Википедија

Водени биво

врста великих говеда пореклом из јужне Азије
Ovaj članak je o domaćem bivolu. Za njegovog ugroženog divljeg rođaka Arnija pogledajte stranicu Indijski bivo. Za Afričku vrstu pogledajte stranicu Afrički bivo.

Vodeni bivo ili Azijski vodeni bivo (lat. Bubalus bubalis) je papkar iz porodice goveda nastanjenih u Aziji od najranijih vremena.[1] Krupniji je, ali daleko mirnije prirode od daljeg rođaka afričkog bivola, što je pomoglo njegovu domestifikaciju i čini ga zahvalnom domaćom životinjom. Njegov rođak Arni ili indijski bivo može se pronaći u divljini u: Pakistanu, Indiji, Bangladešu, Nepalu, Butanu, Vijetnamu i Tajlandu. Pripitomljeni bivoli prilično su rašireni po Aziji, Južnoj Americi, severnoj Africi i Evropi. Takođe su se odomaćili i postali divlji u severnoj Australiji.[2]

Vodeni bivo
Vodeni bivo
Vodena bivolica i tele
Pripitomljen
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Mammalia
Red:
Artiodactyla
Porodica:
Bovidae
Potporodica:
Bovinae
Pleme:
Bovini
Rod:
Bubalus
Vrsta:
B. bubalis
Binomno ime
Bubalus bubalis
  • rečni bivo
  • močvarni bivo
Globalna distribucija bivola 2004. godine

Divlje populacije ovog bivola žive u Jugoistočnoj Aziji, ali je njihovo poreklo nepoznato. Nagađa se, da potiču od divljih vodenih bivola, nekoć pripitomljenih pa opet podivljalih ili njihovog ukrštanja.[3]

Dva postojeća tipa domaćih vodenih bivola se priznaju na osnovu morfoloških i bihevioralnih kriterijuma – rečni bivo Indijskog potkontinenta i dalje na zapad do Balkana, Egipta, i Italije, i močvarni bivo, koji je prisutan od Asama na zapadu do jugoistočne Azije i do doline reke Jangcekjang u Kini na istoku.[2][4] Poreklo tipova domaćeg vodenog bivola je predmet debata, mada rezultati filogenetičkih studija indiciraju da je močvarni tip verovatno potekao iz Kine i da je bio domestikovan pre oko 4.000 godine, dok je rečni tip verovatno potekao iz Indije i bio je domestikovan pre oko 5.000 godina.[5] Meluci su vodenim bivolima trgovali od civilizacija doline Inda do Mesopotamije, u sadašnjem Iraku pre 2.500. p. n. e.[6] Pečat pisara koji je bio u službi Akadskog kralja sadrži prikaz podnošenja vodenog bivila kao žrtve.[7]

Opis uredi

 
Bivoli u Mađarskoj

Odrasli vodeni bivo naraste od 300 do 600 kilograma težine kod pripitomljenih primeraka, a primerci u divljini mogu biti još krupniji (i do 800-1000 kg). Prosečna težina odraslog mužjaka je oko 900 kilograma, a prosečna visina ramena oko 1,7 m.[8]

Bik ove vrste kao i svih goveda je razdražljiv i napada ukoliko se njime loše postupa, ali je bivo generalno pitoma i mirna, čak plašljiva životinja.

Domaći bivo je stoka trostruke koristi, tako što pre svega može da služi za vuču (50% je jači od ostalih goveda), daje dobro mleko, i kvalitetno meso. Mleko je daleko bogatije vitaminima od kravljeg a kvalitetnije je i po ostalim osobinama (npr. lakše se ukiseli i od njega se lakše pravi sir). Masnoća bivoljeg mleka iznosi 8-16%, što znači da od 6 litara može da se napravi 1 kilogram sira. Meso bivola je u svemu ravno goveđem.

Bivo kao domaća životinja uredi

Pitomi vodeni bivo je nastao domestifikacijom divljeg bivola, koji je danas redak i ugrožen i jedino živi u močvarama istočne Indije. Smatra se da su bivoli prvi put pripitomljeni u Kini u 4. veku p. n. e., i odatle se postepeno raširili po Indiji, Mesopotamiji i Africi.

