti da smo mi, radnici, ti koji su izgradili te palate i gradove, ovde u Španiji, u Americi, svuda. Mi, radnici. Možemo sagraditi nove, da zauzmu njihovo mesto. Čak i bolje! Mi se ni najmanje ne plašimo ruševina. Mi ćemo naslediti zemlju, nema ni najmanje sumnje u to. Buržoazija može razoriti i razrušiti svoj svet pre nego što napusti istorijsku pozornicu. Mi nosimo novi svet ovde, u našim srcima. I taj svet raste iz minuta u minut."

Durutijeva smrt

Durutijeva sahrana u Barseloni kojoj je prisustvovalo pola miliona ljudi

Kada je oktobra 1936. vlada Republike rešila da brani Madrid po bilo koju cenu, Durutiju je naglašeno da je njegovo prisustvo od ključnog značaja. Iako je u početku to odbio, i mada su ga prijatelji od toga odgovarali, Duruti je ipak stigao sa 1800 ljudi da pojača odbranu Madrida, gde su odmah otišli na najteži deo fronta.

5. novembra 1936. Duruti drži radio govor sa madridskog fronta, u kojem se protivi dekretu katalonske vlade o militarizaciji milicija i poziva na veću posvećenost i žrtvovanje u pozadini ukoliko se rat želi dobiti.

19. novembra, Duruti je na frontu smrtno ranjen, a dan kasnije, u zoru 20. novembra podlegao je ranama. Telo mu je preneto u Barselonu, a gomile su se okupljale u selima i gradovima da vide prolazak kovčega. U Barseloni se skupilo više od 500.000 ljudi da odaju poslednju poštu procesiji, na putu od štaba CNT-a do groblja. To je bila najveća pogrebna povorka ikad viđena u Barseloni.

Njegova žena, Emilijen Morin, je dobila sav njegov posed - mali kofer sa parom donjeg veša, parom naočara, dva pištolja, dvogledom i rokovnikom u kome je bio unet samo jedan zapis: "15. novembar. Zamolio sam podkomitet CNT-a za predujam od 100 pezeta da pokrijem lične izdatke."

Duruti u sećanju sestre Roze

Moja majka je bila vrlo jaka, videla je kako joj umire četvoro dece, i šta god da je mislila o revolucionarima, rekla mi je: „Roza, znaš li šta mi je palo na pamet noćas? Revolucionar se rađa jednom u sto godina, a moj sin je bio revolucionar." Jadna žena se hrabrila time. Kasnije, kada je proteklo izvesno vreme, otputovala je vozom sa jednom komšinicom u Barselonu i na tamošnjem groblju upitala neke devojke: „Možete li mi reći gde su grobovi pobunjenika? Jedan se zvao Askaso, a drugi Duruti." Kada je došla kući rekla mi je: „Znaš li Roza, prekriveni su cvećem."

Spoljašnje veze

• (jezik: srpski) Izvorni tekst na anarhopediji
• (jezik: srpski) Biografija Buenaventure Durutija
• (jezik: engleski) Durutijeva biografija