Vizantizam
Vizantinizam je politički sistem i kultura Vizantijskog carstva, i njegovih duhovnih naslednika, posebno pravoslavnih hrišćanskih balkanskih zemalja Grčke i Bugarske, a u manjoj meri Srbije i nekih drugih pravoslavnih zemalja istočne Evrope poput Belorusije, Gruzije, Rusija i Ukrajina.[1][2] Sam termin vizantizam skovan je u 19. veku.[3] Termin u nekim izvorima ima prvenstveno negativne asocijacije, što implicira složenost, birokratizovanost i autokratiju.
Ova negativna reputacija naglašavala je zbunjujuću složenost ministarstava Carstva i razrađenost njenih dvorskih ceremonija. Isto tako, „vizantijski sistem” takođe sugeriše sklonost intrigama, zaverama i atentatima i opšte nestabilno političko stanje stvari.[kako?] Savremeni naučnici kritikuju ovaj termin zbog toga što je generalizacija koja nije baš reprezentativna za stvarnost vizantijske aristokratije i birokratije.[4][5]
Vizantijsko carstvo je još u srednjem veku steklo negativnu reputaciju u zapadnom svetu. [4][6]
Kritičari su istakli da Vizantijsko carstvo i njegovi naslednici nisu bili pod uticajem tako velikih promena u zapadnoj filozofiji kao što su borba za investituru, reformacija i renesansa;[7] i svodili su vizantijsku političku kulturu na cezaropapizam i autoritarnu političku kulturu, koju su opisivali kao autoritarnu, despotsku i imperijalističku.[8]
Nakon pada Vizantijskog carstva, kritičari vizantijskog sistema su isticali da je on opstao i „pokvario“ druge države, a posebno se koristio u diskursu političkog sistema, kulture i društva Rusije (od vremena Velikog vojvodstva Moskovskog preko Ruskog carstva u Rusku Imperiju – vidi i carska autokratija),[2][9] Sovjetski Savez,[10] Otomansko carstvo[11] i balkanske države (bivše evropske pokrajine Osmanskog carstva).[7][12]
Savremeni istoričari ističu da ova negativna reputacija nije nužno tačna, i u najmanju ruku, veoma pojednostavljena generalizacija.[4][5] Kao konstruisani termin, vizantizam takođe deli te zablude sa blisko povezanim terminom, balkanizmom.[13]
Kako je prosvetiteljstvo zahvatilo zapadnu Evropu, francuske tradicije su našle utočište u Ruskom carstvu . Termin vizantizam koristio je u pozitivnom kontekstu ruski naučnik Konstantin Leontijev iz 19. veka u knjizi Vizantizam i slovenstvo (1875) da opiše tip društva koji je bio potreban Ruskoj imperiji da se suprotstavi „degenerišućem uticaju“ Zapada .[9][14] Leontjev je hvalio Vizantijsko carstvo i carsku autokratiju, i društvo i politički sistem koji se sastoji od autoritativne moći monarha, pobožnog sledovanja Ruske pravoslavne crkve, održavanja opštine za seljake i oštre klasne podele ; takođe je kritikovao opšte obrazovanje i demokratiju.[14][15][16]
U ruskom političkom diskursu, Rusija se ponekad od milja naziva Trećim Rimom, drugi Rim je Istočno rimsko carstvo, koje je nadživelo svoj zapadni pandan u samom Rimu, prvom Rimu, za hiljadu godina.[17][18]
Neki naučnici su se fokusirali na pozitivne aspekte vizantijske kulture i nasleđa, francuski istoričar Šarl Dil je opisao Vizantijsko carstvo rekavši:
Vizantija je stvorila briljantnu kulturu, možda najsjajniju tokom celog srednjeg veka, nesumnjivo jedinu koja je postojala u hrišćanskoj Evropi pre XI veka. Dugi niz godina, Konstantinopolj je ostao jedini veliki grad hrišćanske Evrope koji je po sjaju bio premca. Vizantijska književnost i umetnost izvršile su značajan uticaj na narode oko nje. Spomenici i veličanstvena umetnička dela, koja su ostala posle Vizantije, pokazuju nam sav sjaj vizantijske kulture. Zato je Vizantija zauzimala značajno mesto u istoriji srednjeg veka i, mora se priznati, zasluženo.[19]