U Evropi bivo ima svoju jedinstvenu istoriju. Na ovaj kontinent stigao je iz Afrike preko Španije i Grčke. Međutim, u Srednjoj Evropi, pa i na našim prostorima pojavio se u 6—7. veku, posredstvom Avara.

O njegovom značaju govori da je 1697. godine nakon bitke kod Sente od turaka zaplenjeno 12.000 volova za vuču kola, a među njima i nekoliko hiljada bivola.

Danas njegova svetska populacija iznosi oko 150 miliona grla, tradicionalno sa nejvećim brojem životinja u južnoj Aziji. Takođe je raširena domaća životinja i u Egiptu i u pojedinim zemljama Mediterana.

Bivo u Srbiji i okolini uredi

 
Bivo na salašu u Mokrinu, oko 1930. godine (u sredini, iza goveda sa velikim rogovima) – dokumentarna fotografija ljubaznoću Mokrinskog zavičajnog muzeja

Na širem području Srbije sve do kraja 19. i početka 20. veka postojala je razasuta populacija domaćeg bivola. Na Balkanu (bivše Jugoslovenske republike) 2006. godine brojano je oko 16.000 grla.[9] Savremena populacija bivola svedena je na južne delove (Pirotski kraj, Kosovo i Sandžak[10]) sa oko 1000 grla, koji pripadaju mediteranskom tipu.

Na južne krajeve Evrope – pa i u Srbiju – bivol je najverovatnije stigao direktno sa istoka, dok za Vojvodinu postoje precizniji podaci o prisustvu (u vidu istorijskih zapisa i slika), sve do modernog perioda. U Panonskoj niziji prvi put se pominje u 11. veku za Erdelj, kao i u dvorskim darovnim spisima kralja Bele II. Sigurni podaci za Podunavlje i Potisje potiču još iz 16. veka. U Karpatskom Basenu 1911. brojano je 155.192 grla. Bio je omiljen naročito na teško prohodnim, blatnjavim i plavnim terenima, gde je odlično preživljavao i bio pogodan za seoski rad.

Propast populacije naišla je nakon Drugog svetskog rata, kada napredak u mehanizaciji poljoprivrede više nije zahtevao radnu snagu stoke. Do između dva rata, u Vojvodini, naročito sa obe strane Tise još je postojala izvesna populacija bivola (u Banatu i u Bačkoj), dok je danas potrebna reintrodukcija i potpuna preorganizacija odgajivačko-selekcijskog rada[9] (nepostojanje uzgojnih knjiga[11]).

U Mađarskoj danas, gde su nekada bivola zvali "govedo siromašnih" čuva se tek nekoliko krda, uglavnom u Nacionalnim parkovima i u rezervatima i oni su deo zaštićenog genetskog programa. Tako je i u Srbiji, gde su uglavnom u ZOO vrtovima i rezervatima prirode (na primer u ekonomiji SRP Zasavica).[12]

Značajna populacija preživela je i u Rumuniji, gde se u mestu Mera u okrugu Kluž i dalje uveliko uzgaja. Ovde je 1950. još bilo 1500 bivola, ali je danas stado opalo na svega 140 grla. Postoji populacija i u Ukrajini, u mestu Solotvino, u Zakarpatskoj oblasti.

U većini zemalja preživela populacija bivola zaštićena je zakonom kao prirodna retkost. U današnjoj Srbiji bivo više praktično ne postoji (u centralnoj Srbiji i Vojvodini svega stotinak grla), a nestao je i iz opšte svesti kao domaća životinja koja je ovde nekoć bila raširena. Tome je znatno doprinelo uništavanje pašnjaka u Vojvodini i samim tim nestanak pašnjačkog stočarenja. Praksa okolnih zemalja je pokazala da se bivo efektivno i bez velikih ulaganja može uzgajati i koristiti u okviru zaštite prirode zabarenih predela, gde uspešno suzbija nekontrolisano šireću trsku i praktično sam opstaje u ekstenzivnim uslovima.

