Википедија

Vatikanska biblioteka

Vatikanska biblioteka ili biblioteka Svete stolice (ital. Biblioteca apostolica vaticana) nalazi se u Vatikanu. Formalno je osnovana 1475. godine, iako je zapravo mnogo starija, i može se smatrati jednom od najstarijih biblioteka u svetu. Sadrži jednu od najznačajnijih zbirki istorijskih tekstova. Ima oko 1,6 miliona štampanih knjiga, 150.000 rukopisa, više od 8.500 inkunabula, više od 100.000 gravira i mapa, više od 300.000 zlatnika i medalja.[1][2][3][4] Biblioteci pripada i Vatikanska škola bibliotekara i laboratorija restauracije i reprodukcije važnih rukopisa.[5]

Vatikanska biblioteka
Bibliotheca Apostolica Vaticana
Osnivanje1475. god.; pre 549 godina (1475)
Lokacija Vatikan
Obim1,6 miliona štampanih knjiga
DirektorJean-Louis Brugues
Veb-sajtZvaničan veb sajt

Istorija uredi

Počeci uredi

Početak prikupljanja fonda Vatikanske biblioteke bio je određen još u IV veku, tada je na Lateranskom dvoru bio sakupljen arhiv. U VI veku sakupljanjem rukopisa bavio se državni sekretar Vatikana, a u VIII veku se pojavljuje dužnost bibliotekara Vatikana. Biblioteka pape Bonificija VIII sadržala je i kodekse, ukrašene minijaturama, uključujući 32 grčka rukopisa iz kolekcije Fridriha II. U septembru 1303. godine neke od njegovih zbirki su opljačkane.[6]

Osnivanje savremene kolekcije uredi

 
Codex Assemani, XI vek

Osnivačem savremene Vatikanske biblioteke smatra se papa Nikola V, izabran 1447. godine. Njegov prethodnik papa Evgenije IV imao je 350 rukopisa na latinskom, grčkom i hebrejskom jeziku. Ti rukopisi i lična kolekcija pape Nikole V, postali su osnova Vatikanske biblioteke, koja je tada imala svega 800 rukopisa na latinskom i 353 na grčkom jeziku. Zvanično biblioteka je bila osnovana 15. juna 1475. godine, bulom pape Siksta IV lat. Аd decorum militantis ecclesiae. Prvi bibliotekar Vatikanske biblioteke bio je humanista Bartolomeo Platina.

Papa Lav X, pisao je u svojim pismima da želi da sakuplja kopije dela antičkih pisaca. Oko 1587. godine papa Sikst V, angažovao je arhitektu Domenika Fontanu, za izgradnju nove zgrade za biblioteku, koja se i danas koristi.

Tokom reformacije pristup zbirci biblioteke bio je ograničen, nakon uvođenja Indeksa zabranjenih knjiga. Ograničenja su ukinuta tokom 17. veka, a papa Lav XIII formalno je ponovo otvorio biblioteku 1883. godine.[7] Godine 1809. Napoleon Bonaparta preneo je sadržaj biblioteke u Pariz. Sadržaj je vraćen 1817. godine, 3 godine nakon njegovog poraza.

Zadaci Vatikanske biblioteke uredi

Sve osnovne funkcije i zadaci biblioteke, opisani su u buli Ad decorum militantis ecclesiae pape Siksta IV 1475. godine, a to važi i danas.

U zadatke i obaveze biblioteke ulazi:

  • čuvanje i zaštita kulturnih vrednosti;
  • popunjavanje kolekcije rukopisima, knjigama i drugim predmetima putem kupovine, razmene i poklona;
  • prezentacije i sastanci naučnika iz celog sveta i obnova tehničkih sredstava;

Fondovi uredi

 
Papa Siksto IV imenuje Bartolomea Platina prefektom Vatikanske biblioteke, freska iz 1477. godine

Sale biblioteke podeljene su na sledeća odeljenja:

  • Biblioteca latina – ovde se nalaze tekstovi na latinskom jeziku;
  • Bibliotheca graeca – rukopisi na grčkom jeziku;
  • Bibliotheca secreta – najvredniji dokumenti;
  • Bibliotheca nova – arhivski materijali;