Istoričar Averil Kameron smatra neospornim vizantijski doprinos formiranju srednjovekovne Evrope. I Kameron i Dimitri Obolenski prepoznaju glavnu ulogu Vizantije u oblikovanju pravoslavlja, koje zauzvrat zauzima centralno mesto u istoriji, društvima i kulturi Grčke, Rumunije, Bugarske, Rusije, Gruzije, Srbije i drugih zemalja.[20] Vizantinci su takođe čuvali i kopirali klasične rukopise, pa se na njih gleda kao na prenosioce klasičnog znanja, kai važne doprinose modernoj evropskoj civilizaciji i kao preteče i renesansnog humanizma i slovensko-pravoslavne kulture.[21]
U savremenom kontekstu može se koristiti za označavanje nedemokratskih praksi i upotrebe nasilja u političkom životu; često se koristio u kontekstu politike Jugoistočne Evrope (Balkana).[7][22] „Pegat“ vizantijske tradicije se koristi da se objasni kašnjenje u razvoju demokratskih institucija, sklonost jakim, čak i autokratskim vladama, nepoverenje ljudi u biznismene i izabrane političare, i uopšte, da se objasni razlika između Zapada i Jugoistoka. i istočne Evrope.[7] Reč „vizantizam“ i srodna, poput „vizantijskog“, stekle su negativne konotacije u nekoliko zapadnoevropskih jezika, uključujući engleski jezik.[2][7]
Reference uredi
- ^ Angelov, Dimiter G. (2003). „Byzantinism: The Imaginary and Real Heritage of Byzantium in Southeastern Europe”. Ur.: Dimitris Keridis; Ellen Elias-Bursać; Nicholas Yatromanolakis. New approaches to Balkan studies. Brassey's. str. Google Print, p.3. ISBN 1-57488-724-6.
- ^ a b v Angelov 2003, p.11
- ^ Angelov 2003, p.8
- ^ a b v Angelov 2003, p.6
- ^ a b Angelov 2003, pp.17–18
- ^ Angelov 2003, p.6
- ^ a b v g d Angelov 2003, pp.4–5
- ^ Angelov 2003, p.9
- ^ a b Angelov 2003, p.12
- ^ Angelov 2003, p.13
- ^ Angelov 2003, p.18
- ^ Angelov 2003, pp.12–13
- ^ Angelov 2003, pp.6–7
- ^ a b Pipes 2007, str. 148–149
- ^ Lantz, K. A. (2004). The Dostoevsky encyclopedia. Greenwood Publishing Group. str. 235. ISBN 0-313-30384-3.
- ^ Aleksandr Polunov; Thomas C. Owen; Larisa Georgievna Zakharova; Marshall S. Shatz (2005). Russia in the Nineteenth Century: Autocracy, Reform, and Social Change, 1814-1914. M.E. Sharpe. str. 175. ISBN 0-7656-0671-2.
- ^ Johnson, Matthew Raphael (2004). The Third Rome: Holy Russia, Tsarism and Orthodoxy. The Foundation for Economic Liberty, Inc. ISBN 0-9742303-0-8.
- ^ Evgeny Pavlov, The new Third Rome? Moscow in the Russian culture of the 1990s Arhivirano 2009-01-06 na sajtu Wayback Machine
- ^ Diehl, Charles (1947). Les grands Problèmes de l'histoire byzantine. University of California Press. str. 179. ISBN 9780299809256.
- ^ Cameron 2009, str. 186–277
- ^ Cameron 2009, str. 261
- ^ Carmichael, Cathie (2002). Ethnic Cleansing in the Balkans: Nationalism and the Destruction of Tradition. Routledge. str. Google Print, p.100. ISBN 0-415-27416-8.
Literatura uredi
- Angelov, Dimiter G. (2003). „Byzantinism: The Imaginary and Real Heritage of Byzantium in Southeastern Europe”. Ur.: Dimitris Keridis; Ellen Elias-Bursać; Nicholas Yatromanolakis. New approaches to Balkan studies. Brassey's. str. Google Print, p.3. ISBN 1-57488-724-6.
- Pipes, Richard (2007). 'Russian Conservatism and Its Critics: A Study in Political Culture. Yale University Press. str. 148—149. ISBN 978-0-300-12269-5.
- Obolensky, Dimitri (1974) [1971]. The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500-1453. London: Cardinal. ISBN 9780351176449.
- Cameron, Averil (2009). Οι Βυζαντινοί (na jeziku: grčki). Athens: Psychogios. ISBN 978-960-453-529-3.