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 69. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ a b Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 6. 2013. g. Pristupljeno 8. 7. 2014. 
  3. ^ Lau, C. H., Drinkwater, R. D., Yusoff, K., Tan, S. G., Hetzel, D. J. S. and Barker, J. S. F. (1998). Genetic diversity of Asian water buffalo (Bubalus bubalis): mitochondrial DNA D-loop and cytochrome b sequence variation. Animal Genetics 29(4): 253–264.
  4. ^ Cockrill, W. R., ur. (1974). The husbandry and health of the domestic buffalo. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  5. ^ Yang, D. Y., Liu, L., Chen, X., Speller, C. F. (2008). Wild or domesticated: DNA analysis of ancient water buffalo remains from north China. Journal of Archaeological Science 35: 2778–2785.
  6. ^ McIntosh, J. (2008). The Ancient Indus Valley: New Perspectives. ABC-CLIO, Santa Barabara.
  7. ^ Khan, G., Church, S. K., Harding, R., Lunde, P., McIntosh, J., Stone, C. (2011). The First Civilizations in Contact: Mesopotamia and the Indus Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. април 2019). The Civilizations in Contact Project, Faculty of Asian and Middle Eastern Studies, University of Cambridge.
  8. ^ Yang, D. Y., Liu, L., Chen, X., Speller, C. F. (2008). Wild or domesticated: DNA analysis of ancient water buffalo remains from north China. Journal of Archaeological Science 35: 2778–2785.
  9. ^ а б Perišić P., Bogdanović V., Mekić C., Ružić-Muslić D., Stanojević D., Popovac M., Stepić S. (2015): Značaj bivola u proizvodnji mleka i stanje populacije u Srbiji. Biotechnology in Animal Husbandry vol. 31, br. 2, pp. 255-263
  10. ^ Bivolice - srednjovjekovno goveče na sandžačkim pašnjacima. Al Jazeera Balkans
  11. ^ Darko Drobnjak, Milivoje Urošević, Dragutin Matarugić (2013): Očuvanje genetičkih resursa autohtonih rasa domaćih životinja u Srbiji. Agro-knowledge Journal. Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Banjoj Luci.
  12. ^ Засавица – рај за младе истраживаче Политика, 03.08.2011

Литература uredi

  • Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 69. ISBN 86-331-2112-3. 
  • Cockrill, W. R., ур. (1974). The husbandry and health of the domestic buffalo. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  • Cockrill, W. R. (1977). The water buffalo (PDF). Rome: Animal Production and Health Series No. 4. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 6. 2013. г. Приступљено 8. 7. 2014. 
  • Clutton-Brock, J. (1999). A Natural History of Domesticated Mammals. Cambridge UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63495-3. .
  • Guinness Book of Records, 2005
  • Nowak, R. M.; Paradiso, J.L. (1983). Walker's Mammals of the World. Baltimore, Maryland, USA: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-2525-5. 
  • Voelker, W. (1986). The Natural History of Living Mammals. Medford, New Jersey, USA: Plexus Publishing, Inc. ISBN 978-0-937548-08-0. .
  • Roth, J. and P. Myers. "Bubalis Bubalis", University of Michigan Museum of Zoology Animal Diversity Web. Приступљено 15 January 2009
  • Fahimuddin, M. (1989). Domestic Water Buffalo. Janpath, New Delhi: Oxford & IBH Publishing Co. Pvt. Ltd. ISBN 978-81-204-0402-1. .
  • The Water Buffalo: New Prospects For An Underutilized Animal. Washington, D.C: National Academy Press. 1981. ISBN 978-0-309-04159-1. 
  • Wilson, D. E. and Reeder, D. M. 1993. Mammal Species of the World, Second Edition, A Taxonomic and Geographic Reference. Smithsonian Institution.
  • Ruangprim, T. et al. 2007. Rumen microbes and ecology of male dairy, beef cattle and buffaloes. In: Proceedings Animal Science Annual Meeting, Khon Kaen University, Khon Kaen 40002, Thailand.
  • Thu, Nguyen Van and T. R. Preston. 1999. Rumen environment and feed degradability in swamp buffaloes fed different supplements. Livestock Research for Rural Development 11 (3)
  • Wanapat, M. 2000. Rumen manipulation to increase the efficient use of local feed resources and productivity of ruminants in the tropics. Asian-Aust. J. Anim. Sci. 13(Suppl.): 59-67.
  • Wanapat, M. and P. Rowlinson. 2007. Nutrition and feeding of swamp buffalo: Feed resources and rumen approach. Paper to be presented at the VIII World Buffalo Congress, 19–22 October 2007, Caserta, Italy, organized by The International Buffalo Federation.

Спољашње везе uredi

 
Водени биво на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Водени_биво&oldid=27614507”