Biblioteka poseduje rukopise Cicerona, Terencija, Homera, Aristotela, Euklida, papirus Bodmer – koji sadrži najstariji tekst Jevanđelje po Luki i Jovanu, dva primerka prve štampane Gutenbergove biblije, iz sredine XV veka, a takođe i pisma Petrarke, Mikelanđela, nekoliko pisama Martina Lutera i Henrija VIII. [8]

Projekti digitalizacije uredi

Godine 2012. objavljeni su planovi za digitalizaciju, u saradnji sa Bodleanom. Odobrena je i obezbeđena iz Polonski fondacije sa sedištem u Londonu. Godine 2014. Sveta Stolica je objavila da je biblioteka sklopila sporazum da digitalizuje oko 3.000 rukopisa u roku od 4 godine. Postoji mogućnost da se kasnije digitalizuje još 79.000 jedinica bibliotečkog fonda. Pošto su knjige ukrašene zlatom i srebrom, neophodna je posebna oprema za njihovo skeniranje.

Knjige koriste zlato i srebro u tonovima i zahtevaju posebnu opremu za skeniranje. [9]

Vatikanska tajna biblioteka uredi

Tajni arhivi Vatikana, je naziv za centralni arhiv u kome se nalaze svi akti proglašeni tajnim od strane Svete stolice, kao i državna dokumentacija, prepiska i mnogi drugi dokumenti koje je Crkva sakupljala vekovima. U XVIII veku, po naređenju pape Pavla V, tajni arhivi bili su odvojeni od Vatikanske biblioteke, gde su naučnici imali vrlo ograničen pristup i ostao je potpuno zatvoren do 1881. godine, kada ih je papa Lav XIII otvorio za istraživače.

Poseta biblioteci uredi

Otvoreni pristup fondovima biblioteke za naučnoistraživački rad, zagarantovan je Lateranskim paktom.[10][11] Svakog dana biblioteku mogu posetiti u proseku oko 150 naučnika i stručnjaka.

Pri sekretarijatu biblioteke radi odeljenje koje se bavi dozvolom za pristup fondovima biblioteke: istraživačima, profesorima univerziteta, studentima koji rade na doktorskoj tezi.

Reference uredi

  1. ^ Vujaklija, Milan (1986), Leksikon stranih reči i izraza, 1051, Beograd: Prosveta 
  2. ^ Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 262. 
  3. ^ The European Library. „Vatican Library” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 28. 01. 2012. g. Pristupljeno 11. 12. 2008. 
  4. ^ Dlя sravneniя: Francuzskaя nacionalьnaя biblioteka: 13 millionov pečatnыh dokumentov, 250.000 manuskriptov, 890.000 tыsяč kartografičeskih dokumentov; Britanskaя biblioteka: 327.560 manuskriptov, 4.330.660 kartografičeskih edinic, 32.779 risunkov; Nacionalьnaя centralьnaя biblioteka Rima: okolo 84.000 manuskriptov, 2.000 inkunabul.
  5. ^ „The Vatican Library Goes Online and Digitizes Tens of Thousands of Manuscripts, Books, Coins, and More”. Open Culture. 6. 1. 2020. Pristupljeno 5. 4. 2022. 
  6. ^ „Vatikanska biblioteka”. Zvaničan veb sajt. Arhivirano iz originala 04. 04. 2016. g. Pristupljeno 4. 4. 2016. 
  7. ^ „Vatikanska apostolska biblioteka”. Sajt. Arhivirano iz originala 18. 08. 2017. g. Pristupljeno 4. 4. 2016. 
  8. ^ Rossi, Fabrizio (2004). Der Vatikan. Politik und Organisation. Muenchen: C. H. Beck. ISBN 978-3-406-51483-8. 
  9. ^ „Digitalizacija”. Rojters. Pristupljeno 4. 4. 2016. 
  10. ^ „Vatican City turns 91”. Vatican News. 11. 2. 2020. Pristupljeno 2. 9. 2021. „The world’s smallest sovereign state was born on February 11, 1929, with the signing of the Lateran Treaty between the Holy See and the Kingdom of Italy” 
  11. ^ A History of Western Society  (Tenth izd.). Bedford/St. Martin's. 2010. str. 900. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Vatikanska biblioteka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ватиканска_библиотека&oldid=27673287”