Vlada Ljubomira Kaljevića

Vlada Ljubomira Kaljevića je bila vlada Kneževine Srbije od 8. oktobra 1875. do 6. maja 1876.

Ministarski savet

Datum osnivanja	8. oktobar 1875.
Prethodne administracije	Prva vlada Stevče Mihailovića
Rasformirano	6. maj 1876.
Zamenjena sa administracijom	Druga vlada Stevče Mihailovića
Sedište	Kneževina Srbija
Predsednik ministarskog saveta	Ljubomir Kaljević

Istorija

Dolazak na vlast

Opšte političko stanje u Srbiji uznemirilo je Portu koja je počela da koncentriše ogromnu vojsku na srpskim granicama (160.000 ljudi). Velike sile sve vreme su pritiskale Srbiju da ostane mirna. Novoizabrana Narodna skupština je septembra 1875. godine raspravljala da li treba pomagati ustanak ili ostati po strani. Milan je bio za to da se ostane po strani, ali Srbija nije htela ostaviti Bosnu i Hercegovinu po strani. Ristić je odlučio da pomaže ustanak i po cenu rata. Vlada je poslala na Drinu Ranka Alimpića sa javnim zadatkom da čuva mir, a tajnim da prikuplja dobrovoljce i pretura ih u Bosnu. Na Narodnoj skupštini od 9. septembra 1875. godine (na kojoj knez nije hteo da prisustvuje, već je samo održao besedu) donete su sledeće tajne odluke: 1) uzimanje zajma od 3 miliona dukata za pomaganje ustanka; 2) u slučaju rata ograničiće se činovničke plate i penzije na najviše 120 dinara mesečno. Velike sile nisu znače za sadržinu tajnih odluka, ali su znale da one postoje, što ih je samo po sebi uznemirilo i nagnalo da pojačaju pritisak na srpsku vladu. Knez je oborio vladu i sastavio nov kabinet mladoliberala i mladokonzervativaca na čelu sa Ljubomirom Kaljevićem. Liberale i srpsku javnost ogorčio je ovaj Milanov postupak. Ljubomir Kaljević je studirao u Parizu, iz koga se vraća u Srbiju tokom vladavine kneza Mihaila i 1867. godine stvara list „Srbija“. Ovo je tada bio jedini opozicioni list kneževom režimu, jer je prethodne vlast gasila. Kaljević je trošio sopstveni novac kako bi izdržavao izlaženje lista. Oko njega se okuplja liberalna inteligencija. Zalaže se za načela slobode i za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Srba. List je prestao izlaziti 1871. godine zbog velikih troškova, ali dve godine kasnije Kaljević osniva list „Budućnost“. Kao vođa mladih liberala, Kaljević je bio u dobrim odnosima i sa liberalima, i sa konzervativcima, i sa radikalima. Bio je član Ujedinjene omladine srpske. Protivio se gradnji železnica u Srbiji kao zemlji bez industrije. Jedna grupa poslanika stalno je glasala sa njim, pa su uspeli srušiti vladu Jovana Marinovića. U vladi Aćima Čumića bio je miistar finansija, a u vladi Stevče Mihailovića predsednik Skupštine. Oktobra 1875. godine imenovan je predsednikom vlade.

Unutrašnja politika

Kaljevićeva vlada, na unutrašnjem planu, donosi novi zakon o štampi koji je zabranio cenzuru. Zakonom o opštini oslobodio je opštinu policijskog tutorstva. Državna vlast nije se smela mešati u izbor kmeta, opštinskog suda ni u izborne nepravilnosti. Time je srušen policijski teror uspostavljen još tokom vladavine ustavobranitelja. Novouspostavljene slobode iskoristile su pristaše Svetozara Markovića da u Kragujevcu održe protest „Crveni barjak“. Propaganda socijalista i radikala dovela je do sve većeg nezadovoljstva u narodu, što je kulminiralo na narodnim demonstracijama u Kragujevcu februara 1876. godine, poznatih kao „Crveni barjak“. U jedinom industrijskom centru Srbije, u Topolivnici, radilo je preko 600 radnika. Uz razvijenu crvenu zastavu, kragujevačke demonstracije održane su pod parolama „Živela sloboda“ i „Živela samouprava“. Demonstracije su prošle bez većih potresa, ali su već posle nekoliko dana počele odmazde: hapšenja i otkazi. Pominjale su se optužbe o veleizdaji jer su demonstranti, navodno, uzvikivali „Živela komuna“. Tako se završila prva velika politička akcija radničke klase u Srbiji. Knez Milan je tražio od Kaljevića da puca na pobunjenike, ali je ovaj to odbio. Zameralo mu se da su njegovi slobodoumni zakoni olakšali širenje radikalnog pokreta.

Spoljna politika

Spoljna politika Kaljevićeve vlade bila je tiha i obazriva. Pomoć ustanicima nastavila je da teče, ali u manjem obimu i većoj tajnosti. Suma za zajam je smanjena sa 3 na 2 miliona dukata. Međutim, nabavka zajma nije tekla glatko, jer je velike sile nisu dozvoljavale. Nije bilo uspeha u pokušajima da se obnove veze sa nekadašnjim članicama Balkanskog saveza. Pregovori sa Crnom Gorom nisu tekli glatko. Kako bi zadovoljio velike sile, knez Milan je izjavio da srpska vlada nema nikakvih agresivnih namera prema Turskoj.

Ratoborno raspoloženje u Srbiji raste. U Bugarskoj izbija ustanak, a u Carigradu dolazi do smene na prestolu. Državnim udarom Abdul Aziza je zamenio Murat V. U proleće 1876. godine sve značajnije političke grupacije u Srbiji opredelile su se za rat. Liberali su za rat bili od samog početka Istočne krize. Liberali su govorili da će Srbija srušiti Tursku sa pola snage. Jedino su konzervativci bili protiv rata. Marinović je smatrao da Srbija nije vojnički sposobna da se odupre Turskoj. Veliki značaj imao je stav oficirskog kora koji je bio za rat. Aprila 1876. godine knez Milan se konačno odlučio za rat, te je sad za njega bio isto toliko odlučan koliko je nekoliko meseci ranije bio protiv. Smenio je Kaljevićevu vladu i vratio „akciono ministarstvo“.

Članovi vlade

Ministarski savet, 26.9/8.10.1875 — 24.4/6.5.1876.

Funkcija	Slika	Ime i prezime	Detalji
Predsednik ministarskog saveta i ministar unutrašnjih dela		Ljubomir Kaljević
Ministar inostranih dela		Đorđe M. Pavlović
Ministar pravde		Stojan Marković
Ministar finansija		Milovan T. Janković	do 5/17.12. 1875.
		Stevan Zdravković	vršilac dužnosti
Ministar prosvete i crkvenih dela		Stojan Bošković
Ministar vojeni		Tihomilj Nikolić
Ministar građevine		Stevan Zdravković

Izvori

• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 5, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
• Radoš Ljušić; Istorija srpske državnosti, knjiga 2, SANU, Beograd 2001.
• Miroslav Pešić; Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Srbiji 1881-1903, Filozofski fakultet u Nišu, Niš 2017.