Стеван Здравковић

Стеван Здравковић (Живица код Пожаревца, 16. април 1835Београд, 4. август 1900) био је српски генерал. Поред своје војничке каријере био је дугогодишњи професор и управник Војне академије, министар грађевина у пет влада током три мандата, заступник министра финансија, државни саветник и академик.

Стеван Здравковић
Стеван Здравковић.jpg
Генерал Стеван Здравковић
Датум рођења(1835-04-16)16. април 1835.
Место рођењаЖивица код Пожаревца
Кнежевина Србија
Датум смрти4. август 1900.(1900-08-04) (65 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија
ВојскаКраљевина Србија
Године службе18511896.
ЧинГенерал
Битке/ратовиПрви српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
ОдликовањаОрден Милоша Великог
Орден белог орла
Орден Таковског крста
Орден Светог Саве

БиографијаУреди

Рођен је 16. априла 1835. године у селу Живици код Пожаревца, од оца Здравка и мајке Миље, земљорадника. Основну школу је завршио у Пожаревцу а четири разреда гимназије завршио је у Београду. У војску је ступио као питомац 2. класе Артиљеријске школе (2. у рангу), 1851. Каплар је постао 3. марта 1851, поднаредник 1. марта 1853. а наредник 8. августа 1854. године. Школовање је завршио септембра 1856, као други у рангу од петнаест питомаца. Одмах по завршетку Артиљеријске школе, као државни питомац, послат је у Париз, где је у току наредне две године похађао политехничке науке, завршивши Вишу инжињеријску школу (франц. École Nationale des Ponts et Chaussées).[1]

Оженио се Јелисаветом Николић из села Глоговца, округ Пожаревачки. Имали су осморо деце: синове Милоја, Миливоја, Љубишу, Мирка и Здравка, те кћерке Милеву, Ружу и Љубицу. Син Љубиша наставио је традицију официрског позива, док је унук Константин, такође био генерал. Поред војничког позива био је министар иностраних послова СФРЈ.[1][2]

Официрско напредовањеУреди

По завршетку Војне академије унапређен је у чин пешадијског потпоручника 6. новембра 1856. године. У чинове поручника и капетана 2. класе није унапређен јер био у цивилној служби. Капетан 1. класе је постао 24. августа 1867, мајор 1. јануара 1872, потпуковник 20. јануара 1875, пуковник 5. новембра 1876. и генерал 26. априла 1893.[1]

Активна службаУреди

Одмах по завршетку Артиљеријске школе одређен је за водника инжењерије при Стајаћој војсци. Због одласка у Париз, на овој дужности је провео свега неколико дана. Након повратка из иностранства, почетком јула 1861. постављен је за окружног инжењера 4. класе у округу Крагујевачком. Поред осталих стручних послова које је обављао, трасирао је и израдио окружни пут КрагујевацДивостинКутловоБаре. Овај пут је сматран за то доба као један од најбољих српских друмова. Након дужности инжењера Крагујевачког округа, у децембру 1865. постављен је за професора у Артиљеријској школи. С краћим прекидима, до новембра 1887. предавао је: математику, нижу и вишу, премеравање, геодезију и механику. У Артиљеријској школи, Војној академији, Здравковић је обављао и друге дужности. У три наврата био је вршилац дужности управника и управник ове установе (од 1. октобра 1879. до 9. јуна 1880, затим од 1. новембра 1880. до 1. марта 1886. и од 23. марта 1886. до 23. октобра 1887).[1]

Истовремено са превавањима и управом над Војном академијом, обављао је и друге дужности. Годину дана 1872-1873, био је командант инжењеријског батаљона, а почетком априла 1873. додељена му је дужност инспектора инжињеријских трупа. На тој дужност налазио се и од 25. априла 1876. а затим поново од новембра исте године. Инспектор инжињерије Здравковић је био и од септембра 1893. Делатности у инжињеријском роду војске обављао је и кроз комисије и комитете које је формирало Министарство војно. Њихов председник био је у неколико наврата: од 6. октобра 1878, од 24. марта 1882, од 1. марта 1886. и од 30. априла 1888. Поред инжињеријских, био је члан комитета за Организацију и наставу војске, а од јануара 1889. одређено му је чланство и у комисији за Нову формацију војске. Председник и судија Војнокасационог суда био је такође више пута. Најпре 1883, а затим 1888, 1891. и 1893. године. У испитним комисијама за ниже и више официре, године 1881, 1885. и 1888. био је члан и председник.[1]

У ратовима Србије активно је учествовао. У Првом српско-турском рату 1876. био је командант Крајинске бригаде 1. класе. На челу ове јединице учествовао је у борбама код Зајечара и Куле. У рату 1877-1878. био је командант Црноречке војске. Са те дужности, фебруара 1878. премештен је на место команданта града Ниша и команданта резервне дивизије. Почетак српско-бугарског сукоба затекао га је као нашег изасланика на менврима у Француској. Одатле се хитно вратио и добио дужност команданта резерве и заповедника Моравске дивизијске области. На том положају остао је до краја непријатељства. Две године после рата, 1887-1888, био је на дужности команданта Београдске тврђаве.[1]

У пет српских влада Здравковић је, током три манданта, носио портфељ министра грађевина. У кабинету Љубомира Каљевића био је министар од септембра 1875. до краја априла наредне године, када је стављен на располагање. Реконструкцијом кабинета од 14. априла 1880. постао је заступник министра грађевина, а поновном реконструкцијом од 5. јуна, у кабинету Јована Ристића, министар. На тој дужности био је до октобра исте године. Трећи пут, у кабинетима Ђорђа Симића, Светомира Николајевића и Николе Христића од 12. јануара 1894. до 25. јуна следеће године. По оставци, на трећи по реду министарски портфељ, стављен је на респолагање а потом, у марту 1896, на свој лични захтев пензионисан. Истовремено са пензионисањем и стављањем у резерву, дошло је и до унапређења на положај државног саветника. На овом положају остао је до 1898. године. У периоду од 1897. до 1899. Здравковић је провео и на другим положајима. Као пензионисани официр био је 1897-1899. председник друштва Црвеног крста, као и кратко време, од августа 1898. до фебруара 1899, председник Инвалидског суда.[1]

Захваљујући свом великом образовању и плодном стручном раду, 1871. изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Затим 1892. године добио је и почасну титулу члана Српске краљевске академије.[1]

ОдликовањаУреди

Домаћа одликовањаУреди

Одликовања Генерала Стевана Здравковића [а]
   
       
       
  • Орден Милоша Великог 3. реда
  • Орден белог орла 4 и 5. реда
  • Орден таковског крста са мачевима 3. реда
  • Орден таковског крста 1, 2, 3. и 5. реда
  • Орден Светог Саве 2. реда
  • Златна медаља за ревносну службу
  • Споменице ратова 1876—1878
  • Споменица рата 1885—1886

Инострана одликовањаУреди

  • Орден Франца Јозефа 1. реда са лентом, Аустро-Угарска (два пута)
  • Орден Румунске звезде 3. реда, Румунија
  • Орден Османлије 1. реда, Турска
  • Орден Легије части 4. реда, Француска

НапоменеУреди

  1. ^ Споменице и медаље нису укључене.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  • Чкребић, Душан (2012). Коча Поповић - Дубока људска тајна. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1616-1. 

Спољашње везеУреди